Dva minuta.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 70. amandman je podneo poslanik Vladan Jeremić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

I ovaj član 70. je iz iste oblasti, a tiče se dužine trajanja stečajnog postupka, odnosno konkretno je reč o rešenju otvaranja stečajnog postupka i amandmanom koji je poslanička grupa SRS podnela na član 70. stav 1. tačka 5. Predloga zakona reči – 120 dana, zamenjuju se rečima – 60 dana.
Upravo je smisao i suština bila poput ovog prethodnog amandmana da se određenom pravno-tehničkom korekcijom skrati rok za dostavljanje prijave potraživanja i ovim skraćenjem, po mišljenju poslaničke grupe SRS, ukupno bi se skratilo trajanje postupka.
Međutim, poput i prethodnog amandmana, takođe i ovaj amandman nije prihvaćen, jer kako kaže – budući da je rokom od 30 do 120 dana dato dovoljno smernica sudu da o celishodnosti roka za potraživanje odluči o svakom konkretnom slučaju.
Rok za prijavu potraživanja je bio predmet mnogih diskusija u toku javne rasprave, vezane za nacrt zakona i predložena formulacija propisuje rok na način sa kojim se saglasio najveći deo stručne javnosti i sami poverioci. Rok je dovoljno fleksibilan da omogućava sudu da u konkretnom slučaju, a u zavisnosti od složenosti predmeta i broja strukture poverilaca odredi odgovarajući rok za prijavu potraživanja, a da se time ne ugrozi ni efikasnost sprovođenja postupka, ni prava i položaj poverilaca.
U slučaju postojanja inostranih poverilaca, rok od 60 dana bi bio prekratak za njihovo obaveštavanje i prijavljivanje potraživanja.
Mogu da ponovim ono što sam malopre rekao, da iskustva iz prakse i ovako koncipiran Predlog zakona, koji u suštini se koncepcijski ne razlikuje u odnosu na onaj koji smo do sada imali, očigledno nam ne daje za pravo da verujemo u to da će stečajni postupci u Srbiji biti efikasniji, odnosno da će trajati kraće. Primera za to ima zaista sijaset, pa ću tokom obrazlaganja jednog od narednih amandmana, koji je takođe iz ove oblasti, moći da iznesem i neke od konkretnih primera koji se tiču dužine trajanja stečajnog postupka u srpskim firmama.

Dva minuta i 20 sekundi. Od vremena poslaničke grupe je 20 sekundi iskorišćeno. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 72. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Član 72. stav 2. Predloga zakona takođe se odnosi na jednu vremensku distancu i mi smo amandmanom pokušali da skratimo odredbe koje su sadržane u Predlogu zakona, a tiču se ispitnog ročišta. Onako kako je predviđeno u Predlogu zakona, ispitno ročište će se održati u roku koji nije kraći od 30 dana i duži od 60 dana u roku od dana isteka roka određenog rešenja za prijavljivanje potraživanja.
Dakle, i ovaj amandman koji sam u ime poslaničke grupe podneo zapravo je pokušaj da se pravno-tehnikom korekcijom skrati rok za održavanje ispitnog ročišta i samim tim da se ukupno skrati trajanje postupka.
Međutim, poput i prethodnih, a ista je sudbina i svih ostalih amandmana koje smo podneli. Amandman nije prihvaćen, jer predlagač smatra da je to dovoljno vremena da se i smernica suda da oceni rok za održavanje ispitnog ročišta, odluči u svakom konkretnom slučaju.
Juče ste bili svedoci i javnost koja je to mogla da sluša, a na žalost i onih koji su direktni učesnici u svemu tome kakvih sve stečajnih postupaka smo imali u Srbiji. Možda ono što je najupečatljivije su svakako stečajni postupci u nekada velikim i uspešnim firmama, poput „Robne kuće Beograd“ ili „Beko“, gde traju niz godina stečajevi. Nažalost, veliki broj ljudi, protesti zaposlenih itd. nekadašnjih radnika tih firmi.
Međutim, upravo zbog ovakvih i sličnih odredbi zakona jasno je da nema još uvek rešenja o stečaju koji se sprovodi u građevinskom preduzeću „Rad“ i koji je možda i najkomplikovaniji slučaj koji je započet po još uvek važećem Zakonu o stečajnom postupku.
Bilo je dosta reči i još uvek, iako se promenilo i nekoliko stečajnih upravnika. Stečaj traje već punih osam godina. Praktično, rešenja nema, a problema ima i te kako mnogo.

Dva minuta i 30 sekundi je iskorišćeno. Od  vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 30 sekundi. Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Marina Raguš.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije koji u ovom momentu pratite redovnu sednicu zasedanja ovog parlamenta Srbije, gospođo Čomić, čini mi se da je rasprava na temu stečaja dobar motiv da se popriča i da se pokrene tema o onome što se najčešće izbegava i da se krene putem kojim se najređe ide, a tiče se dostojanstva zaposlenih građana, onih koji zapravo nikada nisu imali priliku da ostvare ono što Ustav nalaže i po samom statusu spadaju u građane drugog ili trećeg reda.
Prosto je neverovatno da vlast u Srbiji već 10 godina ne pokreće pitanje koje je zapravo najinteresantnije, a odnosi se na stečajnu mafiju. Vrlo je interesantno takođe, da zbog zloupotrebe određenih prava pred očima javnosti, a imali smo prilike i od prethodnog kolege gospodina Jeremića da čujemo pomenute primere, kao što su recimo velika srpska preduzeća.
Niko suštinski nije odgovarao za konkretno otimanje prava na rad, za konkretne povrede, dakle radno pravnog statusa ljudi, koji očigledno nemaju kome da se obrate, jer institucije u ovoj državi de fakto ne funkcionišu, nego jedino svoju socijalnu pravdu traže na ulicama glavnoga grada i to na način da štrajkuju, da gladuju, a da svi okreću, oni koji su makar vlasni da im reše problem, glavu na drugu stranu.
Priča o stečaju, takođe, pored užasne stope kriminala, pokreće još jedno vrlo veliko pitanje. Gde je odgovor elite, vlasne da da pravi odgovor na pitanje svih tih ljudi koji su ostali bez posla a nemaju načina da zarade za svoju egzistenciju? Imamo jednu situaciju u kojoj će SRS takođe da priča, a recimo da je u indirektnoj vezi sa stečajem, a jeste zapravo kriminalna privatizacija.
Mi smo, nekim našim internim analizama, jer nažalost država pravi razlike u određenim metodologijama, došli do te piramidalne strukture, koja definitivno upućuje na organizovani kriminal u državi Srbiji, gde je očigledno neko sebi uzeo za pravo, jer je imao podršku vlasti ili nekih iz vlasti, ne kažem da su svi, ima tu časnih ljudi, ali treba to istražiti, treba reći ovom narodu - ko je odgovoran za uzimanje prava na život dostojan čoveka?
Ko je odgovoran za to što ti ljudi, koji su radili i ugradili svoj rad u ta društvena preduzeća, a izgubili su pravo da se leče, da prehranjuju svoje porodice i pravo da žive životom dostojnim čoveka? To su žrtve tranzicije i žrtve organizovanog kriminala u državi Srbiji.
Mi smo preduzeli određene mere i pokušali da dođemo do određenih konkretnih podataka na osnovu sekundarnih izvora, koji su nama bili dostupni.
Objavljena je jedna knjiga, za koju ćete imati prilike, recimo da je bela knjiga kriminala koji se tiče i stečaja i privatizacije. Uskoro će kolege poslanici moći da dođu u posed te knjige i da uoče kako se sistematski uništavala privreda i život građana Srbije? Naravno, mi nećemo dati samo postavku - šta je ova elita vlasti dopustila? Mi ćemo ići do konkretnih imena i prezimena. Zašto?
Zato što građani Srbije zaslužuju takav pristup. Ja se nadam da će biti dopušteno da mi do kraja govorimo, nadam se opet argumentovano, o svima onima koji su opljačkali Srbiju u nečije ime. Hajde da vidimo ko je to?
Ko je pravi gazda Srbije? Ko je dozvolio da takve firme odu u stečaj? Ko vlada zapravo Srbijom i samim tim političkom scenom Srbije? Je li to Mišković?
Kako je moglo da se desi da Mišković naraste toliko i kako je moglo da se desi da se ostvari monopol jednom čoveku? Je li to Beko, je li to Đunić?
Dakle, za ovo što se trenutno dešava u Srbiji, za atmosferu straha i atmosferu - da samo oni koji su po volji vlasti mogu da zarade. Samo oni koji su u direktno sprezi sa vlasti mogu da naplate svoja potraživanja.
Hajde da govorimo o nečemu što je javna tajna. Hajde da govorimo o svim studentima koji štrajkuju, jer nemaju odakle da plate svoje školarine, koje su izuzetno visoke, a zauzvrat ne dobijaju ništa. Hajde da govorimo o svima onima koji su sada u epidemiji ovog gripa bili u situaciji da ne mogu da se leče, jer nemaju zdravstveno osiguranje. Hajde da govorimo o zdravstvenim radnicima koji su glineni golubovi, jer rade u nečovečnim uslovima. Hajde konačno da otvorimo pitanje - ko, vrlo smišljeno, sistematski, uništava ovu Srbiju?
Hajte da krenemo od nečega, da uspostavimo konsenzus, bez obzira na političku boju, da smognemo snage i da kažemo ljudima da postoji nada - da ovde postoje ljudi koji mogu da se izbore za život dostojan čoveka u Srbiji, da ubedimo te mlade ljude da posle završetka fakulteta treba da ostanu u Srbiji. Ovom narodu trebaju pravi, a ti pravi, nažalost, izlaze van granica ove Srbije. Zašto? Zato što ni jedna afera, ni jedna korupcija nije dovedena do kraja.
Ako se desi brutalno hapšenje pred kamerama, to je zato što neki od monopolista stoji iza preuzimanja nekog sportskog kluba ili nekog preduzeća - to je Srbija u kojoj svi mi živimo, Srbija u kojoj mi svi prinudno radimo. Ako samo pođemo od definicije "prinudnog rada", zaposleni u Srbiji, dakle, nemaju pravo, nemaju jednaku šansu, mogućnost da ostvare svoja radna prava.
U Srbiji se dakle odigrava, pred očima celokupne elite vlasti - prinudni rad. U Srbiji zaposlenog čoveka, radnu populaciju, nema ko da zaštiti. U Srbiji ljudi nemaju pravo da se leče. U Srbiji je veći strah od smrti - strah od nezaposlenosti.
Pitanje je zaista za sve nas, a možda ću ličiti na kolege sa leve pozicije političkog centra, što o ovome govorim, ali zaista je pitanje za sve nas - gde je donja granica? Da li ćemo mi zaista i do kraja trpeti sve ovo što se dešava u Srbiji? Ili ćete praviti kompromis sa svojim konformizmom, skretati glavu na drugu stranu, finansirati svoje porodice, vi dobro živeti, a ovamo - građani teći ulicama ovog grada.
Kako to da u Srbiji ne postoji konsenzus, kada se radikalizuje sindikalni protest, kada neko počne da seče delove svoga tela? Ne desi se konsenzus u smislu - dajte da porazmislimo, ko je direktno odgovoran za sve ovo što traje dugi niz godina u Srbiji?
Koju poruku elita šalje - što gore to bolje? Ko je odgovarao za stepen kriminala koji se dešava u Srbiji? Ko je odgovarao za stečaj koji se sproveo samo da bi neko došao do zgrada, a sa ljudima se ponašaju kao da su naprosto životinje? Čak i životinje imaju bolji status u Srbiji. Šta je sa ovom decom? Šta je sa starima? Mi danas u Srbiji imamo situaciju da zbog žrtava tranzicije - da penzioneri izdržavaju svoju decu, umesto da bude obrnuto.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je krajnje vreme da u Srbiji počne da se razmišlja bez obzira na političku boju, da moramo da dođemo do konsenzusa - šta su vrednosti u Srbiji i na koji način ćemo svi mi da zaštitimo ono što se zove - interes običnog čoveka.
Da je ovo tako, a da nije prazna politička priča, svedoči svaki put na izborima procenat izlaznosti. Nama oni više, koji bi trebali da glasaju za bolji život, ne veruju. Zato što svaki put, kada im u predizbornim kampanjama, obećamo i ponizimo ih tako što ćemo im kupiti frižidere i telefone, mi to na dovedemo do kraja.
Mi zapravo samo nastavljamo agoniju, koju, iz izborne kampanje u izbornu kampanju je sve veća i veća, a procenat izlaznosti je sve manji i manji.
Možda mi nismo u pravu, možda mi i suviše radikalno posmatramo tu situaciju, ali verujem da ćete se složiti da je ovo činjenica pred kojom svi treba da se zamislimo, kao i činjenica - da je milion ljudi ispratilo čoveka, da ih niko nije pozvao i organizovao, najboljeg među nama, samo zato što je taj čovek živeo u skladu sa onim što je propovedao. To je trebalo da bude lekcija svima nama.
Dakle, dame i gospodo, prema najnovijim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, 728 hiljada ljudi u Srbiji je nezaposleno. Vrlo je veliko pitanje kakav je onaj ostatak populacije, radno sposobne i zaposlene, u kom statusu radi.
Ja vam garantujem, a tokom svih ovih rasprava ćemo dokazati da je radna populacija u Srbiji u ropskom položaju, da stepen zaposlenosti zaista zavisi od blizine vlasti na bilo kom nivou, da zaista ne postoji ono što Ustav nalaže kao obavezu, a jeste ravnopravno učešće u radu, jednake mogućnosti, ne, naravno jer je ovo društvo duboko politizovano. Zaista, na svakom mestu možete da uočite izvanredne ali čudovišne diskriminacije.
Takođe, moram da vas podsetim da od tog broja nezaposlenih zaista prednjače, nažalost, žene. Imali smo prilike da slušamo raspravu na temu rodne ravnopravnosti. Imali smo priliku da slušamo raspravu na mnoge teme i da čujemo izvanredne političke govore, ali takođe smo imali priliku da čujemo, odnosno da ne čujemo nijedan pokušaj da se taj problem reši.
Zato nama građani ne veruju. Zato nas gledaju samo kao bića koja će dobro rešiti svoju egzistenciju svaki put na izborima. Zato su građani pokazali i poslali poruku da u ovom društvu samo veruju jednom čoveku, onome koji je živeo u skladu sa onim što je pričao.
Ako mislite da se ne zna kako se rade poslovi u ovoj državi, zna se. Ako mislite da se ne zna ko drži monopole, zna se. Vrlo se ljutite kada mi pričamo o tome. Ne kažem da je ranije bilo bolje, da su neke druge elite radile mnogo bolje stvari, ali su platile to na izborima.
Mi polako ali sigurno dolazimo do one granice kada više nema razmišljanja, kada svi moramo da se složimo šta je nacionalni a šta je državni interes, šta je konsenzus, koje su vrednosti koje ovo društvo treba da usvoji, da konačno počnemo da šaljemo i sa ovog mesta poruku građanima da najbolji zaista treba da zauzme pravo mesto i da niko ne sme da ih uslovljava političkom pripadnošću. Na primer, da samo oni pravi moraju da pokažu na koji način treba da se napreduje u društvu, a ne oni loši i oni nepravi.
Dakle, džabe nama svaka rasprava u ovom zakonodavnom telu i zaista je potpuno izlišno da govorimo o brzini pridruživanja EU, potpuno je besmisleno da govorimo koliko je ovaj parlament zakona usvojio, ukoliko mi nemamo rezultat toga, ukoliko nemamo institucije koje funkcionišu, ukoliko imamo građane koji sve teže žive i u dužničkom smo ropstvu i ukoliko je procenat izlaznosti na izbore politički osmišljenih akcija sve manji.
Šta smo napravili od ovog parlamenta? Napravili smo zapravo instituciju koja će ispunjavati uslove određene finansijske organizacije bez toga da razmišljamo na koji način ćemo sprovesti te zakone.
Da li su ti zakoni zaista mogući i sprovodivi u društvu koje je istrulilo iznutra, u društvu u kome nijedna institucija koja bi trebalo da bude kohezioni, onaj lepljivi faktor društva, zaista ne postoji? U društvu gde kada anketari na ulici pitaju čoveka da li će izaći na izbore, on okrene glavu na drugu stranu sa polutužnim osmehom.
Dakle, nadam se da nećete zameriti što je ova diskusija pomalo izašla iz konteksta stečaja, ali pravo na život dostojan čoveka je imperativ SRS. Konačno, rasvetljavanje svih onih koji su uništili ovako lepu zemlju i zaista ubili dostojanstvo ovako lepog naroda, takođe jeste imperativ SRS-a.
Verujem ne samo naš, zaista znam da među svima vama postoje časni ljudi koji će, nadam se, smoći snage, bez obzira kojoj opciji pripadali, da se izbore i da napravimo konsenzus za opstanak Srbije i srpskog naroda.
Takođe se izvinjavam građanima Srbije što nemamo dovoljno moći kao srpski radikali da beskompromisno konačno uđemo u obračun sa organizovanim kriminalom, sa gazdama Srbije koji su definitivno uništili pravo na život dostojan čoveka i to tako javno i tako transparentno da se to više nikada ne ponovi.
Takođe se izvinjavam i svim onim budućim generacijama koje će vrlo verovatno imati potrebu da učestvuju u nečemu što se zove politički život, što vam baš nismo ostavili najbolji trag, što nismo imali dovoljno moći da se u jednom određenom momentu izborima za nešto što se zove konsenzus, za nešto što se zove pravi politički život. Zaista mi je žao što do kraja nismo uspeli da demaskiramo ko zapravo ovde sprovodi čije interese?
Nadam se da prisutne kolege koje čine koaliciju na vlasti neće zameriti, ali na osnovu svega ovoga, neće zameriti zato što znam da među vama zaista postoje ljudi koji najbolje žele ovom narodu, ali takođe među vama, drage kolege, postoje i oni koji su lobisti nekih drugih organizacija, nekih drugih interesa.
S pravom mislim, to je na kraju moje političko mišljenje, da ova vlada koja vlada Srbijom, ne radi u korist srpskog naroda i nadam se, zaista, odgovornost je, makar i hrišćanska i politička, na svima vama da ćete smoći snage i da među vašim redovima prepoznate mangupe i dobro ih pokažete ovom narodu. Ovaj narod to zaslužuje. Hvala vam.

Iskorišćeno je 17 minuta, od vremena koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS preostalo je tri minuta i 45 sekundi. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 109. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovo je bio jedan očigledno, nažalost, bezuspešan pokušaj da se amandmanom utiče na skraćenje određenih vremenskih rokova i na taj način pokuša da se ubrza celokupan stečajni postupak.
Član 109, na koji sam podneo amandman u ime poslaničke grupe SRS, glasi: „Stečajni upravnik je dužan da u roku od 30 dana od dana preuzimanja imovine i prava stečajnog dužnika sastavi početni stečajni bilans u kome će navesti i uporediti aktivu i pasivu stečajnog dužnika“. Amandmanom je taj rok od 30 dana predviđeno da se prepolovi na 15 dana.
Međutim, nije prihvaćeno, s obzirom da predlagač smatra da se početni stečajni bilans zasniva na prethodno izvršenom popisu imovine i obaveza za koje je predviđen rok od 30 dana od dana imenovanja stečajnog upravnika.
Mi smo principijelno imali zamerku na celokupan ovakav predlog zakona o stečaju, jer smatramo, pre svega, da je trebalo omogućiti da se pruži prilika, odnosno da predlog zakona bude u dovoljnoj meri fleksibilan, da se omogući, na neki način, reorganizacija i samim tim da se uvećaju šanse za oporavak dužnika, jer je i stečena regulativa pokazala do sada da je pre svega neophodno obratiti pažnju na otklanjanje svih tih činilaca koji izazivaju procesno pravne nedoumice, kako za status poverilaca, tako i za status stečajnog dužnika ili stečajne mase.
Ako se pri tom ne pokaže barem malo dobre volje ili tolerantnosti u tom smislu, onda ćemo očito zahvaljujući volji skupštinske većine imati još jedan zakon o stečaju koji neće doprineti da se reše nagomilani problemi u opterećenoj srpskoj privredi.
Ono što bih još ovom prilikom želeo da istaknem je činjenica da jedan od razloga zbog čega država očigledno ne želi da požuri u ubrzavanju tih stečajnih postupaka leži verovatno i u tome što je u svim ovim firmama, znate da je reč o desetinama hiljada, zaposleno mnogo ljudi i da je jasno da ne postoji interes da se na tržištu rada pojavi još jedan talas nezaposlenih, a umesto da se rešava suštinski ovaj problem preko određenih investicija koje su kod nas male, mi se očigledno vrtimo u jednom začaranom krugu već duži niz godina.

Zahvaljujem. Iskorišćeno je 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 111. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Član 111. stav 5. Predloga zakona tiče se prijavljivanja potraživanja i amandmanom je predviđeno jedno skraćenje vremenskog roka koji je naznačen ovde u Predlogu zakona. To je da se prijave mogu podneti po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, a najkasnije u Predlogu zakona piše 120 dana od dana objavljivanja oglasa u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a sve prijave podnete po isteku roka od 120 dana biće odbačene kao neblagovremene.
Amandmanom je predviđeno da se ovaj rok od 120 dana zameni rokom od 30 dana i da na taj način se praktično skraćenjem roka za podnošenje prijave, po isteku roka određenog rešenjem stečajnog sudije, ukupno utiče na skraćenje stečajnog postupka.
Međutim, i ovog puta kao što je to bilo u svim ovim prethodnim slučajevima prilikom amandmana sa ovakvom namenom, Vlada odnosno predlagač nisu prihvatili, jer manje-više se ponavlja obrazloženje poput svih ovih, ali se smatra da je rok od 120 dana, koji počinje da se računa od isteka roka za podnošenje prijava potraživanja koji je odredio sud i da se to može zaključiti na osnovu nekakve prakse dosadašnje.
Ali, opet kažem, kada je praksa u pitanju tu apsolutno nema nikakvog osnova, da takve nekakve odredbe koje su sadržane u ovom predlogu zakona budu, bar što se tiče poslaničke grupe SRS, prihvatljive. Kada već tako stoje stvari onda ne treba ni da čude neki konkretni životni primeri koje imamo.
Sinoć sam pominjao neki slučaj zaposlenih u Industriji obuće „Beograd“ i konkretno imam ovde ugovor između zaposlenog Sonje Radić i firme. Ugovor je zaključen još 30. aprila 2003. godine, kada je i prestala potreba za radom, gde se poslodavac obavezao za isplatu jednokratne novčane naknade u visini od 6.000 dinara po godini staža.
Danas je 4. decembar 2009. godine, naravno da to nije ispoštovano i to samo govori na koji način se država ophodi prema ljudima, a smatram da to apsolutno ne zaslužuju, pogotovo oni koji su praktično ceo svoj radni vek proveli u firmama koje su voljom ili neznanjem, ili nesposobnošću vlasti dovedeni u situaciju da kroz stečaj ili na bilo koji drugi način dožive jednu neslavnu sudbinu.