Hvala. Ovo je amandman koji takođe u jednom svom delu uvodi pojam roda, a u drugom delu govori o tome da je potrebno da se u jedinicama lokalne samouprave formiraju posebna tela koja će u okviru svojih nadležnosti doprineti boljem položaju žena i regulisati pitanja iz ove oblasti, u cilju podsticanja i unapređenja rodne ravnopravnosti.
Mi već u mnogim lokalnim samoupravama imamo ovakva tela. Ono što smo ovim zakonom, ovim rešenjem, htele da uvedemo, to je da postavimo jednu normu koju treba da zadovolje i ostale lokalne samouprave.
Pošto je ovo poslednji amandman koji sam podnela, sada bih želela da kažem još nešto u ime poslaničke grupe o zakonu uopšte i o svim ovim rešenjima amandmanskim koje smo mi imali. Oni su se ticali pre svega pitanja roda, odnosno uvođenja pojma roda u ovaj zakon. Želim još jednom da naglasim, mada sam o tome govorila u načelnoj raspravi, ali ministar mislim da tada nije bio prisutan, da smo mi već jednom u Skupštini imali Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Želim da naglasim da su i tada gotovo sve poslaničke grupe i koleginice iz gotovo svih poslaničkih grupa radile na predlogu teksta tog zakona i tada su zajedno radile i vlast i opozicija. Tada je DS bila u opoziciji, ali je aktivno učestvovala u izradi tog predloga zakona.
To su koleginice koje više nisu u Skupštini. Zatim, gospođa Nadica Momirov, gospođa Anita Beretić, gospođa Živodarka Dacin iz SPS. Bilo je tu žena koje su aktivno učestvovale sa željom da zakon bude donesen još pre par godina.
Šta se tada desilo? Sada ću da spomenem tog ministra, izvinjavam se. Ministar Lončar je sprečio donošenje tog zakona u trenutku kada je bio na dnevnom redu.
Zakon smo tada poslale na usaglašavanje svim ministarstvima. Sva ministarstva su sarađivala i davale odgovore. Jedino Ministarstvo za lokalnu samoupravu nije želelo da uvaži u Skupštini i da da bilo kakav odgovor.
U trenutku kada smo potpisima zahtevali da se zakon nađe na dnevnom redu, kada se našao na dnevnom redu i kada je trebala da počne rasprava o tom zakonu, morali smo da povučemo zakon jer prosto zakon nije mogao da bude izglasan, jer dotični ministar je smatrao da ne mora da da obrazloženje, ali da može da zaustavi donošenje zakona.
Zašto to pričam? Ne pričam zato da bih podizala raspravu na politički nivo, jer naglasila sam da je važno da su koleginice i tada radile zajedno. To smo pokazali i sada, i sada smo sve radile zajedno. Mislim da je to jako dobro i mislim da time pokazujemo kako žene mogu da rade zajedno kada su neki opšti interesi u pitanju i kako ne moraju da raspravu podižu na drugi nivo. Mislim da je to dobar primer i za Vladu. Zato bi u Vladi trebalo da bude više žena ministara, možda bi 50% bio adekvatan broj za Vladu. U ovom trenutku mislim da je broj znatno manji.
Sada moram da spomenem svoju stranku, koja od šest ministara ima tri ministarke, znači odnos je 50%. Mislim da je to zaista dobar model.
Zašto sam rekla da sam zabrinuta bila i za ovaj zakon? Šta se desilo? Dali ste jedno rešenje u kojem se uopšte nije pominjao pojam roda. Kada sam pitala na jednoj javnoj raspravi zašto nema tog pojma, da ne objašnjavam zašto je potrebno da se tu nalazi, rečeno mi je da je prvi predlog uprave i prvi predlog ministarstva bio sa tim pojmom, ali da se on negde usput, u nekim sekretarijatima itd. izgubio.
Jako mi je važno, ministre, što ste juče i danas ovde i što ste prihvatili veliki broj amandmana. Mislim da je jako dobro što ste se uključili u ovo, jer stvarno ne bih želela, izvinjavam se pravnicima, ali oni uvek prvo kažu da ne može i ne bih želela da pravnici donose političke odluke. Ovo je politička odluka i dobro je da ste doneli odluku da se rod vrati u ovaj zakon.
Nisam se uvek javljala kada su bili amandmani vezani za ono "nastoji da" itd, sigurna sam da to omalovažava ovaj zakon i omalovažava žene. Zašto baš u zakonu koji se tiče rodne ravnopravnosti ima toliko puno nastojanja? Zašto se to ne dešava u drugim zakonima?
U jednom trenutku ste sinoć bili odsutni kada sam rekla zašto u Zakonu o saobraćaju ne stoji nastojte da ne pređete ulicu na crveno svetlo, zato što smatramo da je jako važno da se ulica ne prelazi na crveno svetlo. Takođe smatramo da je jako važno da žene učestvuju i daju svoj doprinos ovom društvu, makar sa 30%. Svaka odredba koja to omogućava mislim da mora da bude obaveza, a ne nastojanje.
Isto tako, mislim da mora da bude predviđena i sankcija kako bi se zakon primenjivao. Daću vam još jedan dobar primer. Na primer, Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji smo doneli letos i koji jasno kaže da je obaveza poslodavca da zaposli određeni broj osoba sa invaliditetom i ukoliko ne zaposli predviđene su sankcije, mora da uplaćuje u određeni fond koji će opet doprineti na neki način poboljšanju osoba sa invaliditetom. Zašto to isto nismo uradili sa ženama? Zašto niste rekli mora da zaposli 30% žena u određenom roku, dve godine, godinu dana?
Tada smo doneli Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom i rekli smo da se ne može primenjivati sada, primenjivaće se od 2010. godine. Zašto to nismo uradili sa ovim zakonom? Zašto smo ovaj zakon učinili tako deklarativnim? Zašto nismo rekli mora da zaposli 30% do 2012. godine? Zašto nismo rekli ukoliko ne zaposli 30% moraće da plaća takođe u neki fond kojim će se unaprediti položaj žena? Davaće se subvencije za samozapošljavanje žena iz tog fonda, davaće se krediti za preduzetnice iz tog fonda. Zašto tako nešto nismo uradili?
Ako to ne uradimo i ako to nismo uradili pokazujemo da nam je ovo pitanje važno samo na deklarativnom planu, samo da kažemo da zaista svi mi hoćemo da se borimo za položaj žena i da zaista smo u jednom društvu koje u to veruje.
Zakon, ovakav kakav je, sada i ne znam kakva će biti njegova konačna verzija, ne mogu da pohvatam šta je usvojeno, ali čak i tamo gde smo insistirali na obavezi, dok niste došli da prihvatite sinoć i sada mnoge amandmane, tamo gde smo insistirali na obavezi opet ste našli neko među rešenje na odboru, nažalost nisam član tog odbora, gde se kaže ne mora, ali neka uvedu neke afirmativne mere itd. Zašto da se uvode afirmativne mere? Molim vas, neka uradi to, ovo je zakon, nije deklaracija. Mogli smo da donesemo i deklaraciju.
Sada ću vam dati još jedan primer koji govori o kaznenim merama. Recimo oko onog plana zapošljavanja. Prvo ste rekli da poslodavac treba da donese plan zapošljavanja.
To isto mislim da nije obaveza, to je član 13. Piše dužan je da usvoji plan mera za otklanjanje ublažavanje neravnopravne zastupljenosti. Dužan je da usvoji taj plan. Nigde ne stoji da je dužan da ga primenjuje?
Ministre, pogledajte, nije dužan da primenjuje plan, dužan je da usvoji plan i dužan je da podnese godišnji izveštaj. Ukoliko ne uradi to treba da plati od 10 do 100.000 dinara.
Sad da vas pitam, na primer, on može da kaže - moj plan je da u narednoj godini otklonim neravnopravnost tako što ću zaposliti eto jednu ženu ili manje zastupljeni pol i na kraju će podneti godišnji izveštaj i reći će nisam zaposlio ni jednu ženu. Znači, doneo je plan, podneo je godišnji izveštaj, ništa nije uradio, neće biti kažnjen.
To je efekat ovog rešenja kako je ovde predviđeno. Hajde da probamo još dok možemo da to promenimo tako što ćete usvojiti ili tako što ćemo se dogovoriti prosto da to izglasamo. Mislim da je jako važno da pokažemo da ovo nije deklaracija, nego da je zakon. Hvala.
