Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vama je još kao narodnom poslaniku poznat princip SRS-a da se mi zalažemo za to da određene odluke donosi ministarstvo kao državni organ, a ne ministar kao pojedinac. Sad smo našli potvrdu u članu 7. Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu.
Naime, u stavu 3. i stavu 8. ovog člana kaže se da će određene radnje preduzimati Ministarstvo, sklapanje ugovora ili davanje saglasnosti, i mi smo predložili da se u članu 7, koji inače govori o pravu studenata na ishranu, i u stavu 3. je izuzetak u odnosu na član 4. predloženog zakona, i mi predlažemo da Ministarstvo bude nadležno da donosi određene propise, a ne ministar kao pojedinac. Dobar prilog za to je dao i kolega Munjić, ali i sam član 7. još više podržava naše nastojanje da umesto "ministar" stoji "Ministarstvo".
Moram da iskoristim vaše prisustvo, gospodine ministre, da vam delegiram dva životna problema. Jedan je u vašoj najužoj nadležnosti, drugi nije, a mogli biste ga uzeti na znanje. Pretpostavljam da ćete, kao čovek koji vodi računa o učeničkom i studentskom standardu, na vladi pokušati na neki način da rešite i ovaj drugi problem.
Prvi problem se tiče izgradnje osnovne škole u Ljuboviji, mestu odakle dolazim. Ta zgrada osnovne škole se gradi preko deset godina, s tim što u jednom vremenskom periodu od pet godina skoro nikakve radnje nisu preduzimane iz razloga što lokalna samouprava nije mogla da izdvoji sredstva, a Ministarstvo nije želeo, nije htelo ili nije moglo, sasvim je svejedno.
Korektnosti radi, moram da vas podsetim da je u 2009. godini izdvojen određen deo sredstava i da su radovi nastavljeni. Poznato mi je da to nije dovoljno da bi se ta zgrada završila i pretpostavljam da ćete u 2010. godini, a bar do početka školske 2010/11. godine učiniti maksimalan napor da bi se ta zgrada završila. Ona može imati i preventivni uticaj na povećanje broja samih učenika. Neće nam to vredeti ako se završi u pet ili deset narednih godina, kada možda može da posluži samo kao spomenik prosveti, ako ne bude dece da idu u nju. Pretpostavljam da će ovaj problem biti rešen vrlo brzo.
Ima još jedno pitanje koje se na direktan način tiče učeničkog standarda. Tu nije nadležno vaše ministarstvo, ali siguran sam da u saradnji s Ministarstvom za rad i socijalnu politiku može da se reši. Radi se o Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom, gde učenici koji pohađaju srednju školu, nema razloga za osnovnu školu, ali srednju školu u pograničnim mestima i prelaze reku Drinu, a odlaze na školovanje u Bratunac, Srebrenicu, Zvornik, Bijeljinu i neka druga mesta, gube pravo na dečji dodatak samo zato što se njihovo redovno školovanje ne odvija u Republici Srbiji.
Znate da su to manja i uglavnom pasivna mesta, gde je izbor zanimanja veoma mali, i samo iz tog razloga su prinuđeni da odlaze preko puta nekoliko kilometara u druga mesta, a gube pravo na dečji dodatak. Ne radi se o školovanju u Švajcarskoj ili Austriji, nego o školovanju u Republici Srpskoj, pa bi i taj problem trebalo rešavati.
Ne očekujem da to možete odmah da rešite i da jedino vi možete da utičete na to, ali ovo prvo pitanje vezano za dalje radove na izgradnji, odnosno završetku škole u Ljuboviji sigurno možete. Očekujemo i ja i javnost mesta iz kog dolazim da možemo čuti odgovor na pitanje. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, imate reč.

Kolega Periću, možete reći svojim kolegama i sugrađanima u Ljuboviji da će škola biti ove godine završena. Prošle godine smo izdvojili 25 plus tri miliona dinara, 25 za radove, tri za opremu. Oprema je nabavljena. Značajan deo radova na školi je završen, ostalo je nešto u parternom delu i u fiskulturnoj sali. Izdvojili smo 3,4 miliona dinara ove godine i trebalo bi sve da bude završeno sledećih par meseci. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč.

Javio sam se povodom ovog amandmana ne zbog člana na koji se odnosi amandman, nego zato što postoji veliki broj amandmana SRS-a ne samo kada je u pitanju ovaj zakon, nego i neki drugi propisi, gde insistiramo da se amandmanom otkloni greška koja postoji verovatno u Sekretarijatu za zakonodavstvo.
Možda ovaj predlog zakona baš i nije dobar primer da na njemu pokažemo kompletnu dimenziju šta se sve greši. Međutim, od 2005. godine je krenula jedna zaraza, gde se poslovi državne uprave svode na ministre. Znam da gospodin Obradović nema potrebe da se izjašnjava povodom ovoga, zato što je i ovo nametnuto u zakon nezavisno od toga šta misli Ministarstvo, ali moram zbog javnosti, moram zbog gospodina Vlatka Ratkovića, računajući da on može da iskoristi neki svoj uticaj na ove ljude iz zakonodavstva, mislim na Sekretarijat, da skrenem pažnju samo na nekoliko detalja.
Po članu 125. Ustava Republike Srbije ministar se pominje kao član Vlade i ništa više, kao član jednog kolegijalnog organa. U članu 136. Ustava Republike Srbije reguliše se položaj državne uprave – državna uprava je samostalna, vezana Ustavom i zakonom, a za svoj rad odgovorna je Vladi.
Ove odredbe gde se u ovom zakonu i u mnogim našim zakonima na neki način definiše nešto što radi ministarstvo kao organ državne uprave, bez obzira da li je to klasično izvršavanje zakona ili je u pitanju neka normativna delatnost na osnovu zakona, to ne izlazi izvan okvira poslova državne uprave, a poslove državne uprave radi ministarstvo. Naravno, za sve što izlazi iz ministarstva, gde postupa ministar kao pojedinac na čelu tog organa uprave, on to radi kao predstavnik i kao zastupnik državnog organa. To je opštepoznato i opšteprihvaćeno.
Međutim, ovde već nekoliko godina kao da se pojavljuje neka svojevrsna manija, gde tamo gde treba da se definiše organ, definiše se pojedinac koji je na čelu organa. Prosto se pravi jedna mentalna greška. Kao da nemamo državnu upravu, imamo samo ministre. Oni su za sve ovlašćeni, a nemamo državnu upravu. A, u stvari, mi imamo državnu upravu i moramo da je očuvamo.
U tom smislu se ogleda ova naša intervencija. Naša intervencija je zasnovana na Ustavu Republike Srbije i na činjenici da pojedinac ne može da bude državni organ. Izuzetak je predsednik Republike, jer, ipak, funkciju predsednika Republike može da radi samo pojedinac koji je na izborima prošao. Ali, kada je u pitanju ministar, on je na čelu organa državne uprave.
Ko postupa? Organ državne uprave. Zašto se ministar potpisuje? Zato što je na čelu organa i on ga zastupa i predstavlja u ophođenju s trećim licima, s javnošću itd. Inače, ministar kao kategorija ili sinonim, javlja se samo u članu 125, gde se kaže da je član Vlade.
Zato podnosimo ove amandmane, da bismo skrenuli pažnju. Nemojte od pojedinca da napravite organ državne uprave, onda će neko od njih stvarno da se ponaša po sistemu – ja država. Mi bežimo od toga, valjda. Ako ovako pišete, onda ministru dajete nezasluženo mnogo više diskrecionih ovlašćenja nego što bi možda i mogao da ima i nosi. Činite ga, praktično, neodgovornim za sve, jer sve zavisi od njegovog ćefa. A nije tako i ne sme tako da bude, jer je ministar član Vlade.
Naravno, ne očekujem od gospodina Obradovića da odgovori zato što ovo izlazi izvan okvira zakona. Ali, vidite s ljudima u Sekretarijatu za zakonodavstvo, ovo je mentalna greška u pisanju zakona. Razmislite i o tome, imamo Zakon o Narodnoj skupštini i imamo obavezu da formiramo odbor koji treba da donese opšti akt o tome kako se pišu zakoni i kako oni treba da izgledaju. Pa, eto, neka vam ovo bude ideja da i o tome razmislite.

Narodni poslanik Vlatko Ratković. Izvolite.

Vrlo ću kratko, apropo ove pravno-teoretske opservacije kolege Krasića. Nije sporno da napravimo jedan sastanak Zakonodavnog odbora s predstavnicima Sekretarijata za zakonodavstvo, no vi, kolega Krasiću, niste u pravu.
Ako posmatramo i u kontekstu ustavnih rešenja kojima se Vlada u sistemu podele vlasti definiše kao neko ko utvrđuje i vodi politiku, pa kad stavimo to u kontekst Zakona o Vladi, onih normi koje kažu da Vladu čine predsednik Vlade i članovi Vlade, a članovi Vlade su ministri, pa u kontekstu Zakona o državnoj upravi, i to onih odredaba koje se odnose na ovlašćenja ministra da donosi propise, jednostavno, rešenja koja su data u predlogu ovog zakona su upravo u kontekstu celokupnog pravnog poretka Republike Srbije.

Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, na član 9. amandman je podneo Odbor za prosvetu. Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, razlog za podnošenje ovog amandmana je principijelne prirode SRS-a koji se sistematski ističe u mnogim predlozima zakonskih projekata, a upravo ste sada čuli od kolege narodnog poslanika Zorana Krasića - zasnovanom na odredbama člana 125. Ustava Republike Srbije.
Amandmanom na član 10. Predloga zakona predviđa se da se u stavu 5. i stavu 16. reč "ministar" zameni rečju "Ministarstvo".
Ovim amandmanom SRS želi da istakne značaj državnog organa kao dela institucije sistema državne uprave, a ne ministra kao političke ličnosti. Čuli ste već u prethodnom izlaganju Zorana Krasića da se u članu 125. Ustava ministar pominje kao član Vlade. Ne može da se poistoveti značaj tog visokog državnog funkcionera sa značajem jednog organa državne uprave.
Kome u pravnoteoretskom smislu u stvari dati značaj? Da li predmetu odlučivanja ili po značaju donosioca odluke rešenja o ostvarivanju prava, bez obzira da li je to ministar? U odgovoru na amandman koji sam podneo naveli ste da po članu 23. stav 2. Zakona o državnoj upravi, ministar, između ostalog, donosi određena pojedinačna akta, rešenja, odluke i drugo. Mi u SRS smatramo da je to Ministarstvo, bez obzira na značaj razloga koje sam pominjao u pravnoteoretskom smislu i posebno imajući u vidu odredbe Ustava koji o tome govore.
Gospodine ministre, vama ne bih zaista imao da kažem bilo šta ružno, loše, nešto negativno, ali možete li da zamislite situaciju da sutra neko od sadašnjih korumpiranih političara, a nažalost imamo ih, to je određeni broj pojedinaca, ne daj bože postane ministar u Vladi Srbije, i to recimo za borbu protiv kriminala i korupcije (mislim na neke ljude, građane Srbije, koji protivpravno sede u ovim skupštinskim klupama, inače bivšim članovima SRS) i da takav čovek treba da odlučuje o ostvarivanju nečijih prava, prava građana, pa i prava učenika i studenata po uslovima iz člana 4. ovog predloga zakona?
Svaki narodni poslanik pomene neki problem iz mesta iz kojeg dolazi, pa ću i ja pomenuti da Vlada treba da ima više obzira i da više ulaže u podizanje standarda ustanova, u ovom slučaju Doma učenika srednjih škola u Aleksincu, jer je, pored potpunog razumevanja za finansijsku situaciju i nedostatak budžetskih sredstava, i te kako potrebno da se standard, smeštaj i ishrana učenika u Aleksincu, naravno i u drugim mestima, podigne na kvalitetniji nivo. Hvala.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji želi reč. Izvolite.