Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Želim kratko samo da kažem, ima stvari u kojima se slažemo. Slažemo se u tome da treba voditi računa kako će država da izgleda sutra, kako će moći da funkcioniše. Ne slažemo se i mislim da je to normalno, jer smo dve različite partije, u sledećem – vi smatrate da treba da bude samo ekonomski održivo, a mi smatramo da treba da bude i ekonomski održivo i socijalno održivo. To su razlike koje su normalne.
Mi smatramo da ne treba samo smanjivanje, mi smo čak protiv smanjivanja. Zakonom stečena prava ne mogu da se smanjuju. Država neka nađe način kako da se reši.
Isto tako da ponovim, potpuno je isto, potpuno istu podršku dajemo i za decu i za mlade i za obrazovanje i za Žarka Obradovića i za sve ostale, i tu se ne razlikujemo.
Razlikujemo se u tome što mi smatramo da treba reforma da bude mnogo kompleksnija od umanjivanja penzija za 1%, počev od toga prvo kakav je sistem puni, da li svi plaćaju, da li znamo ko plaća, da li znamo ko ne plaća, koliko. I na toj strani ima mesta da se poveća prihod, a smanji, da ne pričamo o finansijskoj disciplini, o sivoj ekonomiji itd.
S druge strane, da li treba razmišljati, da li treba još više podsticati za budućnost dobrovoljne penzione fondove. Dobrovoljni penzioni fondovi su počeli da oživljavaju, ali još uvek nemaju dovoljnu podršku, ali to je nešto što će da se odnosi na sledeće generacije. I ovaj drugi stub osiguranja, da li je vreme da se on uvodi, da li ima efekta da se uvodi? Da ne nabrajam dalje.
Mi smatramo da treba kompleksno sve to sagledati i ponuditi rešenja, opet ponavljam, ekonomski održiva, ali i socijalno izdrživa rešenja. Ostajemo pri tom i takvom stavu.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, pravo na repliku.

Nikako se ne možemo složiti oko toga da mi vodimo računa samo o ekonomskoj politici, a da ne vodimo računa o socijalnom aspektu i obavezi države koju ima prema društvu, samo karakter te obaveze je dijametralno suprotan između vaše politike i naše.
Naime, ne mislimo da je uloga države da deli milostinju ljudima, koje je prethodno uništila svojom pogrešnom politikom. Mislimo da je odgovorna socijalna politika ona politika koja osposobljava ljude za život, recimo, ona politika koja je omogućila penzionerima da mogu da, pored toga što su u penziji, koliko imaju snage, da rade još neki posao, ona politika koja bi omogućila ljudima zapošljavanje, investicije, ona politika koja formalno poziva strance da ulože novac u zemlju, a ne poštuje ono koji su njeni državljani, koji to rade. Više niko neće uložiti, gospodine Petronijeviću, dinar ili evro u Srbiju tek tako. Pogledajte kako prolaze ljudi koji to rade, bez ikakvih prava. Vi kažete da se moraju poštovati stečena prava. Uredu, slažemo se s tim, pri čemu vam govorim da nemate osnova za tako nešto, ali što ne poštujete stečena prava, recimo, prema đacima, srednjoškolcima i studentima u oblasti besplatnog zdravstvenog osiguranja.
Evo, gospođo Dragutinović, šta piše u finansijskom izveštaju Republičkog zdravstvenog osiguranja, koliko sredstava je potrebno za finansiranje zdravstvene zaštite prognanih, izbeglih i ovih kategorija koje sam pomenuo, đaci, srednjoškolci, studenti, trudnice. Deseti deo toga nismo odvojili iz budžeta i to radimo svake godine, jer se polazi od takve pretpostavke da se valjda neće svi razboleti. Svesno to kršimo.
Evo ga, u budžetu isto, obaveze prema poljoprivrednicima, tj. penzionerima koji primaju penziju po tom osnovu. Prenose se obaveze države za 2011. godinu. Neće biti u ovoj godini penzija za njih. Zašto? Zašto ne žive u soliteru, pa se računa – žive u nekoj zajednici, postoji okućnica, pa će tu nekako da se snađu do naredne godine.
Mi vam kažemo – naredne godine nećete moći da ispunite niti obavezu prema njima, ni obavezu koju sada na težak način pokušavate da ispunite prema drugim kategorijama penzionera. To je problem.
Govorimo o sivoj ekonomiji. Ko to treba da reši? To više nije siva ekonomija, gospodine Petronijeviću, to je dominantna ekonomija, to je način života u ovoj zemlji.
Pogledajte podatke – u Beogradu 30% ljudi nije platilo porez na imovinu. Juče ceo grad blokiran zbog toga što taksisti neće da pristanu na fiskalne kase, fiskalne račune. Pre toga rade advokati. To je pravilo života u ovoj zemlji, varati državu koja istovremeno to radi tebi, pa onda ko bude uspešniji. Vi treba te procese, to su reforme o kojima govorimo i toga ima tako malo. To je suštinska razlika između vas i nas. Mi kažemo – ovako se neće stići. Nije problem u tome da se zakonom zagarantovana prava ne mogu osporiti, ali šta ako zakoni ne mogu da se primenjuju?
Osporili ste pravo… Jesmo li promenili Zakon o izgradnji, jesu li ljudi kupovali nekretnine u ovoj zemlji sa tim zakonom? Ko im je garantovao da će (Predsedavajuća: Tri minuta.), ako su vlasnici objekta, moći da koriste zemljište.
(Predsedavajuća: Zahvaljujem.)
Promenili smo zakon i rekli – sada će morati da kupe zemlju, oni su samo kupili objekat.
(Predsedavajuća: Vreme za repliku je iskorišćeno.)
Promenili smo potpuno koncept. To je činjenica. Onda moramo i ovde da donesemo promene kako bi ti zakoni bili u skladu sa životom.

Reč ima poslanik Zoran Krasić, pa poslanik Moma Čolaković, pa narodna poslanica Nada Kolundžija.

Izneću stavove SRS povodom amandmana koji su podneti na prvi član predloga ovog zakona, koristeći vreme koje ima poslanička grupa u ovoj raspravi. Težište moje diskusije biće usmereno ne prema drugim poslaničkim grupama, vlasti ili opozicije, nego pre svega prema predstavniku Vlade i Vladi, jer je Vlada predlagač ove dopune zakona. Godine 2003. kada je učinjena ta „poslepetooktobarska“ revolucionarna promena sistema penzijsko-invalidskog osiguranja, prva, tada je načinjena velika greška, jer je neko pokušao da uravnoteži prihode i rashode, odnosno da smanji obavezno učešće države u saniranju nedostatka sredstava u penzionim fondovima.
Tada je bila rasprava koji će model da se uzme prilikom usklađivanja penzija, pa onaj švajcarski model 50% da zavisi od troškova života, a 50% od rasta cena na malo, pa su kasnije rađene još neke improvizacije, ali sa ciljem da se smanji onaj deo koji iz budžeta treba da se uplati fondovima penzijsko-invalidskog osiguranja.
Pre nekoliko godina taj sistem je na neki način zaokružen, ali je ostao taj sistem i to je problem što je ostao taj sistem.
Šta Vlada traži ovim zakonom? Ona traži da nešto što je izuzetno važilo u 2009. godini izuzetno važi i u 2010. godini. Dva puta izuzetno, izuzetno na kvadrat. To „izuzetno na kvadrat“ ne može gospođa Diana, ma koliko bila zlatousna, da popravi, ne može.
Zašto postoji sistem penzijsko-invalidskog osiguranja? Mislim da u Srbiji je sada od prilike 90 godina od začetka tog sistema. U početku je to skromno krenulo, ali od 1945. godine pa naovamo to je baš bilo rigidno, kao sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja. Država je propisala obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, država je nametnula osiguranje kao obavezu kako za one koji su zaposleni, tako i za one poslodavce.
Nije se pitao poslodavac da li hoće ili neće, nije se pitao ni zaposleni da li hoće ili neće, nego mora. Onaj ko je nametnuo obavezu, on je garant za ceo taj sistem.
Pošto je ovaj trenutno garant, Vlada Republike Srbije, loš garant i nije u mogućnosti da obezbedi redovne izbore, po zakonu koji je ta vlada predložila, a skupštinska većina usvojila, onda se poseže za sredstvima iz budžeta i to je zakonska obaveza.
Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, to je drugo pitanje. Da li je to neki put 20, 30, 50 ili 60% to je takođe pitanje, ali procenat koliko se izdvaja iz budžeta da bi se sanirao penzioni fond, ako je veći, onda znači da je Vlada neuspešna u formiranju okruženja za normalan privredni život.
Zašto postoji sistem penzijsko-invalidskog osiguranja? Zato što onaj koji je izmislio taj sistem je shvatio da u 65. godini života ljudsko biće gubi radnu sposobnost, ne može sam da privređuje i treba neko da preuzme socijalnu brigu.
Da taj neko ko preuzima socijalnu brigu ne bi bio nedefinisan, sistemom penzijsko-invalidskog osiguranja za sve vreme radnog veka se i zaposleni i onaj koji ga eksploatiše kao poslodavac pripremaju da se akumuliraju sredstva.
U Evropi je taj tzv. socijalni pogled na tržišnu ekonomiju, to je neka evropska definicija socijalne pravde, to nije ta socijalistička pravda, kako je neki tumače i 50-ih - 60-ih godina, kada je u Srbiji bilo mnogo više zaposlenih nego korisnika penzija, fondovi su bili prepuni para, pa su se vraćali privredi.
Ali, kako se izjednačavao broj zaposlenih, kao onih koji obezbeđuju sredstva i korisnika penzija, koji koriste ta sredstva, tako se topila ta razlika, pa smo danas došli u situaciju da redovno poslovanje fondova je negativno. Ne mogu da obezbede sredstva da bi ispunili zakonom propisane obaveze. Reforma sistema je bila neophodna.
Ali, sve naše reforme penzionog sistema radili su finansijski stručnjaci, to je ta rak rana penzijsko-invalidskog sistema. Radili su oni koji su osmišljavali način kako da se uravnoteže prihodi i rashodi, pa su nešto poradili da se povećaju prihodi. Kako?
Manje ili više rigoroznim sistemom naplate doprinosa ili povećanjem stope doprinosa, a na strani rashoda ograničenjem ili suzbijanjem prava. Vidite da danas više niko ne priča o usklađivanju penzija sa rastom troškova života, jer kad se nešto usklađuje sa rastom troškova života onda se vodi pravilna socijalna politika. Jer, jedino onda se čuva vrednost nečijeg rada. Vrednost nečijeg rada je izražena i kroz penziju, kada čovek više ne radi.
Tako da ova današnja rasprava i ona pre nekoliko dana i ovo što se najavljuje iz Vlade i te reforme penzijskog sistema, to su obične pesmice, bacanje magle, to rešava, to smo rekli i 2003. godine, doduše, ja sam radio u tom sistemu, pa sam i 1985. godine upozoravao kada se na silu uvodilo penzijsko-invalidsko osiguranje zemljoradnika.
Verovatno sam bio jedini u službi koji nije hteo da reklamira taj zakon, zato što sam smatrao da to treba biti dobrovoljno. Da ste čitali program SRS iz 1994. godine videli biste tamo i prvi i drugi i treći stub penzijsko-invalidskog osiguranja, ali vi onako serijski odbacujete sve što predlaže SRS.
Samo da se vratim na ove finansijske aspekte ove operacije koju je vlada izuzetno proširila i za 2010. godinu. Pošto u osnovi ekonomije, gospođo Dragutinović, jeste da se izračunava i vrednost, da se meri vrednost. Ekonomisti u krajnjem slučaju su merači vrednosti.
Sinoć ste lepo ispričali da na ekonomskom fakultetu postoji predmet koji se zove ekonomske doktrine, pa ne opredeljujući se ni za jednu doktrinu, kao verni sledbenik, u odgovorima ste koristili pomalo iz svake doktrine, naravno, što vam odgovara. Da bi se smanjio pritisak, vidite, gospođa krhka sekira se i javnost zna da poneki put mora i suzu da pusti na sednicama vlade kada navale ovi koji traže itd., da se to umiri. Nije se umirilo, gospođo Dragutinović.
Vi kao ekonomista znate, ako je u oktobru 2008. godine nešto određeno kao vrednost i ima svoj nominalni izraz, pa neka bude to recimo 12 hiljada dinara. Ako uzmete u obzir da se tokom cele 2009. godine ništa nije desilo sa tim pojedincem on i dalje prima 12 hiljada dinara. Vi njemu kažete na kraju 2009. godine da će i u 2010. godini opet svakog meseca da prima 12 hiljada dinara.
Kao ekonomista znate da se menja vrednost. Za 12 hiljada oktobra 2008. godine mogli ste da kupite, recimo, 100h nekog proizvoda, u 2009. godini mogli ste da kupite 80h, a u 2010. verovatno 60h, nije bitno da li je tačno ovo 80 ili 60, ali je bitno mnogo manje.
Vi kažete da penzioneri treba da budu zadovoljni, još im se kaže, mnogo se izdvaja iz budžeta za vas. Onda čujemo i pročitamo neke amandmane na član 261a, prelazne i završne odredbe, gde se predlažu suštinske promene PIO, ne vodeći računa o tome da tu postoji nešto što se zove stečeno pravo.
Gospođo Dragutinović, nije samo stečeno pravo rešenje penzionera gde je individualno određeno to njegovo pravo. Njegovo stečeno pravo jeste i Zakon o PIO koji mu garantuje usklađivanje penzija. To kod vas ne postoji kao kategorija. Vi ne želite o tome da razgovarate, već obećavate da će nešto da se promeni tokom sledeće godine, sistemski da se promeni. Još nije vlada odlučila, ne samo ova nego i prethodne vlade, da li je penzija iz obaveznog PIO socijalna kategorija ili neko lično pravo.
Dajte prvo to da definišemo. Naravno, kada penziju primi penzioner, ode da kupi nešto, onda je to lična potrošnja. Sa gledišta finansija, sa gledišta obaveze države, da li je to socijalna kategorija. Ako je socijalna kategorija, onda mora da bude deo socijalne politike. U osnovi socijalne politike ove države jeste da niko ne može da bude gladan, bolestan. To što ne može biti gladan i ne može biti bolestan ne može da zavisi od njegovog socijalnog i materijalnog položaja. Vas ne interesuje to.
Vas interesuje da sve predstavite da je međunarodni standard. Juče ste pričali o pozajmicama iz trezora, pa ste zaboravili da kažete i da se opravdate. To što se vi svađate sa revizorom, to je vaš problem, ali izveštaj revizora je tačka na "i". To ste morali u raščišćavanju da ubedite Radeta Sretenovića, pravno lice, država itd., a ne nas. Ako njega niste ubedili, zašto nas ubeđujte.
Niste odgovorili, kako ste mogli više da zadužite državu da biste prevazišli probleme tekućeg deficita budžeta. Vi ste u zakonu o budžetskom sistemu napravili finalne mehanizme za obustavu privremenog finansiranja itd. Možete vi da budete zlatousti do prekosutra, ali je surova stvarnost.
Vi penzionerima kažete 12 hiljada dinara koje ste primali svakog meseca od oktobra 2008. godine solidno ćete da živite i u decembru 2010. godine. neću da vam pričam šta je inflacija, neću da vam pričam ove druge stvari. Znate koji su problemi i zašto ne sme da se diže kurs i kada bi se digao kurs koji bi haos bio u državi.
Svesni smo tih problema, ali nemate sistem. Imate sistem nekih građevinskih firmi kada se čupaju uši da bi se krpilo nešto drugo i to predstavljate epohalnim uspehom.
Vidite, svetska finansijska kriza je ozbiljan razlog da u zapadnoj Evropi države izvrše nacionalizaciju privatnih banaka, a sankcije, bombardovanje Republike Srbije nije bilo za vas opravdani razlog da država sačuva privredu, nego kada ste došli kažete - pa, to nije po standardima, hajdemo u privatizaciju.
Koliko ćemo Sartid. Sartid ćemo za 23 miliona. Banke naše? Pogasi naše državne banke i još 10 godina ne može da se napravi crta, da se izađe iz stečaja i likvidacije tih banaka. Ne interesuje nas šta se nalazi na Kipru, koliko je bilo, šta je bilo, gde počinje, gde se završava taj standard. Kaže - moguće je. Pa, moguće je tamo, ali zašto nije moguće kod nas ovde?
Ovo što je na dnevnom redu je posledica toga što nema nominalnog rasta proizvodnje u ovoj zemlji, posledica što u ovoj zemlji se ne stimuliše proizvodnja, posledica je nečega što se javlja začarani krug. Da, krug je znak za savršenstvo, ali Inke nisu znale za to, pa su bile savršena civilizacija. Ovaj začarani krug počinje i završava sa državom. Država, što direktno, što indirektno, preko javnih preduzeća do republičkog značaja naruči posao, ne plati u lancu i onda je ceo lanac zatvoren. Niko nikome ne plaća.
Danas je veliki problem likvidnosti. Danas i ono što bi moglo da proizvodi, šta vredi, ne može da naplati ono što je uradio.
Rekli ste da zamrzavate plate. Vi ste zamrzli penzije. Gde ovo vodi? Ovo vodi ka sivoj ekonomiji. Šta to znači? To znači da će biti isplate ličnih zarada na ruke, bez obaveze plaćanja doprinosa, onda se to i ne registruje. Čim nema uplate doprinosa javlja se manjak u penzionom fondu. Neke nelogičnosti se javljaju.
Juče slušamo da je za 6% u 2009. godini bolja bila naplata PDV nego što je planirano, nego što je prognozirano u uslovima svetske finansijske krize. Uporedite malo te podatke. Mogu u nastavku da koristim neke stavove iz ekonomskih doktrina, ali ono što mi odgovara.
Znate, i u pravu postoji veliki sukob među teoretičarima da li treba da postoji smrtna kazna ili ne treba da postoji smrtna kazna, pa kada je nešto okrutno onda Batić kaže - treba da postoji, a kada se pojavi neki drugi slučaj on kaže - pa nije humano, jedino Bog daje život i on treba da uzme, ljudsko biće nema pravo da uzme. Tako je gospođa Dragutinović sinoć odgovarala.
Za sve je mogla da nađe odgovor, koristeći tu neku doktrinu, ali kažite koja je vaša doktrina. Konstantno zastupate tu vašu doktrinu. Ne, vi nemate to, nemate sistem. Idete sa pojedinačnim, površnim rešenjima, po sistemu da se primiri malo požar ili da se još jedanput zalepi neka fleka na nekoj gumi pošto je već 25 puta zalepljena po neka fleka, ali vodite računa, ta guma može da pukne.
Kako vidim, približava se taj datum, jer sada ljudi uviđaju da ovaj sistem ne funkcioniše, da ono što je krenulo 5. oktobra 2000. godine je palo ko mehur. Niste napravili za devet godina sistem i to je taj problem. Ovim zakonom nećete da rešite problem penzionera. Ovim amandmanima ne može da se reši takođe taj problem. Možete samo da kupite još koji mesec tu vašu poziciju, da vršite vlast.

Iskorišćeno je 18 minuta od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovana potpredsednice, predsedništvo, poštovana ministarka i predstavnici ministarstva, uvaženi narodni poslanici, hteo sam tri stvari još da istaknem kao doprinos ovoj raspravi, da bi se bolje objasnili, da bi penzioneri, a i svi građani mogli da nas bolje razumeju.
Prvo, ne možemo pristati na smanjivanje penzija onima koji imaju najniže penzije i onima koji najlošije žive, to je preko 900.000 penzionera, bez obzira na okolnosti i argumente koji su ovde istaknuti.
Drugo, ovde se postavilo i pitanje da nema para i gde su pare. Mogu vrlo jasno da kažem ovde da su pare, one koje smo mi stvarali, u halama, u bolnicama, u domovima zdravlja, apotekama, fakultetima, univerzitetima itd, i mnogim privatizovanim firmama koje su od 2000. godine naovamo privatizovano, a da nijedan dinar od te privatizacije, od tih materijalnih dobara nije otišlo u Fond PIO. Zbog toga ne možemo prihvatiti argumente koji se ovde ističu, da smo mi ti koji smo faktor destabilizacije ekonomskog i socijalnog razvoja države.
Treće, prostora za popunjavanje rupe u budžetu ima i na drugoj strani. Mi smo ovde tri puta u toku ove godine istakli pitanje javnih nabavki. Nijedna politička partija i stranka ovu koaliciju nije prihvatila da se tu uvede red. Mislimo da su tu najveće uštede i najveći prostor da se u javnim nabavkama pronađe deo sredstava koji nedostaje u budžetu. U vezi sa tim, takođe mislimo da ima puno prostora u raznoraznim institucijama i ustanovama u državi koje su nepotrebne. Ne mislim na državne ustanove koje smo ustanovili kao kontrolne faktore u ovoj državi, ali da li je neko od ministarstava ili drugih ustanova smanjilo deo troškova ako su ove agencije, ako su državni organi preuzeli određene funkcije i poslove. Ostalo je sve isto. Mislimo da ima jako puno prostora i u velikom broju automobila i u velikom broju obezbeđenja, a svi troškovi idu iz budžeta i na račun poreza koji građani finansiraju.
Na kraju da kažem da ovde nismo spomenuli ni problem vojnih penzionera, nismo pominjali problem penzionera poljoprivrednika, ali ovde je gospodin Krasić to rekao, da Zakon o poljoprivrednim penzionerima i penzionisanih poljoprivrednika je donet u ovo vreme novije na način kako to nije bilo primereno i mora da se menja. U tom pogledu svoju debatu u vezi sa ovim amandmanom završavam.

Da li još neko želi reč u pretresu u pojedinostima u vezi sa amandmanom na član 1.?
Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege nisam mislio da diskutujem po ovom amandmanu, ali s obzirom na ukupnu diskusiju koja je vođena, želim ipak par reči da kažem.
Tačno je da se zemlja nalazi u teškoj ekonomskoj situaciji, da tu sudbinu treba na neki način podeliti na sve građane. Međutim, ovde, što je po meni veoma ružno, sva energija se usmerila prema, od pojedinaca, penzionerima, okrivljujući ih da su oni krivi za stanje u zemlji, da su oni krivi za inflaciju, za nezaposlenost, za stagnaciju rasta proizvodnje i tako dalje.
Mislim da bi bilo bolje, ako već hoćemo o tome da raspravljamo, videti kako to na drugi način razrešiti, pre svega sigurno je rešenje i jedino je rešenje porast zapošljavanja, jačanje proizvodnje, jačanje ekonomije u zemlji i tako dalje.
Predloženi amandman koji je dat direktno je usmeren prema najugroženijim kategorijama penzionera. Znači suština, da li je to svesno ili nesvesno, ili da li se to vidi ili ne, ali jednim primerom neko ko želi da pokaže, da uzmemo pretpostavku čovek koji ima 20 godina radnog staža ili 25, znači po ovome bi mu trebalo do 50 godina, do 45 godina mu fali još 25, znači treba praktično da mu se po ovome, po 1% za svaku godinu, prepolovi penzija.
Po pravilu to su ljudi, baš oni koji nemaju pun radni staž i njima bi bila prepolovljena ili 30-40% smanjena penzija. Ne mogu da se otmem utisku.
Kroz istoriju je bilo mnogo sličnih situacija, ali ću vas podsetiti, meni je žao što nemam taj list ovde kod sebe, bio sam ga poneo sa sobom, ali pomalo to liči na pokušaj da se preko leđa određenih kategorija penzionera razreši ceo problem.
U Nemačkoj za vreme ekonomske krize tridesetih godina u jednim novinama izašla je slika jedne starice iznad koje je pisalo 80.000 maraka, a ispod toga se obraćaju građanima – građani, opredelite se hoćete li da ova starica ovu zemlju košta 80.000 maraka ili da tih 80.000 maraka usmerimo u proizvodnju. Neću dalje da komentarišem. Kakva je to poruka?
Ne verujem da su predlagači imali to u vidu, ali se ne može oteti utisak kada sve čovek ovo sluša da pomalo i na to ne liči. Zato vas molim da budemo korektni, da ih uvažavamo, nisu penzioneri egoisti i da ne podržavaju sve druge mere.
Sigurno da se zalažemo i želimo dobro ovoj zemlji. Želimo da ona bude bogata. Želimo da ona nema nikakvih problema, da nam sva deca imaju ista prava, da se mogu školovati, da nam ne idu u inostranstvo.
Da ne propagiramo da je tamo med i mleko, nego da taj med i mleko potraže ovde, na svojoj grudi, a ne u inostranstvu. Da bi do toga došli sigurno, s obzirom na celu situaciju, moramo proći i kroz ovu krizu, ali je možemo samo rešavati ako budemo svi zajednički radili da se problemi reše za dobrobit ovog naroda.