Gospodine ministre, kao što znate, podneo sam amandman da se posle člana 2. doda član 2a koji glasi: ''Srpska akademija nauka i umetnosti u radu i delovanju je nezavisna od ideoloških i političkih uticaja''.
Podneo sam, dakle, jedan vrlo bitan amandman, jer su, posmatrajući istorijsku vertikalu ovih naših srpskih i jugoslovenskih prostora, istoričari mogli uočiti da su kroz istoriju 19. i 20. veka ideologija i politika sputavale slobodan i autonoman rad naučnika, dok je Srpska akademija bila često talac ideologije i politike.
Kako sam istakao u načelnoj raspravi o ovom predlogu zakona, srpski akademici, profesori fakulteta pa i naučnici i institutima bili su opterećeni pritiskom vladajuće ideologije u određenoj istorijskoj epohi i iz nje proistekle politike. Izražen pritisak na srpsku nauku počeo je u zadnjim decenijama 20. veka u formi novih istina, nametnutih od austro-vatikanske istoriografske škole falsifikata, preko austrofilskog režima Milana Obrenovića i tada vladajućih naprednjaka u Srbiji, konkretno od 1871. do 1887. godine.
Nažalost, nacionalni kabinet, odnosno vlada liberala Jovana Ristića morala je 1880. godine pasti zbog austrijskog pritiska na Srbiju. Ne treba zaboraviti da je kabinet Jovana Ristića pokušao da se oslobodi privredno-političke zavisnosti od Austrougarske i to otpočinjanjem privrednog carinskog rata. Međutim, dolaskom naprednjaka na vlast Austrija je Srbiji nametnula Tajnu konvenciju 1881. godine, kojom je Srbiji naloženo da se u potpunosti odrekne BiH i da joj se u tom smislu zabranjuje bilo kakva srpska propaganda u BiH.
U takvoj političkoj klimi srpski naučnici humanističkih nauka bili su u dobroj meri sprečeni da otkrivaju nacionalne istorijske istine. S druge strane, srpski naučnici pod vladavinom austrofila Milana Obrenovića bili su naprosto prisiljeni da pišu po nalogu austrijske istoriografske škole falsifikata, koja se u ono vreme borila protiv tzv. romantičara, a sa pozicije u to vreme popularnog tzv. kritičkog istoriografskog pozitivizma.
Nažalost, tadašnji srpski akademici su u određenom broju naseli na takve bečke falsifikate. Oni kandidati za zvanja akademika koji su se suprotstavljali takvim naturenim istorijskim tobožnjim istinama nikada nisu uspeli u svojim nastojanjima. Kovačićev primer pomenut u mojoj načelnoj raspravi o ovom predlogu zakona samo je dobra ilustracija kako je određeni strani ideološki i politički kurs prisilno uticao na srpsku nauku, pa tako i na naučnu delatnost u Akademiji u to vreme.
Da vidimo dalje kako se ideologija odražavala na rad SANU. S promenom ideološko-političke klime i s dolaskom karađorđevićevaca 1903. godine i time izazvanog zaokreta od cezaro-papističke Austrije ka liberalnoj Francuskoj, srpski delatnici u nauci počinju nastupati s izraženih jugoslovenskih pozicija u skladu s ideologijom francuskih liberala, odnosno masonerije, koja je imala izuzetan značaj u srpskom društvu, pa potom i u Kraljevini Jugoslaviji.
Od prvih decenija 20. veka Srbijom je, dakle, počela da dominira nova ideologija francuskog građanskog liberalizma, pod avangardnim vođstvom slobodnih zidara, koja je srpskim humanističkim naukama nametala novi nacionalni model jugoslovenstva. Treba ipak istaći da je u to vreme nova građanska ideologija pod masonskim vođstvom igrala pozitivnu ulogu u srpskom društvu zbog nametanja evropskih modernizacijskih procesa, ali i zbog izražene nacionalnooslobodilačke akcije u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.
Ne treba zaboraviti da je između dva svetska rata slobodno zidarstvo imalo naročito jak ideološki uticaj na Srpsku kraljevsku akademiju i Beogradski univerzitet, pa se u najvišim srpskim i jugoslovenskim institucijama naučna misao usmeravala ka integralnom jugoslovenskom i antiklerikalnom pravcu borbe protiv Vatikana, ali i protiv novih nadirućih totalitarizama - nacizma, fašizma i komunizma.
Dakle, nauka je u dobroj meri bila u službi jedne ideologije i jedne politike. Opet je srpska nacionalna istorija trpela zbog naučno naručene priče bratstva i jedinstva preko jugoslovenstva kao spoja tri stara naroda i uzdizanja nacionaliteta jednog naroda, konkretno, u ovom slučaju, uzdizanja istoričnosti i starine Hrvata.
U vremenu okupacije 1941-1945. godine zna se u kakvim su uslovima ideološkog naci-fašističkog totalitarizma mogli delovati srpski akademici, koji su uglavnom bivali ispitivani, zatvarani, pa i ubijani od antiliberalnih nemačkih vojnih i policijskih formacija.
Mnogima iz intelektualnog miljea poznato je u kakvim teškim političkim uslovima cenzure su morali raditi srpski akademici od 1945. do 1989. godine. Krajem 80-ih godina konačno se Srpska akademija oslobodila tutorstva komunista i socrealističke ideologije i politike i progovorila jezikom neophodne nacionalne zaštite srpskog naroda i zaštitom tada postojeće jugoslovenske države. Zbog otkrivanja istine preko Memoranduma SANU o teškom i ponižavajućem političkom i ekonomskom položaju srpskog naroda, napad na akademike je bio žestok, pošto je, jednostavno rečeno, govorio jezikom istine i potisnute pravde za srpski narod.
Usvajanjem ovog mog amandmana Akademija bi mogla slobodnije delovati u svim vremenima i svim političkim sistemima. Znam da je ovaj moj amandman pomalo utopijski, jer u svetu nema zemlje ili političkog sistema koji ne vrši ideološki i politički pritisak na oblast nauke. Prihvatanjem ovog mog amandmana srpska nauka bi se mogla pozvati na ovaj zakonski član, kako bi mogla da deluje što nezavisnije i slobodnije od nepovoljnih ideoloških i političkih uticaja.
Dakle, Akademija bi se oslobodila po srpsku tradiciju, naciju, državu štetnih ideoloških političkih uticaja. Ovakvim amandmanom sačuvao bi se integritet i ekskluzivnost Akademije, pa bi SANU ostao bastion zaštite nacionalnih istorijskih i kulturnih državnih interesa. Hvala.

Izvolite, gospodine ministre.

Poštovani gospodine Žutiću, slušam pažljivo i mislim da je elaboracija preširoka, a argumentacija tanka. Integritet svake institucije zavisi od kvaliteta stručne kompetentnosti i snage naučne zasnovanosti svakog člana, a ne od onoga što piše u obrazloženju za amandman, kao što ste vi dali. Tako da, nažalost, ovo nije prihvatljivo.

Izvolite, gospodine Martinoviću.

Gospodine ministre, opet niste shvatili šta je suština amandmana gospodina Nikole Žutića. Mi ovim amandmanom ni na koji način ne mislimo da kažemo da je moralni habitus akademika slab pa da ga treba braniti zakonskim rešenjima, nego hoćemo da zabranimo uticaj države i političkih partija na rad SANU.
Mi potpuno verujemo u moralnu ispravnost akademika, to uopšte ne dovodimo u pitanje. Mi hoćemo da kroz ovaj amandman formulišemo zabranu institucija sa strane da deluju na Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Dakle, da postoji institucionalno ograničenje u odnosu na državu, u odnosu na političke stranke, u odnosu na nevladine organizacije, u odnosu na organizacije iz inostranstva da vrše ideološki i politički pritisak na SANU.
Gospodin Nikola Žutić je potpuno u pravu, takvih pritisaka je kroz istoriju bilo. Ali, ako ste mogli da saslušate do kraja izlaganje gospodina Žutića, zaključak je sasvim jasan – u turbulentnim istorijskim vremenima najveći deo srpskih akademika ostao je veran svojim moralnim načelima i nije ustuknuo pod pritiscima. Sad mi hoćemo institucionalno da onemogućimo te pritiske, a takvih pritisaka je bilo i takvih pritisaka će, gospodine Milosavljeviću, sigurno biti i ubuduće.
Gospodin Žutić vam je ilustrovao jednu epizodu iz tih pritisaka. I ja sam je napomenuo kada sam obrazlagao amandman na član 1. Dakle, u avgustu 1941. godine tadašnji režim komesara Milana Aćimovića tražio je od srpskih naučnika, umetnika, profesora fakulteta, uglednih javnih radnika da potpišu onaj čuveni ''Apel srpskom narodu'' koji je bio usmeren protiv Komunističke partije i protiv partizanskih odreda koji su bili u formiranju na teritoriji Srbije.
Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Miloš Đurić odbili su da potpišu taj ''Apel'', naravno, ne zato što su bili komunisti ili zato što su imali mnogo simpatija za Josipa Broza, nego zato što su smatrali da nije moralno u jednom teškom istorijskom vremenu za jedan narod da se potpisuje bilo kakav dokument koji je sačinjen pod pritiskom okupatora. Čuvene su reči Miloša Đurića upućene jednom njegovom kolegi sa Muzičke akademije koji je potpisao ''Apel''. Na njegovo pitanje zašto ga Miloš Đurić nije potpisao, on je rekao: ''Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja studentima predajem etiku''.
Dakle, mi i danas verujemo da je moralni integritet srpskih akademika takav kakav je bio i 1941. godine i ranije, ali hoćemo da sprečimo da, recimo, neko iz Vlade, neko iz ove ili one političke stranke, da neko iz inostranstva pokuša da izvrši pritisak na SANU. To mi hoćemo da sprečimo našim amandmanom.

Izvolite, gospodine ministre.

Ipak vam sugerišem da ostanete pri ovom prvom, da verujete u integritet, dostojanstvo i kvalitet, i da bar onoliko koliko mi imamo poverenja u naše uvažene akademike, imate i vi i da je ovo zbog toga nepotrebno.

Zahvaljujem.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Radovan Radovanović, Aleksandra Jerkov i Olena Papuga. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Svetlana Stojanović i Donka Banović.
Gospođo Stojanović, izvolite.

Poštovani narodni poslanici, SANU je 2004. godine dao Odboru za prosvetu Skupštine Srbije svoje mišljenje o tome kojim jezikom ili jezicima se govori na području bivših jugoslovenskih republika, danas samostalnih država. Povod da Odbor za prosvetu zatraži takvo mišljenje bio je udžbenik za osnovnu školu koji je naslovljen ''Udžbenik bosanskog jezika''. Nije bilo potrebno biti veliki stručnjak za jezik pa se uveriti da je problematični udžbenik napisan na najčistijem Vukovom srpskom jeziku.
Dobili smo mišljenje Odeljenja za jezik SANU sažeto na dve strane i obimno potkrepljeno člancima lingvista objavljenim u stručnim časopisima. Odgovor Odeljenja za jezik SANU te 2004. godine glasio je da bosanski nije legitimno, bošnjački jeste. Srbi, Hrvati, Bosanci i Crnogorci govore, lingvistički posmatrano, istim jezikom, ali, u skladu s međunarodnim konvencijama, svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove prema svom etnicitetu, istoriji, u skladu sa svojom željom za razlikovanjem od drugog naroda ili istog naroda koji živi u drugoj državi.
Svaki narod, osim Srba. Lingvisti u Srbiji nemaju uslova da se bave istraživanjima jezika kojima Srbi govore, pišu i stvaraju svoju književnost. Srbistika nema podršku ove vlade i Ministarstva za nauku, ni materijalnu ni moralnu. Srbisti su prepušteni sami sebi da rešavaju probleme koji se bez novca iz budžeta Republike Srbije ne mogu rešiti.
Umesto da Ministarstvo nauke izdvoji pristojna sredstva i omogući nesmetan rad srbistima da razvijaju zanemarenu i zapostavljenu srbistiku, ova vlada je, umesto naučnika i protivno volji srpskog naroda izraženoj u Ustavu, odlučila da SANU nastavi sa izdavanjem rečnika koji će se i narednih decenija nazivati Rečnik srpskohrvatskog jezika. Jedino Srbi ne govore srpski, već srpskohrvatski. Tako nešto nećete naći ni u jednoj bivšoj jugoslovenskoj republici koje su danas samostalne države.
Molim narodne poslanike da dobro razmisle i usvoje amandman koji je podneo DSS. Svojim amandmanom predlažemo da se višetomni veoma značajan rečnik koji izdaje SANU preimenuje u ''rečnik srpskog književnog i narodnog jezika'' umesto Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, kako se sada naziva. Hvala.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Slobodan Samardžić. Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je postao sastavni deo Predloga zakona. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Simo Vuković. Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nebojša Ranđelović, Ivan Andrić i Nenad Prokić. Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Simo Vuković. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Simo Vuković. Izvolite.