Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim predlažem da se u stavu 2. formulacija "učenički i studentski standard ima za cilj" zameni formulacijom "svrha učeničkog i studentskog standarda je".
Smatram da je to logičnija i jezički ispravnija formulacija. Naprosto, jezički nije ispravno reći "učenički i studentski standard ima za cilj". To vam je isto kao da kažete "Poslovnik Narodne skupštine ima za cilj". Cilj može imati ustanova koja se bavi studentskim standardom, ministarstvo koje se bavi tom problematikom, studenti, ali standard ne može da ima cilj. Standard je sam po sebi cilj. Može se eventualno reći "cilj donošenja zakona o učeničkom i studentskom standardu", ali formulacija "učenički i studentski standard ima za cilj" nije dobra.
Što se tiče objekta u Krnjevu, prepoznajem dobru volju gospodina Obradovića, za razliku od njegovog kolege Dulića, koji je kompletan problem ovde u Skupštini potpuno ignorisao. Međutim, nije dovoljna dobra volja, ovde je neophodno da Vlada promeni svoju odluku. U pitanju je protivzakonit pokušaj da se jedan objekat iskoristi za skladištenje opasnog otpada. Od brojnih razloga koji na to ukazuju, navešću samo nekoliko, koji se tiču nadležnosti i odgovornosti Ministarstva prosvete.
Prvo, Vlada ovim pokušajem krši Pravilnik o načinu postupanja s opasnim otpadom koji je sama donela. U članu 7. tog pravilnika jasno stoji da se opasni otpad može skladištiti samo u objektima koji su najmanje pet kilometara udaljeni od naseljenog mesta. Objekat u Krnjevu nalazi se nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća i, što je bitno za ministra obrazovanja, nalazi se na otprilike kilometar, kilometar i po od zgrade seoske osnovne škole i seoskog dečijeg vrtića.
Po istom propisu otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra ili spomenika kulture. Već sam ovde govorio da se u blizini ovog objekta nalazi zgrada najstarije seoske škole u Srbiji i crkva brvnara iz 17. veka.
Treći razlog zbog kojeg bi ministar trebalo da se založi da Vlada promeni odluku jeste činjenica da se potencijalno skladište nalazi u blizini izvora pitke vode kojom se građani Krnjeva i đaci u osnovnoj školi snabdevaju vodom. To su razlozi zbog kojih građani Krnjeva ne dozvoljavaju da se u tom objektu izvrši odlaganje otpada i oni već 40 dana danonoćnom blokadom sprečavaju radove na tom objektu.
Što se tiče Odbora za životnu sredinu, on je u utorak održao sednicu, međutim, činjenice su sledeće. Na sednicu nije došao niko od predstavnika Vlade, na sednicu nije došao nijedan predstavnik Ministarstva životne sredine, Vlada nije dostavila nijednu od traženih informacija. Ono što je vrlo zanimljivo jeste da sednici nije prisustvovao nijedan poslanik vladajućih stranaka. Ono što je mene posebno iznenadilo jeste da sednici nije prisustvovao ni poslanik SPS, koji se nalazi u vlasti u Velikoj Plani.
Dužan sam da obavestim javnost da je predsednik Odbora Čedomir Jovanović na sebe preuzeo obavezu da će zakazati drugu sednicu Odbora za zaštitu životne sredine, i ovim putem ga podsećam da to u što skorije vreme i učini.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Mijaljeviću.

Podneo sam amandman gde se briše stav da prava učenika i studenata utvrđena ovim zakonom jesu lična i ne mogu se prenositi. Zaista mislim da je normalno i legitimno zaključiti da prava koja su u članu 3. nabrojana u stavu 1 – smeštaj, ishrana, vaspitni rad, učenički krediti, učeničke stipendije, stipendije za izuzetno nadarene učenike i studente, odmor, oporavak, kulturne, umetničke, sportske i rekreativne aktivnosti nisu neka prava koja se mogu nasledno prenositi. Svaki čovek, svaki student i učenik to ostvaruje sam za sebe.
Mislim da to ne bi trebalo da stoji u zakonu, jer se podrazumeva, ali s druge strane, s ministrom se zaista intimno slažem da ovo treba da se reguliše na određeni način. Jer, mi više ne živimo u vreme socijalizma, i to onog opuštenog socijalizma, živimo u kapitalizmu, i to surovom liberalnom kapitalizmu, tako da država mora da štiti svoje resurse.
Da se ne bi ponavljali slučajevi iz 60-ih i 70-ih godina, gde jedan brat dođe i dobije krevet u nekom domu, pa onda cela familija prođe kroz taj sprat i taj krevet, pri tome švercujući farmerke ispred komisiona u tadašnjoj ulici Maršala Tita, danas sive eminencije određenih institucija koje imaju po 20-30 hiljada zakupljene zemlje itd., da ne bi ti ili neki novi paraziti mogli dalje da koriste resurse države, kažem, intimno se slažem sa ministrom da treba ova problematika da se reši, naročito kroz određene inspekcije Ministarstva.
Tim ljudima treba staviti do znanja da jedan čovek zaslužuje, prema nekim svojim sklonostima, prema svojim bodovima i ostvarenim rezultatima, ono što je dobio, a da njegova braća od strica, tetke ili rođena braća to ne zaslužuju, naročito ne generacijama, tako da ne bi trebalo da to stoji u zakonu, a nekim podzakonskim aktom bi trebalo biti regulisano. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Bajram Šehović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Ilić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman sa ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač i Arpad Fremond. Vlada i Odbor za prosvetu prihvatili su amandman sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, pa konstatujem da je amandman sa ispravkom postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milica Vojić-Marković.
Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Pre nego što počnem da govorim o amandmanu, htela bih još samo da skrenem pažnju i narodnim poslanicima, a bogami i javnosti Srbije, na jedan paradoks koji se događa i danas, ali i u toku jučerašnjeg dana, dok smo raspravljali o zakonu o predškolskom vaspitanju.
Dakle, poslanicima je vrlo važno da, pre nego što pređu na raspravu u pojedinostima, dobiju jedan, ne kako ministar kaže tehnički papir, nego jedan vrlo važan dokument za nas, koji se zove izveštaj Vlade o amandmanima, gde su predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva, vrlo jasno obrazložili zbog čega je nešto prihvaćeno, a zbog čega neki amandman nije prihvaćen.
Šta je paradoks u svemu tome? Juče smo, poslanici DSS, govorili o tome da smo raspravljali o zakonu o predškolskom vaspitanju bez tog tehničkog papira. Tadašnji predsedavajući gospodin Novaković nije hteo da prekine sednicu iako u Poslovniku jasno stoji da mora to da učini dok ne dobijemo izveštaj Vlade. Predsednica je potpuno u pravu kada je danas prekinula sednicu dok ovaj izveštaj nije stigao. Dakle, moram da skrenem pažnju javnosti i poslanicima koji hoće da o ovome govore javno kako se Poslovnik plastično tumači i vrlo kreativno tumači na štetu poslanika i na štetu srpskih građana.
Drugo, hoću da zahvalim ministru na informacijama za koje se potrudio da ih dobije u toku ovog kratkog vremena, jer sinoć se rad završio u osam, a danas smo ovde bili već u deset, i to je pravi način kako treba da se radi, ali moram da kažem gospodinu ministru da insistira da dobije prave informacije ili bar poluistinite.
Informacija koju ste nam dali o Krnjevu uopšte ne odgovara istini. Kolega Marić je već nešto o tome rekao. Radim u Odboru za zaštitu životne sredine i moram da vam kažem da ova informacija tamo nije mogla da bude razmatrana zato što nije došao ministar koji se o poslanicima obratio javnosti rečima – "ti građani nisu sposobni niti imaju znanja niti kapaciteta da o tome raspravljaju".
Ti građani, mislim naravno na nas poslanike, zaista su ovde pokazali svoje neznanje jer su njega, ortopeda, izabrali da predstavlja urbanizam i zaštitu životne sredine, što je potpuno nepoznavanje stvari. Dakle, mi ne možemo da raspravljamo o Krnjevu zato što to ministar neće, jer je on taj problem napravio, on lično, i on neće da dođe u Skupštinu da o tome raspravlja. To je cela priča.
Sada nekoliko stvari o amandmanima. Amandman na član 6. smo podneli zbog toga što postoje srednjoškolci koji upisuju školu koja postoji samo u jednom ili u dva grada u Srbiji, kao što je, recimo, slučaj sa srednjom železničkom školom koja postoji jedna jedina u Srbiji i oni konkurišu u prvoj godini za dom. Ukoliko ne nastave sa daljim boravkom u domu, oni gube pravo na školovanje. Znači, radi se o siromašnoj deci, mi svi to znamo i zbog toga smo ovaj amandman na ovakav način podneli.
Ne znam da li smo bili dovoljno jasni, mi vama i vi nama, ali to je smisao našeg amandmana i volela bih da ga prihvatite. Hvala vam.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić, koji želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, SRS uvek, u svim predlozima zakona koji dolaze u Skupštinu, a u slučajevima kada se u pojedinim odredbama upotrebljava reč "ministar" umesto reči "ministarstvo" tamo gde bi trebalo da ministarstvo, kao organ uprave, kao državni organ, uradi te poslove koji se tiču, na primer, kao ovde, propisivanja uslova, zatim propisivanja kriterijuma, visine učešća itd., iz principijelnih razloga ulaže amandmane, tražeći da umesto reči "ministar" stoji reč "ministarstvo". Dakle, to čini iz principijelnih razloga, smatrajući da ministar kao pojedinac ne bi trebalo da bude ovlašćen da ovo radi, već da to čini ministarstvo kao državni organ.
Ujedno, postoje i određeni praktični razlozi. Gospodine ministre, siguran sam da vi kao ministar, kao prvi čovek u vašem ministarstvu, zbog svojih obaveza, zbog svojih dužnosti, ne možete fizički da ispratite svaki pojedinačni slučaj koji se događa u vašem ministarstvu. Zbog toga je tu vaše ministarstvo, zbog toga su tu vaši i savetnici i državni sekretar, zbog toga su tu svi oni koji su zaposleni u vašem ministarstvu i zbog toga bi upravo oni trebalo ovo da rade.
Da su ovo praktični razlozi, pokazaću na jednom primeru. U Domu učenika srednje železničke škole u Beogradu, koji se nalazi u Ulici Zdravka Čelara, zaposlena je izvesna gospođa Milka Đuretić na poslovima i radnim zadacima psihologa. To je vrlo odgovorno mesto. Kada je dotična gospođa donosila svoju dokumentaciju u personalni dosije, donela je diplomu visoke stručne spreme fakulteta u Prištini.
Posle izvesnog vremena i određenih prijava, kriminalističkom obradom od stane policijske uprave utvrđeno je da dotična gospođa u stvari nema tu diplomu, odnosno da ta diploma nije validna. Ta gospođa je čak i priznala da je tu diplomu u stvari kupila i MUP Srbije je podneo krivičnu prijavu protiv nje.
Da nesreća bude veća, ta gospođa ne bi ni bila zaposlena u tom domu da njen muž Milko Đuretić nije bio zaposlen u Domu učenika "Petar Drapšin" u Beogradu. Za vreme njegovog mandata od učenika je opljačkano oko pet miliona dinara. Eto, to je samo jedan primer, gospodine ministre, da vam pokažem kako se može desiti da pojedini ljudi dođu na jako odgovorna mesta gde se vaspitavaju naši učenici.
Znate, postoji jedna fina izreka da se doktor može postati iz počasti, ali lekar ne može. Vi znate da je i drug Tito bio svojevremeno doktor iz počasti, odnosno doktor raznih nauka. Međutim, lekar je nešto drugo. Na ovako odgovornom mestu zaista ne može i ne treba da radi neko ovakvih moralnih i ljudskih kvaliteta i osobina.
Hoću da kažem da vi kao pojedinac, kao ministar, možda ne znate za ovo, ali pretpostavljam da će vaše ministarstvo biti, ako već nije, upoznato pre vas i da će reagovati na to. Upravo u tome i vidim smisao ovog našeg amandmana, da ipak Ministarstvo treba da bude to koje će da radi te poslove. Zahvaljujem.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo hteli u članu 7. da dodamo novi stav: '' Ugovor iz stava 8. ovog člana zaključuje se po prethodno sprovedenoj proceduri koju propisuje zakon kojim se uređuju javne nabavke''.
Ono što ste dali u obrazloženju zaista stoji. Tačno je da ste to podrazumevali, odnosno predvideli u članu 32, ali hteo bih kratko samo da kažem šta nam je bila intencija.
Gospodine ministre, znate da se u Srbiji na godišnjem nivou otprilike oko četiri milijarde evra kreće u sferi javnih nabavki i po proceni struke smatra se da se negde oko dve milijarde od tih četiri kreće kroz sivu zonu. Znači, podložno je zloupotrebama i svemu onome što je delimično konstatovano, recimo, u izveštaju DRI.
Ono što je takođe tačno jeste i činjenica da se danas u Srbiji ipak malo sredstava iz budžeta Republike odvaja za prosvetu. To vam je opet i poruka Evropske komisije koja prati standarde u Srbiji kada je u pitanju prosveta. Jako je važno da se i to malo sirotinje koja se iz budžeta izdvaja za prosvetu kontroliše i da se vodi računa kako se troši.
Poražavajuća je i činjenica, to ste i vi na kraju krajeva rekli negde na početku ove godine, da 90 i kusur posto budžeta ide isključivo za plate. Naša je namera, eto, bila samo da se novac koji ne podrazumeva plate u prosveti, koji se troši na nešto drugo, bude kontrolisan i da mu se svi tokovi prate. Eto, to je bila naša ideja i ništa drugo. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić, koji želi reč. Izvolite.