Da li još neko od poslanika koji su izdvojili mišljenje na nekom od odbora želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo preglomaznu administraciju i nije čudo što je stanje u oblasti finansija takvo kakvo jeste. Poreski obveznici ne mogu više da izdrže ovaj teret koji im se nameće od strane brojnih ministarstava, agencija, fondova, direkcija i ostalih korisnika budžeta.
Srbija ima 25 ministarstava. Šta će Srbiji 25 ministarstava? Srbiji ne treba više od 10 ministarstava. Šta će Srbiji 111 republičkih organizacija koje koriste finansijska sredstva poreskih obveznika? Kako Vlada ne pokuša da štedi? Zašto ministar finansija i Vlada izlaze iz okvira kontrole parlamenta?
Gospođo predsedavajuća, vreme je da vi preuzmete kontrolu, zajedno sa narodnim poslanicima, nad Vladom Republike Srbije. Vlada Republike Srbije i njene institucije i ministarstva ne mogu ovako da koriste sredstva poreskih obveznika, jer ovo prelazi u drastično rasipništvo. Ni Kina nema 25 ministarstava; ni velika Rusija nema 25 ministarstava; ni Nemačka, koja danas ima više od 70 miliona, nema 25 ministarstava.
Svi oni čerupaju poreske obveznike, i radnike i preduzeća, one koji stvaraju dohodak, čija se sredstva slivaju u budžet Republike Srbije. To više ne može da se toleriše. Glomazna je administracija. Narod kuka i pita - do kad ćemo mi da brojimo određene institucije koje moraju da budu finansirane iz budžeta Republike Srbije?
Što se tako malo daje poljoprivredi? Kako to da se Ministarstvu za nauku i kulturu, kojim rukovodi ministar Đelić, da osam i po milijardi dinara, a da nema budžetske kontrole? Skupština mora biti glavni kontrolor. Skupština mora biti kompjuter i mora da kontroliše one koji koriste narodne pare.
Kako je moguće Đeliću dati osam i po milijardi, a Ministarstvo za infrastrukturu ima troškove deset miliona? Zamislite to. Pa i Mrkonjić je mogao da kaže - dajte i meni 200 miliona za putne troškove ili specijalne usluge.
Gospođo predsedavajuća, gospođo Čomić, pare se ne kontrolišu u onom segmentu gde se koriste za specijalizovane usluge. Ogromna sredstva se odlivaju i idu na specijalizovane usluge, a niko ne kontroliše i ne vrši specifikaciju i ne ostvaruje uvid na šta idu te specijalizovane usluge, po ugovoru. Da li se primaju novi da rade po ugovoru o delu, da li su to usluge koje ne bi trebalo da dođu u obzir?
Kako Skupština može da štedi, a Vlada ne može? Vlada je ta koja je uzela pare od naroda, ne ferma više ni Skupštinu. Ovo je jedinstven slučaj u svetu da Vlada kontroliše Narodnu skupštinu i da se stavila iznad Narodne skupštine.
Sve dok Narodna skupština, državni revizor i budžetska inspekcija ne budu utvrdili kako se koriste sredstva poreskih obveznika i ovog siromašnog naroda, Vlada i pojedina ministarstva će da troše sredstva nemilice, nenamenski i ko zna u koje svrhe. Zbog toga se Srpska radikalna stranka zalaže i traži...
Mi smo uspeli, gospođo predsedavajuća, da u prošloj godini usvojimo, pre svega, poslovnik o radu budžetskog revizora, da mu se nađu posebna zgrada i prostorije, ali još uvek nije popunjen taj državni revizor svojim kontrolorima i revizorima. Onda će se tresti gaće, da izvinete, svakom ministru kad mu dođe državni revizor da mu kontroliše kako je trošio pare poreskih obveznika. Hvala vam.

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Prijavljen je narodni poslanik Čedomir Jovanović, a posle njega Milan J. Nikolić. Izvolite.

Gospođo Čomić, od predsedništva nema nikog, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, za nas je ova rasprava zapravo sjajna prilika u kojoj moramo pronaći zajednički interes. Prilika da proverimo koliko smo bili u pravu kada smo definisali ekonomsku politiku za 2009. godinu, koliko se od tih naših ciljeva ostvarilo zahvaljujući našim naporima, koliko smo bili neuspešni i kakve su okolnosti uticale na taj neuspeh, da li su one objektivne prirode ili subjektivne. Kakav je epilog ove 2009. godine.
Vi ste nešto o tome govorili, ali ste izbegli suštinu, verovatno zbog toga što ste i zamoreni izbegavanjem te dijagnoze, a posle ću vam odgovoriti nešto na završetak rasprave o budžetu i na naš amandman o penzijama.
BDP je pao za 3%, neko će reći i 4%, a ušli smo u godinu sa projekcijom rasta od 3,5%. Mi smo tada, kao LDP, izjavili da bismo želeli da se ta vaša prognoza ostvari, ali da ne vidimo nijedan argument za tako nešto. Zbog toga smo vas upozorili da pravite nerealan budžet. Pad izvoza 24%, pad investicija 20%, pad industrijske proizvodnje 15%, pad građevinske aktivnosti 24%, inflacija 7,5%.
Nažalost, više bih voleo da smo mi pogrešili kada smo sve ovo najavili krajem 2008. godine u onoj raspravi u kojoj nismo podneli nijedan amandman na budžet, da bi budžet bio usvojen pre 21. decembra kako bi MMF mogao da donese odluku o pružanju neke vrste podrške, ne ovakve kakva je na kraju usledila centralnoj banci i zaštiti kursa.
Šta je tada LDP predlagao, a što vi niste uvažili? Predlagali smo ciljanu inflaciju od 2%, zamrzavanje plata i penzija, do kog dolazi sada. Tako ćete za godinu dana doći i na ono o čemu smo govorili o penzijama u ovoj raspravi, pa smo mi ispali penzionerska maćeha, a svi drugi brinu brigu o penzionerima tako da će penzioneri na kraju sanjati ono o čemu mi govorimo.
Još jedanput, i to je odgovor na završetak vaše rasprave koja se završila u gluvo doba noći, kada više niko nije mogao ni da vam odgovori, a ja sam video to u tri ujutru na TV, pošto sam čekao da vidim kako ćete vi završiti raspravu o budžetu.
Gospođo Dragutinović, sve dok mladi ne počnu da rade, penzioneri neće dobiti one penzije koje su zaradili, a neodgovorna država, sa katastrofalnom politikom, potrošila i uništila. Svaki dinar penzija koji se dobije, dobije se iz realnog posla i zbog toga moramo voditi računa o onima koji rade i onima koji treba da rade.
Zato smo predložili onaj amandman na penzije, vrlo jasan. Ako su mogle u 2009. godini penzije linearno da porastu 10%, onda je bolje da u 2010. godini napravimo dogovor jedni sa drugima, pa da pronađemo način da se te penzije smanje, da bismo onda mogli da dobijemo prostor za novi rad.
Kada je reč o izvozu, koji je pao za 20%, mi smo predložili, gospođo Dragutinović, poresko kreditiranje izvoznika. Znali smo da država nema novca i predložili smo poresko kreditiranje, recimo kroz prolongiranu naplatu poreza na dodatu vrednost. Takvu vrstu pomoći izvoznicima smo predložili.
Nemamo ništa protiv vaše želje da pomognete privredi kreditima, ali ti krediti o kojima vi govorite nisu bili jeftini. Recimo, jedina oblast u privredi koja ja rasla u 2009. godini je poljoprivreda. Porasla je za 2,5%. Je li tako, gospođo? A vi ste odlučili da samo poljoprivredni penzioneri ne dobiju penzije za 2009. godinu, nego da im se obaveze prebace za 2011. godinu, i oni će na ta sredstva koja im država duguje moći da računaju sa kamatom od 8,5%.
Zašto je dinar koji država duguje penzionerima pojačan kamatom od 8,5%, a dinar koji privreda duguje državi u obliku onih stimulativnih kredita opterećen kamatom od 10,5%?
Znači, vi ste pomagali privredi tako što ste davali kredite koji su bili opterećeni kamatom od 10,5%, a kada, ne pitajući poljoprivredne penzionere, uzimate od njih novac pod formom kredita, na njega ćete platiti kamatu od 8,5%. Poljoprivredi, koja se jedina razvijala i rasla u čitavom privrednom sistemu. E, to je ta neodgovorna država. I neko mora da nam objasni zašto je vaš dinar skuplji nego dinar građana ove zemlje.
Kada smo govorili o investicijama koje su pale za 20%, to je logično. Novac se povlači sa periferije u centrale. Jasno je poreklo novca koji se pojavljivao u Srbiji i karakter investitora. Ali, nas interesuje zašto smo donosili pogrešne odluke.
Opet ću vas podsetiti na Zakon o planiranju i izgradnji. Četrnaest verzija tog zakona je Vlada propustila kroz resorno ministarstvo. Međusobno jedno sa drugim nisu imali dodirnih tačaka. A onda je Vlada, braneći se od neosnovanih optužbi, odlučila da, najjednostavnije, donese zakon kojim će sve to negirati, ali pri tom i onemogućiti gradnju.
Znate, gospođo Dragutinović, pored ''Luke Beograd'' u ovoj zemlji se još nešto gradilo i treba da se gradi. Zbog toga što hoćete da dokažete svoju nevinost u odnosu na ''Luku Beograd'', vi ste onemogućili bilo kakvu gradnju u zemlji. I hvala bogu da se neko iz vaše Vlade setio da pokaže budžet iz 1999. i 2000. godine i razliku između onoga što se radilo u ovoj zemlji do 5. oktobra i posle 5. oktobra. Jer, nije normalna situacija u kojoj mi koji nismo u vašoj vladi više branimo ekonomsku politiku u poslednjih devet godina nego sama Vlada.
Dobro ste se setili juče to da uradite u emisiji. Nadam se da je premijer nešto naučio od vas, a ne samo veštinu aikida, da koristi energiju protivnika da pobegne s političkog duela.
Dakle, pad građevinske aktivnosti je 24%, a građevinska industrija proizvodi 40% BDP ove zemlje. Sedamsto kompanija ostalo je bez posla, zatvoreno, propalo u 2009. godini. U Privrednoj komori Srbije čućete podatak da još 500 kompanija jedva opstaje i da se očekuje njihova propast od 2010. godine.
Gospođo Dragutinović, na osnovu ovog rebalansa je očigledno da smo bili u pravu kada smo predlagali neke mere prilikom rasprave o budžetu i ekonomskoj politici krajem prošle godine za ovu godinu i zbog toga bih vas zamolio da još jedanput razmislite o onome što smo vam sugerisali tokom rasprave o budžetu. Nađite način da se realizuju elementi onog programa koji smo mi nazvali ''dogovor za budućnost'', a koji bi omogućio rešavanje ovako krupnih problema na koje nas upućuje sam rebalans.
Kakva je sudbina zemlje u kojoj industrijska proizvodnja padne za 15%, a ta industrijska proizvodnja učestvuje u izvozu sa nepunih 20%, a izvoz je pao 24%? Onda se postavlja pitanje šta mi izvozimo. Uglavnom poljoprivredne proizvode i sirovine. Kad nam stane jedna peć u "Sartidu", nama padne izvoz 15-20%. U poljoprivrednoj sezoni, kada šećerane rade, onda izvoz poraste 30%.
Mi, gospođo Dragutinović, imamo koncepcijski problem sa organizacijom ove države. Nama je potrebna reindustrijalizacija, kao što je, kada je ova država stabilizovana posle Drugog svetskog rata, započet proces industrijalizacije. Ne zagovaram petoljetke, ali vam kažem da su nam potrebni jasni strateški planovi kako će izgledati život u Kraljevu, Kruševcu, Nišu, Vranju, Leskovcu, Zrenjaninu, Kikindi, Somboru, Subotici, u svakom od gradova ove zemlje koji su pravljeni oko industrijskih kompleksa.
Pogledajte Hemijsku industriju "Župa" u Kruševcu, pa "14. oktobar", "Trajal", "Rubin". Da ne nabrajamo Niš - mašinska industrija, tekstilna industrija, elektronska industrija, duvanska industrija. U Beogradu više nemamo nijednu fabriku. O tome treba da razmišljamo.
Reindustrijalizacija mora da bude oslonjena na reformu našeg obrazovnog sistema, na reformu naše spoljne politike, jer novog izvoza nema bez novih tržišta ili povratka na stara tržišta, na kojima su nam vrata zatvorena zbog pogrešne politike. Mi dvaput više izvozimo, gospođo Dragutinović, na Kosovo nego u Rusiju. Jedanput više u Crnu Goru nego u Rusiju. To su tržišta na kojima mi možemo da se pojavimo sa proizvodima koji bi onda popravili ovu lošu krvnu sliku.
Vi bolje od mene znate šta je BDP - privatna potrošnja, privatne investicije, javna potrošnja, javne investicije i neto izvoz. Kad vidimo sve te elemente pred nama, je l' tako da ćemo se sresti na rebalansu za nekoliko meseci, na kojem ćete vi opet gledati kako ćete i šta ćete, i tražiti tu neku većinu, pa će uz poslastičarnice i roštilj da krene, a mi vam predlažemo da se dogovorimo i kažemo društvu istinu. Nemamo razloga da je krijemo jer je društvo za to odgovorno, svako je odgovoran za to. A onda da počnemo te probleme da rešavamo.
Subvencionisani krediti države - to je mera svake vlade u pogoršanim ekonomskim uslovima, to su radile sve vlade u svetu. Deficit su pravili i veći. Prošli put ste prokomentarisali, a ja sam negde naišao na podatak da je deficit Gordona Brauna gotovo 18%.
Više to i nije toliko važno, ali ono, gospođo Dragutinović, što razlikuje našu politiku prema privredi od politike drugih zemalja, pogotovo onih koje su već izašle iz recesije, jeste ambicija naše države da ona praktično reafirmiše onu neodrživu tezu po kojoj država može da propadne, ali ništa u njoj neće propasti.
Vi ste započeli proces suprotan privatizaciji, pa sada država preuzima akcije privatnih kompanija koje propadaju i koje nemaju nikakav značaj za samu državu, osim što demagoški, naravno, odgovaraju pojedinim strankama u vladajućoj koaliciji. Nema ovde predsednice parlamenta, ona ima direktne veze. Mislim da je to sjajan primer, ta fabrika koju je vlasnik vratio državi, a država preuzela. Pa to što se dešava u Lapovu deset dana.
Kako može da propadne jedan "Sab", "Dženeral motors", "Limen braders", a da vi trošite novac koji mi inače nemamo, uzaludno, u utopijske projekte kojima država šalje poruku da će ona živeti život umesto propalih preduzeća? Na čiji to račun ide? Ko to plaća? Ko plaća spajanje radnog staža u propalim preduzećima? Ko plaća dugove javnih preduzeća prema penzionom i zdravstvenom fondu, da bi mogli da se naplaćuju i ostvaruju neka prava koja nominalno postoje, ali realno su neostvariva bez štete na drugoj strani? U tome se razlikuje pristup vaše države i vaše vlade od pristupa drugih zemalja koje takođe pomažu.
Mi jesmo za to da se pomogne, ali onima kojima će ta pomoć zaista biti korisna i omogućiti da prežive i da se razviju, a ne da prolongiramo ono što je neminovno. U Slovačkoj je 90% privrede kroz transformaciju potpuno promenjeno. Tradicionalne grane slovačke privrede su napuštene. U Mađarskoj 90% preduzeća koja su ušla u tranziciju nije sačekalo kraj tranzicije i ulazak Mađarske u EU, ali su stvorena neka nova.
Vi kažete da je država stimulisala, recimo, stanogradnju. Pitajte ljude koji se bave stanogradnjom. Uništila ih je država svojim besmislenim najavama jeftinih stanova. Izađe ministar Mrkonjić, pošto su izbori negde u Srbiji, da li je Vrbas, da li je Voždovac, već nije ni važno, pa kaže - biće stanovi 500 evra kvadrat. Istog trenutka se povlače porodice iz pregovora sa bankama, zaustavlja se komercijalna gradnja, svi čekaju jeftine stanove.
Koliko jeftinih stanova je država napravila u poslednjih godinu, dve, tri, pet? Beogradu treba sto hiljada stanova. Ako budemo imali sreće, Ministarstvo će izgurati hiljadu u 2010. godini. Ali, imajući u vidu rezultate iz 2009. godine, neće biti ni 10% od tih hiljadu, biće jedna zgrada. Pošto smo u oktobru dobili taj stimulans za jeftinu stanogradnju, koliko novih radnih mesta je otvoreno? Nijedno. Rekao sam vam statistiku, kompanije su propale.
Ona stimulativna politika o kojoj vi govorite, gospođo Dragutinović, na nivou koncepta ima problem. Ona ne sledi ekonomsku logiku, nego političku. Govori se o kreditima koji su otišli na ime likvidnosti. A što su preduzeća bila ugrožena i nelikvidna? Zbog toga što su se prethodnih četiri-pet godina gojili na kreditima, što su uzimali više nego što im pripada, što su kupovali a nisu pitali, što su spekulisali, što su se ulagale enormne sume novca u kupovinu zemljišta, pa sada kad to treba vratiti, onda se ne poštuje logika.
Gospođo Dragutinović, u Dubaiju je cena kvadratnog metra pala 70%. U Beogradu i Novom Sadu raste, zbog tih stimulansa, između ostalog. Zbog toga što banke ne sprovode Zakon o hipoteci. Zbog toga što vrlo dobro znamo da postoje dva oblika bankarstva - onaj u kome vi izlazite pred kreditni odbor kao privrednik u svakoj normalnoj zemlji i onaj u kojem se taj kreditni odbor zaobiđe tako što se dogovorite pa uzmete krosborder kredit od centrale banke ili tako što se pojavite u onoj banci u kojoj kreditni odbor i ne funkcioniše baš tako pedantno i efikasno. To su naši problemi.
U narednoj godini privreda treba da vrati pola milijarde evra na ime kamata i kredita koje je uzela od države. Jesam li u pravu? Oko pola milijarde evra. Ali, gde je ta privredna aktivnost iz koje će se proizvesti tih pola milijarde i još nešto što je potrebno da bi te firme u budućnosti bile likvidne? Mi je ne vidimo u ovim izveštajima, nje nema. Oni će se pojaviti za mesec, dva ili tri sa stavom – pa, kad ste nam već jednom dali pola milijarde, dajte nam novih pola, nemojte da vam ovo propadne. Znate da je to tako.
A pošto je 2010. godina možda izborna godina ili je nadomak izborne godine, onda hajde da uradimo ono što su radile i sve vlade u poslednjih pet godina. Hajde da potrošimo „Mobtel“ u neke političke projekte, hajde NIP, hajde sve te milijarde koje su ušle u zemlju po raznim osnovama da potrošimo na potrošnju. Kada pitaju ljudi gde su - u njihovim nezarađenim platama.
Ne može da raste BDP 5-6% godišnje, a da rastu plate 15-20%. Što ne kažete to? Nije popularno. Da vam kažem nešto, da smo gledali šta je popularno a šta ne, Milošević bi danas bio predsednik. Protiv ekstradicije Miloševića Haškom tribunalu je bilo 95% Srbije i otprilike toliko za bolji standard, veće plate, nove stanove i EU.
Mi danas predajemo kandidaturu za EU i ovo je divan dan. Ovo je trijumf generacija, i onih koji su iz ove zemlje bežali u Evropu i nas koji smo ovde ostali verujući da ipak možemo tu Evropu da stvorimo. Ta Evropa se gradi na vrednostima, gospođo Dragutinović, a njih je jako malo u ekonomskoj politici ove zemlje. Iščupajte svoje ministarstvo iz te trule koalicije. Nemojte da idete Đelićevim putem, nemate vi tu ambiciju.
Nećemo vas podržati za ovaj rebalans zbog toga što ne vidimo spremnost Vlade da na ovom rebalansu nešto nauči. Najveći dužnik u ovoj zemlji je država. Neke zdrave kompanije su uništene zato što država nije izmirila svoje obaveze prema njima, ali je ostvarila svoje pravo pa naplatila porez. Samo ću pomenuti „Mostogradnju“ i „Planum“. Te firme su u blokadi.
Govorite, juče sam vas slušao, o investicijama u Koridor kao o razvojnom potencijalu ove zemlje. Jeste, gospođo, ali rekao sam vam na primeru Dimitrovgrada - prva kompanija „Alpina“, druga kompanija „Slovenija ceste“, treća kompanija „Primorje“ i četvrta „Konstruktor“, tek peta kompanija konzorcijuma je iz Srbije.
Nismo konkurentni, gospođo Dragutinović. A kreditori, međunarodne finansijske institucije, oni insistiraju na jasnim tenderima. Njih ne interesuje sudbina jedne kompanije iz Srbije, njih interesuje da njihov novac na najefikasniji način bude potrošen.
I mi isto to želimo. Mi ne zagovaramo onaj tender u kom će naša kompanija biti favorizovana bez obzira što nije dovoljno kvalitetna. Ali, naša kompanija je opterećena neodgovornom državom, a kompanije koje su njoj konkurencija imaju podršku svojih država. Zbog toga jako teško možemo da vas podržimo.
Rekao sam vam na primeru penzija. Jedina grana privrede koja je rasla u 2009. godini je poljoprivreda, a jedini ljudi koji ne mogu da ostvare svoja penzijska prava su poljoprivrednici, jer država prolongira svoje obaveze prema njima. Naravno da mogu, ali ne u apsolutnoj meri. Država to prolongira za 2011. godinu i daje kamatu 8,5%, a kada nekome da kredit, u istim tim dinarima, onda naplati kamatu 10,5%. A kada emituje svoje obveznice, kolika je kamata na obveznice?
(Diana Dragutinović, s mesta: Država može dati kamatu pod povoljnijim uslovima. Država kada uzima kamatu, to je drugo.)
Da vam kažem nešto: voleo bih da je to tako.

Dvadeset minuta za predsednika poslaničke grupe LDP. Ministarku ću zamoliti da se prijavi, pa da svi narodni poslanici čuju komentar. Zahvaljujem. Izvolite.

Izvinjavam se, 30 sekundi i završiću. Samo ću citirati ovako: Vlada je početkom maja 2009. godine usvojila dodatne stimulativne mere za privredu, četrdeset milijardi dinara kredita za likvidnost sa kamatnom stopom od 3% na godišnjem nivou za kredite sa deviznom klauzulom. To je povoljno, ne možemo da kažemo da nije, mada je mnogo skuplje nego što bi to bio slučaj da smo u evrozoni.
Mi smo predlagali dvovalutni sistem, ali zato uvođenje dinarskih kredita na godišnjem nivou sa kamatom od 10,5%. U raspravi o budžetu - dug prema penzionerima će biti izmiren, a penzioneri će na osnovu kašnjenja imati pravo na kamatu od 8,5%. O tome govorim. Možda se delimično mešaju oblasti, ali je zapravo to izraz i najjasnija slika države.

Zahvaljujem. Da li ministarka želi reč? (Da.) Samo se registrujte, molim vas. Izvolite.

Banke daje kredite, a država subvencioniše razliku do tih 10%. Znači, banke ih daju. Kada država daje kredite, ona ih daje po značajno nižim kamatnim stopama. Recimo, po kojim kamatnim stopama daje kredite Fond za razvoj, koji predstavlja državu, može da se proveri. Po kojim kamatnim stopama, u onoj kategoriji koja se zove neto pozajmica ili meki krediti, država daje kredite? Država uvek daje kredite po nižim stopama, a to daju banke, dok država subvencioniše do neke visine.

Zahvaljujem.
Gospodin Čedomir Jovanović, replika.

Slažem se, gospođo Dragutinović. Sve što ste rekli u vezi sa Fondom za razvoj apsolutno je ispravno, ali moram opet da vas podsetim na rebalans.
Govorio sam o nečemu drugom. Dakle, možda postoji razlika između države i Vlade, ali mislim da je ona minimalna.
Citiram - Vlada je početkom maja 2009. godine usvojila dodatne stimulativne mere za privredu, 40 milijardi dinara kredita za likvidnost sa kamatnom stopom od 3% na godišnjem nivou za kredite sa deviznom klauzulom, uvođenje dinarskih kredita za likvidnost sa kamatom od 10,5% na godišnjem nivou, duplo veći krediti za izvoznike, povoljni potrošački krediti za kupovinu građevinskog materijala.
Nigde se banka ne pominje, gospođo Dragutinović. Što ja da govorim o banci kada je vi niste pomenuli? A šta misle bankari o tome? Koliko njih je ušlo u taj program? Što bi bankari davali kredite sa kamatom od 10,5% kad te kamate nigde nema? To je devizna klauzula kod njih. Na deviznu klauzulu je 10,5% u bankama u Srbiji, u ovim što su ostale, što se pakuju jer su propale.
Ne mislim na deviznu štednju. Devizna štednja je sigurna. Štednja je sigurna, ali su ove banke, što se tiče mogućnosti naše privrede, jako daleko od nas. Kod nas je na kredit sa deviznom klauzulom kamata 10,5%, vi to vrlo dobro znate. U onome što sam govorio nigde se banka ne pominje. Vrlo precizno sam citirao, ovo je rebalans.
Što se tiče izvoza, ako želimo izvoz - nova politika, gospođo Dragutinović, povratak na naša tradicionalna tržišta. To će onda otvoriti perspektivu životu u Leskovcu, Nišu, Kruševcu, Kraljevu, Novom Pazaru, gde 60% ljudi nema posao. Nemaju zato što nemaju gde sa svojim proizvodima. Ne mogu na Kosovo, ne mogu u Makedoniju, ne mogu u Bosnu. Gde će oni? Znači, nova regionalna politika, nova tržišta - eto odgovora na izvoz.
I država - potpuno drugačiji odnos. Predlažemo vam borbu protiv sive ekonomije, pošten odnos prema penzionerima. Oni će dobiti ono što su zaradili kada mi počnemo da radimo. Bez toga to neće funkcionisati. Na kraju, ono što je veoma važno, porez na dodatu vrednost. Neka država porez naplaćuje kada se naplati usluga, a ne da nam naplaćuje porez, a da ona sama duguje preduzećima i da ih tako gura u blokadu i uništava.