Gospođo Čomić, posle ovog vremena od dva minuta koristiću vreme koje imam u svojstvu predstavnika stranke.
Gospodine ministre, amandmanom na član 2. predloga ovog zakona pokušali smo da proširimo pojam individualnog spora. Bez želje da iole umanjim važnost npr. onih stvari koje ste prihvatili u pogledu proširenja individualnog spora, kao što su regres, topli obrok itd, smatram da proširenjem pojma individualnog spora, u smislu odredaba ovog zakona, predloga proširenja individualnog spora, kako je to traženo ovi amandmanom, došlo bi se do jedne šire sveobuhvatnije zaštite prava onih radnika koja su ugrožena sa još dva slučaja.
Prvi slučaj koji smo predložili bio bi slučaj neisplaćenih zarada, da se pojam individualnog spora proširi i na slučaj apsolutno neisplaćenih zarada od strane poslodavca.
Drugi slučaj koji smo predložili bio bi slučaj isplate razlike između ugovorene i isplaćene zarade. Ako se malo zaviri u pravni osnov u desetine i stotine hiljada predmeta iz radnih odnosa ili predmeta izvršenja po osnovu dugovanja iz radnih odnosa, kojima su sudovi u Srbiji zaista zatrpani, možete videti da su sporovi po ova dva osnova najbrojniji. Dakle, poslodavac primi radnika u radni odnos, zaključi sa njim ugovor u kome predvidi određenu zaradu, određenu platu za njegov rad, pa to posle mesecima ne isplaćuje, sve dotle dok radnik ne reaguje i dok se on ne obrati sudu, npr. To je taj prvi slučaj.
Drugi slučaj je da on isplaćuje samo deo te zarade u odnosu na onu ugovorenu zaradu. Neki ovu razliku koju sam sada pomenuo isplaćuju i u kešu, isplaćuju na ruke. Svima je to dobro poznato i ovde se radi obično o rukovodećim kadrovima kojima se razlika između ugovorene zarade i stvarne zarade koja se isplaćuje, isplaćuje u kešu na ruke, sa osnovnom tendencijom da se u stvari ovde izbegne plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na veću osnovicu, na pravu osnovicu, prema kojoj bi trebalo plaćati.
Radnici treba da znaju samo jedno – da postoje dva načina da budu prevareni u ovom slučaju. Prvi je način da veruju u ono što nije, a drugi je način da odbiju da veruju u ono što jeste.
Evo, malo da pojasnim. Dakle, radnici koji su u sporu sa svojim poslodavcem, pogotovu oni kada su u pitanju sporovi u mafijaškim privatizacijama pojedinih preduzeća, ti radnici ne treba da veruju u ono što nije, a nije ovaj zakon taj koji će rešiti njihove muke, koji će im vratiti, dakle, njihove neisplaćene zarade.
Drugi slučaj, radnici koji ste u ovim sporovima, ne dozvolite da vas ubede da odbijete da verujete u ono što jeste, a jeste ovaj zakon, kao uostalom i neki drugi zakoni, kao što je Zakon o informisanju na primer, kao što je odluka o zabrani okupljanja ispred Vlade Srbije nezadovoljnih radnika i ispred drugih državnih institucija. Dakle, te odluke, kao i još neki drugi propisi su samo sredstva kojima vlast u stvari pokušava da kanališe vaše opravdano nezadovoljstvo, da kanališe nezadovoljstvo i da spreči vaše okupljanje.
Radnici treba da znaju još nešto. Suština ovog zakona nije ništa drugo nego da pokuša da spreči veća okupljanja nezadovoljnih radnika ili da im ostavi neku vrstu nadanja da će ostvariti svoja prava iz radnih odnosa putem nekih miritelja ili arbitara, dakle, mirnim putem. Međutim, ovi radnici treba da znaju jednu stvar, a to je da je to nadanje koje im se ostavlja, nadanje je dobar doručak, ali verujte vrlo slaba večera.
Teško je raditi, a da za svoj rad ne primite nikakvu naknadu ili primite samo polovičnu naknadu, dakle, upravo ovo što smo mi ovim amandmanom i tražili. Teško je ostati priseban i staložen i sve ovo izdržati. Daću jedan primer oko ovog izražavanja. Kada je svojevremeno Bizmark, po drugi put, otišao kod cara i tražio da ga ovaj razreši dužnosti kancelara, ovaj mu reče - gospodine, ja sam 18 godina stariji od vas i još čvrsto jašem. Ovaj mu kaže - da, uvek jahač duže izdrži od konja.
Gospodine ministre, kako će radnici koji imaju svoje opravdane zahteve, kako će radnici kojima nisu isplaćene mesecima, pa i godinama, njihove zarade sve ovo izdržati? Znate li da su te zarade koje su trebalo da im budu isplaćene možda jedini izvor njihovih prihoda, ne možda, nego u najvećem broju slučajeva one su jedini izvor njihovih prihoda? Dakle, kolektivni i individualni radni sporovi su sporovi koji su eskalirali nakon postupaka vrlo često mafijaško izvedenih privatizacija kojih smo svi svesni, neke od njih su i poništene, neke tek treba da se ponište, a mnoge verovano neće nikada biti poništene.
Mirno rešavanje radnih sporova, bili oni kolektivni ili individualni, ima za cilj da spreči na neki način ili da predupredi nešto što može imati karakter manje ili više nemirnih sporova, koji bi proistekli iz radnih odnosa.
Zašto uopšte dolazi do sporova između poslodavaca i radnika? Znate, država Srbija prolazi kroz jedan težak period funkcionisanja nekog oblika građanske države u kome je želja za vlašću, nažalost, želja za kapitalom, želja za foteljama, za prinadležnostima, žestoko potisnula brigu za radnička prava, za prava deteta, za prava samohranih majki, za prava sva druga koja proističu iz radnih odnosa ili uopšte, sva prava koja postoje u okviru ovog pravnog sistema. Da ne govorimo o pravima za brigu o zdravlju nacije, o pravima za očuvanje kulturne baštine, o pravima za očuvanje nacionalnog identiteta.
Znate, Žan Žak Ruso je u jednoj knjizi koja se zove "Razmišljanja o poreklu nejednakosti" otprilike ovako kazao: "Onaj prvi koji je iskrčio komad zemlje i rekao - to je moje, on je prvi začetnik tog građanskog društva.'' To građansko društvo, nastavlja on, zasnovano je, kaže, na neprestanom ratu i otimačini bogataša, kao i razbojništvu siromaha.
Šta se kod nas dešava? Onoga trenutka kada je vlast, posle okončanih preko 80% privatizacija društvenih i državnih preduzeća, prepustila u većem obimu brigu o socijalno-ekonomskoj karti poslodavcima, kada država jednostavno zatvara oči pred besomučnim otpuštanjem zaposlenih radnika, uprkos čvrstim ugovorima o privatizaciji ili relativno čvrstim ugovorima o privatizaciji, dakle, kada država jednostavno žmuri pred neisplaćenim zaradama radnicima, neisplaćenim toplim obrocima, kada radnici u pojedinim privatizovanim preduzećima ne mogu da ostvare ni svoja elementarna, ni svoja minimalna prava, pojavljuje se, dame i gospodo, istinska, ali verujte, pravedna potreba za sukobima, za sukobima zbog nepoštovanja elementarnih radničkih prava. Ovi sukobi mogu biti manifestovani kroz razne vrste protesta, kroz razne vrste građanske neposlušnosti itd.
Dakle, strah od eskalacije ovih protesta tera vlast da pokuša rešavanje ovih postupaka iz radnih odnosa na neke druge načine, da pokuša rešavanje nagomilanih problema nekim drugim metodama, a jedan od takvih metoda jeste i ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova.
Nadajući se da je namera predlagača zakona bila bar malo iskrena i da nije samo sračunata na određenu prevenciju eskalacije sukoba, već i jednu istinsku zaštitu prava radnika, kroz jednu sveobuhvatnu zaštitu njihovih prava, mi smo podneli neke amandmane, sa željom prvenstveno da proširimo pojam individualnog spora, u smislu odredaba ovog zakona, ali i da neke pojmove razjasnimo, učinimo razumljivim itd.
Međutim, vaše nerazumevanje nas ne zabrinjava. Navikli smo mi na to nerazumevanje. Nas jednostavno više zabrinjava sudbina onih na koje se ovaj zakon odnosi. Dakle, sudbina zaposlenih koji će ili koji su već ostali bez posla, sudbina onih desetina i desetina, da ne kažem stotina hiljada radnika, koji su u radnim sporovima zbog toga što jednostavno poslodavci nisu izmirili svoje obaveze ili su izmirili svoje obaveze, ali ne u onom obimu kako to propisi na koje su se obavezali ih obavezuju. Ta sudbina, verujte, ovih radnika nije ni malo ružičasta. Ta sudbina je baš kao što u nekim svojim razmišljanjima kaže Petefi: "Sudbina mi, kaže, uvek dodeljuje kašiku kada nemam supe ili supu kad nemam kašiku". Kako je ovim radnicima zaista svima treba da bude jasno, jer ovo što se njima duguje i ovo što oni pokušavaju da naplate putem rešavanja i mirnim putem, predstavlja jedini izvor njihove egzistencije.
Dame i gospodo, slična sudbina snašla je i neke radnike pojedinih centara i instituta u državi Srbiji, centara i instituta u kojima je država jedini vlasnik, u kojima je država isključivi i jedini poslodavac ovih radnika.
Pomenuću samo jedan primer u ovom svom izlaganju, a to je Centar za krompir u Guči, centar gde je država Srbija isključivi vlasnik ove firme, poslodavac. Dame i gospodo, 18 meseci zaposleni u ovom centru nisu primili platu. Njima je isključena struja. Rade u uslovima koji su nedostojni čovek. Ponavljam, država je ovde jedini i isključivi vlasnik ovog centra.
Dame i gospodo, da li ste ikada pomislili smeju li ovi radnici na pravi način da iskažu svoje nezadovoljstvo, smeju li ovi radnici da iskažu svoj revolt na način na koji bi trebalo da ga iskažu. Znate, malo je njih u ovom centru i siguran sam da su sprečeni psihološki da iskažu svoj revolt, svoje nezadovoljstvo zbog ovoga.
Gospodo iz Vlade, kako bi se vi osećali kada ne biste primili platu samo 18 dana, a ne 18 meseci, kao ovi radnici, čiji je vlasnik i isključivi poslodavac država. Kako biste se osećali kada bi vam sada, u zimskom periodu, isključili struju samo 18 dana, ne više? Da li biste izašli na ulice, gospodo iz Vlade? Da li biste tražili arbitra ili miritelja nekog, pa da vam reši ove vaše sukobe?
Jedan pasus iz nekih starih knjiga i Starog zaveta kaže - ne žudi za stolom kraljeva, jer je tvoj sto veći od njihovih stolova, a tvoja kruna veća od kruna njihovih, a veran je poslodavac tvoj koji će ti platiti za tvoj rad.
Dame i gospodo, stotine hiljada obespravljenih radnika ne žudi za stolom kraljeva, stotine hiljada ovih obespravljenih radnika želi samo da se ostvari poslednjih stih iz ovog pasusa, da im poslodavac plati za njihov rad. Hoće li im to ovaj zakon ostvariti? Neće, jer je prvenstveni cilj ovog zakona, kao i mnogih drugih propisa, Zakona o informisanju, odluke o zabrani okupljanja ispred Vlade i drugih institucija, jednostavno da spreče posledice neželjenih okupljanja ovih nezadovoljnih radnika, a zna ova vlast iz sopstvenog iskustva u kom pravcu može da eskalira to nezadovoljstvo.
Znate sa vama na vlasti građanima Srbije tek sada postaje jasno da kada padneš u vodu ljuti se na sebe, a ne na potok.
