Dva minuta. Zahvaljujem.  Da li još neko želi reč.
Na član 154. amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbije. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Fantastična prilika da radimo danas ono što gospođa Čomić traži od nas. Na sreću, govorimo ono što mislimo sami i uglavnom svi imamo najdobronamernije izjave i one su u smislu pravednosti jednake od božijih zapovesti do zakona koje donosimo.
O svima nama najviše govore naša dela, naši učinci i zaključiću sa učincima ovog zakona. Gospodine Andriću, savetniče Dinkićev, ministre za stečaj, kad ste ovaj zakon pisali, zašto ste ostavili centar za stečaj van mogućnosti da bude smenjen u svojstvu stečajnog upravnika, da nad njim nema kontrole, kao što ga imaju stečajni upravnici inače.
Da li taj centar za stečaj, nad kojim nema nadzora od strane stečajnog sudije, nema mogućnosti razrešenja kao stečajnog upravnika, sami odlučuju o postupku prodaje imovine velike vrednosti, u stvari treba da posluže realizaciji nečijih interesa i to uz novousvojeni zakon o planiranju i gradnji, gde je moguće pod određenim uslovima vlasnicima velikih ogromnih parcela i zemljišta menjati namenu do sada gradskog građevinskog zemljišta i omogućavati da se ono što je nepravno urađeno i nezakonito stečeno bukvalno plaćanjem ozakoni, poput onog starog instituta u katoličkoj crkvi da se svaki greh može oprati plaćanjem, jeste jedan od razloga zbog kojeg ste doneli ovaj zakon?
To nije moja sumnja u domenu utiska, to su dosledno izvedena rešenja koja su eksplicitno sprovedena kroz ovaj zakon. Vama neka služi na čast, a nama će ovo biti prvi veliki posao da ove i ovakve zakone ukidamo i da kroz priču o pravednosti i o opštem interesu ne može da se podvede baš ono što je očigledan rad u interesu sasvim određenih ljudi. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč?
Na član 156. amandman je podnela Vlada. Neko želi reč? (Ne.)
Na član 157. amandman je podnela Vlada. Neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine na član 158. amandman je podneo Odbor za finansije. Neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine amandman na naslov iznad člana 159. podneo je Odbor za finansije. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 159. amandman je podnela Vlada. Neko želi reč? (Ne.)
Na član 162. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

Zamolio bih samo nakon drugog minuta da me opomenete, jer ne želim da koristim vreme koje je rezervisano za poslaničku grupu.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, u članu 162. stav 2. Predloga zakona predložio sam da se "60 dana" zameni rečima "30 dana". Amandmanom se predlaže pravno-tehnička korekcija kojom se smanjuje broj dana za produženje roka za podnošenje plana reorganizacije.
Što se tiče spornih stečajeva u Srbiji, uvođeni su, pre svega, kako bi velika preduzeća, sa vrednom imovinom, jeftino dočekala preprodavce, tajkune, kako bi se na jedan brz i lak način enormno obogatili. Proviziju ili kajmak, kako ko, uzimali bi članovi stečajne mafije. Stečajni mafijaši, verovatno su najomraženiji likovi u mislima tzv. gubitnika tranzicije. Bivši i sadašnji radnici nekada bogatih firmi, listom im na dušu stavljaju teško breme da su oteli, obezvredili i prodali imovinu koju su generacije sticale.
Potpisi Gorana Kljajevića i Delinke Đurđević, prvih sudija Trgovinskog suda, do trenutka hapšenja nalaze se na skoro svim neobično uvedenim i sprovedenim stečajima u Srbiji. Preduzeće bivše Jugoslavije "Ineks", nekad najmoćniji trgovinski lanac u ovom delu Evrope, RK Beograd, velika tekstilna industrija "Beko", gigant koji je imao lanac prodavnica ne samo u Beogradu, nego u celoj Srbiji, od "Beka" su živele hiljade i hiljade porodica, "Bim Slavija", građevinsko preduzeće "Rad", "C market", onda "Jugoeksport", lista vredna milijardi dolara, preduzeća su imala različite sudbine, pa se i danas nalaze u različitim položajima, odnosno u rukama.
Jedno je ipak sigurno, sve firme koje nisu prodate biće u narednom periodu. "Ineks" je danas u stečaju, njegova najvrednija imovina, velika poslovna zgrada u ulici Kraljice Marije ili bivša 27. marta, kao i hotelski kompleks na Jadranu, RK Beograd nisu uvrštene...

Dva minuta. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine amandman na član 164. podneo je Odbor za finansije. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 167. amandman je podnela Vlada. Neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine amandman na član 173. podneo je Odbor za finansije. Neko želi reč? (Ne.)
Na član 204. amandman je podneo poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

RK Beograd nisu uvrštene u slučaj stečajne mafije, već se za njih vodi poseban postupak. Ipak bih istakao dve činjenice - njima su se bavile pomenute sudije i RK Beograd su prodate iz stečaja, kažu - za dobre pare, 360 miliona evra. Srećni kupac bio je Bajo Živanić. Radnici, i sami znamo, protestovali su nekoliko meseci u Pionirskom parku. Niko nije hteo da ih primi, niko nije hteo da ih sasluša, a na kraju su čak i štrajkovali glađu.
"C market" kupio Miroslav Mišković, Slobodan Radulović, bivši direktor preduzeća, pobegao je pre toga, još početkom 2006. godine, u sunčanu Španiju. Prethodno je "C market" oštetio za 20-ak miliona evra.
Šta se sve dešava u Srbiji? Tajkuni koji odluče da preotmu firmu, to su obično firme koje imaju veliku imovinu, budući da ne žele da plate tržišnu cenu preduzeća, jer je njegov osnovni cilj da preprodajom zaradi brzo i mnogo, tajkun nalazi insajdere u preduzeću, uglavnom nekog iz vrha i otkupljuje prava od poverilaca.
Tajkun po pravilu sa tim preduzećem posluje od ranije, pa mu plasira repromaterijal sa naduvanim fakturama ili kratkoročne pozajmice sa zelenaškim kamatama. U nameri da preduzeće prezaduži, poslovodstvo potpisuje štetno ugovore i za tu uslugu dobija proviziju.
Posle izvesnog vremena, kada firma usled narastanja obaveza postane prvo nelikvidna, a zatim nesolventna, tajkun poverilac pokreće stečaj da bi je jeftino preuzeo. Posle je najvažnije da taj isti tajkun ima svog predsednika suda, stečajnog sudiju i stečajnog upravnika koji radeći za proviziju vrše likvidaciju preduzeća.

Dva minuta. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 205. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

Naravno, u svim ovim slučajevima ispaštaju pre svega radnici. Samo u „Ineksu“, u RK „Beograd“, bilo je zaposleno više od 40.000 ljudi. Cilj stečaja nije da se preduzeće likvidira, već da se zašiti od poverilaca, reorganizuje, obnovi privredna delatnost i da nastavi sa radom kako bi poveriocima vratili sve dugove ili poverioce pretvorili u akcionare tog preduzeća.
Nažalost, stečajna mafija to neće, neće jer nema interesa za ozdravljenje preduzeća, oni grčevito brane svoje interese i plasiraju u javnost priču da je cilj stečaja likvidacija preduzeća. To je toliko glupo objašnjenje, kao kada bi hirurg rekao da je cilj operacije da pacijent umre.
Međutim, godinama je stečaj najunosnije zanimanje u državi. Stečajni upravnici kolju bika od pola tone da bi za sebe ispekli šniclu od jednog kilograma. Pohlepa stečajne mafije je bila toliko velika da nisu dozvoljavali da u stečaju učestvuje iko drugi, nego njihovi poverljivi ljudi.
Tako je dolazilo do apsurdnih situacija da su neki stečajni upravnici vodili po 64 stečaja u par godina, što je svetski rekord. Imamo i takve koji su u jednom trenutku vodili 25 stečajeva. Tajkun je čekao licitaciju da bi kupio imovinu bez radnika i bez bilo kakvih drugih obaveza, pošto su poverioci morali da se zadovolje mrvicama iz kupoprodajne cene.
Kako je i tajkun poverilac, on glumi nezadovoljstvo da bi prevara bila što bolja. Tako je to funkcionisalo godinama uz prećutnu političku podršku pre svega ljudi na vlasti. Ništa Kljajević ne bi smeo sam da uradi da nije imao mentore u redovima koji su ga sada ostavili na cedilu.
Kako je moguće da se iz stečaja proda koncept „Sartida“ za svega 23 miliona dolara, kada sama fabrika belih limova u Šapcu vredi 120 miliona dolara, a celi „Sartid“ preko 500 miliona dolara.

Dva minuta. Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 206. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Bojan Mladenović.

Napomenuo sam da je „Sartid“ vredan 500 miliona dolara prodat za 23 miliona dolara. Gde je nestalo 527 miliona dolara, koliko je otišlo iz Pensilvanije za plaćanje „Sartida“? Koji ministri su učestvovali u ovoj operaciji? Zašto ih danas ne hapse? Dug „Sartida“ u visini 1,7 milijardi dolara je ostao državi, kao i tužbe prevarenih stranih poverilaca. Zašto dug stranih poverilaca nije pretvoren u akcijski kapital? Tako bi se „Sartid“ privatizovao, a to su poverioci i tražili.
Slučaj Brodogradilišta „Beograd“, koje je prodato iz stečaja za 13 miliona dolara, dok je njegova tržišna vrednost čitavih 270 miliona evra ili slučaj nekada najvećeg trgovinskog giganta na Balkanu RK „Beograd“, koje su namerno gurnute u stečaj, i da je stečajni upravnik tvrdio da su obaveze 134 miliona evra, a da je kapital svega 130 miliona evra, što je značilo da preduzeće treba odmah likvidirati.
Preduzeća u stečaju, njihova procena iznosila je 833 miliona. Taj kapital je bio dovoljan da se pokriju svi dugovi prema poveriocima, da se isplate sve zaostale plate radnicima i da ostane kapital za upis akcija.
Sličan slučaj je i sa „Centroslavijom“ Novi Sad, sa „Kluzom“, sa „Sport starom“, sa „Bekom“, „Vojin Popović – Novi Pazar“, „Vesna – Sjenica“ i mnoge druge firme koje su opljačkane.
Što se tiče same afere stečajne mafije koja je pokrenuta i otkrivena 2006. godine, kada su uhapšeni Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda u Beogradu, zatim sudija tog suda Delinka Đurđević, biznismen Sekula Pijevčević, braća Milinko i …