DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 03.12.2009.

19. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DRUGA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

19. dan rada

03.12.2009

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:10 do 19:30

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Mirko Munjić

Srpska radikalna stranka
Mi smo ovde tražili da se odredbe ovog zakona koje se odnose na postupak mirnog rešavanja radnih sporova primenjuju od januara 2010. godine.
Prvi januar 2010. godine smo odredili u momentu podnošenja amandmana kao neki datum ili neki rok do koga bi određene pripremne radnje eventualno trebalo da se okončaju i od kada bi bilo realno da ovaj zakon počne da živi, odnosno stupi na snagu.
Vlada u obrazloženju kaže da ne postoje razlozi za odlaganje primene ovog zakona. Međutim, sada već skoro dolazimo u situaciju da je prvi januar možda datum do kada realno neće početi primena ovog zakona. Da li predstavnici Vlade nisu imali u vidu da u njihovim redovima postoje određeni kočničari koji će da zakoče donošenje ovog zakona, to ne znam. Uglavnom, prvi januar se približava i teško će se i dotle ovaj zakon i doneti.
Međutim, postavlja se pitanje - da li u stvari ima praktičnog značaja za one na koje se odredbe ovog zakona odnose? Da li će on početi da se primenjuje 20. decembra ili 1. januara, ili npr. 21. januara? Umesto odgovora na ovo pitanje, Vlada je trebalo u svom obrazloženju opravdanosti donošenja izmene i dopuna zakona da predoči sledeće – prvo, koliko je do sada ukupno započeto, a koliko okončano postupaka mirnog rešavanja radnih sporova; drugo, koliko je postupaka rešeno tako što su radnici odustali možda od svojih zahteva po osnovu zarade iz radnog odnosa; i treće, koliko je postupaka koji imaju karakter izvršne isprave zaista izvršeno u korist radnika.
Izgleda da za mnoge radnike koji se nalaze u ovom postupku mirnog rešavanja radnih sporova, kao i za one radnike koji se nalaze u postupku pred sudskim organima, u postupku rešavanja svojih radnih odnosa, važi ono pravilo na kraju svog tog puta, pravilo ili aforizam, koje kaže – nije to taj kamen, rekoše Sizifu na kraju brda.
Tako je izgleda i za ove naše radnike koji pokušavaju svoju pravdu da nađu ili u sudu ili u toku mirnog rešavanja ovih radnih sporova.
Međutim, šta se traži od radnika? Od radnika se traži da uprkos svojoj nesreći, uprkos svom jadu i bedi, budu mirni i staloženi, da mirno prihvate miritelja ili arbitra koji će ga ubeđivati da je samo u njihovom interesu da ili oproste dug poslodavcu ili da prime neku crkavicu koja, možemo slobodno reći, najviše liči na neku socijalnu pomoć ili, na kraju, da prime danas samo deo duga, a ostatak sutra, što obično bude – malo sutra.
Međutim, postavlja se pitanje – može li se ostati miran, mogu li radnici da ostanu mirni kada im se duguje, godinu, dve, tri ili više zaostalih plata, zaostalih naknada od svog rada? Sigurno je da ne mogu ostati mirni, sigurno je da neko kome je direktno ugrožena egzistencija, ne samo njegova, već i egzistencija njegove porodice, ne može biti miran, ne može biti ravnodušan i ravnodušno gledati kako jednostavno njegova deca nemaju šta da jedu.
Zato je vrlo teško ovo što Vlada u stvari traži od radnika, što Vlada hoće od radnika, da oni ostanu mirni, uprkos tome što im poslodavac, na primer, duguje po godinu, dve ili tri zaostalih zarada. Verujte, takvu mirnoću, takvu skromnost, mogli smo da vidimo samo kod jednog čoveka koga smo mi poznavali i koji je na našu žalost skoro preminuo, našeg patrijarha Pavla. Vlada traži od radnika da pokažu baš takvu neku mirnoću.
Kada sam već kod ovoga, završiću sa dve tri rečenice upravo u znak sećanja na našeg patrijarha i na tu njegovu mirnoću i smirenost jednom kratkom pričicom koja datira iz manastira Blagoveštenje, gde je naš patrijarh i zamonašen 1948. godine, kada je u stvari, po njegovom kazivanju nekim ljudima u tom manastiru, ispričao: „Jednom prilikom tražio sam šest maslinki za obrok. Počeo sam da jedem i kada sam bio pri kraju, video sam da izgleda ima više. Pogledao sam i video šest koščica i još jednu nepojedenu i zamislite, kaže on, moju muku, ili da ostavim onu jednu, a dohvatao sam je rukama ili da se prejedem“.
Zamislite kakva je to bila skromnost i traži se od naših radnika da upravo budu ovako skromni, da uprkos tome što im država mnogo duguje, budu skromni i da ne izlaze na ulice, da ne izražavaju svoj revolt koji im duguju.
Mislim da je ovaj amandman, kao i ostale amandmane SRS, Vlada trebalo da prihvati.