Iskorišćeno je dvanaest minuta i petnaest sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić, a posle njega narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ovom svom obraćanju u okviru zajedničkog jedinstvenog pretresa o ovim predlozima zakona osvrnuću se na ove predloge zakona koji se odnose na readmisiju.
Pokušao sam pažljivo da saslušam ono što ste vi iznosili govoreći o ovim predlozima zakona, o ovim protokolima koji se zaključuju sa određenim državama, vezano za readmisiju. Rekli ste da je osnovna namera pri zaključenju ovih protokola i sporazuma sa pojedinim državama o readmisiji suzbijanje ilegalnog boravka. U okviru vašeg izlaganja nisam uspeo da vidim jedno načelo reciprociteta u odnosu na neke državljane drugih država u državi Srbiji, da li ima takvih, koliko ih ima i ako ih ima da li su oni predmet, odnosno subjekt readmisije u odnosu na te države.
Dalje, proširio bih možda ovo što ste vi rekli, namera suzbijanja ilegalnog boravaka, na još nešto – ne samo ilegalnog boravka, već i ilegalnog delovanja. Znate, ilegalni boravak može da bude blaža kategorija tog osnova za zaključenje protokola ili sporazuma o readmisiji. Ako ovde uključimo i ilegalno delovanje, mislim da tu ima osnova za nešto drugo.
Siguran sam, gospodine ministre, da vi kao prvi čovek Ministarstva koje vodite raspolažete određenim operativnim podacima, na primer, vezano za ova ilegalna delovanja, o određenim licima iz nekih država koja pod okriljem nekih evropskih komisija vrše popis imovine nekih javnih preduzeća u Srbiji za potrebe tih evropskih komisija, koji se ne odnosi na imovinu ovih velikih javnih preduzeća koja još nisu prodata, već nekih drugih, pa čak i javnih preduzeća možda na prvi pogled minornih i malih po lokalnim samoupravama.
Siguran sam da se iza ovoga krije nešto sasvim drugo, ali mislim da ćete u nekim operativnim saznanjima i podacima, koje vi kao ministar i vaše ministarstvo treba da imate u vezi s ovim, verovatno doći i do činjenice zbog čega se to radi.
Rekli ste da su u novembru 2006. godine počeli pregovori, da je 1. januara 2008. godine stupio na snagu Sporazum o readmisiji i sada se zaključuju protokoli o toj readmisiji. Čitali ste jednu retrospektivu zaključenih protokola, kao i pregovora koji se u ovom trenutku vode u vezi sa usaglašavanjem teksta protokola sa nekim državama.
Rekli ste nešto i o troškovima, kao i o readmisiji naših državljana koji su albanski državljani, koji, kako vi kažete, idu direktno na Kosovo i Metohiju, a ovi koji nisu albanski državljani mogu da biraju da li će ići na Kosovo i Metohiju ili na neku drugu lokaciju ili drugi deo Srbije.
Od 2.191 zahteva, kako ste rekli, 1.423 zahteva je država Srbija po zamolnicama ovih država pozitivno rešila.
Vratio bih se nekoliko godina unazad, gospodine ministre, ne da bih napravio paralelu u pogledu nekih slučajeva readmisije koja je vršena u tom periodu devedesetih godina sa ovim periodom u kojem se danas vrši readmisija, već čisto da možda vidimo da li postoji neka, ako ne generalna onda pojedinačna prevencija u pogledu nekih lica koja možda mogu da budu predmet opservacije, predmet operativnog istraživanja vašeg ministarstva.
Da li raspolažete operativnim podacima o nekim readmisijama, odnosno o nekim deportovanjima koja su izvršena u tom periodu, posebno u periodu 1993, 1994. i 1995. godine? Znate da su neke države prihvatale određena lica, da su čak neka lica u nekim kampovima obučavana, školovana, pa kada su postala balast u nekim državama, oni su ih nakon toga deportovali na novu teritoriju.
Da li je u tim readmisijama koje su vršene od strane zemalja zapadne Evrope na našu teritoriju, posebno Kosova i Metohije, kada su vraćani tadašnji državljani naše zemlje, da li je među njima bilo nekih teških kriminalaca? Da li posedujete operativne podatke koliko je takvih kriminalaca bilo tada, koliko je bilo šiptarskih terorista i separatista među njima? Da li su oni operativno obrađivani? Da li su svi slobodno vraćeni na teritoriju današnje države ili su neki uhapšeni posle okončane readmisije? Znate li koliko je krivičnih dela koja su naši takvi tadašnji državljani počinili, posebno prema pripadnicima policije i vojske?
Ovo pričam ne zato da bi se u nekim situacijama povukla paralela, već jednostavno da bi se obavila neka specijalna prevencija prema određenim licima koja su subjekt današnje readmisije. Da li sada kada se vrši postupak readmisije postoji dobra saradnja i razmena operativnih podataka sa državama po čijim zamolnicama se readmisija obavlja?
Ovo poslednje pitanje možda može biti aktuelno kada se ima u vidu, na primer, član 3. Predloga sporazuma, evo uzeo sam, između Republike Srbije i Kraljevine Norveške o readmisiji, koji kaže da Srbija prihvata, po zamolnici Norveške i bez drugih formalnosti, osim onih utvrđenih ovim sporazumom, sve državljane treće zemlje ili lica bez državljanstva ako se dokaže da ta lica poseduju ili su u vreme ulaska posedovala važeću vizu ili dozvolu boravka koju je izdala Srbija ili su nezakonito i direktno ušla na teritoriju Norveške nakon što su boravila ili bila u tranzitu preko teritorije Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li u ovom slučaju postoji velika potreba za razmenom operativnih podataka o ovim licima? Drugo pitanje je da li u okviru ove grupe lica postoji mogućnost za jedno vrlo ekstenzivno, široko tumačenje koja sve to lica potpadaju pod ova lica koja će biti predmet readmisije?
Gospodine ministre, Srbija je u proteklom periodu, u proteklih pet godina, bila percipirana od strane zemalja zapadne i severne Evrope kao zemlja koja je problematična, što se tiče tih migracionih tokova. Postoje čitave studije u zemljama zapadne i severne Evrope koje su pokušale da odgovore isključivo na jedno pitanje – kolika je verovatnoća da državljani Srbije zatraže azil u tim zemljama.
Po rezultatima studija do kojih sam mogao da dođem, u zemljama zapadne i severne Evrope koje su ta istraživanja radile nalazimo se, gospodine ministre, na „odličnom“ drugom mestu, odmah iza Kine. Ako se uzme u obzir broj stanovnika Republike Kine i koliko takvih ljudi vrši migraciju, mislim da se zaista ovde približavamo prvom mestu po ovome. Uvek se posle tog velikog broja zahteva za azil od strane državljana jedne države kao jedino moguće nameće jedno od dva rešenja: jedno rešenje je nametanje viznog režima, a drugo rešenje je readmisija.
Među podnosiocima zahteva za azil iz Srbije, prema podacima koje sam ja mogao da nađem, oko 37% zahteva su podneli Albanci, oko 43% zahteva su podneli Romi, a oko 2,5% zahteva su podneli Srbi; ima nešto i Aškalija i nekih drugih, međutim, to su podaci koji se smatraju vrlo minornim.
Tu se postavlja najveći problem u pogledu prihvatanja, smeštaja i zbrinjavanja lica koja su subjekti readmisije. To je nešto na šta zaista niko nije obratio pažnju. Prvo, Srbija, kao što znamo, ima jedno ustavno ograničenje koje se tiče kako lica koja su državljani Republike Srbije ovde, tako i lica koja su subjekt readmisije, a to je pravo na putnu ispravu, za razliku od, na primer, Republike Rumunije, koja je u jednom periodu svoje istorije sebi dopustila da ograniči pravo na izdavanje putnih isprava.
U odeljku „Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona“ predlagač kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna posebna finansijska sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Gospodine ministre, da li ova finansijska sredstva nisu potrebna zbog toga što ona nisu posebno predviđena budžetom Republike Srbije za ove namene; da li ona nisu potrebna iz nekog drugog razloga, što se taj budžet, po rečima predsednika države, prilično sporo puni (čuli smo da je on rekao nedavno da nije zadovoljan kako se puni budžet Republike Srbije), pa zaista nema novca za ove namene, ili nema za sve koji su subjekt readmisije ili su jednostavno ovi ljudi prepušteni sami sebi, pa neka se snalaze kako znaju i umeju? Znamo kako će biti izmireni osnovni troškovi, to ste rekli, a nisam siguran kako će se sve ostalo odvijati.
Koliko su, gospodine ministre, pouzdani podaci o broju lica koja će biti vraćena u Republiku Srbiju? Da li se to množi sa nekim faktorom? Da li su to oni brojevi koje pokazuje statistika ili je to možda faktor dva, tri koji se množi sa onim osnovnim brojem?
Gospodine ministre, postavljam pitanje da li postoje pouzdani podaci o zdravstvenom stanju ovih lica? Da li je vaše ministarstvo u tom pogledu sarađivalo sa drugim ministarstvima, resornim, kojima je ovo osnovni problem? Dakle, kakvo je zdravstveno stanje svih ovih lica koja kroz readmisiju treba da se vrate na teritoriju Republike Srbije? Dalje, koliko je među ovim licima dece, trudnica, porodilja itd?
Postavljam jedno pitanje, gospodine ministre: da li je Strategija o reintegraciji povratnika doneta pod direktnim pritiskom i kao uslov evropskih integracija?
Jedno od poslednjih pitanja koje u okviru svog obraćanja želim da vam postavim – da li su za implementaciju ove strategije dobijene neke donacije? Ako jesu, koliko je sredstava dobijeno iz donacija, a koliko je sredstava otišlo iz budžeta Republike Srbije za implementaciju ove strategije, s obzirom na okolnosti? Dakle, ovo pitam isključivo zbog toga što je, kada je to bila tema dnevnog reda, rečeno da će preko 80% sredstava ići iz donacija, a da će samo 20% sredstava biti obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije.
To su neka otvorena pitanja na koja bih želeo da čujem odgovore i nadam se da ću ih danas čuti od vas. Zahvaljujem.

Petnaest minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Aleksandar Martinović. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Petar Jojić. (Nije prisutan.) Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Izvinite, koliko imam vremena?
(Predsedavajuća: Četrdeset minuta je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS.)
Taman jedan lepi čas, da građani lepo shvate o čemu se radi. Naravno, pokušaću to da objasnim, da bismo znali o čemu se radi, šta možemo očekivati.
Znate, potrebna je mudrost, u politici pogotovo, ali svako ko se bavi politikom mora da pokazuje i elementarnu inteligenciju. Ako ne idemo dalje u te definicije, onda da prihvatimo onu laičku, a to je sposobnost i mogućnost da se čovek snađe u datoj situaciji na bazi iskustva. To neko kaže „Koga zmija peče i guštera se plaši“. Branko Ćopić je znao da kaže „znam ja vas“, da bi prikazao da nema prostora za improvizacije. Zna se, kaže, ista meta, isto rastojanje. Vi ste – mi smo.
Naravno, danas imam samo obavezu da podsećam, neću da se bavim ničim novim, niti da najavljujem šta bi bilo kad bi bilo, šta možemo očekivati. Do sada je, doduše, uvek tako i bilo, ako ne za dva meseca, onda za pola godine ili za godinu dana. I danas se nalazimo na onim tačkama dnevnog reda o kojima smo pričali svih ovih godina.
Što se mene tiče, pričao sam još od 2001. godine ili, da budem precizniji, od onog poražavajućeg poteza kada je SRJ podnela zahtev da bude primljena kao nova država članica u UN, jer je neko tada rekao rukovodstvu da će u januaru 2001. godine biti problema sa američkim izborima, pa će ona odluka o stavljanju van snage suspenzije našeg članstva u UN malo da popričeka i onda treba krenuti za novim zakonom. Sećate se da je Svilanović u to vreme išao da bude prisutan kada se diže zastava ispred zgrade UN.
Prva država koja se uključila da pomogne, navodno, Srbiji, bila je Švajcarska. Sećam se da su oni odobrili velika sredstva, kojima su nam omogućili da imamo neka prava u MMF-u i po osnovu sredstava. Vidite i sami da postoji jedan kontinuitet. Ako pitate ove ljude u lokalnoj samoupravi gde je švajcarska vlada ili neki grad iz Švajcarske donirao pomoć, imate prilike da čujete jedno obrazloženje – rečeno nam je da moramo da se uključimo u to, iako nismo članovi ni UN, ni NATO pakta itd. Sličan je bio i stav Norveške. Naravno, ona predvodi onaj deo koji se tiče NATO pakta. Godinama je Norveška ta transmisija, naša veza prema NATO paktu.
Neka svako izvlači zaključak o prisustvu pojedinih firmi iz pojedinih država EU u sektorskim politikama Republike Srbije: telekomunikacije, čelik, da ne ređam dalje. Verovatno nije teško da se zaključi o kakvom se to sistemu radi. Naravno, nije ovo teorija zavere, taman posla, to ne postoji. Kada je Balkan u pitanju, kada je u pitanju Srbija, to ne postoji, znate i sami.
Da uzmemo primer Švajcarske. Opet čitam njihove podatke; ako neko misli da nešto može da ospori, onda će imati verovatno kao sagovornika švajcarsku državu. Kako Švajcarska priznaje države? Ovo pričam zbog nezavisnog Kosova, a Švajcarska je jedna od prvih koja je to priznala. Kaže: „Priznavanje stranih država je u nadležnosti federalne vlade Švajcarske. Švajcarska se u tom postupku rukovodi doktrinom tri elementa, koja podrazumevaju da država mora imati stalno nastanjeno stanovništvo, definisanu teritoriju i organe državne uprave“. To su kriterijumi koje Švajcarska primenjuje kada odlučuje da li će da prizna neku novu državu.
Nije teško da se zaključi, to se uči na prvoj godini pravnog fakulteta, sa još dva uslova koja su izvedena iz ova tri osnovna. Kaže – ova doktrina čini u osnovi Montevideo konvenciju o pravima i obavezama država, a ta konvencija je doneta 1933. godine. Sjedinjene Američke Države, potpisnice, usvojile su kriterijume koje mora da zadovoljava neka država da bi kao takva bila priznata.
S obzirom na to da priznate vlade moraju da imaju sposobnost sprovođenja određene državne uprave, Švajcarska je u većoj meri rezervisana prema priznavanju vlada, nego prema priznavanju država. To je jedan, ako mogu tako da kažem, standard koji bi morale da primenjuju sve države. Neću da pričam dalje o Povelji UN i drugim dokumentima, pogotovo ovim evropskim, koji regulišu granice, mir i stabilnost u Evropi itd. Sve je to na našoj strani. Znači, nema nikakve zamerke.
Međutim, praksa je malo drugačija. Kaže: „Čin priznanja se izvršava dostavljanjem pismene odluke nadležnim institucijama novopriznate države“. To je uradila i Švajcarska, to je uradila i Francuska, to je uradila i Norveška. One su tema mog interesovanja danas. Sve su one to uradile.
Što se tiče Evrope, to nisu uradile samo Rumunija, Grčka (doduše, Grčka priznaje pasoš nezavisne države Kosovo zbog nekih svojih razloga), Kipar, Slovačka i Španija. Dvadeset dve države kažu – Kosovo je nezavisna država. Skoro svi su dali mišljenje i svoj stav u ovom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, gde osporavaju ono što mi tražimo da se utvrdi. Na strani su nezavisne države Kosovo.
Evropska unija finansira Euleks, finansira otimanje dela teritorije Republike Srbije. Evropska unija, prvo njena preteča Evropska zajednica, pa kasnije Evropska unija, nikada nije primila nekoga kao pola države i nikome nije davala uslov da mora da se odrekne dela svoje teritorije, nego su primljene kompletne države. Zamislite, ljudi, 1989. godine se samo Nemačka ujedinila, a sve ove druge države koje nisu bile u okviru Evropske zajednice su se podelile, najbrutalnije bivša SFRJ, intervencijom sa strane. Slično su pokušali da urade i sa Sovjetskim Savezom, i delimično su uradili.
Danas imamo na delu dva evropska procesa. Prvi proces – nema carina između država članica EU. A taj Brisel od nas traži da stavimo carine između Srbije i BiH. Opet treba da se pozovemo na ono iskustvo iz 1989. godine, neko se ujedinjavao, drugi prostor se cepao, atomizirao na kapilarne delove, svaka vaška obaška. Kaže – kad vas razbijemo, onda ćemo da vas sakupimo.
Između Austrije i Slovenije nema granica, između Mađarske i Austrije nema granica. Ovde se prave granice. Gde se prave? Na Drini. Još se finansira evropskim fondovima vlast u Republici Srbiji da te carinske prelaze moderno opremi, da ni ptica ne može da proleti, što se ono kaže. Samo niču. Na nekoliko stotina kilometara dalje prema zapadu to se skida. Videli ste prošle godine kako su Slovenci uklonili kontejnere i carinske postaje, kako oni to kažu.
Evropa ima dupli aršin. Nešto važi za njih, za ono što su oni omeđili kao svoje, a drugo važi za ovu teritoriju gde treba da se kontroliše krizom. Ovde neće da se reši, ovde mora stalno da bude kriza. Koliko će ona biti prisutna ne zavisi od nas, zavisi od Vašingtona i Brisela, i to svi znaju.
Još dvadeset godina mogu da idu sa parolom – za evropsku Srbiju, za evropski Aranđelovac, za evropski Pirot, za evropsku Seličevicu, za evropsku Moravu, Žitorađu… Sve to može da ide, ali šta je iskreno, šta je pravo? Ako se malo posumnja, tutne se neka para, miran budi i nastavi dalje, mora da se pliva.
Hajde da vidimo šta kaže Sarkozi. Šta je uradio 2005. godine, kada je trebalo da mu dignu rejting? Progurao je mere za zaustavljanje globalne imigracije, istovremeno promovišući integraciju kvalifikovanih radnika u francusko društvo. Ovih 45, koji su zbog praznog stomaka otišli tamo, verujući u pasoš i u ovo što je rekla EU, nisu kvalifikovani za tu vrstu posla koja njima tamo treba i zato su vraćeni, zato će svi da se vrate.
Januara 2007. godine, šta je rekao gospodin Sarkozi? Tokom kampanje obećao je da će korupcija i nepotizam u zemlji da se zamene besprekornom republikom. Šta je još rekao – boriću se za Evropu koja štiti, zato što je evropski ideal zaštititi građane Evrope. To je sada onaj koncept nadvlade. I, građani Evrope koji žele malo bolje da žive ne mogu da žive u zapadnoj Evropi, moraju da dođu u Srbiju.
U sledećoj etapi verovatno će ovde biti neka druga vrsta sabirališta, da ne upotrebim neku drugu reč. Zašto? Zato što imamo vlast koja pristaje na sve. Da bi opstali na vlasti prave i neprirodne koalicije, nije bitno šta je bilo pre nekoliko godina, ko je koga prozivao, ko se u šta zaklinjao, ko je sa kojom platformom izlazio na izbore, to uopšte nije bitno. Jer, građanin odavno ne postoji kao politički subjekt, postoji kao predmet za medijske manipulacije. Kada se ovde skupi to, u nedostatku argumenata pojavi se glavni argument – imamo 126, možemo, završavamo, ne sviđa vam se, ali ovo je sve na pragu evropskih integracija. Odmah dolazi odgovor, kao svojevrsna fatamorgana .
Naravno, ne treba ljudima ukidati niti nadu, niti veru, niti volju. Svakome stoji na raspolaganju, svako ima legitimno pravo da se nada nečemu dobrom, da voli nešto, da očekuje nešto. To je individualni osećaj svakog pojedinca, ali mi kao kolektivitet moramo da vodimo računa o nečemu što se zove Ustav, što se zove država, što se zovu politički, nacionalni, svi drugi interesi. Moramo da očekujemo od onih koji vrše vlast da napokon nešto urade za građane. Danas niko ne traži ništa spektakularno, ali da sutrašnji dan bude makar za promil bolji nego današnji i da se tako polako diže i narod, i privreda, i ekonomija i sve ovo.
Međutim, dobijamo pogrešne poruke. Ovde se seje strah, od sednice Narodne skupštine do sednice Narodne skupštine. Ovde se omalovažava institucija, omalovažava se Ustav, ovde se omalovažava sve. Zašto? Da bi se reklo – postoji neko iznad, sve je politika, navodno. Kako reče onaj pre deset godina, treba voditi realnu politiku.
Evo realne politike, čitam, nijedna rečenica nije autorska, samo čitam šta je rekla ta EU, šta EU očekuje, šta namerava da uradi – namerava da otme Kosovo. Znaju da to ne može pravno da se završi na perfektan način i traže saučesnika ovde koji će jasno, glasno ili prećutno da prizna. E, ja kritikujem to što u ovim sporazumima vidim prećutnu saglasnost da se nešto prizna.
Niko ovde nije protiv borbe protiv kriminala. Svi smo za to. U ovoj sali niko nije za to da naši građani nelegalno borave u inostranstvu i da se ispredaju u zapadnoj Evropi razne priče, čak i one omalovažavajuće, koje poništavaju i ugrožavaju dostojanstvo ovog naroda i ove države, ali moramo da nađemo neki minimum. Verovatno Ustav sadrži to što je minimum.
Nije sasvim svejedno da li ćete otići na neku konferenciju i biti u istoj sali sa predstavnikom nazovidržave Kosovo. Radi javnosti moram da kažem, treba pohvaliti Narodnu skupštinu. Kada su delegacije poslanika išle na međunarodne skupove uvek su uslovljavale organizatora skupa da nezavisno Kosovo ne može biti prisutno, nego KFOR, UNMIK, nije bitan naziv, pa kada taj njihov navodni predstavnik izađe da priča lepo se pokupimo, izađemo napolje, i ko puši i ko ne puši. Konkludentnom radnjom stavljamo do znanja da zastupamo Ustav Republike Srbije i da se ne mirimo sa tim, i to očekujemo od države, od predstavnika vlasti to očekujemo. To je jasna poruka i onima u inostranstvu i jasna poruka Narodnoj skupštini da izvršna vlast poštuje Ustav i zakon i jasna poruka svakom našem građaninu da zna šta je vrednost, šta se ceni u državi.
Te delegacije su bile različitog političkog sastava, ali moram stvarno da pohvalim – pokupimo se svi i izađemo napolje, demonstriramo da ne priznajemo nezavisno Kosovo. U tom trenutku to možemo. Da ne pričam da u najavi skupa organizatoru kažemo – doći ćemo, ali ako dođu oni teroristi koji su navodno narodni poslanici ili poslanici nezavisne države Kosovo, nećemo da učestvujemo. Onda im menjaju tablice, pa nešto rade, nešto se i oni nalaze u nekim mukama, ali to je njihova muka zato što su osmislili takav jedan sistem.
Na nekim skupovima ne možete da učestvujete, kada Amerikanci pozovu kao goste i talibane i ove iz nezavisne države Kosovo. To je neka druga priča, ali stoje pod USA.
Na svakom koraku moramo da demonstriramo to.
To je razlog zašto nećemo glasati za neke sporazume, jer nam deluje potpuno čudno. Tražili smo podršku Generalne skupštine UN. Mnoge države su nam dale podršku da idemo pred Međunarodni sud pravde. Kakvu mi poruku šaljemo tim državama koje su nam pomogle, koje su nas podržale, ako ulazimo u ovakve koprodukcije? To su međunarodni ugovori koji činom ratifikacije postaju deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. To je problem.
Postoje međunarodne konvencije, postoji i ta situacija da smo članovi nekih međunarodnih organizacija, gde nas obavezuju neka opšta pravila, koja između ostalog regulišu i ovu materiju. To nije problem. Ali, ako idemo na čin ratifikacije sa državom koja je pokazala da baš nije prijatelj Republici Srbiji, molim vas... Ili pomerite ovo sa dnevnog reda, pa svoje de jure priznanje neka pretvore u de fakto, pa u sledećoj etapi neka povuku ta priznanja nezavisnog Kosova, pa da idemo kao pravi prijatelji da sklapamo te bilateralne ugovore, gde treba da produbimo nešto što je međunarodnim standardima regulisano.
Ovako trčimo ispred rude. Ovako vređamo one koji su nam dali podršku. Ovako dovodimo u pitanje onih pet država koje nas podržavaju u EU. Dovodimo u pitanje...
Da vas podsetim, pre nekoliko godina, čini mi se 2006. godine, isto je bila neka situacija, tako nekontrolisana, nedefinisana, u Narodnoj skupštini. Rusi su jasno rekli – aman, sedite, održite sednicu Narodne skupštine, donesite deklaraciju, napišite šta hoćete, da bismo znali šta da zastupamo u Savetu bezbednosti i na drugim mestima. Tako je i bilo. Kada smo postigli neki dogovor i rekli – to je minimum, onda je i velika Rusija stala iza toga. Prihvatila je i Kina, prihvatile su i druge države.
Samo da vas podsetim na još jedan podatak koji je već istorijski – 17. februara se proglasilo nezavisno Kosovo. Zakazana je sednica Saveta bezbednosti, na zahtev Rusije. Održane su dve sednice. Nije bilo nikakvog zaključka. Ova druga je prekinuta. Blokirali je oni veliki. Zašto su je blokirali? Zato što ideja o Euleksu možda potiče, sigurno potiče iz Brisela, ali ona je tada prećutno bila prihvaćena od strane vlasti u Srbiji. Napokon smo čuli decembra 2008. godine priznanje da je ova država odobrila Euleks misiju.
Onda, posle nekoliko meseci, čujemo ministra za Kosovo i Metohiju, koji se ponaša kao gaulajter za severni deo Kosova, da je on nezadovoljan Euleks misijom, jer ona navodno treba da bude statusno neutralna. Kako može da bude statusno neutralna kada u samom nazivu ima pojačanje pravnih kapaciteta države Kosovo? Kako može da bude neutralna?
Šta to radimo? Šta radi ova vlast? Gde je ta poslednja crta odbrane ispod koje nećemo da prođemo? Da li ona postoji? Dajem vam primer, ovih nekoliko sporazuma. Dao sam vam slikovit primer: Slovenija pomera granične prelaze, Srbija pravi granične prelaze, a imamo obavezu za specijalne i paralelne odnose sa Republikom Srpskom. To su interesantne stvari.
To je sada ona priča o hiljadu i nešto lica. Svako lice može da bude atraktivno lice vlasti, ukoliko se medijski dobro obradi. Ukoliko se kaže – eto, moramo, zahvaljujući tome dobijamo kredit. Gde će taj kredit da ode, to više nikoga ne interesuje. Ide i obećanje – biće zaposlenja.
Nadam se da niko neće da mi zameri, ni ovde u sali, a ni oni koji prate ovaj prenos. Pazite, imamo situaciju da jedna politička stranka kaže – besplatne akcije u vrednosti od hiljadu evra. Onda oni vanparlamentarni, koji kažu – mi smo pre vas za Evropu, to će biti 2.000 evra. I mi radikali da kažemo – prihvatamo to, ali garantujemo 3.000 evra. Kažite mi, šta je realno od toga? Ni 1.000, ni 2.000, ni 3.000, ali ste napravili čarobnu formulu oko toga.
Ili, kada su pitali onoga – u čemu se razlikuješ od Borisa Tadića, on kaže – ja ću nas dva puta brže odvesti u Evropu. Mi ćemo tri puta brže da vas odvedemo u Evropu, ali ne zavisi od nas, ljudi.
Ne zavisi od nas. Zavisi od nekih drugih, od njihovih interesa i onoga što žele da rade sa ovim prostorom. Da li ovaj prostor može da se izbori za pravo na život? Sa ovakvom politikom ne možemo. Ne možemo. Problem je naša politika. Problem je naša vlada. Ako ova vlada nema svoje dostojanstvo, ako ova država nema svoje dostojanstvo, ako se poništava dostojanstvo u Narodnoj skupštini, gde treba otvoreno da se kaže o svim problemima...
Imamo manir da se najavi tema za dva meseca, onda se tema završi preko medija i dođe u Narodnu skupštinu; što bi rekli naši ljudi, izanđalo, već se čulo sve što ima da se čuje. Ako bi se reklo nešto novo, blokiraju tamo, B92, Tijanić, tajkuni drže ove štampane medije. Nema. Nema reči, a onda odmah kreće nevladin sektor, te transparentna Srbija, te ovaj, te onaj, izvuče neki promil, od toga napravi slona i završi posao.
Šta ćemo sa narodom? Šta ćemo sa građanima? Kakva je poruka njima? Čemu oni da se nadaju? Lokalnim izborima na svakih petnaest dana? Jer, dok su lokalni izbori, nešto se i asfaltira. Šta? Ko će da obezbedi posao? Ovi što unose pare iz inostranstva? Znate i sami šta ste radili. Kaže – grinfild investicija, došao strani investitor. Država kaže stranom investitoru – za svakog zaposlenog dobijaš po dve hiljade evra iz budžeta. Koje koristi imamo od te strane investicije? Nemamo, imamo samo štetu.
Treba 200.000 da se zaposli. Koliko ste ih otpustili? Dve godine se penzije ne usklađuju po zakonu. Ne usklađuju se po zakonu.
Znate, malo me ovo podseća na kraj 1993. godine. Vi ste mlađi, pa možda se niste interesovali za te stvari. Krajem 1993. godine je bio onaj opšti haos sa inflacijom.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, sa punim razumevanjem da različite vrste sporazuma podrazumevaju različitu argumentaciju, zaista bih vas zamolila da malo bliže govorite o temama dnevnog reda, jer ste sad povezali nevladine organizacije i 1993. godinu. Tako da, jedanaest sporazuma je pred nama, pa poslanička obaveza je dnevni red.)
Godine 1993. nije bilo nevladinih organizacija, gospođo Čomić, da znate.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, pažljivo vas slušam. U poslednjih minut i četrdeset pet sekundi doveli ste u vezu nevladine organizacije, ekonomski i socijalni status stanovništva i 1993. godinu. U tom trenutku sam vas zamolila i molim vas još jedanput da se vratimo poštovanju Poslovnika i tačkama dnevnog reda.)
Dobro. Da vidimo kakva će korist biti od ovih sporazuma koji se budu ratifikovali. Nema koristi. Nijedan sporazum ne donosi pare. Do sada ste govorili da moramo da zaključimo sporazum – zgrabi, toliko će para da dođe u zemlju. Ovde nema, ne dolazi. Ne dolaze pare. Jedina dobra stvar je to što će u Španiji da se desi sa vozačkim dozvolama. Dobra je stvar što Izrael zbog svojih interesa zastupa naš stav kada je u pitanju nezavisno Kosovo i Metohija. Sve ovo drugo je, koliko vidim, loše. Koliko vidim, loše je.
Zašto bismo mi mogli bilateralnim sporazumom da poboljšamo saradnju sa nekom državom kada smo član Interpola? Da li to ne priznajemo Interpol? Ili nismo zadovoljni ovim što se dešava preko Interpola?
Samo da vas podsetim, Hrvatska ima čuveni član svog ustava kojim zabranjuje bilo kakve integracije koje bi mogle da liče na bivšu SFRJ. Hrvatska ima zabranu da ulazi u bilo šta što bi moglo da liči na bivšu SFRJ. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, ali to je napisano u njihovom ustavu i oni se toga pridržavaju.
Znate, sada se vodi jedna akcija kako će nekim međunarodnim standardima i međunarodnim ugovorima da se i pitanje ekstradicije reši na drugi način, da više državljanstvo i poimanje suvereniteta nemaju značaj koji danas imaju. Razmislite da li možete tu da zaštitite interese Republike Srbije u borbi protiv kriminala. Ne radi zaštite kriminalaca, nego u borbi protiv kriminala.
Setite se da su zbog dobrosusedskih odnosa Makedonija i Crna Gora odmah posle odluke Generalne skupštine priznale nezavisno Kosovo, otvorile diplomatska predsedništva, priznale su i pasoš. Postavlja se pitanje – u kakvom to mi okruženju živimo i koju sigurnost mi imamo? Znate vrlo dobro, gospodine Dačiću, kakve uticaje trpi Srbija, koji dolaze sa teritorije ove i ovakve Milove Crne Gore, odavno trpe te loše uticaje.
Mogu da vas podsetim, recimo, na decembar 1996. godine, kada je Cane doneo petsto hiljada maraka da poboljša onemoćale proteste opozicije. Hvalio se, to mu je bio najveći doprinos razvoju demokratije, i kome je dao pare i zašto je dao pare i po čijem nalogu. Sve to već je deo istorije, to je sve zapisano, to ne može da se promeni, to su činjenice. Sve su to činjenice.
Slično je i danas. Zašto? Zato što nemamo tu politiku, to je naš problem. Nemamo politiku koja vodi računa o Republici Srbiji i o građanima Republike Srbije, već imamo jedno najobičnije politikantstvo, gde se svako dodvorava nekome ko je neki faktor u inostranstvu, jer je ovde stvorena psihoza da je sve što dolazi sa Zapada dobro, apsolutno sve što dolazi odande je dobro. U toj trci da se što pre stigne tamo, a ništa ne zavisi od nas, imamo negativne, da ne idem dalje, samo da uzmem te ekonomske i socijalne pokazatelje.
Pre nekoliko dana ste čuli šta kažu demografi, za 700.000 će se smanjiti broj stanovnika Republike Srbije za nekoliko godina. Zašto? Šta je urađeno da se povrati poverenje u državu, vlast, da se da nada građanima, da im se pokaže pravac, da im se kaže šta je društveno korisno, šta država podržava, šta će država da finansira? Gde je taj pravac? Nema ga. Građani ne mogu da se orijentišu. Istraživanja kažu – 76% se boji siromaštva, 67% se boji gubitka posla, da ne ređam dalje te visoke procente i crne slutnje. Niko neće doći sa strane da to popravi ako to ne popravimo mi, Narodna skupština, Vlada u nekom sastavu koji može da shvati šta su interesi ovog naroda i da se posveti rešavanju interesa ovog naroda.
Koliko je ova država sklopila međunarodnih sporazuma, bilateralnih ugovora, koliko se zadužila? Znate, da bi primirili, da bi obezbedili neku stabilnost, a oni se od 2008. godine hvale da je postignuta stabilnost, kako oni kažu, na teritoriji zapadnog Balkana, treba razvijati dobrosusedske odnose i to je sve rešeno; demilitarizovan je ovaj prostor odavno, ekonomski je degradiran, ne može niko ni da se podigne. Verovatno smo izjednačeni u bedi, trčimo taj počasni krug ko će da bude malo bogatiji od nekog komšije, trkaju se ovi političari, kažu – lider u Evropi, lider na Balkanu, neke prazne priče. Šta je efekat? Da li je narod zadovoljan? Da li se radi više? Da li se izvozi više? Da li je bolji životni standard? Ili se seje samo strah?
Od ovih sporazuma imaćemo samo štetu. Koju štetu ćemo imati? Prihvatanjem ovih sporazuma sa ovim državama koje su priznale nezavisno Kosovo mi šaljemo poruku svima da smo neozbiljni u onome što tražimo da odluči Međunarodni sud pravde, da nismo kao država sigurni u ono što smo tražili i da smo zbog nekih sitnih interesa nekih ljudi na vlasti u mogućnosti da prihvatimo sve i svašta i da vlast uopšte ne interesuje šta su elementarni interesi naroda i građana. Zbog toga za ovu grupu sporazuma nećemo da glasamo.
Kod nas se prave carinarnice. Kod nas se pravi ta tvrda carinska linija, a u Evropi se skidaju. Zapamtite, Nemačka se ujedinila, bivša SFRJ se rasturila i poprilično SSSR. Kako je moguće da iz iste kuhinje dolaze dva različita procesa?
Naravno, ja ne očekujem odgovore na ova pitanja, jer ovde i nema racionalnog odgovora, samo očekujem da narod, da građani pogledaju šta su njihovi pravi interesi, šta žele, kojim putem žele da se razvija Srbija, da o tome razmišljaju, da razmišljaju o svojoj porodici, o svojoj deci, o svojim unucima, o tome šta će biti za koju godinu na ovoj teritoriji, ko će ovde da živi, kako će ovde da se živi, dokle da se trpi to poniženje i, ako je moguće, da svi damo neki doprinos da na sledećim izborima dobijemo bolju vlast, ne vlast koja će baš mnogo da obeća, ali vlast koja će da dela i da poboljša stanje i situaciju u našoj državi.
Gospođo Čomić, ako sam nešto pogrešio, izvinjavam vam se.

Još sedam minuta je na raspolaganju. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Hvala vam, gospođo Čomić. Pokušaću da u ovih nekoliko minuta, koliko je preostalo našoj poslaničkoj grupi, jezikom brojki dočaram gospodinu Dačiću i njegovim saradnicima do koje mere je problematičan ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Hrvatske o policijskoj saradnji.
Kao što znate, gospodine ministre, Hrvatska i Srbija imaju brojne probleme u svojim bilateralnim odnosima. Jedna strana problema je ekonomska – svega deset srpskih kompanija funkcioniše na teritoriji Republike Hrvatske, a preko 200 hrvatskih firmi radi u Srbiji. Otprilike isti takav debalans na strani Srbije postoji i kada je u pitanju ta tzv. policijska saradnja.
Naime, od marta meseca 2001. godine Biro Interpola Zagreb počeo je da raspisuje poternice za Srbima i pripadnicima bivše JNA. Praktično danas, gospodine ministre, od druge pa do devete Interpolove zone u svetu traje lov na Srbe, na sve one koji su na bilo koji način učestvovali u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, odnosno na teritoriji Republike Hrvatske i na teritoriji Republike Srpske Krajine.
Do kraja 2006. godine oko 160 Srba je bilo stavljeno na tu hrvatsku Interpolovu poternicu, pri čemu je najmanje 55 u tom momentu već bilo uhapšeno, pet u Mađarskoj, četiri u Nemačkoj, tri u Bugarskoj, tri u Norveškoj, tri u Švajcarskoj, 16 u BiH, tri u SAD, šest u Austriji, tri u Grčkoj, dva u Engleskoj, dva u Hrvatskoj, a po jedno lice u Kanadi, Makedoniji, Belgiji, Australiji i Rusiji, od kojih su 16 ekstradirana Hrvatskoj.
Prema podacima Ministarstva pravde Republike Hrvatske iz maja meseca 2004. godine, u razdoblju od 1991. do kraja 2003. godine zbog krivičnih dela ratnog zločina u Hrvatskoj ukupno je prijavljeno 4.721 lice, pri čemu je, naravno, najveći broj pripadnika srpskog naroda. Od toga je 1.730 optuženo, 804 su pravosnažno osuđena, a 104 su oslobođena ili je optužnica odbijena.
Vi sigurno znate, gospodine ministre, da u Srbiji nijedan Hrvat ili državljanin Hrvatske nije optužen za zločine koje je počinio nad pripadnicima srpskog naroda na teritoriji Republike Srpske Krajine. Da zlo bude veće, mali je broj njih u Hrvatskoj koji je odgovarao zbog tih ratnih zločina.
Poznato vam je, gospodine ministre, da je Hrvatska u kontinuitetu od 1991. do 1995. godine počinila veliki broj zločina nad srpskim narodom. Ta tužna hronologija otprilike izgleda ovako: prvi veći masovni pogrom desio se u zapadnoj Slavoniji u jesen 1991. godine. Apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak protiv onih koji su odgovorni za pustošenje više desetina srpskih sela u zapadnoj Slavoniji.
Što se tiče zločina u Gospiću, u jesen 1991. godine osuđeni su Mirko Norac i Tihomir Orešković na minorne kazne. Proces je naravno vođen u Hrvatskoj, pri čemu se i javno i tajno ova dvojica veličaju kao nacionalni heroji tzv. domovinskog rata.
Kada je u pitanju zločin na Miljevačkom platou, gde je ubijeno oko 50 Srba u junu 1992. godine, apsolutno nema nikakve presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak.
Nema nikakve presude, gospodine ministre, niti se vodi krivični postupak protiv odgovornih za operaciju hrvatske vojske u Ravnim kotarima u januaru 1993. godine, kada su počinjeni masovni zločini na području Maslenice, Peruče i Malog Alana, kada je ubijeno oko 300 Srba.
Za zločin u operaciji „Medački džep“, pustošenje srpskih sela Divoselo, Čitluk, Ornice i Počitelj u septembru 1993. godine, kad je ubijeno najmanje 100 Srba, osuđen je Mirko Norac na sedam godina zatvora, dok je general Rahim Ademi oslobođen optužbe.
Kada su u pitanju zločini „Bljesak“ i „Oluja“ – kada je u pitanju „Bljesak“ iz 1995. godine, kada je pobijeno više od 300 Srba, apsolutno nema nijedne presude, niti se vodi bilo kakav krivični postupak, a kada je u pitanju vojno-policijska operacija „Oluja“ iz avgusta 1995. godine, kada je ubijeno najmanje 2.000 Srba, a više stotina hiljada proterano sa njihovih vekovnih ognjišta, vode se krivični postupci protiv nekoliko hrvatskih generala u Hagu, što se sudi samo za oko 150 srpskih žrtava i jednu trećinu okupirane teritorije Republike Srpske Krajine.
Mislim, gospodine ministre, da ćete se složiti sa mnom da je krajnje vreme da Srbija postane svesna da je ovakva policijska saradnja sa Hrvatskom apsolutno na štetu Srbije i na štetu srpskog naroda koji je ostao da živi u Hrvatskoj. Hrvatska država na licemeran način poziva proterane Srbe da se vrate, ali ti ljudi realno ne mogu da se vrate zato što ne znaju da li se nalaze na nekoj od tajnih optužnica koje funkcionišu u Hrvatskoj. U Hrvatskoj je pravosuđe, uprkos svim proklamovanim reformama, na nivou srednjovekovne inkvizicije. Tamo se vode tajni postupci i ljudi nisu sigurni šta će im se desiti ukoliko stupe na teritoriju Republike Hrvatske.
Gospodine ministre, ubedite vaše cenjene kolege u Vladi da prestanu da se ponašaju snishodljivo prema Hrvatskoj, odnosno prema muslimanskom rukovodstvu u BiH. Završavam. Posebno je skandalozno to što se gospođa ministarka pravde Malović maltene izvinjavala Bosni i Hercegovini zbog toga što je Srbija tražila izručenje Ejupa Ganića, koji je jedan od najodgovornijih za presecanje kolone JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu u maju 1992. godine.
Mi iz Srpske radikalne stranke od vas ne tražimo ništa sem da budete ponosni na to što ste Srbi, kao što su ministri Hrvatske ponosni na to što su Hrvati, a muslimanski ministri na to što su muslimani. Nemojte vi da budete veći Hrvati i muslimani od njih samih.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine?
Molim vas da se prijavite u elektronski sistem.
Ako ne, da li želi reč predstavnik predlagača? (Da.) Izvolite. Reč ima ministar Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim na kraju da se zahvalim na svim diskusijama. Jedno je pitanje da li se neko slaže ili ne sa diskusijama, ali mislim da je bilo veoma korisno da se o ovim pitanjima raspravlja.
Želim na početku da vam kažem da svakako ni ja lično a ni MUP nemamo nikakve nadležnosti u okviru Narodne skupštine RS, tako da je vaša stvar koje će tačke dnevnog reda da budu objedinjene. Što se nas tiče, i mene lično, kad god me pozovete doći ću u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Pošto sam dugo godina bio narodni poslanik, znam da je to večna primedba narodnih poslanika, spajanje diskusija u objedinjene rasprave. I ja sam se dok sam bio poslanik opozicije bunio i protivio tome, ali očigledno je da je to tako bilo i u prošlom periodu kada je neko bio vlast, a sada je opozicija. Još jednom vam skrećem pažnju da, što se nas tiče, apsolutno nema nikakvih razloga da se ne viđamo i u ovim pojedinačnim raspravama, nevezano za sve ove objedinjene tačke dnevnog reda.
Razumem diskusije. Većina diskusija nije bila usmerena na našu adresu, više su bile za javnost ili su bile određene ironične primedbe na ponašanje zemalja EU u vreme kada su se na jedan način tretirali ljudi koji nezakonito borave od ovoga kako je danas.
Želim da vas podsetim, pošto je gospodin Todorović na početku rekao da sam pozvao ljude da ne putuju u Evropu, ne, ja naše građane pozivam da slobodno putuju, jer imamo viznu liberalizaciju. Pozivam naše građane da poštuju uslove i zakone po kojima se ta putovanja obavljaju. Jedno je pitanje putovanja, a drugo je pitanje traženja azila, koji sada u ovoj situaciji više nije politički, ne priznaje se kao politički azil, već se više smatra ekonomskim, odnosno pitanjem zaposlenja, radnog mesta itd.
Želim samo da vam kažem da su prvi sporazumi bili zaključeni još 1996. godine. Naša zemlja je do sada zaključila 16 bilateralnih sporazuma, kojima je obuhvaćeno 18 zemalja. Prvi je potpisan 1996. godine, i to sa Nemačkom, drugi sa Švajcarskom 1997. godine, kasnije sa drugim državama. Do sada su ukupno primljene, za sve ovo vreme od kada postoji Sporazum o readmisiji sa zemljama EU, 30.252 zamolnice. Mi smo pozitivno odgovorili na 16.265. Govorim o celokupnom periodu.
Postavili ste pitanje da li mi nekoga vraćamo iz naše zemlje. Da. U toku prošle godine na 1.219 naših zamolnica su Mađarska i Hrvatska dale pozitivno mišljenje da ih vratimo. Reč je o državljanima trećih zemalja koji su ovde boravili nezakonito a ušli u Srbiju preko Mađarske i Hrvatske.
Da li treba da sarađujemo sa državama koje su priznale Kosovo i Metohiju? Želim samo da vas podsetim da sporazumi o policijskoj saradnji nemaju nikakve političke konotacije. Policija mora da sarađuje, bez obzira na to da li sa nekom državom imate političke odnose ili nemate. Policija sarađuje čak i sa onim zemljama sa kojima uopšte nema diplomatske odnose.
Želim samo da kažem, kada je reč o Hrvatskoj, naravno da je ovo bila tema svih ovih razgovora i to je više pitanje za Ministarstvo pravde nego za Ministarstvo unutrašnjih poslova; mi smo ta pitanja postavljali, da se konačno stavi tačka na sve ove probleme o kojima ste govorili, oko tih tajnih spiskova, optužnica, kako bi naši građani znali u kakvom su pravnom statusu.
Što se toga tiče, Ministarstvo unutrašnjih poslova Hrvatske ima takav stav, pozitivan, da je i njima stalo da se to pitanje što pre reši. To je, naravno, sada pitanje pravosudnih organa u Hrvatskoj. Apsolutno se slažem sa vama da naša država treba to pitanje stalno da postavlja.
Da li treba da sarađujemo sa njima? Mi moramo da sarađujemo. Danas su ovde predstavnici hrvatske policije zato što je jedan od naših državljana ubijen u Hrvatskoj. Može se sarađivati preko Interpola, ali uglavnom policije sarađuju preko policijskih atašea koji postoje u ambasadama. Znači, uglavnom se sarađuje direktno kada želite bolju saradnju. Zato ovi sporazumi nisu na štetu ove države, naprotiv, oni mogu biti samo korisni za nas.
Mi sada pregovaramo i želimo da napravimo... Odnosno, navešću vam samo jedan primer. Kada su u pitanju države koje su daleko, kao što su zemlje o kojima ste govorili, koje predstavljaju danas puteve droge, tu ne postoji tradicionalna, direktna policijska saradnja. Postoji put heroina, postoji put kokaina i mi sa tim policijama moramo da sarađujemo ili preko Interpola ili preko bezbednosnih službi velikih država. Nemamo direktnu komunikaciju sa njima, što stvara određene probleme u istragama i u praćenju pojedinih lica, jer, kao što znate, veliki broj onih koji se bave ilegalnom trgovinom droge se ne nalaze u našoj zemlji, nego rade upravo na tim putevima droge. Zato je neophodno da postoji zajedničko praćenje.
Šta podrazumeva policijska saradnja? Podrazumeva razmenu informacija, razmenu operativnih saznanja, saradnju u praćenju ljudi koji se terete, odnosno za koje postoji sumnja da se bave kriminalom. Kako bi saradnja bila što bolja, podrazumeva možda i saradnju policije i tužilaštava u okviru stvaranja zajedničkih istražnih timova, mogućnost zajedničkih opservacija, odnosno praćenja ljudi koji prelaze sa jedne teritorije na drugu, u smislu primene tajnih nadzora komunikacije itd. Podrazumeva i jedinstveni nalog za hapšenje, koji bi važio za celu teritoriju Balkana ili EU, ali to je idealna situacija.
Zato mislim da ovi sporazumi ne mogu da štete, naprotiv, mi želimo sada da potpišemo i sporazume o bilateralnoj policijskoj saradnji sa zemljama Latinske Amerike, gde trenutno postoji najviše potrebe za tim. Tu su pre svega Brazil, Argentina, Urugvaj i druge države, kao što znate, gde danas postoji taj put ilegalne trgovine narkoticima, u ovom slučaju kokaina.
Kada je reč o heroinu, tačno je da je balkanski put... Po procenama američkih službi, 80% heroina koji stiže u Evropu prolazi preko ove teritorije. Ne preko teritorije Srbije, nego celog ovog regiona. Zato je neophodna saradnja između policija u ovom regionu.
Kada je reč o vozačkim dozvolama, postoje mnoge zemlje koje priznaju naše dozvole. Tamo gde ne priznaju mi insistiramo na rešavanju tih problema. Očekujemo uskoro posetu ministra unutrašnjih poslova Italije Maronija, sa kojim smo razgovarali da se konačno reši pitanje priznavanja važenja vozačkih dozvola sa Italijom, što je u ovom trenutku najaktuelnije, jer tu postoji trenutno najveći problem.
Kada je reč o pograničnom saobraćaju ili, kako se to ranije zvalo, malograničnom, mi smo apsolutno otvoreni za to. Predlažemo i da to važi za druge države, za Bugarsku, za Rumuniju, ali tu sada postoji prepreka, to je zakonodavstvo EU. Mi smo imali ranije razgovore sa Rumunijom i Bugarskom da otvorimo nekoliko malograničnih prelaza. Trenutno se čeka odobrenje iz EU od njihove komisije da li je to moguće, jer malogranični saobraćaj podrazumeva, odnosno podrazumevao je ranije putovanje bez viza, a u nekim situacijama čak i bez pasoša, odnosno sa ličnim dokumentima, ličnom kartom, što mislim da je od velikog interesa za ljude koji žive na tom području. Vi ste o tome govorili. Postoje mnogi ljudi kojima je možda imanje na drugoj strani, koji treba da idu po 100 km da bi došli do nekog graničnog prelaza.
Kada je reč o onome što ste govorili u vezi sa našom granicom, našim graničnim prelazima, mi moramo da stvorimo dobru graničnu policiju i moderne i opremljene granične prelaze, jer je to jedan od kriterijuma koji je veoma važan za ispunjenje uslova za ulazak u EU, da bismo, kada uđemo u EU, ušli u šengenski prostor i mogli da ukinemo sve to što smo stvorili. To jeste tako i baš zato nemojte da mislite da je ovde reč o uspostavljanju nekih čvrstih granica da bi se odvajale teritorije, nego zato da bi granica bila otvorena potpuno za prolaz ljudi, za promet robe, kapitala, za malogranični saobraćaj, ali da bude zatvorena za prekogranični kriminal.
Vezano za readmisiju samo još jednu stvar da kažem, da reintegracija povratnika ne spada u ono što mi govorimo, to je nastavak ovog procesa. Ministarstvo unutrašnjih poslova je nadležno za sprovođenje same readmisije, u smislu da se taj proces završi. Pitanje reintegracije povratnika na osnovu strategije koja je doneta je u nadležnosti drugih ministarstava u Vladi Republike Srbije. Tu se, naravno, podrazumeva i ovo o čemu ste pričali, pravo na penziju, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu itd.
Kada je reč o zdravstvenim pitanjima, mi nikada ne radimo readmisiju, odnosno vraćanje ljudi koji su u teškom zdravstvenom stanju, već isključivo uz prisustvo lekara kako policija ne bi kasnije snosila neke posledice za takav transport.
Reciprocitet readmisije postoji. Već sam rekao koji su tu podaci i da mi isto tako vraćamo, Srbija, sve one koji nezakonito borave.
Na samom kraju, zahvaljujem se na ovoj raspravi. Naravno, bilo je ovde tema koje nisu upućene našem ministarstvu. Ne bih da o tome sada govorim. U svakom slučaju, što se nas tiče, ovog ministarstva i mene lično, pošto sam dugo godina proveo ovde, čak bih rekao i više decenija, ne bih da otkrivam koliko godina imam, apsolutno smo otvoreni da ovde raspravljamo, da li je objedinjena rasprava ili pojedinačna, na odborima. Verujte mi, imajući u vidu posao kojim se ovo ministarstvo bavi, sigurno je da je mnogo prijatnija atmosfera u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to koliko postoje političke razlike i varnice u polemici, nego u izvornom poslu koje ovo ministarstvo radi svakoga dana.
Zahvaljujem se i pozivam vas da glasate za ove predloge. Srđane, hvala na ovom podsticaju. Pozivam vas da glasate i neću više da vam oduzimam vreme od ove planirane pauze. Zahvaljujem.

Zaključujem zajednički jedinstveni pretres.
Pre nego što odredim pauzu obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, na osnovu člana 85, a do okončanja tačke koja u tom trenutku bude predmet našeg rada.
Rad nastavljamo u 15.10 časova. Hvala.
(Posle pauze – 15.15)