Zahvaljujem. Na član 2. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Milisav Petronijević. Vlada je prihvatila amandman u osnovnom tekstu, a o ispravci se nije izjasnila. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvatio amandman, sa ispravkom. Reč ima ministar.

Prihvatamo amandman sa ispravkom.

Na član 2. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Milica Vojić-Marković. Da li neko želi reč? Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, njegove saradnice, vidim da ovde žene uredno sede kada neki zakon Vlada brani, uglavnom žene odsede, interesantno mi je bilo da čujem da je Vlada prihvatila amandman na član 2. gospodina Petronijevića zato što kada sam pročitala njegov amandman i pročitala amandman koji smo gospodin Jovan Palalić podneli, ta dva amandman su maltene ista, da kažem da postoji vrlo mala razlika.
Izgleda da je pitanje toga odakle dolazi amandman presudno bilo, mada u obrazloženju, da budem precizna, piše njegov amandman je stigao prvi, što je naravno smešno i bespredmetno raspravljati. Mi ne trčimo trku pa da nam se računa vreme za koje stignemo, nego se amandmani raspravljaju u istom momentu, pa kako ste, ministre, bili tolerantni u prethodnom zakonu, dok ste ga branili, zaista sam pohvalila tu toleranciju, pa ste prihvatali i amandmane ukoliko su istovetnom tekstu od različitih poslanika, ne vidim šta je sporno da se takva dva amandmana u istovetnom tekstu prihvate.
Jedan je prihvaćen, jedan je odbijen, iako je potpuno isti, sa obrazloženjem - amandman se ne prihvata zato što je prihvaćen amandman narodnog poslanika Milisava Petronijevića koji je u suštinskoj istovetnoj sadržini, a pre ovog amandmana podnet na isti član. To je potpuno bespredmetno raspravljati.
Šta smo želeli ovim amandmanom da postignemo? Želeli smo da proširimo primenu postupka mirnog rešavanja individualnih radnih sporova, da se pored sporova koji nastaju povodom otkaza ugovora o radu ili povodom sporova koji nastaju oko isplate minimalne zarade, da se to proširi i na sporove koji nastaju povodom ostvarivanja pojedinačnih prava navedenih u ovom amandmanu.
Mi smo u stvari želeli da povećamo stepen zaštite radnika, zato što je vrlo važno da u ovim i ovakvim okolnostima u kojima je država Srbija stepen zaštite radnika bude povećan. Očigledno je da i tranzicija i svi ovi procesi koji se dešavaju u Srbiji, i ovako kilava i nesposobna Vlada, dopustili su da radnici budu potpuno obespravljeni. Zaista potpuno obespravljeni.
Stepen zaštite bi u okolnostima ekonomske krize morao da bude povećan. Socijalne mere moraju da budu predmet i u ovoj skupštini i u Vladi, nečega što se zove ozbiljan dijalog pozicije, odnosno vlasti, opozicije i pre svega sindikata. Iz svih nekih primera koji su do sada bili ovde, vidimo da to nije slučaj.
Šta smo želeli? Ovo jeste, s jedne strane, u korist radnika, ali je i u korist poslodavaca. Poslodavci će na ovaj način da dobiju mnogo jer će se, pre svega, doći do bržih rešenja. Ovo je u interesu privrede. S druge strane, ovim amandmanom rasterećujemo sudove. Pred sudovima se vodi veliki broj radnih sporova.
Vidite u kakvoj će situaciji biti sudovi od 1. januara. Putujući tužioci, putujuće sudije, putujući advokati, putujuće stranke. To će biti jedan putujući cirkus. Zamislite sada situaciju da i ovaj veliki broj radnih sporova, koji nisu nimalo jeftini, njihovo rešavanje traje otprilike tri godine i košta oko 5.000 evra. Niti je kratko, niti je jeftino. Sudove želimo da rasteretimo. S druge strane, interes Vlade je da prihvatite ovaj naš amandman. Zaista mislimo da nema razloga da ga ne prihvatite, jer ste prihvatili istovetni amandman.

Iskorišćeno je dva minuta i 20 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Palalić, ovlašćeni predstavnik.

Kolega Novakoviću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se u svom izlaganju osvrnem na ove izmene i dopune zakona koje sasvim sigurno jesu važne i na tragu su onoga što je 2004. godine doneto u Narodnoj skupštini, a to je Zakon o mirnom rešavanju sporova, koji je imao svoju ulogu, imao je svoj značaj u jednom periodu kada su socijalne tenzije i napetost u Srbiji bili neuporedivo manji i kada su sporovi između poslodavaca i zaposlenih bili takvi da su mogli da budu predmet razmatranja Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Zakon je donet 2004. godine. Tada je bila Vlada DSS sa našim koalicionim partnerima, na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica, sa ciljem da se predmeti koji se tiču radnih sporova na neki način izmeste izvan sudova i da se na taj način, ne samo rasterećenje u radno-pravim sporovima ostvari u sudovima, nego da se u jednoj drugačijoj atmosferi ova pitanja, koja su definisana kao individualni sporovi, reše. Neko je ovde od kolega pominjao, mislim da sam i ja to rekao u svom izlaganju u načelnoj raspravi, da je preko tri i po hiljade individualnih sporova rešeno i 30 kolektivnih radnih sporova i sasvim sigurno u tom periodu i Agencija i ovaj zakon dali su efekat.
Želim da kažem u kakvoj se atmosferi donosi ovaj predlog zakona i u tom smislu izražavam bojazan i utisak je da neće dati učinak kakav je bio u prethodnom periodu. Očekivati je od same Vlade i Ministarstva da izađu pred Narodnu skupštinu sa jasnom strategijom nagomilanih socijalnih problema i zapošljavanja u Srbiji.
Imam utisak da se dobar deo tih pitanja, koja treba da budu celovit paket kada je u pitanju zapošljavanje, izmestilo izvan vašeg ministarstva, ne zato što je nadležnost zapošljavanja u drugom ministarstvu, nego što u najvećoj meri pitanja zapošljavanja u situaciji kada su preduzeća pred bankrotom i kada smo u situaciji da dođe do velikog otpuštanja, ta pitanja postaju pitanja u nadležnosti vašeg ministarstva i postaju pitanja socijalne politike i socijalne odgovornosti Vlade.
Tim pitanjima se najviše bavi drugo ministarstvo, koje donošenjem novih propisa iz oblasti zapošljavanja pravi još veći teret i veće probleme u Srbiji. Ovde je pomenut Zakon o zapošljavanju invalida, čiji danas dan obeležavamo, ali duboko smo uvereni, naša poslanička grupa, da taj zakon neće dati nikakav efekat, osim novih, velikih troškova i nameta za državu, jer taj zakon ima jedan jedini cilj, da formira nove agencije koje će biti finansirane iz budžeta RS i biti finansirane na teret onih čija se prava umanjuju.
Gospodine ministre, ova vlada je vlada u kojoj se umanjuje niz prava koja su bila u prethodnom periodu definisana, upravo nezaposlenih, ljudima koji ostaju bez posla, kako primanja na Zavodu za tržište rada i primanja koja se tiču onih zaposlenih koji će u ovom postupku otpuštanja u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi ostati bez posla, a to su zaposleni koji budu u statusu neraspoređenih. Umesto šest meseci, oni će ostvarivati prava dva meseca.
Drugi problem je problem socijalnog dijaloga i u raspravi u načelu bila je pokrenuta ova tema i nisam dobio odgovor na pitanje koje sam tada postavio, a želim ovom prilikom da kažem da se upravo i na ovoj sednici manifestovalo odsustvo socijalnog dijaloga.
Verujem da su sve poslaničke grupe dobile dopise od sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu i društvenim organizacijama Srbije, koji se tiču Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi i u lokalnoj samoupravi, gde predstavnici sindikata jasno kažu da su o rešenjima koja se tiču velikog broja zaposlenih koji će ostati bez posla, saznali iz medija.
To je apsolutno nedopustivo da se na taj način razgovara sa predstavnicima sindikata koji definišu interese zaposlenih, jer su oni jedini po zakonu adekvatni da definišu interese zaposlenih, a tiču se ljudi koji će masovno ostati bez posla, kažem, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, a u velikoj meri to se događa i u realnom sektoru, što će sasvim sigurno, sledeća tačka je zakon o stečaju, omogućiti, nažalost, da veliki broj ljudi ostane bez posla.
Postavlja se pitanje, u situaciji kada nemate socijalni dijalog, kada veliki broj ljudi ostaje bez posla, kada je pravosuđe pred kolapsom, koje će metode socijalne borbe oni kojima se prava uskraćuju koristiti? Da li će to biti mirno rešavanje radnih sporova? Neće. U najmanjoj meri će to biti, iako ovaj zakon pokušava da praksu koja je bila u prethodne četiri godine popravi nekim rešenjima i dobro je što su neki amandmani prihvaćeni.
Mislimo da je morao da bude prihvaćen i amandman poslaničke grupe DSS, isto kao i kolege Petronijevića, jer su to potpuno identični amandmani. Dobro je što se proširuju pitanja koja se rešavaju u individualnim radnim sporovima.
U svakom slučaju, radikalizacija i metoda borbe onih koji ostaju i uskraćuju im se prava, ostaju bez posla biće takva da će se izbegavati mirno rešavanje radnih sporova. Ovaj zakon neće izazvati nikakav efekat. Nikakav efekat u tom smislu neće dati. Ostaće prazno slovo na papiru.
Kada je u pitanju stanje u drugim oblastima, gde se očekuju otpuštanja, pored toga što se umanjuju prava, umanjuju se prava, a vi ste ministar u Vladi koja je tu odluku donela i sada imamo veliki broj nerazvijenih opština koje su danas tražile sastanke u Vladi, kojima su smanjena transferna sredstva i opštine će biti pred kolapsom i tu će doći do novog otpuštanja, mimo zakona kojim omogućavate otpuštanja. Veliki broj tih opština će se naći pred bankrotom krajem ove godine i doći će do novog otpuštanja ljudi, zato što su umanjena prava lokalnim samoupravama.
Ja vas molim da uložite napor i da teret problema koji imate u Vladi da definišete socijalnu politiku ne svaljujete na lokalne samouprave, da se jedna trećine Srbije nađe sutra u blokadi, a to će trpeti direktno građani koji ostvaruju svoja prava i svoje pravo na lokalnu samoupravu.
Kada je u pitanju socijalno pregovaranje, voleo bih da dobijemo podatak, ovde u Narodnoj skupštini, verujem da to većina poslanika takođe želi da zna - koliko je granskih kolektivnih ugovora zaključeno i kakva je zaštita prava zaposlenih, kada su u pitanju određene grane industrije; koliko je pojedinačnih kolektivnih ugovora zaključeno?
Jer, ako građani, zaposleni, nisu u situaciju da na taj način budu zaštićeni, kako će moći oni u direktnom sudaru sa poslodavcem, gde su interesi potpuno različiti, da svoja prava štite? Jer, prirodno je da se zaposleni obraćaju svojim sindikalnim organizacijama. Očekuje se da se u okviru Socijalnog ekonomskog saveta takav dijalog povede i da se dođe u situaciju da se kolektivni ugovori zaključuju, kako bi se mogao primeniti ovaj zakon na zaključene kolektivne ugovore.
U svakom slučaju, bez obzira što ovaj zakon, i kroz ove prihvaćene amandmane može da da odgovor na neke nedoumice, koje su bile u primeni zakona iz 2004. godine, on u ovoj situaciji, u ovoj atmosferi socijalnih tenzija, odsustvu sluha Vlade za te probleme, građana kojima nisu isplaćene zarade, nisu isplaćene otpremnine, poništene su privatizacije, pribegavaju radikalnim metodama, jer nemaju zaštitu kroz kolektivne ugovore, nemaju mogućnost pritiska na poslodavce da svoja prava i svoje obaveze prema zaposlenima ispunjavaju.
Neće se zaposleni obraćati miriteljima, neće se u krajnjoj liniji obraćati ni sudovima, koji će ući u potpuni haos od 1. januara, nego će se obraćati i krenuti na ulicu i to će dovesti do novih problema i do novih potresa u Srbiji, zato što ova vlada nije našla odgovor ni na jedan problem koji se tiče socijalne politike, iako je definisala sebe kao socijalno odgovornu Vladu, da bi se pretvorila u Vladu koja smanjuje prava i na kraju Vladu koja otpušta.

 Deset minuta i 30 sekundi od vremena predstavnika poslaničke grupe. Ministar se javio za reč. Izvolite.

Što se tiče zaključivanja granskih kolektivnih ugovora, vi ste nažalost u pravu, s obzirom da imamo samo dva granska kolektivna ugovora u oblasti privrede, za ugostiteljstvo i turizam i jedan za estradne umetnike.
Situacija je značajno bolja kada se radi o javnim službama, gde imamo osam zaključenih granskih kolektivnih ugovora - za obrazovanje, osnovno i srednje i visoko, zatim ustanove studentskog standarda, naučno-istraživačke institute, zatim, granski kolektivni ugovor za državne organe, za lokalnu samoupravu, ustanove socijalne zaštite i, poslednji koji je zaključen pre 15 dana, u oblasti kulture.
Ono što zabrinjava jeste mali broj zaključenih granskih kolektivnih ugovora u privredi. U toku su pregovori za zaključivanje još četiri granska kolektivna ugovora u važnim delatnostima, kao što su građevinarstvo, metalska industrija, prehrambena industrija i očekujem da će vrlo brzo bar dva od ova četiri biti zaključena.

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Saša Maksimović, Mileta Knežević, Dragan Čolić i Zoran Antić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Reč ima gospodin Perić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam skoro siguran da ćete vi ovaj amandman SRS prihvatiti, no ne smemo vas hvaliti jer vi onda pomislite da je zrelo da se napravi još jedna partija.
Da se vratimo na ovaj amandman SRS, koji je podnet na član 3. Predloga zakona o mirnom rešavanju sporova. Gospodine Ljajiću, prvi put Zakon o mirnom rešavanju sporova je donet 2004. godine, kada ste vi bili član Saveta ministara.
Lično SRS bi danas volela da ste vi tamo ili da je neko drugi, da postoji ili tako nešto, ili da postoji Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije.
Šta je bio motiv tad, onih koji su predlagači ovog zakona? Bio je motiv da se spreči bilo koje kolektivno okupljanje ili bilo koji pokušaj da se razreše određeni problemi, koji su i tada, a i danas u mnogo većoj meri imali ili imaju zaposleni. Neki koji su u to vreme bili zaposleni, poodavno to više nisu i oni polažu određena prava, a država nije u stanju da ih reši.
Neće moći Agencija za mirno rešavanje sporova da reši mnogo pitanja.
Evo, vi ste videli samo jedan od slučajeva, odnosno Građevinsko-industrijski kombinat „1. maj“ iz Lapova nije pomogla Agencija. Vi ste uzeli tu svoje učešće, pokušali ste da uradite nešto što je moguće, ali čini mi se da to ne ide baš na najbolji način.
Ovo može samo da posluži kao jedno pomoćno sredstvo, kao jedan mali instrument za rešenje velikog broja problema. Ali motivi, čini mi se da nisu ti, vi hoćete to da iz okvira Vlade izmestite. Ne može to. To nije moguće. Vlada mora da radi mnogo više da bi ovo pomoćno telo, nazovimo ga pomoćno telo, povremeno bilo u poziciji da rešava te probleme.
Pre nego što budem komentarisao amandman SRS na član 3. moram biti saglasan da je dobro u ovom pokušaju. Kakve će biti posledice u praksi, to ostaje tek da vidimo.
Prihvaćen je amandman gospodina Petronijevića, a u istovetnom tekstu su podnele i kolege iz DSS, jer mnogo je pitanja upućeno Agenciji baš sa takvim zahtevima. Vidite, preduzeće im duguje zaradu za četiri godine, kao i topli obrok i regres. Da li je moguće taj spor rešiti preko Agencije?
Odgovor od strane Agencije – u skladu sa članom 196. Zakona o radu „Službeni glasnik“ taj i taj, sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Tako vi možete ostvariti pravo na minimalne zarade za tri godine od dana podnošenja predloga Agenciji, znači Agencija će to rešavati, a Agencija je nadležna u individualnim sporovima samo za isplatu minimalne zarade i otkaz ugovora o radu. Tako da ostala novčana prava, to su prava iz putnih troškova, prava iz toplog obroka, prava veća od minimalne zarade, mogu se rešavati samo u sudskom postupku.
Kada ste predlagali izmene i dopune Zakona vi ovo niste predložili. Ali, svejedno, otklonili ste svoju nesmotrenost. Ako se to bude moglo rešavati, to će biti dobro. Kada sam tvrdio da ćete vi ovaj amandman prihvatiti, vi zaista nemate nijedan razlog da ga ne prihvatite. Boraveći u sali ovde, kada je na dnevnom redu bio drugi zakon, video sam vašu spremnost za ono što je logično, za ono što je dobro, da ste prihvatali.
Sada na jedan vrlo jednostavan način pokazaću vam da je ovaj amandman bolji od predloženog rešenja. Vi ste intervenisali članom 3, a u vezi sa članom 4. osnovnog zakona i predlog je nešto bolji, koji glasi – mirenje u smislu ovog zakona jeste postupak u kome miritelj pruža pomoć stranama u kolektivnom sporu sa ciljem da zaključe sporazum o rešenju spora ili u kome miritelj stranama u kolektivnom sporu daje preporuku o načinu rešavanja spora.
Mi smo predložili promenu stava 1. člana 3. i ona glasi – mirenje u smislu ovog zakona jeste postupak u kome miritelj pruža, vi kažete pomoć, mi intervenišemo i kažemo – stručnu pomoć stranama u kolektivnom sporu sa ciljem da zaključe sporazum o rešenju spora i daje stručno mišljenje stranama u sporu o posledicama nezaključivanja takvog sporazuma.
Vi niste prihvatili ovaj amandman, a u obrazloženju ste rekli sledeće - amandman se ne prihvata iz razloga što pomoć koju miritelj pruža stranama u sporu nije samo stručna pomoć. Uloga miritelja je da svojim znanjem, autoritetom i drugim ličnim svojstvima i sposobnostima utiče na strane u sporu da postignu sporazum i na taj način mirno reše svoj spor.
Obaveza miritelja da stručno, nepristrasno, efikasno obavlja svoje dužnosti proizilazi iz drugih zakonskih odredaba. Ovde nije reč o drugim zakonskim odredbama, nego je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju sporova.
Navešću vam jedna primer. Kolega Aleksandar Martinović je i stručan, i dobar, i savestan i odgovoran. Iznosim svoje mišljenje, smatram da je ovde to nepodeljeno, da svi isto tako mislimo, ali kad bi mene pitali da li je on stručan da ode na VMA ili na Klinički centar i da tamo leči ljude, ja bih prvi bio protiv toga.
Znači, potrebna je stručnost, nije samo dovoljno ovo. Ovo ostalo što vi navodite da se podrazumeva, ono proizilazi iz nekih drugih zakona, a u ovom zakonu treba da stoji da je lice koje preferira ili koje će biti arbitar mora pre svega da bude stručno.
Vi inače imate nekoliko nesaglasnih odredaba u ovom zakonu. U članu 20. ili 48. zakona intervenisali ste samo u jednom delu, ko može biti miritelj i ko može biti arbitar kada je u pitanju državljanstvo. Ovaj zakon je donet 2004. godine kada je postojala druga država koju je veliki broj učesnika u današnjoj Vladi ubrzano razgrađivao i rasturao, pa je promenjeno - državljanstvo Srbije, a ne državljanstvo Srbije i Crne Gore, ali je ostalo da miritelj i arbitar mogu biti ona lica, koja pored toga, imaju i visoku stručnu spremu i pet godina radnog iskustva u oblasti rada i zapošljavanja.
Onda posle kažete za arbitra da je potrebno da ima položen pravosudni ispit ili da je redovni profesor pravnog fakulteta. Da bi neko mogao da polaže i pristupi polaganju pravosudnog ispita mora da bude diplomirani pravnik. Vidite da vam ovde ovaj član 48. o utvrđivanju uslova nije baš najsrećnije rešen, moralo se i tu intervenisati. Znači, kada je u pitanju arbitar su jedni uslovi, kada je u pitanju miritelj su drugi, jer odluke miritelja mogu da postanu pravosnažne, izvršne, miritelja ne moraju, tu se interveniše na drugi način.
Gospodine ministre, ipak ćete vi to prihvatiti do kraja, ali moram kao nadležnom ministru za Ministarstvo za rad i socijalnu politiku da iznesem jedan problem sa kojim vi možda niste upoznati.
Porotnici u sudu, nemam tačan podatak koliko ih je do sad bilo angažovano u Srbiji, poznato vam je da će od 1. januara veliki broj opštinskih sudova prestati da postoji, ali je sigurno da ta brojka nije mala, ako vam kažem da u jednom sudu je bilo do sada angažovano 57 porotnika. Nisu primili nadoknade za svoje angažovanje u tim sudovima od septembra, uz obrazloženje da ne mogu to da očekuju čak ni do januara, za sve ove mesece koji su bili posle avgusta. Pored toga, Visoki savet sudstva je raspisao konkurs za porotnike i pored određenih uslova koje treba da ispunjavaju da bi mogli da se prijave traži se da prilože i uverenje o opštoj zdravstvenoj sposobnosti, koje, po mojim saznanjima, u proseku košta oko 3.500 dinara i tu je niz drugih troškova, a u najvećem broju slučajeva angažovana su lica koja nemaju nikakvog zaposlenja.
To je veliki izdatak i to ne bi bio problem da nakon prijema, nakon izvesnosti da će oni biti porotnici treba i taj uslov. Nama Narodna skupština bira ministre, ne traži se nikakvo uverenje o opštoj zdravstvenoj sposobnosti, a možda bi to trebalo ponajpre da se ispita, pa onda tek da Narodna skupština glasa o tome. Da li je dovoljno razloga za prihvatanje amandmana? Mislim da jeste.