Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 15 minuta.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić. Narodni poslaniče, zahvaljujem. Izvinjavam se zbog neispravnosti poslaničke jedinice. Samo se prijavite ponovo. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu jedan veoma važan zakon po svojoj prirodi i po svom karakteru, ali još veći je broj penzionera o kojima mi danas razgovaramo i da kažem da je to oko 1.600.000. Mi ovde ne treba da branimo i da štitimo penzionere. Niko od nas nema to ekskluzivno pravo. Treba da ih poštujemo i da uvažimo ono što su oni do sada dali, ali za razliku od ostalih, u ime SRS ću biti vrlo otvoren, korektan i pošten.
Gospodine Čolakoviću, naš cilj jeste da vas isprovociramo, ne lično, nego kao poslaničku grupu i vas i ministra kao predstavnika Vlade koji danas sve ovo treba da sasluša i treba da preduzme određene korake. Vama ne sporim pet mandata, 300 i nešto hiljada glasova, ali šaljete mi samo poruku, ne znam da li sam vas dobro razumeo da je Ivica Dačić penzioner? Ako jeste, ne znam da li će se snaći na mestu unutrašnjih poslova kao takav, ali da to ostavimo po strani.
Ovo je prva Vlada koja u svom sastavu ima potpredsednika za socijalnu politiku i biće otprilike, i molim vas da ništa ne shvatite lično, pre svega, mislim na poslanike PUPS, a svakako ću se obraćati vama u nameri da prenesete potpredsedniku Vlade za socijalna pitanja da krene u aktivnost rešavanja nekih problema. Šta imamo za posledicu toga otkako ste vi ušli u parlament? Ovde možda nijedna poslanička grupa nema autohtono pravo da samo baš ona predstavlja penzionere, ali opet ne želim da sporim da neko smatra da samo on izvorno ima to pravo.
Šta imamo za posledicu, imamo za posledicu da smo izabrali, odnosno da je ova skupštinska većina izabrala potpredsednika Vlade za socijalnu politiku s jedne strane i da je po tom pitanju, od silnih obećanja, došlo do povećanja penzija u jednom momentu za 10% i to linearno. Tada smo ukazivali da to nije pravično.
Svako povećanje za penzionere je dobra stvar, ali nije u redu, imao sam prilike da jednu moju sugrađanku pitam - šta sada dobijati vi nakon povećanja vaše penzije od 10%? Zamislite šta mi je rekla - dobijam mogućnost da za mesec dana kupim 30 hleba više. To je zaista stvarnost u Srbiji. Ne možemo se više baviti tim. Imamo konkretne predloge i to morate i vi da imate u vidu, da rešavate ove probleme na takav način. Jedan od poslanika kaže - poštujem i verujem ovoj Vladi. Čini mi se da je kolega Nikola to rekao.
Ne možemo da verujemo, evo nekoliko činjenica. Ako jedan od potpredsednika kaže da će oko pet miliona građana Srbije dobiti besplatne akcije u vrednosti od oko hiljadu evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti. Sad pričamo o nekih 1.200 do 1.500, da li smemo da verujemo? To nemate ni vi, kolege narodni poslanici koji podržavate ovu Vladu. Ne smete da verujete na blanko nikako. Prosto, nismo zato tu da bi verovali u blanko, nego da bi vršili kontrolu između ostalih i kontrolnu funkciju ove vlade.
Niz drugih stvari nam i ukazuje da ne možemo da verujemo. Kada smo imali poziciju ili situaciju da je jedan od ministara nakon pritiska u javnosti, posle određenih afera, podneo ostavku, pa da onda možemo da verujemo i ostalim. Rekao bih da u poslednjih deset godina, javnosti je poznato, ne želim sada da ulazim u te motive, jeste gradski sekretar zdravlja podneo ostavku na svoju funkciju, ali naravno ne želim da ulazim u motive toga, jer to može da pokaže nešto drugo i nešto drugačije.
Zbog milion i 600 hiljada ljudi o kojima danas svi govorimo, predstavnici svih političkih stranaka, moramo da uvažimo, makar to bili predstavnici pčelara. Ne želim da o pčelarima loše i ružno kažem, nego ovde posebno moramo imati u vidu, da među milion i 600 hiljada penzionera imamo najboljih rudara, najboljih univerzitetskih profesora, dobrih sportista koji su ime ove države proslavili širom zemaljske kugle. Kada znamo da je to tako, ne smemo da imamo takav odnos, ali ova Vlada već devet godina, neko je govorio 2000. smo zatekli apsolutno prazne fondove. Penzije su bile tri marke. Gospodo, da li treba da vas podsećam da nekad penzije nisu ni postojale. Da je nekada čovek bio rob tj. stvar, a ovo društvo i civilizacija je napredovala i sada moramo da pričamo o tome.
Vreme od 10 godina koje stoji iza vas, kao oni koji u ime građana Srbije vršite vlast, nije nimalo kratko. Problema je bilo puno. Da se usaglasimo, dosta se nasledilo i sada ne želim da govorimo o specifičnostima vremena koje je opet dovelo to. Da li je bilo subjektivnih razloga za sve to? Naravno da je bilo i toga, ali bilo je nešto i objektivno i ne možemo više da se vraćamo u istoriju. Ne treba je zaboravljati, ali moramo da razmišljamo o budućnosti.
Penzija ne sme da služi za školovanje, za kupovinu nekretnina. Šta to znači ne sme? Ako neko može da uštedi, može. Penzija bi trebalo da bude ekvivalent da ono što je neko posle 40 godina mukotrpnog i teškog rada, u svakom periodu je bilo tako, zaslužio valjda da može malo pažnje i vremena da posveti i sebi, da može simbolično nekog da nagradi time.
Sada imamo situaciju da penzioneri, ali isključivo od penzija moraju da školuju svoju decu, a neretko i unuke. Zbog čega? Zato što njihova deca, iako u punoj zrelosti i fizičkoj snazi, nisu u situaciji da rade. Ne vidim ni sada perspektivu.
Zašto je ministar finansija morao u ovo da se uključi i zašto mi, kao poslanička grupa SRS, želimo i nju da isprovociramo i da li ima prostora, jer smo sinoć s pažnjom saslušali vaše zaključno izlaganje vezano za Predlog budžeta za 2010. godinu u Srbiji.
Da li ima prostora i da li mogu da se obezbede sredstva? Mogu. Gde se ona nalaze, naznačiću samo nekoliko, bez ambicije da o svima sada govorim. U Nacionalnom investicionom planu. To ne znači da ono što se investira u infrastrukturu treba da bude podeljeno u penzije. Ne, naprotiv, nego da svako ministarstvo koje ima za cilj da se iz tog dela finansiraju javni radovi, upravo ono i odlučuje o tim sredstvima, a ne jedno ministarstvo koje je napravljeno na veštački način.
Sinoć sam rekao iz čega je ono proisteklo. Proisteklo je iz kancelarije predsednika Republike Srbije i sada će odatle neko da odlučuje. Znamo po lokalnim samoupravama, a i u okviru samih ministarstava, da se određena favorizuju. To ne sme i ne može biti tako. Šta je sledeći izvor? Moramo da otvaramo nova radna mesta i da stvaramo materijalnu podlogu, da možemo da ispoštujemo ove penzionere i čak da razmišljamo i o povećanju penzija. Sledeće su javne nabavke. Ne da ukinemo javne nabavke, nego da se maksimalna kontrola nad njima sprovodi.
Vi ste, gospodine Čolakoviću, to samo malo spomenuli, ali o pozicijama kada smo konkretno govorili o tome, niste uzeli učešće, mada je trebalo i tu. U velikom broju javnih preduzeća koja raspolažu javnom imovinom, odnosno sredstvima građana, na način kao da je to palo s Marsa, ne sme tako. I u nizu drugih ministarstava gde smo videli specijalizovane usluge, usluge po ugovoru, to mora da bude strogo i najstrože kontrolisano i odatle ništa drugo. U početnoj fazi se stvara višak sredstava, odnosno racionalno se troše sredstva i pravi se mogućnost za zapošljavanje.
Ovo možda nije poslednji put u mandatu ove Vlade da govorimo o ovakvom ili sličnom zakonu. Ko nas može sada ubediti da sledeće godine u istom periodu nećemo razmišljati i razgovarati o tome, odnosno vaš predlog da neće biti, čemu ćemo se svakako suprotstaviti kao što sad činimo, da penzije budu nepromenjene i u 2011. godini.
Znam da to vi ne želite. Niste želeli ni za 2010. godinu. Obraćam se narodnim poslanicima PUPS, ali će to možda biti cena jednog potpredsedničkog mesta.
Ne sme ništa da bude svetije od interesa građana Srbije, ni premijersko mesto, a kamoli vicepremijera. Na to vi utičete. Tu pokažite jednu volju.
Kada sam juče imao konkretan amandman na član 43. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije i kada su bile u pitanju penzije poljoprivrednika, koje su u 2005. godini pretvorene u javni dug, znate li kako glasi formulacija tog člana - da će se te penzije u celosti isplatiti u 2011. godini.
Naš amandman je glasio da će biti isplaćene do 1. jula 2010. godine. Ministar finansija je pažljivo saslušala, vi ste to slušali, ali niko nije pokazao dobru volju da se taj problem reši odnosno da se taj amandman prihvati.
Mi imamo oko 250.000 tih penzionera i njihova primanja, odnosno njihove prosečne penzije su tri puta manje od prosečnih penzija koje primaju oni iz Fonda zaposlenih i iz samostalnih delatnosti. Ajmo da ne bude sve na priči, ajmo da se nešto konkretno uradi.
Štednja je izgleda prvi oblik, prvi način da penzionerima koji su uradili onoliko koliko su mogli, da im se pomogne, a posle te štednje će valjda biti realno zapošljavanje. A iz toga veći dohodak, veća mogućnost i za sigurnost penzija, ne samo za njihovu visinu, nego i sigurnost.
Možda to sada niko ne dovodi u pitanje. Ali ovo o čemu je govorio kolega Zoran Krasić, treba uzeti ozbiljno. Ako se zamrzavaju i penzije i plate u javnom sektoru, to možda nije moguće, gospođo ministar, vi ste i profesor javnih finansija i, ako grešim, odmah ćete znati da je greška, u javnom sektoru nije moguće, ali u privatnom sektoru će biti izuzetno i moguće i možda će to, jer ovde država pre svega vara svoje građane, a onda i oni možda pokušavaju, ali to je opet jedna tradicija, jedna istorija o kojoj sada ne bih da govorim, oni pokušavaju da zakinu svoju državu.
Ko plaća cenu? Plaćaju oni koji su već otišli u penziju i plaćaće oni koji u ovoj i u sledećoj godini treba da odu. Kakve će biti njihove startne pozicije sa ovim zakonom, niko živ ne može da objasni. Ali je samo jedna istina, biće veoma teške i veoma nezahvalne.
Toliko zbog vremena, žele i ostale kolege da govore. Dakle, još jednom prema narodnim poslanicima PUPS, nisam imao nameru lično da vam se obraćam, ali sam imao nameru da prenesete na mesto sa kojeg bi možda ovi problemi mogli da se rešavaju.

Jedanaest minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima Vladan Jeremić, ovlašćeni predstavnik.

Koristiću vreme ovlašćenog lica.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo nakon ove skoro četvoročasovne rasprave konstatovali zajednički da se postojeći sistem tekućeg koncepta finansiranja nalazi očigledno u dubokoj krizi koja se, pre svega, ispoljava u tom deficitarnom finansiranju, sa jednom realnom tendencijom da, usled i nepovoljnih demografskih razloga, postane nerešiv problem.
Saglasili smo se da sistem iz tzv. međugeneracijske solidarnosti nije ekonomski održiv iz nekoliko najznačajnijih razloga. Pre svega, to je činjenica da se zna koliko iznose penzijski rashodi u BDP, ako se zna koliko je učešće transfera budžeta, ako se zna koliko iznosi stopa zamene i ako se zna koliki je trenutni odnos uplatilaca i primalaca, on je gotovo identičan.
Razmimoilaženje može biti u tome ko kako gleda na činjenicu koji su uzroci ovakvog stanja. Pre svega, ono što je odgovornost i države, a samim tim i Vlade, jeste i činjenica da je, prema poslednjem popisu, Srbija svrstana u grupu jedne od najstarijih nacija i da je zabeležen veći broj starijih lica iznad 65 godina nego dece sa 14 godina i manje.
Takođe, problem može da predstavlja i podatak da mnoga istraživanja ukazuju na to da su fondovi PIO u proteklih 30 godina nenamenski trošili novčana sredstva za gradnju raznih objekata, rehabilitacionih centara itd, ali se novac za ove investicije nije vratio onako kako je trebalo.
Činjenica je i da sve što ova vlada radi, radi isključivo uz aminovanje MMF. Jedna od tih odluka je i ova koja se tiče zamrzavanja ili, tačnije i korektnije rečeno, realnog pada penzija tokom 2010. godine, a više sam nego siguran da će i ono što je gospođa ministarka najavila, početak reformi u ovoj oblasti, uslediti u martu i svakako da će i tu svoj pečat dati MMF.
Činjenica je da, nažalost, penzioneri kao kategorija ovog društva možda i najteže podnose sve ovo što se dešava sa Srbijom u ovim godinama tranzicije, a na nama je da pokušamo da ono što je de fakto problem, na neki način rešimo.
Što se tiče SRS, po našem mišljenju, prvi korak u ostvarivanju jednog rešenja za održiv razvoj bi mogla da bude kapitalizacija Republičkog PIO fonda. Bilo je reči u prepodnevnim razmenama mišljenja, odnosno diskusiji koja se čula, o tome šta je sve imovina Fonda.
Samo ću reći da su još 2006. godine preduzete određene mere i koraci radi utvrđivanja vrednosti imovine i od strane veštaka, procenjena imovina samo u tim RH centrima je procenjena na više od 450 miliona evra. Jasno je da te nepokretnosti i čine tu osnovu fonda.
Tom kapitalizacijom koju smo spominjali u stvari bi se stvorile mogućnosti da Fond kao pravi vlasnik upravlja tom imovinom i na taj način je konstantno uvećava, čime bi se neposredno i poboljšao socijalni status penzionera. Navedene nepokretnosti i objekti, to treba reći, nisu građeni samo sredstvima države ili društvenim novcem već, pre svega, sredstvima osiguranika koja su se preko doprinosa slivala u fond i dalje usmeravala u finansiranje planiranih projekata, sa jedinim ciljem da se vodi ta politika prevencije invalidnosti, rehabilitacija radnika sa posebno ugroženih radnih mesta itd. Međutim, očigledno da se na tome stalo i da se čeka završna reč onih koji očigledno odlučuju o svim „reformama“ u bilo kojoj oblasti društva.
Kada je o kapitalizaciji fonda reč, naš stav je da bi to dovelo do stvaranja jednog fonda po ugledu na fondove u nekim već razvijenim zemljama, i to sa atributima investicionog fonda koji će biti sposoban da iz sopstvenih sredstava vrši funkciju zbog koje je osnovan, a to je, pre svega, redovna isplata penzija svojim osiguranicima. Na taj način bi se ingerencije države svele na regulativnu, kontrolnu funkciju, sa minimalnim ili gotovo i nepostojećim intervencijama.
Prvi preduslov da bi se to ostvarilo i fond uspešno funkcionisao kao investicioni, upravo je imovina kojom raspolaže, počev od nepokretnosti, prava, hartija od vrednosti, akcija i slično. Prema nekim iskustvima, takva investiciona politika fonda bi trebalo da bude strogo zakonski regulisana i moralo bi da bude i predmet kontrole od strane nadležnih državnih institucija.
Formirani kapital iz imovine bi se mogao investirati pod strogo definisanim uslovima, a izbor investicionih alternativa u početnom periodu, dok ne stasa tržište kapitala, obuhvatalo bi državne hartije od vrednosti, različitog spektra ročnosti, dok bi klasični oblici investiranja mogli da budu omogućeni tek u narednom periodu.
To bi, što se strane rizika tiče, značilo jednu određenu sigurnost, iako bi u samom začetku moglo da znači nešto manje prihoda, ali bi već u kasnijoj fazi razvoja tržišta kapitala verovatno se proširio spektar investiranja u atraktivnije hartije od vrednosti sa većim prinosima. Na taj način bi došlo delimično i do transformisanja fonda penzijsko invalidskog osiguranja u jedan institucionalni penzijski fond, sa svim pravima i obavezama koje proističu iz Zakona o investicionim fondovima i na neki način bi se omogućila i delimična privatizacija fonda.
Dakle, deo potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija bi se i dalje obezbeđivao iz doprinosa, a veći deo sredstava iz kapitalizovane imovine, čime bi se smanjio direktan pritisak na budžet, sa tendencijom izgradnje održivog i efikasnog mehanizma finansiranja penzija.
Ono oko čega ćemo se takođe verovatno svi složiti, prvorazredni interes jeste da upravo jedan ekonomski održiv, fiskalno podnošljiv penzijski sistem koji je u funkciji razvoja, ali ne kao što je budžet za 2010. godinu, nego zaista takav, da to bude nešto što je prihvatljivo i da jednostavno u srpskoj ekonomiji je potreban takav sistem, ne samo zbog sadašnjih nego i budućih generacija koji neće biti, nažalost, uslovljen ovim demografskim parametrima o kojima sam na početku govorio, nego isključivo ekonomskim kretanjima.
Uz konsolidaciju fonda indeksacijom visine penzija sa rastom prosečne zarade, definisanjem minimalne visine penzije, to su jednostavno stvari koje nemaju samo jednokratan i administrativan pristup, već su i krucijalno pitanje te sveukupne reforme penzijskog sistema, a čiji osnovni cilj treba da bude smanjenje transfera iz budžeta i uvođenje sistema zasnovanog na tri stupa osiguranja.

Pre nego što pređemo na sledeći amandman, da vam pročitam ovo obaveštenje.
Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.
Uručen vam je izveštaj RIK-a o dodeli mandata narodnom poslaniku.
Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Aniko Žiroš-Jankelić, izabrana sa Izborne liste Za evropsku Srbiju – Boris Tadić.
Na osnovu izveštaja RIK-a izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Aniko Žiroš-Jankelić, izabranoj sa Izborne liste Za evropsku Srbiju – Boris Tadić.
Čestitam narodnom poslaniku na izboru i molim da uđe u salu.
Narodni poslanici Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Ivan Andrić, Nebojša Ranđelović i Kenan Hajdarević zajedno su podneli amandman na član 2. i da se posle člana 2. doda novi član 3. Da li neko želi reč? (Ne.)
Ovim smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, pa pitam da li predstavnik predlaga želi završnu reč? (Da.)
Reč ima ministarka gospođa Diana Dragutinović.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u raspravi koja je vođena danas, a posebno u onoj raspravi koja je vođena juče, odnosno u protekla dva dana, kada su u pitanju penzije bila su dva međusobna suprotstavljena mišljenja. Oba mišljenja, naravno, izražena su u formi amandmana. Prema jednom predlogu amandmana trebalo je u suštini brisati onaj član kojim se penzije zamrzavaju u 2010. godini. Prema drugima trebalo je u suštini smanjiti one penzije i to onih penzionera koji nemaju puni radni staž.
Najčešća kritika upućena ovom predlogu zakona koji se nalazi pred vama jeste da taj predlog nije reformski. On zaista to nije, ali negde ima isti cilj kao i reformski zakon, a taj cilj jeste da se smanji učešće, ne govorim nivo, da se smanji učešće izdataka za penzije u društvenom proizvodu u vremenskom periodu koji je pred nama. To je cilj inače svake reforme, reforme se sprovode da bi nakon toga nešto koštalo manje, a ne više.
Takođe, predstavnici, odnosno narodni poslanici LDP pitali su kakvo je to društvo u kome se 14% društvenog proizvoda izdvaja za penzije. Nažalost, staro, takvo je društvo, a status penzionera se ne može izgubiti.
Mislim da ovi amandmani LDP koji u svojoj osnovi imaju smanjenje penzije penzionerima koji nemaju puni staž nisu prihvatljivi zato što ti penzioneri na neki način i jesu kažnjeni načinom određivanja penzije. Dakle, njihova penzija presudno zavisi od veličine njihove penzije u periodu u kome su radili. Zato su penzije niske, zato što je radni staž bio kratak.
U tom smislu ono što jeste važno nije vaše poređenje prosečne penzije i prosečne plate, i to je lekcija koju bismo svi mi zajedno ovde morali da naučimo, već odnos ili stopa zamene, dakle odnos poslednje plate i prve penzije, a ona je u sadašnjim uslovima kada su u pitanju penzioneri koji imaju puni radni staž 78%. Znači, 78% je odnos prve penzije i poslednje plate penzionera sa punim radnim stažom.
Ako sam rekla da ovaj zakon nije reformski, to ne znači da reforma penzionog sistema nije pred nama. Svi dobro znate da su dve poluge kojima treba da smanjimo u nekom roku učešće javne potrošnje u društvenom proizvodu, dve poluge, to su dva zakona koja nas čekaju do kraja marta 2010. godine.
Prvi je zakon o penzijskom osiguranju. Možda bi na ovom mestu mogla reći koje će biti njegove osnovne karakteristike. Definitivno će biti dobro preispitane osnove za sticanje benificiranog staža. Kada o tome govorim mislim na MUP.
Takođe, starosna granica će se pomeriti. Neće više biti 53, nego 58 godina. Isto će važiti i za porodične penzionere. Definitivno, pravi se zakon radi zajedno i u saradnji sa sindikatima i Unijom poslodavaca, tako da se o njemu već vodi neka vrsta javne rasprave.
Gospodin Krasić obično priča vrlo ubedljivo, često duhovito, ali kada citira moje reči, to čini nepažljivo. Dakle, rekla bih sada nekoliko stvari.
Gospodine Krasiću, možda vi nemate naviku da čitate nešto pažljivo, možda namerno prepevavate moje reči, možda namerno nećete da razumete ono što je napisano. Nemam nameru da se sa vama ovde ubeđujem šta jeste ili nije definicija konsolidovanog računa trezora, ja i pretpostavljam, svi ovi poslanici zajedno očekujemo od vas, kao predsednika Odbora za privredu i finansije Narodne skupštine, da to sigurno znate.
Znam da vama smeta reč "izuzetno", vi ste rekli - izuzetno na kvadrat, ja kažem - izuzetno dva puta, 2009, 2010. godine. To je nažalost prilagođavanje javne potrošnje, u uslovima pada privredne aktivnosti svi se u životu prilagođavaju kada nastupi neki šok.
Takođe, ne volim da tražim argumente u prošlosti i retko sam kada isprovocirana. Vi ste to danas negde uspeli, govoreći da mi nemamo sistem. Pretpostavila sam da to kad kažete da mi nemamo sistem da ste taj sistem vi nekad imali. Možda jeste, samo ne znam kakav je bio taj sistem.
Dakle, pre 2000. godine zaista je postojao sistem, zaista penzije su bile određene uvek prema zakonu. Jedino što se nije znalo jeste kada će biti isplaćena penzija. Tako da je umesto 12, često bilo isplaćivano 10-ak ili deset i po penzija godišnje.
Znači ne 12, nego manje od 12. Na osnovu toga su nastale velike obaveze države. Svi dobro znamo i danas me vi ovde javno prozivate šta će biti sa isplatom posle, ali ponavljam, poslednje rate duga prema zemljoradničkim penzionerima koje su nažalost odložene opet zbog toga što ovaj budžet ne može to da podnese.
Već je 40 milijardi vraćeno. Hoću da kažem - možda je bio sistem, ali sistem nije bio dobar.
Možda nemamo sada u ovom trenutku dobar sistem, ali makar želimo da ga napravimo dobrim.

Zaključujem pretres Predloga zakona o dopuni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Sada određujem prekid na osnovu član 85. od jednog sata.
Nastavićemo u 15.00 časova i prvi će reč dobiti gospodin Zoran Krasić. Hvala.
(Posle pauze – 15.00)