Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim nešto sasvim lično, budući da su osećanja, zapravo, onaj univerzalni oblik razumevanja koje treba pokazati pred ovakvom temom, tragičnom temom nevine žrtve, kojom se pod ovom tačkom dnevnog reda, tačnije pred deklaracijom, i bavimo.
Mi u Kragujevcu imamo i umetničkim sredstvima obnavljanu sposobnost uosećanja u tragiku i ponižavajuću atmosferu kolektivnog, masovnog, usmrćivanja ljudi. Jedno od najpotresnijih svedočanstava na tu temu je rukopis profesora Svetislava Maksimovića, jednog od retkih slučajno preživelih iz ''oktobarskih šumaričkih dana'' u vreme fašističke okupacije, u kojima se, između ostalog, rečima za koje evropska civilizacija još uvek nije bila spremna, zbog nespremnosti za zločine neslućenih razmera, recimo, govori o tome – da ljudi, kada ih se na pogubljenje organizovano, masovno sprovodi ne pružaju nikakav otpor i da poslušno, kao deca, idu na svoje pogubljenje. Pri tom, ljudi nesvesno, spontano ječe i cvile.
Tako kaže profesor Maksimović i tu ćemo stati, da ne bismo užas dalje otvarali, jer dolazimo na temu, o kojoj poljski pesnik Julijan Pšiboš, u antologijskoj pesmi "Osvjenćim", s pravom, kaže – da je to ono o čemu se ne može govoriti, a ni ćutati.
Dolazimo do granice mogućnosti razumevanja koja se, pre svega, da ostvariti, uz elementarnu pretpostavku, u porodici i među bližnjima vaspitavanog saosećanja za patnje i bol drugog. Zato je, čini se, da pređem na analitički deo argumenta, nejasno zašto bi se postavilo pitanje – zašto dve, a ne jedna deklaracija. Kada bi u jednoj bila ukinuta svaka razlika među žrtvama – pa da, ukidanjem svih razlika izgubilo bi se i svako određenje i to bi bilo jedno ništa, mnogim svečanim rečima kazano.
Upravo se radi o tome da se napravi razlika. Tek ako pokažete sposobnost nerelativizujućeg, apsolutnog razumevanja za žrtve, koje se makar asocijativno mogu povezati sa vama, imate pun moralni kredibilitet da zahtevate poštovanje, razumevanje i za sopstvene žrtve. Ne možete reći – žao mi je, međutim. Međutim znači da vam nije žao i da lažete kada izjavljujete saosećanje.
I najzad, sasvim politički, na samom kraju, već sam jednom i govorio, s prigovorom da to nije razumljivo, ali u ovom trenutku, na ovoj temi, naprosto, svakome mora biti shvatljivo. Iz ''stradijskog'' širenja vremena davljenja u domaćem blatu ostala je slika o Srbiji kao mračnoj kući, u kojoj žive tri generacije: deda, sin i unuk – u kući sa zazidanim prozorima, u kojoj samo unuk želi da te prozore otvori. Ali mu ne daju, ''e, da ne bi ušlo svetlo, da se ne bi videli leševi – kojih je kuća puna od dedine burne mladosti i očevog strahovitog pijanstva.''
(Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.)
U ovom trenutku, Zajedno za Šumadiju i Poslanička grupa G17 plus integralno glasaju za ovu deklaraciju, sa svečanim osećanjem ponosa – da se otvaraju perspektive za svetlost otvorenog sveta. (Aplauz.)