Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vladajuća većina je propustila priliku da se danas, prilikom usvajanja dnevnog reda Druge sednice, uvrsti u dnevni red predlog deklaracije kojom bi se osudili svi zločini na prostoru bivše Jugoslavije učinjeni tokom rata, u kojoj bi se eksplicitno navela osuda zločina u Srebrenici, ali bi se navela i neka druga stratišta i neki drugi zločini koji, po svom obimu i načinu izvođenja, ni najmanje ne zaostaju za pomenutim, nego, čak, možda trče korak ispred, koji su počinjeni nad srpskim narodom, da bi se ne uspostavio balans, nego da bi se, morala radi, ova skupština izjasnila o žrtvama, puna saosećanja prema njima u pravom smislu te reči, da se ne bi osetilo da nekima ovde neko stoji i duva za vratom, terajući ih da učine nešto što liči na neku vrstu istorijskog kompromisa, ali ne u smislu prihvatanja činjenice da su se zločini desili, ili kakvog saosećanja ili pokajanja, nego istorijskog kompromisa s onima koji pokušavaju da nam daju mrvice sa stola, koje rado prihvatamo kao gladni, a da pri tom, zapravo, ni te mrvice na kraju nećemo dobiti.
To je, bukvalno, sramota.
U Kragujevcu je ubijeno više hiljada ljudi, u Kraljevu, takođe, 1941. godine, stotine hiljada ljudi je stradalo u Jasenovcu. U Kragujevcu i Kraljevu je jasno da su bili Srbi, u Jasenovcu se zna da su bili većinom Srbi. Ta stratišta nikada nisu, ni od jedne međunarodne institucije, nijednog suda posle rata, pogotovo u bivšoj SFRJ, proglašena genocidom protiv srpskog naroda, nikada. Formalni akt o tome ne postoji.
Danas imamo prilike da vidimo u vašoj deklaraciji pozivanje na presudu Međunarodnog suda pravde i u pravu je Čeda Jovanović kada vam kaže – bojite se da izvučete liniju do kraja, da je povučete i da, pored navođenja Međunarodnog suda pravde, kažete i šta taj međunarodni sud pravde kaže o konkretnom događaju o kom danas posebno raspravljate ovom deklaracijom, a tamo lepo stoji da ga oni kvalifikuju kao genocid.
Taj isti Međunarodni sud pravde oslobađa od odgovornosti državu Srbiju za taj događaj, a vi se u istoj deklaraciji izvinjavate. U čije ime i zašto?
Ako je nešto okvalifikovano tamo kao genocid, to je učinjeno u jednoj međunarodnoj presudi i to je podložno raspravi, jer smo mi političari, a ovo je Parlament, i mi po drugim pravilima igre igramo. Nismo ni niža sudska instanca koja treba da sluša zahteve više i da sprovodi njene odluke, mi smo parlament jedne države.
Šta je sporno u toj kvalifikaciji? U toj kvalifikaciji je sporno što se nikada u svetu, ni u jednom sudu ili pravosudnom sistemu, ni u međunarodnim sudovima, zločin genocida nije kvalifikovao na taj način, polazeći od činjenica koje postoje na terenu, kao delimičan, kao lokalizovan. To je sve potpuno suprotno suštinskom pojmu genocida u međunarodnom pravu.
Pošto možete reći da se sudijska ne poriče, onda isto tako možemo reći, ako je forma važnija od sadržaja za sve vas, da su i neke ranije presude koje istorija poznaje, takođe, validne, i s aspekta njihovih posledica, i s aspekta onih koji su osuđeni. Onda je, po vama, Đordano Bruno zločinac, jer ga je jedan relevantan sud, vrlo legalan u to vreme, sud inkvizicije, osudio na smrt, spaljivanjem na lomači, zato što je tvrdio da je zemlja okrugla.
Toliko o potrebi da se poštuju odluke međunarodnih sudova, bez obzira na to da li su one deo sistema UN-a kada je reč o kvalifikaciji.
Zašto je bitna priča o kvalifikaciji? Zbog dalekosežnosti posledica koje se ovde uvode. Ako mi kažemo da je to tako kao što tamo piše, izvedemo tu reč do kraja, kao što to LDP ovde traži, ili ne, kao što vi mislite da ste se spasli, idemo na sledeću stvar. Vi donosite ovu deklaraciju kao posebnu deklaraciju o osudi jednog zločina na teritoriji bivše Jugoslavije kojom hoćete da kažete ono što od vas traže. To vi potvrđujete sada, da je taj zločin simbol svih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.
Hteli vi to ili ne, kakve god verbalne vragolije ovde izvodili da dokažete da ste hteli nešto drugo, kao što to predstavnik predlagača Nada Kolundžija čini ceo dan, u tome ne možete uspeti, jer će vas akt koji danas budete ovde doneli, u periodima koji dolaze, demantovati. Kakvu god deklaraciju doneli u četvrtak ili petak o osudi zločina nad srpskim narodom, sve će to biti malo manje važno u odnosu na ovo što je danas učinjeno. Sve to više nema veze. Sve to onda ostaje kao naša interna stvar.
Ono što se danas donese, to je ono što se donosi po porudžbini. To nije samo naša stvar, to je ona stvar koja će da ide u istorijske čitanke, na osnovu kojih će se formirati svest građana Srbije o svemu ovome, a da ne pričam o drugim državama, kojima na pamet ne pada, uprkos vašem divnom pozivu da učine ono što vi od njih tražite, da priznaju i osude zločine nad srpskim narodom; to oni neće uraditi nikada. O tome možete da sanjate.
Jer, dok se Vuk Jeremić, vaš ministar spoljnih poslova, trudi da priča o rešavanju pitanja izbeglica s predstavnicima drugih država u regionu, predsednik Boris Tadić odlazi da se vidi s Ivom Josipovićem i dogovara povlačenje tužbe i kontratužbe. Zamislite, to je poseban kuriozitet, vi ste u kontratužbu stavili Jasenovac i 700.000 stradalih u Jasenovcu, da bi Boris Tadić mogao u ovom trenutku da se potkusuruje s tim žrtvama i dogovara u Opatiji s Ivom Josipovićem o tome da povuče kontratužbu za Jasenovac, a svaki pravnik zna da se povlačenjem tužbe donekle priznaje da onaj ko je tužbu podneo nije u pravu, i druga strana koja povuče tužbu priznaje da nije u pravu, i da time definitivno na tu priču stavi tačku i da kaže da Jasenovca nije ni bilo.
Vidite šta vi radite. To radite i s ovom deklaracijom. Sve vreme je to poenta. Kada ona kao posebna bude usvojena u Narodnoj skupštini, od tog trenutka, hteli vi ili ne, donosili deklaraciju ili ne o osudi zločina nad srpskim narodom, ostaće krivica na Srbiji, ničim prozvana, čak ni presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, ostaće ljaga na imenu srpskog naroda, jer će po raznim istorijskim čitankama i udžbenicima deca morati da čitaju kako je srpski narod genocidan, a genocidan je zbog toga što je neko u ime srpskog naroda učinio neki genocid, a da nije u ime srpskog naroda učinio genocid, kako vi smatrate, ne bismo se izvinjavali.
U moje ime, nema potrebe da se izvinjavate. Nikada nikakav zločin nisam počinio. Politička stranka kojoj pripadam nikada nije nikakav zločin zagovarala. Većina građana Srbije u vreme izvršenja ovog zločina, da ste ih anketirali, što vi vrlo dobro znate, ne bi stala iza izvršenja takvog zločina nikada, niti bi na njega pristala, niti bi mu aplaudirala.
Ta ista većina naroda je smenila Miloševića 2000. godine, onu stranku za koju je Nada Kolundžija pobrkala, pa proziva neke druge, a zaboravlja da s njima sedi kao koalicioni partner u Vladi, koja je zapravo nosila tu neku priču zagovaranja neke ratne opcije, mržnje i ne znam čega.
O tome mi danas ovde govorimo. Vi ste ovim likvidirali mogućnost da Srbija stane na svoje noge kao normalna država. Vi ste je bacili na kolena, a na srpski narod ste bacili ljagu, onakvu kakva je bačena na nacističku Nemačku, s pravom, posle Drugog svetskog rata, a gde ovde ima tog poređenja? Šta se ovde ikada desilo, u ovoj celoj priči, da bismo morali taj pečat i taj krst da nosimo na sebi?
Da, priznaćemo zločine koji su se desili. Da, govorićemo o žrtvama koje imaju ime i prezime, jer mi ih je iskreno žao. Da, i treba osuditi sve zločine, uključujući i taj, pa neka bude i u prvom redu taj, ali ne posebno. Ovo što ste vi ovde napravili i šta god budete napravili u četvrtak ili petak, završiće s ovom državom od početka do kraja i sa svakom nadom ovog naroda u dobru sudbinu.

Gospodin Saša Milenić. Da li ste reklamirali Poslovnik, Saša?

Učinilo mi se da, zbog pominjanja grada Kragujevca i zločina u Kragujevcu u kontekstu koji je relevantan za ovako važnu temu, treba preneti i javnosti određena iskustva koja su značajna.
Međunarodna javnost je upoznata sa zločinom u Šumaricama iz vremena fašističke okupacije, prvenstveno, zahvaljujući ogromnim naporima prijatelja grada Kragujevca iz Savezne Republike Nemačke, koji su finansirali istraživačke i izdavačke projekte koji su se bavili ovom temom. Na ''Velikom školskom času'' u Šumaricama, pokretane su brojne emocije kod mnogih prisutnih, ponekad su, čak, eksplicitne političke poruke izazivale i nezadovoljstva, ali nikad kod predstavnika nemačkog naroda i Republike Nemačke.
Prijateljstvo grada Kragujevca s lokalnim samoupravama u Nemačkoj uvek je iznenađivalo zvanične predstavnike grada, komunikacijom koja uvek počinje ličnim izvinjenjem zvaničnih predstavnika grada. Relativizacija broja žrtava u Kragujevcu, do koje je došla naša istoriografska nauka, nikada nije pominjana od strane Nemačke, nemačkog naroda i njihove kulture.
Najzad, nikada nije pomenuto ono do čega naši istraživači dolaze, da najznačajniji rukovodeći kadar odgovoran za zločin u Šumaricama uopšte nije nemačke nacionalnosti.

Gospođa Nada Kolundžija.

Veličina naroda meri se, između ostalog, i njegovim odnosom prema drugima. Veličina jednog naroda meri se njegovim odnosom prema žrtvama koje imaju drugi. Veličina srpskog naroda, bez obzira na to što je brojčano mali narod, nikada nije osporavana upravo zbog takvog odnosa prema drugima. Zato sam sigurna da usvajanje ove deklaracije, zapravo oni koji će glasati za nju, samo potvrđuje tu veličinu naroda kome pripadamo i samo ne izneveravamo ono što je njegova suštinska osobina koja ga čini tako velikim.

Narodni poslanik Vlajko Senić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani članovi predsedništva, poštovani narodni poslanici, biću krajnje iskren, duboko sam uveren da ovu raspravu vodimo u trenutku kada javno mnjenje u Srbiji bolje razume argumente Miloša Aligrudića nego što razume argumente koje mi iznosimo danas ovde, predlažući ovu deklaraciju. Mislim da je zbog toga važno da vodimo jednu ovako otvorenu i hrabru raspravu, 15 godina nakon masakra koji se desio u Srebrenici, a koji je Međunarodni sud pravde, gospodine Aligrudiću, okvalifikovao kao genocid, a koji je najviši pravni organ UN-a i naše poslednje utočište da Kosovo više nećemo gledati samo na vremenskoj prognozi, nego da postoji možda neko međunarodno pravo na koje možemo da se pozivamo. Dakle, takvo je stanje danas u Srbiji.
Verovatno, većina građana smatra da ovu deklaraciju ne treba doneti, a nemali broj građana, kao vi, smatra da je to temeljno protiv naših nacionalnih i državnih interesa. Upravo mislim suprotno i drago mi je što će, nadam se, većina poslanika u Skupštini zaključiti suprotno, da je donošenje deklaracije, gde mi implicitno i eksplicitno priznajemo presudu Međunarodnog suda pravde o Srebrenici, najveća i najbolja moguća odbrana srpskih nacionalnih interesa, jer ono što se desilo u Srebrenici, gospodine Aligrudiću, trijumf je zla i predstavlja najsramniji događaj koji se vezuje za srpski narod u njegovoj istoriji i krajnje je vreme da se Srpska skupština od tog zla i te sramote ogradi.

Samo se nemojte obraćati gospodinu Aligrudiću, molim vas.

Moram da ga izazovem.

Zamolila bih vas da se, ipak, njemu ne obraćate.
Moraćete ponovo, uključite se. Izvinite.