Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, nije prisutan, želi završnu reč?
U tom slučaju, zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 25. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O STEČAJU (pojedinosti)
Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, povodom pretresa u pojedinostima 25. i 26. tačke dnevnog reda, a saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača Mlađana Dinkića, potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja, i Jasne Matić, ministarke za telekomunikacije i informativno društvo, pozvala da sednici prisustvuju i Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja i Luka Andrić, savetnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Momo Čolaković, Vladan Batić, Đorđe Milićević, Mladen Grujić, Srđan Spasojević, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković, Dragan Čolić, Radiša Ilić, Milorad Buha, Boris Aleksić, Mirko Munjić, Dejan Mirović, Dejan Marić, Sreto Perić, Vjerica Radeta, Vladan Jeremić, Bojan Mladenović, Dragan Stevanović, Goran Mihajlović, Zoran Krasić i Suzana Grubješić, Vlada Republike Srbije i Odbor za finansije.
Narodna poslanica Suzana Grubješić pisanim putem, 16. novembra 2009. godine, povukla je sve amandmane koje je na Predlog zakona podnela 11. novembra 2009. godine.
Vlada je pisanim putem povukla amandman na član 207. Predloga zakona, 3. decembra 2009. godine.
Primili ste izveštaj Odbora za finansije i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, a saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Podsećam narodne poslanike da su ovlašćeni predstavnici za 25. i 26. tačku dnevnog reda: narodni poslanik Mladen Grujić – poslanička grupa Nova Srbija, narodna poslanica Judita Popović – poslanička grupa LDP, narodni poslanik Milan M. Nikolić – poslanička grupa SPS-JS, narodna poslanica Jorgovanka Tabaković – poslanička grupa Napred Srbijo, narodni poslanik Milorad Buha – poslanička grupa SRS i narodni poslanik Aleksandar Janković – poslanička grupa ZES.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, pa narodni poslanik Mladen Grujić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Čolakoviću, želim da vam kažem da mi polako ulazimo u komunizam. Kako i zašto? Imali smo pre ovoga zakon o mirnom rešavanju sporova. Znači, mi smo tu negde otprilike, radićemo prema mogućnostima, a uzimati po potrebi, samo što su neki već uzeli i suviše puno, a za one druge, bez obzira koliko radili, neće biti ništa.
Što sam prozvao kolegu Čolakovića? On se verovatno seća ove ideologije. Mogao je to da bude i neko drugi, nikakav problem, ništa lično, nego samo onako malo generacijski.
Zamislite, poštovani građani Srbije, kada smo u poziciji da podnosimo amandman na član 1. stav 1. To je neko pravo poslanika utvrđeno na osnovu Poslovnika. Nema mogućnosti da se to pravo realizuje. Onda možete misliti u kakvoj ste poziciji vi nakon dugogodišnjeg rada u određenim preduzećima, nakon čekanja na posao, nakon vaših potraživanja, kakve su vaše mogućnosti da to naplatite. Mogu da vam kažem, naravno, ne volim što je to tako, skoro nikakve.
Amandman koji sam podneo je pravno-tehničke prirode, ništa suštinski ne menja koncepciju ovog zakona. Mi smo predložili da se u stavu 1. član 1. Predloga zakona o stečaju, ovim zakonom uređuju se uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima, to je definicija stava 1. ovog člana.
Mi smo predložili da umesto „način“ stoji „postupak“. „Način“ nije dovoljno određen i precizan termin kao što je „postupak“. Imamo postupak utvrđivanja i sprovođenja stečaja, ali to je bilo za ovu vladu teško da prihvati, pa u obrazloženju stoji – amandman se ne prihvata iz razloga što Predlogom zakona o stečaju ne uređuje se samo stečajni postupak, već sadrži i materijalne norme, pošto postoje dva načina pokretanja i sprovođenja stečaja, a ta dva načina jesu bankrotstvo i reorganizacija. Reč „način“ ne treba da zamenjuje reč „postupak“.
Mi uopšte u ovom amandmanu nismo osporavali dva načina rešavanja stečaja, nego smo samo imali nameru da damo jedan kvalifikovaniji, pravno posmatrano i tehnički, kvalitetniji predlog, da bi ovo bilo jasno i da bi to svi potpuno mogli da razumeju.
Gospođa Matić ne znam ni koliko ima ovlašćenja, da li može samo da odsedi ovde ili možda ima mogućnost da reaguje po amandmanima koje podnose poslanici. Ukoliko imate takvu mogućnost, skoro sam siguran da će ovaj amandman biti predložen da se prihvati.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćen je minut. Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić.

Poštovane kolege, gospođo predsedavajući, gospođo ministre, pre par nedelja kada smo govorili o zakonu o stečaju u načelu, mi iz Nove Srbije smo eksplicitno rekli da ćemo ako se usvoje naši amandmani podržati Predlog zakona, ne zato što nam je želja da podržavamo Vladu, već zato što je situacija sa stečajevima koji su u toku u Srbiji blago rečeno alarmantna.
Kada uzmemo u obzir da trenutno u Srbiji imamo još 60.000 preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, onda je očigledno da smo svi ovde zabrinuti po pitanju ove materije, ne samo Vlada.
Lično pripadam grupi ljudi koja se i pored svih sumnji u ispravnost rada Vlade, ipak negde duboko nada da neko u ovoj vladi zna šta radi. Stvarno sam se nadao da možemo da napravimo jedan zakon koji je dobar i čija će primena učiniti nešto što je korisno u Srbiji.
Moram da vam kažem da su svi naši amandmani odbijeni osim jednog. Ta naša dobra volja da podržimo ovaj zakon je pala u vodu. Prihvatili ste jedan amandman, hajde da govorimo o ostalim amandmanima.
Ovaj zakon u sebi ima nekoliko rešenja za koja mi u Novoj Srbiji smatramo da su katastrofalna. Jedna od najstrašnijih grešaka o kojoj smo govorili kada smo pričali u načelu i niste ništa preduzeli, a imali ste priliku, podneli smo amandman po tom pitanju, jer izbor stečajnih upravnika slučajnim uzorkom, gde će se dešavati da neko bez ikakvog iskustva, na primer, vodi stečaj JAT-a. Zašto uzimam primer JAT-a? Pa, kako ga vodite, kamen na kamenu uskoro neće ostati.
Kada sve propadne u JAT, onda ćete iz šešira, metodom slučajnog uzorka kojeg detaljno objašnjavate u zakonu, izvući nekog stečajnog upravnika iz Babušnice, recimo, samo da vas podsetim, nigde niste za stečajnog upravnika postavili uslov da zna engleski, koji u stečaju JAT će biti dosta bitan i postavićete tog nekog slučajno izabranog stečajnog upravnika iz Babušnice, bez znanja engleskog, bez ikakvog iskustva, ali sretnog dobitnika, a kažem sretnog dobitnika jer vam je to kao nagrada kada dobijete neki veliki stečaj i on će se zamajavati sa potraživanjima po Africi, Aziji, ko zna gde su sve ostale rasejane JAT-ove pare po svetu.
U vašem obrazloženju i te ideje o slučajnom uzorku stečajnih upravnika kaže se da se time postiže da što više stečajnih upravnika stekne veliko radno iskustvo. Verujte mi, jeftinije je da im svima platimo Harvard i Oksford, pa da se lepo nauče, nego da se vežbaju na srpskoj privredi.
To je kada govorimo generalno o našim predlozima o izmeni ovog zakona. Najstrašnije i najneprijatnije iznenađenje, na osnovu kojeg vidim da ne samo da Vlada ne zna šta radi nego da nema dobre namere, jeste činjenica da je Odbor za finansije podneo amandman na član 207.
Odbor za finansije amandman je priložio na osnovu uputstva Vlade Republike Srbije, a ne zato što se Odbor za finansije toga sam setio, koji glasi: Stečajni postupci koji su na dan početka primene ovog zakona u toku nastaviće se po propisima koji su važili do dana početka primene ovog zakona. Iz ovoga se vidi da Vlada Srbije nema nikakvu nameru da reši najstrašnije primere beskonačnih stečaja u Srbiji. Mogu da govorim o beogradskom ataru, samo da vam navedem primer ''Rada'' i Jugoeksporta, koji traju godinama, za koje se više niko i ne seća kada su počeli ni oko čega se tu radi, ni zašto su svi ovi silni stečajci završili u zatvoru u međuvremenu. Imali ste priliku da prekinete ove stečaje koji traju beskonačno zato što u ovom predlogu zakona postoje neka rešenja koja ubrzavaju stečajni postupak.
Prihvatili ste jedan od naših amandmana čiji cilj jeste da se skrate vremena koja su predviđena u sudskom postupku. Postoje rešenja u zakonu za skraćivanje postupka, jedino što ga nećemo primenjivati na stečajeve koji traju beskonačno. Sa time Nova Srbija ima ozbiljan problem. Javićemo se danas još nekoliko puta po osnovu nekih rešenja koja ste odbili, što naših, što drugih stranaka.
Ne kažem da će to išta promeniti, ali je naša obaveza da o tome još jedanput kažemo, možda se neko predomisli, možda neko od mojih poštovanih kolega ne podrži ovaj zakon. Druga sredstva nemamo. Da li smo predlog amandmana šta treba da se izmeni, nisu prihvaćeni i danas ćemo probati da vam skrenemo pažnju na to.

Iskorišćeno je šest minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Nova Srbija. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam u ime SRS amandman na član 1. stav 3. i predložio da se u Predlogu zakona posle reči "podrazumeva" doda reč "finansijsko". Zbog javnosti moram da pročitam odredbu Predloga zakona o stečaju, koji u članu 1. stav 3. kaže: "Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika odnosno stečajnog dužnika kao pravnog lica".
Smatram da bi posle reči "podrazumeva" neophodno bilo ugraditi reč "finansijsko", sa obrazloženjem koje sam naveo u svom amandmanu. Međutim, ovaj amandman Vlada nije prihvatila, sa obrazloženjem da bi dodavanjem reči "finansijsko" predstavljalo nepotrebno, a delom i netačno preciziranje teksta koje ne bi menjalo primenu zakona, budući da u praksi, imajući u vidu sve odredbe zakona koje detaljno propisuju način namirenja poverilaca, do sada nije bilo spornih situacija.
Takođe, postoje načini namirenja poverilaca putem npr. konverzija potraživanja u udeo u kapitalu ili putem zamene ispunjenja, gde bi se moglo postaviti pitanje da li je to finansijsko namirenje.
Pravno-tehnički gledano, namirenje potraživanja je dosledan i opšteprihvaćen termin za ovu situaciju.
Postavljam pitanje Vladi i onome ko je pisao ovo obrazloženje da li ste sreli ijednu situaciju u kojoj ste u zahtev poverilaca našli nefinansijski iskaz, bez obzira da li je to konverzija ili neki drugi oblik. Uvek iza svega toga stoji finansijski iznos koji traži poverilac, koji dužnik duguje. Nijedna sudska presuda nema osnov bez finansijske potvrde.
Bez obzira na ovo vi ste odbili, kao i u nekim drugim situacijama, ali javljaću se više puta, s obzirom da sam podneo više amandmana. Ono što je bitno sa aspekta ovog predloga zakona i ove materije bitno je ukazati na ogromne probleme koje država ima u ovoj oblasti.
Naime, sve ono što je pokušano 2004. godine, kada je donet Zakon o stečajnom postupku, pokazalo je u stvari da su odredbe Zakona nepotpune, da su nejasne, da su proizvoljne. S druge strane, akteri deonici stečajnog postupka nisu na adekvatnom zadatku. Naime, stečajna veća i stečajni dužnici ne čine ništa da ubrzaju postupak.
Ukazaću na osnovne pokazatelje koje u praski imamo. Osnovni pokazatelj efikasnosti stečajnog postupka su dužina trajanja stepena mirenja i troškovi postupka. Ima ih i više, ali ovo su najvažniji. Gde se tu nalazi Srbija? Srbija je, po dužini trajanja, u samom vrhu u Evropi.
Došli smo do određenih podataka na sajtovima i od strane raznih analitičara koji se bave ovom materijom, da smo negde na nivou 2,7 godina po trajanju postupka. Međutim, ono što zabrinjava jeste da stečajevi velikih preduzeća, veliki banaka, velikih pravnih lica po kategorizaciji pravnih lica, traju predugo, traju godinama.
Pa danas imamo u praksi stečaj koji traje kod Kosovske banke 15-ak godina, Jugoskandika koji će trajati 26 godina. To traje pa traje. Imamo postupke kod banaka koje traju 8-9 godina. Velike banke, sedma godina je protekla, takođe su još uvek u stečaju.
Kako je to u Evropi? U Evropi je prosečan stečaj negde oko 14 meseci. U SAD je devet meseci. Kod nas u okruženju je negde oko tri godine. Mora da nas zabrine situacija da veliki kompleks preduzeća, velikih preduzeća se ne rešava. Reći ću na primeru "Rada" koje je ušlo u stečaj 2000. godine. Ono za sobom povlači 400 preduzeća, celu građevinsku i industrijsku operativu, i proizvođače i one koji vrše usluge. Blokirano je 400 preduzeća u određenom delu zbog toga što se ne rešava postupak u ovom slučaju.
Dalje, kod stepena namirenja, u slučaju Srbije to je 25% od stečajne mase. U Nemačkoj je to 52, u Hrvatskog 30%, u Bugarskoj 32%, u Rumuniji 29%. Negde smo na kraju te lestvice, posebno u našem regionu.
Kod troškova postupka stojimo vrlo loše. Troškovi postupka iznose 23% od stečajne mase. U Nemačkoj je to 8%, u Hrvatskoj je to 15%, u Bugarskoj i Rumuniji je to 9%. Ovo treba da zabrine. Troškovi postupka, samo zato što postupci traju predugo, što imamo samovolju stečajnih dužnika i stečajnih veća kojima to pomalo i odgovara.
Kada kažem pomalo onda moramo reći da iza svega toga stoji njihova želja da taj postupak traje dugo. Zašto ne bi trajao? Ko ih vija? Ko ih gura? Da li imaju zakonske sankcije za neizvršenje? Nemaju. Prepuštena im je društvena svojina i državna svojima da raspolažu kako hoće, bez ikakve kontrole. Nije bez vraga postupak protiv stečajne mafije otvoren 2006. godine. Naime, to je samo jedan postupak. Znamo u praksi da ih ima na desetine i na stotine, pa čak možda i hiljade, na koje bi trebalo odgovoriti i povesti postupak protiv stečajnih upravitelja, a to sve pod okriljem suda i stečajnog veća koje takođe ne čini ništa da taj postupak ubrza.
Da li ćemo ovim zakonom dobiti nešto u smislu smanjenja rokova, smanjenja dužine stečajnih postupaka, povećanja stepena namirenja poverilaca i da li ćemo smanjiti troškove postupka? Nećemo. U materijalnom propisu koji je pred nama nemamo striktne odredbe koje će ubrzati taj postupak. To vas iz vlasti treba da zabrine. Vas to ne brine.
Zabrinjavajuća je situacija da danas imamo 63.000 blokiranih računa pravnih lica od strane poreske uprave. Sva ta pravna lica će završiti sutra u stečajnom postupku. Ko će povesti taj stečajni postupak 63.000? Iz vašeg obrazloženja Predloga zakona kažete da ima još 20.000 nelikvidnih i svega 25 ili 26.000 aktivnih pravnih lica. Ovih 25 ili 26.000 aktivnih pravnih lica moraju stvoriti budžet o kome ćemo razgovarati za pet ili šest dana. Oni moraju upumpati u budžet onoliko koliko je neophodno za neracionalnu javnu potrošnju koju finansira ova država, finansira ovaj narod.
Šta je sa ovih 63.000 blokiranih pravnih lica? Svi vlasnici i svi koji su vezani, pravna lica i radnici koji su radili u tim pravnim licima, završili su na crnom tržištu. Crno tržište sada je nosilac aktivnosti, nosilac poslovanja. Zašto? Zbog toga što nemamo adekvatan pravni sistem koji će zaustaviti negativne tokove.
Ako je nelikvidnost preduzeća takva da ga mora država prekinuti i ona je to učinila, ona mora završiti taj postupak, završiti što pre. To je u interesu države, da svi znamo na čemu smo. Ovako ta pravna lica ne rade. Otišli su u sivu zonu i rade i posluju, ne plaćaju nikome ništa. Da li imamo sankciju? Nemamo sankciju. To treba da vas zabrine i zajednički da nas zabrine.
Nažalost, nema nikakvih pomaka. Ovim zakonskim projektom ništa se neće učiniti da se taj postupak ubrza, da se dužina stečajnog postupka smanji, da se poverioci namire u što većem procentu. I treća stvar, da troškovi budu što manji.

Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Ovo je možda najvažniji član u ovom zakonu, s obzirom da je ovim članom definisan cilj stečaja. Cilj stečaja jeste najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca u ostvarivanju najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine. U ovom članu predložio sam da se posle reči - kolektivno, doda reč - finansijsko, s obzirom da je vezano i uz onaj član 1.
Obrazloženje Vlade je isto kao i u prvom slučaj. Smatram da nisu u pravu. Međutim, ono što je bitno i kod ovog cilja jeste da se mora otvoreno reći da je ovo samo politička proklamacija, a iza nje ne stoji stvarna želja i dobra volja države da se izađe u susret poveriocima, izađe u susret, u krajnjem slučaju, i dužniku i da on izađe iz stečaja na način na koji će okrnjiti što manje njegov kapital i što manje njegovu imovinu, a sa druge strane, da se poverioci namire u što većem procentu.
Ono što predlagač zakona nije ugradio, to treba zabrinuti sve nas, je pitanje rokova, rokova koji će morati biti ispoštovani od strane suda i koji će biti pravilo, koji će biti prekluzivni, koji će omogućiti stečajnom poveriocu učešće u stečajnoj masi u što većem procentu, a sa druge strane da se taj postupak završi što pre.
Ovde, kod ovog člana moramo još napomenuti da je stečajni dužnik u ovom slučaju žrtva, žrtva stečajnog veća do sada, a sada će biti žrtva stečajnog suda i stečajnih upravnika. Zašto žrtva? Zbog toga što postupci, rokovi i radnje koje su predviđene ovim zakonom su predugačke. One moraju biti prekluzivne, vrlo kratke.
Imamo stečajnih dužnika koji su ušli u stečajni postupak sa vrlo malim iznosima. Ne mogu završiti postupak u normalnim okolnostima, otprilike ti postupci traju godinu dana. Kod složenijih postupaka to traje nekoliko godina. Koja to imovina i kapital mogu trpeti način kako rade naši sudovi i kako rade stečajni upravnici?
Ukazaću vam na jedan slučaj. Na žalost, nije došlo do stečaja, ali samo zaslugom Odbora za industriju Narodne skupštine i zaslugom radnika koji nisu dozvolili stečaj. Radi se o društvenom preduzeću "Ravnica" iz Ćuprije.
Radi se o preduzeću koje je ušlo u postupak privatizacije 2003. godine. Nažalost, Agencija za privatizaciju od 2003. godine nije uspela da završi privatizaciju ovog preduzeća. Zašto to nije? Radi se o preduzeću koje nije u međuvremenu prodato, da ga kupi neko ko želi da se bavi konditorskom industrijom jer ovo preduzeće se bavi konditorskom industrijom.
To preduzeće nema gubitaka. To preduzeće nema obaveza prema radnicima. To preduzeće uredno isplaćuje zarade, materijalne i nematerijalne troškove. To preduzeće nema obaveza prema dobavljačima. Znači, zrelo i zdravo preduzeće. Preduzeće nije nelikvidno, nije nesolventno.
Zašto nije prodato? Zbog toga što je namešteno. Zbog toga što ga je trebalo likvidirati i umanjiti vrednost imovine i na tržištu kupiti iz stečaja ili iz likvidacije od onih krhotina koje ostaju posle postupka likvidacije i stečaja.
Međutim, radnici su bili svesni situacije u kojoj su se našli. Štrajkom su dva i po meseca sprečavali ljude koje je imenovala Vlada da dođu u to preduzeće. Vlada je na predlog Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i imenovala za predsednika upravnog odbora Vuka Perića, istovremeno direktora u Agenciji za privatizaciju.
Gledajte, taj isti Vuk Perić, čiji je zadatak bio da izvrši privatizaciju, to mu je državna obaveza, zbog toga je došao tu i radi na tom mestu, on nije to učinio u ovih pet godina koliko je trajala privatizacija. On je odlukom Vlade imenovan za predsednika upravnog odbora, a za vršioca dužnosti direktora imenovan je penzioner koji se zove Slavoljub Popović, istovremeno dobavljač ovog preduzeća.
Zamislite situaciju. Koji je to sukob interesa? Čovek koji je penzioner, koji je dobavljač preduzeća, postavlja se od strane Vlade, uz znanje i nagovor Agencije za privatizaciju i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, za vršioca dužnosti.
Znači, nemamo mlade kadrove, pravne ili ekonomske struke, ili neke druge struke, nego penzionera postavljamo, samo zato da bi taj isti penzioner, taj isti dobavljač, kupio u nekom postupku pred sudom iz stečaja ovo preduzeće.
Srećna je okolnost, ali to treba da posluži za primer svim ostalim radnicima da se bore za svoje preduzeće, baš onako kako je predsednik države, Tadić, rekao da se radnici bore za svoje preduzeće, za svoja radna mesta, 400 radnika „Ravanice“, konditorske industrije iz Ćuprije, branilo je dva i po meseca od nasrtaja državnih organa, ljudi koji su došli iz Agencije, raznih inspekcija, policije, tužilaštva itd. i sačuvali su svoju fabriku.
To mora da bude primer svima ostalima u Srbiji kako se brani svoja fabrika. Danas ta ista fabrika radi i ostvaruje prihod.
U tih dva i po meseca koliko su bili blokirani, dok su bili u štrajku, nisu ostvarivali lične zarade, a sada namiruju to kroz normalan rad i normalno poslovanje.
Vidite, građani Srbije, radnici, na koji način se pljačka. Pljačka se uz podršku državnih organa, u ovom slučaju uz učešće Agencije za privatizaciju, uz učešće Vlade Srbije i drugih državnih organa.

Iskorišćeno je šest minuta i 27 sekundi.
Reč ima gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, a pre svega poštovani građani Ćuprije, ima nas iz Pomoravlja koji nismo tako daleko od Ćuprije, koji malo znamo situaciju u „Ravanici“, pa bih ipak prepustio da o fabrici „Ravanica“ svoj sud ne kažu samo zainteresovane strane i ljudi koji tamo rade, već kada to postane predmet jednog ozbiljnog postupka, kako se zaokruži ta celina koja zahteva kontrolu finansijskog poslovanja, tek tada možemo govoriti da li su radnici odbranili ili nisu odbranili fabriku i da li je trebalo malo ranije ili možda malo kasnije da je brane. Ali, zaista ne bih da prejudiciram bilo kakve stavove.
Mislim da bi bilo mnogo bolje kada bi o fabrici „Ravanica“ i o poslovanju te fabrike govorili ne kroz prizmu jedne godine, kroz prizmu dve godine, nego da pogledamo koliku je imovinu ta fabrika imala 1991. godine, 1993, 1997, 1999, 2000, 2005, 2006. godine. Mislim da bi tek onda mogli da sagledamo da li je fabrika spasena ili nije spasena i da li je možda ranije trebalo spasavati tu fabriku ili ne.
Kada govorimo o toj fabrici „Ravanica“, treba malo pogledati šta je sve bilo u vlasništvu te fabrike do 2000. godine, do 2003. godine, a šta je sada u vlasništvu ove fabrike i gde je ta imovina kad fabrika nije privatizovana? Gde je nestala imovina fabrike „Ravanica“? Ja bih tu zaista bio oprezan i ne bih iznosio ovako smele teze i tvrdnje.