Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodin Avramović je želeo da precizno od samog početka, u ime poslaničke grupe SRS, uredi zakon o ravnopravnosti polova, zato što ne samo terminološki, već i u stvarnom smislu, mnogo je bolji termin da državni organi javne vlasti razvijaju, a ne kako ste vi napisali vode politiku jednakih mogućnosti.
Mi srpski radikali smo se, osvrćući se na ovaj predlog zakona i podnoseći amandmane, osvrnuli na strateške dokumente koje su usvojile mnogobrojne međunarodne organizacije, pre svega na Pekinšku deklaraciju koja je usvojena 1995. godine, zatim na Povelju UN o ljudskim pravima, Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i drugim međunarodnim dokumentima u kojima se upotrebljava izraz "razvijanje".
U planu za akciju, koja je jasno razrađena i o čemu ću da govorim kasnije, u delovima Pekinške deklaracije, koja se osvrće na svaki segment društvenog, javnog, političkog života, angažovanja žena i muškaraca, a tu se tretiraju i porodična prava i prava dece, upotrebljava izraz "razvijanje".
Zbog čega? Ako vi kažete, da aktivno vodite politiku, to znači da je ona već ustanovljena i da je vi samo dalje vodite, a ovaj zakon, zapravo, treba, pozivajući se na sve proklamovane međunarodne standarde i Konvenciju o pravima dece, ne samo samohranih majki, nego uopšte samohranih roditelja, sa čime bi se vi složili, pravnici, da ispravan termin ako je roditelj sam i izdržava svoje dete, dakle razvijanje politike jednakih mogućnosti – jednakih mogućnosti zapošljavanja, jednakih mogućnosti učešća u javnom i društvenom životu, jednakih mogućnosti za suzbijanje svih negativnih pojava u društvu.
Mislim da je trebalo to da prihvatite zbog toga što upravo naše društvo treba da dođe u tu situaciju da se razvijaju ti partnerski odnosi između muškaraca i žena. Ne mislim u negom drugom smislu, nego u smislu društvenog napretka, jer bez takve komunikacije i bez aktivnog učešća pre svega muškaraca, ako su u ovom slučaju žene manje zastupljeni pol, što se u našoj poslaničkoj grupi pokazuje kao intencija. Vidite i da je naš ovlašćeni predstavnik naš kolega Dragan Stevanović. Mi ne želimo da imamo, ne daj bože, feministički stav po ovom pitanju.
Smatramo da je u Srbiji, kao i u svakom društvu, potreban dijalog između muškaraca i žena, u tom partnerskom odnosu, koleginica poslanika u Narodnoj skupštini, sa vama kao ministrom i eto to je politika razvijanja mogućnosti. Tako vi imate za saradnicu koleginicu Lakićević-Stojačić.
Mislim da shvatate u čemu je bila intencija kolege Milana Avramovića – da mi pokažemo čitavoj Srbiji da se ovaj zakon donosi ne zbog nekakvih kvota, nego zbog toga što manje zastupljeni pol treba da se svrstava u svim segmentima našeg života u nekakve procente, da li je to u pitanju zapošljavanje ili politika, mi to sada moramo, da se na neki način obavežu svi organi vlasti da to bar minimum poštuju.
Videćemo kasnije da vi tome vrlo fakultativno pristupate, jer kažete „treba da“, a ne znači „da mora“. Mi smo stavili svuda izričiti da to mora, kada je i procenat u pitanju.
Opet moram da vas podsetim, to zna vrlo dobro gospođa Čomić, a evo i vas gospodine Ljajiću, da je upravo predsednik naše stranke dr Vojisalav Šešelj insistirao da se prihvati amandman tada predsednika Odbora za ravnopravnost, koleginice Lejle Ruždić, da se manje zastupljeni pol, u ovom slučaju dame, nađu u 30% na listama za lokalne izbore i da budu izabrane u lokalne skupštine.
To je u velikoj meri, morate priznati, promenilo i ulogu žena u političkom životu, pa imate i žene koje su na veoma odgovornim funkcijama u organima lokalnih, opštinskih i izvršnih vlasti.
Prema tome, ako ovo prihvatite mi ćemo postići svojevrsni konsenzus sada, je li tako, evo jedan kolega poslanik predlaže, srpski radikal, da vodimo politiku razvijanja jednakih mogućnosti i time ćemo da napravimo napredak za čitavo društvo.
Da bi se obezbedila puna implementacija, odnosno primena prava, ljudskih prava, prava na rad, prava na život, na poštovanje svega onoga što Ustav garantuje i muškaraca i žena, naše društvo i vlast koja je trenutno u mnogim segmentima neodgovorna kada je u pitanju socijalni status i položaj, kako muškaraca, a pogotovo žena. To ćemo videti kasnije kroz konkretne podatke njihove nažalost umanjene zarade.
Da vas podsetim da smo mi u Savetu Evrope u junu upravo usvojili jednu takvu Rezoluciju koja se tiče iskorišćavanja žena po tom osnovu, pa je kolega Dragan Stevanović iznosio podatke da nije Srbija baš najgora u tom smislu, kako su to neki hteli da predstave. Mnoge zemlje koje su članice EU, u koju Srbija sasvim izvesno neće ući pre nego što se takva tvorevina koja se sama urušava raspadne, daleko su iza nas po mnogim pokazateljima. Kada već to nije tako sumorna statistika kada su u pitanju te razlike, mnogo su veće u Velikoj Britaniji, u Finskoj, u Holandiji i u mnogim drugim zemljama, razlika između onoga što u neto iznosu prima žena, a koliko je veći procenat onoga što primaju muškarci.
Takođe, kada je u pitanju i segment osiguranja, to smo takođe u toj Rezoluciji Saveta Evrope jednom tačkom tretirali, možete da zamislite da ima takvih primera u toj EU, u kojoj vi kažete da je sve divno i bajno i krasno – da žene koje se nalaze na porodiljskom odsustvu imaju manji procenat osiguranja. S druge strane, mi ovde nemamo mogućnost da žene u jedinicama lokalne samouprave u mnogim gradovima, iako je to njihova obaveza, dobiju onu neophodnu nadoknadu za prvorođeno dete.
Ne samo to, nego velika Konferencija o deci koja je održana u Njujorku 1990. godine, kao i o ljudskim pravima 1993. godine o razvoju stanovništva i sveta uopšte i o društvenom razvoju u Kopenhagenu iz 1995. godine, sve sa ciljem postizanja jednakosti i razvijanja, kako se u tim dokumentima kaže. Kako god da prevedete, to je jedina reč sa engleskog na srpski, odnosno poznaju taj termin – „ne vode“, nego „razvijaju“ politiku jednakih mogućnosti.
Sada pokušavajući da vas ubedim da sada na licu mesta prihvatite ovaj amandman, da završim ovo izlaganje i time jednostavno uputim poruku kao poslanik SRS čitavoj srpskoj javnosti, i ženama i muškarcima, da mi zaista želimo da programski tako opredeljeni razvijamo politiku jednakih mogućnosti oba pola u našem društvu. Hvala vam.

Osam minuta i 45 sekundi iskorišćenog vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Rasim Ljajić.

Prihvatamo amandman poslanika Avramovića – to je član 3. stav 1.

Konstatujem da je predlagač u toku sednice prihvatio amandman. O njemu, kao i o drugim amandmanima koje je predlagač prihvatio, kao i Odbor, izjašnjavaćemo se u danu za glasanje. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković i Aleksandar Pejčić. Vlada i Odbor za ravnopravnost polova su prihvatili ovaj amandman. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, ja bih da se zahvalim u ime DSS što ste prihvatili ovaj amandman. Zamolio bih vas da ubuduće slušate sa pažnjom naše amandmane, jer su osnovani i suvisli.
Nadam se da ćete danas u toku diskusije prihvatiti takođe određeni broj naših amandmana, kao što rekoh, jer su kvalitetno i dobro napisani, u skladu sa ovim zakonom, a pre svega brane prava žena i muškaraca, gde su negde u manjini. U tom smislu se još jednom zahvaljujem. Nadam se da ćete sa pažnjom slušati naše amandmane i prihvatiti još koji. Hvala.

Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Podneo sam amandman na član 3. stav 2. da se reč „postizanje“ zameni rečju „postojanje“. Obrazloženje je – amandman se ne prihvata jer se ne radi o jezičkom unapređenju teksta.
Naravno, nisam ni mislio da samo jezički unapredim tekst, već ako je moguće malo praktičnije. Dakle, zakon mora da promoviše i propiše onaj najbolji mogući uslov i naravno zaprećene kazne kada se neko ogreši o neki zakon.
Ako zakon kaže „postizanje“, to znači da zakon nije dobro zaokružen i decidan i da se može tumačiti vrlo rastegljivo, da je u toku neki proces. To se reguliše kroz određene strategije.
Zakoni naravno mogu i da se menjaju kada se dosegne neki viši nivo i u tome jeste prednost, i kada se u društvu dosegne neki viši nivo da se taj nivo i zaštiti određenim zakonima. Naravno, zakoni kada se donesu oni se moraju i sprovoditi.
Mi smo svedoci da se naši zakoni baš najbolje i ne sprovode.
Recimo, kako ćete uspeti da iskontrolišete ili naterate tajkune, koji su stvarni gospodari Srbije, poput gospodina Miškovića, da izbace jednu klauzulu iz ugovora kada uspostavljaju neki radni odnos sa nekim licem, naročito ženom, a ta klauzula glasi da u sledeće tri godine ne sme ostati u drugom stanju? Naročito u Srbiji, koja je pod belom kugom. Kako mislite njega da naterate da sprovodi ovaj zakon?
Dakle, i one zakone koje imamo mi vrlo teško sprovodimo, a ove koje imamo, od njih pravimo neke procese, umesto da ih podržimo na taj način što imamo zaprećene kazne i njih sprovodimo.
Naravno, smatramo da je ovo samo još jedan od zakona gde se eurofanatici reklamiraju, jer svojim neradom i nečinjenjem u sprovođenju određenih zakona oni se u stvari bave samo jednom demagogijom i koriste ovakve zakone za samoreklamiranje. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podnela poslanik Aleksandra Jerkov. Ovaj amandman su prihvatili i Vlada i Odbor za ravnopravnost polova. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na član koji je pod naslovom diskriminacija. Nekada se jednostavnost neke forme u principu, jednostavnost neke forme ili neke rečenice u stvari ukaže i definiše njen potpun smisao. Lično mislim da Vlada u ovom članu nije našla adekvatno rešenje, odnosno adekvatnu formu za ovaj termin – diskriminacija.
U tom smislu smo hteli da ovaj amandman, ovaj stav i ovu rečenicu pojednostavimo. Vi ste predložili nešto što zvuči ovako: ''Diskriminacija po osnovu pola je svako neopravdano, neposredno ili posredno razlikovanje, isključivanje ili ograničavanje lica, kao i pomaganje u diskriminatorskom postupanju i davanje prvenstva''. Nekako nam je izgledalo u jednom dahu i u jednom cugu rogobatno.
Našom rečenicom, odnosno našim predlogom hteli smo da ovo pojednostavimo i predložili smo da to bude: ''Diskriminacija po osnovu pola je svako neopravdano diskriminisanje lica samo zbog toga što je muškog ili ženskog roda''. Možda je i ovo moglo da se definiše na bolji način, ali smo u svakom slučaju smatrali da je adekvatnije rešenje nego što je ono što je predloženo u zakonu.
Sa druge strane, ako ste baš hteli detaljno da razvijate ovo, onda ste mogli da se pozovete na jedan od nacrta ranijeg zakona, koji je još kompleksnije razložio i još dalje je u toj analizi otišao, dotakao se nečega čega nema u ovom članu, odnosno u ovom stavu 4. tog člana.
Naravno, Vlada je ovo šturo obrazložila – ne prihvata se što ne doprinosi poboljšanju teksta. Mi smo, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika, u načelnoj raspravi pokušali da ukažemo predlagaču zakona da zakon nije dovoljno dobro razrađen. Činilo nam se da će Vlada i predlagač ovog zakona dobiti šansu za taj popravni ispit u postupku rasprave, odnosno njihovog odlučivanja u zauzimanju stava u odnosu na amandmane koje su i predstavnici i SRS i drugih stranaka podneli.
Na predloženi zakon došlo je oko stotinu ili preko sto amandmana. Čini mi se da se Vlada baš i nije razmašila činjenicom da je prihvatila svega desetak amandmana. Naravno, ne govorim ovde o odnosu Vlade prema amandmanima prema SRS, ovo je generalno stav u odnosu na amandmane koji su došli i sa strane SRS, ali i svih stranaka koje su pokazale učešća u svemu ovome i da u svemu ovome učestvuju. Čini mi se da nije time pokazan odnos prema strankama.
Mislim da smo pokazali i demonstrirali još jedanput odnos da nismo dovoljno zreli da se na jedan potpun, celovit i adekvatan način bavimo ovom materijom. Naravno, još uvek postoji šansa da se neke stvari isprave.
Ovde postoji još jedan pristojan broj amandmana koji su došli sa različitih stranaka koje ste objektivno mogli da prihvatite. Mi se nadamo da ćemo u postupku rasprave biti argumentovani, pa da vas ubedimo da ih dodatno prihvatite, kako bi ovo dobilo jednu kompletnu formu.
Vratiću se na trenutak na raspravu o ovom malo pre amandmanu, o kojem je govorila gospođica Nataša Jovanović. Vidite, ovde stoji da organi javne vlasti vode aktivnu politiku. Pazite, po Ustavu u obrazloženju kojim ste taj amandman odbili stavili ste da Vlada vodi politiku, a onda i organi javne vlasti vode i sprovode politiku. Ustav jasno definiše da Vlada vodi politiku, a svi oni koji su ispod Vlade tu subordinirani su dužni da je sprovode. Znači, imalo je smisla i u ovom članu ovo što smo predložili, pretpostavljam da ima smisla i u ovom, naravno.
Stav Vlade je takav, ja se nadam da ćemo uspeti u daljoj raspravi da snagom argumenata ubedimo da prihvatite još neke amandmane, jer kako je gospođica Jovanović malo pre rekla, zaista nam je bila namera da damo jedan ozbiljan doprinos u usvajanju ovog zakona, da on bude adekvatan kroz svoj normativni deo. Videćemo sad kolika je spremnost Vlade da u tom kontekstu sa nama razgovara i u nama prepozna sagovornika. Hvala.