Gospođa Vojić-Marković ima reč.

Ministar očigledno sada pravi karikaturu od ovoga što mi pričamo. Tačno je da 95% pohađa, ali hoću da vam kažem da mi ovde govorimo o ranjivim grupama i da nam je vrlo važno da upravo one koje su u tom procentu od 95% obuhvaćene sa 40, 37, 60% budu obuhvaćene ovim obuhvatom od 90% ili 95%.
Vi kažete – 95% pohađa, a da li je pohađalo godišnji program u trajanju od devet meseci, da li je minimalni godišnji program pohađalo, vi to ne znate. U tih 95% ide sve zajedno, pa đuture.
Nas interesuju posebne grupe dece, jer one treba da budu obuhvaćene ovim programom, one imaju dobit od ovoga. Vaši procenti, moji procenti ne interesuju romsko dete koje nije pohađalo ovaj program i ima problem da se u prvom razredu na bilo koji način prilagodi prvom razredu i njegovim zahtevima. Procenti služe tome da vi i ja mašemo za ovom govornicom, ali oni nisu realni u realnom životu.

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nikola Lazić i Milan Dimitrijević. Gospodin Dimitrijević ima reč.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, ja bih jako voleo da imam pred sobom obrazloženje za neprihvatanje amandmana. Nažalost, nemam ga. Naša ideja je bila da malo popravimo ovaj član zakona, odnosno stav 2, da se i druga dokumentacija čuva trajno, pogotovu kada se radi o matičnim knjigama o upisanoj deci, o knjigama rada vaspitača i tako dalje. Smatramo da su to vrlo važna dokumenta.
Mi danas živimo u 21. veku, gospodine ministre, i nije potreban ogroman prostor, postoje drugi metodi čuvanja dokumentacije (diskovi, filmovanje određenih dokumenata) za buduće naraštaje, o radu vaspitača, broju upisane dece itd.
No, nemamo obrazloženje zbog čega je amandman odbijen, a smatram da je to vrlo važno.
S druge strane, gospođo predsednice, pre vašeg dolaska desila se jedna vrlo interesantna rasprava. Postavili smo pitanje na početku rasprave u pojedinostima o ovom zakonu zbog čega nemamo izveštaj Vlade. U toj polemici gospodin potpredsednik, koga trenutno ne vidim ovde u sali, citirao je poslednji stav člana 141. i obrazložio da je to dozvoljeno. Jeste dozvoljeno po tom članu.
Član 149. potpuno isto govori šta je obaveza Vlade. Šta se desilo? Desilo se to da je gospodin potpredsednik prosto „spalio“ ovaj dokument koji se zove Poslovnik o radu Narodne skupštine. Za njega ne postoji ništa izvan člana 141. Zato dolazimo u ovakvu vrstu rasprave, jer nemamo obrazloženje, ne znamo razlog odbijanja amandmana. Imamo ozbiljan problem.
Nije prvi put da se na ovaj način primenjuje tako gruba sila, da se Poslovnik tumači onako kako odgovara vladajućoj većini. Upozoravamo vas na neke stvari koje su napisane jasno u Poslovniku. Znate, slova mogu biti spaljivana, sve se može raditi, ali se ne može zatrti put i način ostvarenja demokratije. To je suština ove priče. Ne možete raditi nešto na silu. Možete, ali je pitanje dokle.
Pozivamo se na Poslovnik, na kršenje Poslovnika, uskraćuje se reč kada se prekrši Poslovnik; a kada onaj ko je predlagač zakona ne poštuje ovu Narodnu skupštinu, omalovažava je, potpuno je obesmisli svojim nečinjenjem, onda se tome ne pridaje važnost.
I sama činjenica da nema prenosa, znate, da će neko gledati u dva, tri ili četiri sata, govori o tome kakav odnos ima izvršna vlast prema Narodnoj skupštini.

Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Donka Banović.

Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavi deo Predloga zakona.

Gospođa Vojić-Marković.

Samo da se zahvalim što ste našli načina da prihvatite amandman i da vam skrenem pažnju na one koje smo podnosili, a niste ih prihvatili. Tvrdim vam da su kvalitetni i pokušajte da nađete način da prihvatite još neke. Sigurno će zakon biti bolji.

Na član 9. amandman su zajedno podneli Aleksandar Pejčić i Zoran Šami. Da li neko želi reč? (Da.)

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, ministri, predstavnici Vlade, iako je ovaj zakon rađen devet godina, sistematično analizirajući ga vidimo da ima neke nedostatke. Naime, Poslanička grupa DSS uložila je amandman na član 9. stav 1. koji kaže: „Jedinica lokalne samouprave osniva predškolsku ustanovu za najmanje pet, a najviše sto vaspitnih grupa, u skladu sa aktom o mrežama predškolskih ustanova.“
Mišljenja smo da bi zbog kvalitetnije i racionalnije nastave trebalo smanjiti na pedeset, jer su ovo uslovi samo, a to bi trebalo posebnim aktom propisati, za glavni grad Beograd, eventualno Novi Sad.
Naime, određene lokalne samouprave zloupotrebljavaju sredstva koja im šaljete i vaspitači koji se bave ovom problematikom nisu motivisani. Tog dana sam razgovarao, pričam za slučaj u Leskovcu, sa direktorkom ove ustanove, koja je kazala da njeni vaspitači nisu primili platu šest meseci. Dobio sam podatak od vas da redovno servisirate i transferišete sredstva prema lokalnim samoupravama. Na vama je, gospodine ministre, da sada proverite gde ta sredstva idu. Očekujem da i vi adekvatno reagujete, možda nekom budžetskom inspekcijom, da proverite ove nedostatke u ustanovama.
Što se tiče amandmana, mislim da je amandman suvisao i da treba da ga prihvatite, a da posebnom uredbom, što se tiče vaspitnih grupa, propišete za glavni grad Beograd, ili možda Novi Sad, Niš ili veće gradove gde možete da organizujete i do sto vaspitnih grupa. U manjim sredinama to može do pedeset. Zahvaljujem.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić, koji želi reč.

Dame i gospodo, član 11. glasi: „Strana država, strano pravno ili fizičko lice može da osnuje predškolsku ustanovu radi ostvarivanja predškolskog programa, u skladu sa zakonom.“ To je stav 1. Stavom 2. izjednačava se njihovo pravo da osnivaju predškolske ustanove pod istim zakonskim uslovima kao lokalne samouprave, domaća pravna ili fizička lica.
Ponoviću ono što sam rekao u raspravi u načelu. Srpska radikalna stranka smatra da drugim državama, stranim pravnim i fizičkim licima ne treba dozvoliti da osnivaju predškolske ustanove u Republici Srbiji. Iz tog razloga sam predložio brisanje ovog člana Predloga zakona.
Smatramo da su deca u Srbiji već i suviše izložena teroru od strane SAD i drugih razvijenih zapadnih zemalja, pre svega preko elektronskih medija, publikacija, a najviše preko crtanih filmova i video igrica. Taj teror ostavlja trajne posledice po zdravlje naše dece, posebno po njihovo psihičko zdravlje. Svedoci da za posledicu imamo porast fizičkog nasilja u najmlađoj populaciji.
Smatram da se usvajanjem ovog rešenja koje je priložila Vlada čini medveđa usluga ovom društvu i budućim naraštajima srpske dece.
Iako nema televizijskog prenosa, koristim priliku da još jednom gospodinu Obradoviću skrenem pažnju na protivzakonit pokušaj Vlade Republike Srbije i Ministarstva za životnu sredinu da u nekadašnjem vojnom objektu iznad Krnjeva kod Velike Plane, u naseljenom mestu od 4.000 stanovnika, u blizini seoske škole otvore skladište opasnog otpada, a o tome ću govoriti više sutra kada bude rasprava o studentskom i učeničkom standardu. Hvala.