Kad bi pažljivo slušali šta se ovde govori i kada bi čitali dnevni red koji ste dobili, onda je pod tačkom 2. objedinjenog pretresa na dnevnom redu Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Ovo je sada, mislim, šesti put da sam pročitao u poslednjih 45 minuta. Povrede Poslovnika nema, pa se koncentrišite ubuduće, gospodine Nikoliću, da kada ukazujete na povredu Poslovnika, ta povreda stvarno i postoji. Hvala lepo.
Reč ima gospodin Milisav Petronijević.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS ću izneti stav poslaničke grupe o predloženim zakonima.
Malo više ću se zadržati na Zakonu o Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja i nešto o Zakonu o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva. Usput da kažem, taj zakon nije povučen. Povučen je neki drugi.
Na početku sam se opredelio da iznesem tri činjenice koje karakterišu sadašnje stanje sistema socijalnog osiguranja. Njihovo iznošenje uveren sam da će biti dovoljno jako obrazloženje za potrebu donošenja ovakvog jednog zakona, Zakona o Centralnom registru.
Prvo, sadašnji sistem socijalnog osiguranja proizvodi, da tako kažem, dovodi do deficita sistema socijalnog osiguranja. Razlog za to je, između ostalog, i neuplaćen doprinos. Posledica toga je – država ima veći trošak. Budžet ima veći trošak. Druga posledica je – prava građana nisu zagarantovana do kraja.
Drugo, a to je već drugo pitanje – prava pojedinaca time nisu zagarantovana u ovoj oblasti.
Što je još gore, pojedinac saznaje za to kad je kasno. Danom dolaska u službu PIO saznaje da nema uslove za penziju jer nisu uplaćeni doprinosi.
Treće pitanje za koje smatram da karakteriše sadašnji sistem socijalnog osiguranja, to je evidencije različite u različitim fondovima oblastima. Kako to naš narod kaže, svaka vaška obaška. Različito se vodi u PIO, zdravstvenom osiguranju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti stanovništva na tržištu rada, bez ikakve koordinacije i usklađivanja. Kada tome dodamo veoma aktuelno pitanje zadnjih meseci, a to je reforma penzijskog sistema koja sledi, nemoguće je preskočiti ovo pitanje.
Naime, do sada, imajući u vidu učešće u budžetu Fonda PIO, glavna povika je bila na penzionere, do okrivljavanja njih što imaju zarađene penzije koje proističu iz osiguranja, a ne kao neka socijalna davanja. Skoro niko ili veoma malo se bavio time kakva je naplata doprinosa i izveštavanje o tome, a bez toga nije moguća prava reforma penzijskog sistema.
Što je najgore, malopre smo čuli podatke, procena je negde oko 180 milijardi dinara nenaplaćeno. Toliko manje u budžetu države Srbije. Niko još ne zna koje firme, a da ne govorimo o pojedincima na koje se to odnosi.
Zato mislim da je ovih nekoliko pitanja, po meni, dovoljno obrazloženje za nužnost donošenja zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Šteta što ga ni jedna Vlada do sada nije predložila, da bismo to na vreme predupredili sa još manjim posledicama.
Zato ćemo kao poslanička grupa SPS – JS dati punu snažnu podršku donošenju zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Cilj koji se želi postići time u stvari opravdava ovako nešto.
Šta je cilj? Da se uspostavljanjem centralnog registra konačno uspostavi i vodi centralna baza podataka, koja je prvo jedinstvena, a drugo usklađena, i kao takva ona je u interesu i Vlade, države, u interesu poslodavca, u interesu pre svega i osiguranika.
Zašto u interesu države? Zato što će imati jedan efikasniji sistem socijalnog osiguranja i sigurno povećana sredstva u budžetu. Zašto u interesu poslodavca? Zato što će imati jednostavniji sistem prijavljivanja, promena prijave, odjave, bez mnogo administriranja.
Konačno, zašto će osiguranik imati vajde? Što će upravo mesečno imati informaciju da li mu se uplaćuju doprinosi ili ne uplaćuju. Dakle, pojednostavljeno rečeno, svi imaju vajde od toga i trebalo bi ga što pre doneti.
Želim samo da istaknem vrlo kratko sedam karakterističnih pitanja kada je u pitanju centralni registar, odnosno šest, a sedmo – želim da postavim mojoj Vladi pitanje.
Prvo, karakteristika centralnog registra je što će uspostaviti jedinstvenu i usklađenu bazu podataka, o čemu sam već govorio. Druga karakteristika je što će obezbediti povezanost ključnih igrača, da tako kažem, u ovoj oblasti, a to je Fond PIO, zdravstvenog osiguranja, osiguranja za slučaj nezaposlenosti, Poreske uprave i da ne nabrajam dalje. Pri tome, istaći dnevnu ažurnost centralnog registra, dakle, nešto što omogućuje i da bude jedinstven i da bude usklađen i da bude povezano i da bude vrlo efikasno.
Redovna mesečna kontrola, analiza i usaglašenost svih podataka obveznika uplate doprinosa, naravno, osiguranika omogućuju ono o čemu sam govorio, glavno pitanje, a to je da osiguranik ima mesečnu informaciju da li mu se ili ne uplaćuje doprinos, a istovremeno veoma brzo može da se evidentira nesavestan poslodavac, a ne, kao što smo imali situacije, kada prođe mnogo godina, da onda više ne može ni da se utvrdi ko su ti poslodavci, o kome se radi, ko su ti pojedinci.
Takođe, jedna važna obaveza koja se utvrđuje za Poresku upravu veoma značajna, a to je da pored zbirne prijave, koja inače radi uplate svih doprinosa, obavezuje se da vodi pojedinačno za svakog osiguranika i po svakom osnovu. Dakle, koncentrisano sve na jednom mestu, obaveza svih njih da dostavljaju i pravo korisnika da bude informisan da li su doprinosi uplaćeni.
Naravno, uvođenje jedinstvenog broja, kao peto pitanje, i o obvezniku i o osiguraniku koji će, naravno, da služi svim korisnicima tih podataka, ali mislim da je to još važnije što ćemo uspostaviti neki prvi korak ka dolasku do toga da nam to bude jedini broj koji se odnosi na bilo koju ličnost u ovoj zemlji.
Konačno, kada sam govorio o interesu poslodavaca, neće više biti prijava Fondu PIO, Fondu zdravstvenog osiguranja, Fondu za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pa onda promene, pa onda odjava, pa trči iz jedne u drugu filijalu, već se uvodi jedinstvena prijava koja se dostavlja Centralnom registru, koja obuhvata, omogućuje i prijavu, i promenu i odjavu. Dakle, to je to veliko olakšanje racionalizacije kada su u pitanju troškovi i posao, a odnosi se na poslodavce.
Naravno, svi se sećamo koliko, i sad nam je prisutno, koliko problema u jurnjavi da se popune M4 obrasci, da li su ga predali, čini mi se, valjda je sada do kraja aprila ili kako bi, da li su obuhvaćeni, nisu itd. Na ovakav način, ovako kako je zamišljen centralni registar, omogućuje, to je sada njegova obaveza, da on Fondu PIO do februara dostavi sve podatke za svakog osiguranika po svim osnovama.
Dakle, veoma jednostavan sistem koji će se uspostaviti, koji omogućuje i efikasnu naplatu i efikasno ostvarivanje prava pojedinaca i, naravno, koji omogućuje racionalizaciju posla u toj oblasti, olakšanje poslodavcima u administriranju i nema nikakve dileme da ovakvo pitanje, ovakav koncept treba apsolutno podržati.
Imam jedno pitanje za Vladu ili jedan poziv. Koliko god je greška prethodnih vlada što to nije do sad urađeno, nemoj da ova naša upadne u to da sad ovo zaboravi. Pitam vrlo konkretno, znam da postoje tehnički problemi, tehničke mogućnosti da se dođe do toga – da li je ovo prevelik rok za usaglašavanje od tri godine? Da li postoji prostor da se to efikasnije uradi?
Pazite, još tri godine ćemo raditi po starom, tako što će se predavati ili Fondu PIO ili Fondu za zdravstveno osiguranje prijava, ali po zakonskim propisima koji su važili. Nije li to mnogo? Nije li to možda i vreme koje treba iskoristiti da zaživi u potpunosti ovaj Centralni registar sa ovakvim konceptom?
Dajem priliku Vladi da vrlo detaljno objasni ovo pitanje kroz pitanje da li postoji mogućnost za smanjenje roka ili ne? Ako ne, javnosti mora da se da jasan odgovor koji su to problemi, koje su to tehničke mogućnosti, odnosno nemogućnosti da se sprovede.
Ponavljam, poslanička grupa SPS-JS daće apsolutnu podršku ovom predloženom zakonu i smatra da ga što pre treba doneti.
Zadržaću se kratko na Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada 183 o zaštiti materinstva. Ova konvencija je usvojena 2000. godine i ne vidim razloga zbog čega je stajala sve ovo vreme, pogotovo što je sva prava koja su evidentirana u Konvenciji, već su predviđena našim pozitivnim zakonskim propisima.
Želim da zadržim pažnju na samo tri pitanja. Pravo žene na trudničko bolovanje, trudnoću, održavanje trudnoće, na porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta do godinu dana je pravo koje je predviđeno našim Zakonom o radu.
Konvencija traži da porodiljsko odsustvo bude minimum 14 nedelja. Preporuka traži da bude 18. Mi već to imamo tako što je mesec dana najmanje pre i tri meseca najmanje posle. Dakle, nema nikakvih razloga što se toga tiče da to ne kažemo, a da ne pričam još o drugoj stvari, za drugo dete, za treće dete itd. povećava se to odsustvo na dve godine itd.
Predlog mojoj Vladi da razmisli o drugom pitanju koje tangira ova konvencija, a to je pitanje o održavanju trudnoće.
Zakon o radu kaže da se isplaćuje naknada najmanje 65%. Zakon o zdravstvenom osiguranju je rekao 65%. Predlažem, a imajući u vidu neka iskustva koja se događaju u Srbiji želim da istaknem primer Beograda, na čijem čelu je koalicija kao i na nivou Republike, uz podršku LDP-a, koji je preuzeo na sebe u prošloj godini 23.500 isplata za trudnice do 100%. To je 365 miliona dinara.
Pored toga, Beograd je preuzeo na sebe da nezaposlenim ženama da jednokratnu novčanu pomoć prilikom porođaja od 40 hiljada za prošlu godinu, negde oko četiri hiljada žena je koristilo, a 50 hiljada za ovu godinu. To je 250 miliona dinara.
Želim da istaknem, kao pozitivan primer, primer Beograda i svih onih opština koje se trude da na taj način u ovim uslovima ekonomske krize pomognu tim kategorijama građana.
Naravno, svestan sam i toga da je Beograd imao te finansijske mogućnosti. Svestan sam i toga da ima opština koje ne mogu, ali ima i onih koje imaju političko raspoloženje da to urade i onih koji o tome ne razmišljaju.
Moj predlog je mojoj Vladi da razmišlja i predvidi da trudničko bolovanje 100% bude u Srbiji i da jednostavno iznađemo način i sredstva, i da na taj način podstaknemo i da pomognemo ovu oblast materinstva, zaštitimo materinstvo.
Trudnoća nije bolest, trudnoća je nešto lepo, nešto što treba podsticati, nešto što treba zaštititi. Mislim da treba razmišljati u tom pravcu da se i trudničko bolovanje takođe podigne na nivo 100%. Ponavljam, to je nešto što je lepo, nešto što je plemenito, to nije bolest.
U obavezi smo i želim da verujem da je to tako i da ćemo to uraditi, da pružimo pun doprinos u podsticanju toga i u zaštiti materinstva.
Treće što se odnosi na pravo žene, na povratak na isto radno mesto, na pravo žene da ne bude izložena testu na trudnoću prilikom prijema, na pravo žene da bude zaštićena, da ne može da bude otpuštena za vreme trudnoće, jeste nešto što je predviđeno našim pozitivnim propisima i to je nešto na šta Vlada treba da obrati pažnju da bi se to striktno provodilo.
Iskoristio sam priliku da navedem nekoliko ovih primera, da pozovem Vladu na to da razmišlja o povećanju naknade za trudničko bolovanje i bolovanja za vreme trudnoće i da dam punu podršku i ovom predlogu zakona o potpisivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183 o zaštiti materinstva.
Naša poslanička grupa će u danu za glasanje glasati za sva tri zakona glasati i dati snažnu podršku.

Vreme predviđeno za diskusiju ovlašćenog predstavnika SPS-JS je utrošeno. Reč ima gospodin Radojko Obradović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre Milosavljeviću, gospođo Snežana Lakićević-Stojačić, osnovno pitanje je zašto Skupština Srbije ili zašto skupštine donose zakone? Sve skupštine u svetu, pa i ova naša, treba da definišu određene probleme koji postoje u određenoj oblasti i da onda zakon bude rezultat problema koji postoji u određenoj oblasti i da ponude odgovarajuća rešenja.
Imamo jedan set predloga zakona. Ministar i sve kolege su najviše pažnje posvećivali zakonu o Centralnom registru osiguranika. Kada pogledamo tekst zakona i obrazloženje trebalo bi da imamo odgovore u obrazloženju koji su to problemi koji definišu ovu oblast, a u tekstu zakona predlog je kako ćemo u budućnosti da otklonimo sve te probleme koji postoje.
Kada pažljivo pročitate obrazloženje, gospodin Milosavljević iako nije resorni ministar je govorio o nekim od tih stvari, u obrazloženju se kaže da je što se tiče finansiranja Vlada preuzela obavezu još 2005. godine kreditom od Svetske banke, po posebnim i vrlo povoljnim uslovima, da napravi zakon koji će omogućiti konsolidovane naplate i izveštavanje u oblasti socijalnog osiguranja.
Vlada je, imajući u vidu utvrđenu politiku vezanu za reformu u oblasti socijalnog osiguranja, obaveze preuzete međunarodnim ugovorom koje podrazumevaju liberalizaciju aktivnosti, pre svega donela prvo uredbu do donošenja zakona kojim je uspostavila Centralni registar, a zakon predstavlja utvrđivanje one obaveze koja postoji i sve što je uspostavljeno uredbom sada treba definisati i bliže urediti samim zakonom.
Ovaj zakon treba, kaže se u obrazloženju, da utvrdi odgovarajući organizacioni oblik za obavljanje poslova uspostavljanja i vođenja centralne baze podataka koja će objediniti različite baze podataka koje se vode za iste grupe korisnika i da uvodi centralnu bazu podataka o obaveznicima osiguranja.
Ovo će obezbediti efikasniju kontrolu naplate doprinosa, smanjiti troškove administriranja i omogućiti efikasnije funkcionisanje sistema socijalne zaštite. Različito vođenje evidencije poslodavaca i osiguranika dovodilo je do brojih problema, nije bilo jedinstvene evidencije, nije moglo da se utvrdi kada ko šta plaća i to je stvaralo dodatne probleme.
Vlada je, pored ostalih mera, u nekoliko navrata donosila odluke o povezivanju staža za lica kod kojih je utvrđeno da je bilo izbegavanja obaveze plaćanja određenih obaveza. I u ovom sistemu ovaj zakon će u potpunosti zaštititi sve zaposlene od nesavesnih poslodavaca. Postojeće zbirne prijave će biti drugačije definisane i urediće se čitava oblast, a omogućiće se da doprinosi ne budu nenaplaćivani.
Ozbiljan problem je predstavljalo, kaže se u obrazloženju, to što nije bilo koordinacije između Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Nacionalne službe za zapošljavanje.
Obaveza za sve one koji nas gledaju kada se donose zakoni da se, između ostalog, kaže koliki su finansijske obaveze države kada se donese novi zakon. Onda se kaže - da nema novih obaveza pošto je već budžetom predviđeno za 2010. godinu funkcionisanje centralnog registra i to je već predviđeno ovim obavezama.
Zakon se inače donosi po hitnom postupku po skraćenoj proceduri zato što je, kaže se u obrazloženju, neophodno, imajući u vidu već utvrđenu politiku vezanu za reforme obaveznog i socijalnog osiguranja, kao i kredit Svetske banke, da se čitava stvar završi do 30. septembra 2010. godine.
Imamo zakon, imamo obrazloženje. Kada pažljivo pročitate zakon i obrazloženje, vidite da u ovoj oblasti očigledno postoji nekoliko problema. Jedan problem je, koji mogu da vidim iz jednog i iz drugog. da se ne plaćaju doprinosi za PIO. Drugi je problem manjak u Fondu PIO. Treći problem na koji se jasno ukazuje je nekoordinacija između državnih organa. Četvrti problem je obaveza poštovanja međunarodnih obaveza. Bar četiri problema, prilično važna i prilično ozbiljna možemo da vidimo iz teksta zakona i iz obrazloženja.
Država je uzela kredit od Svetske banke, ima obavezu da taj kredit ispuni. Da li država ima obaveze prema nekim drugim međunarodnim organizacijama, osim Svetske banke – mislim da ima? Ključ rešenja problema ekonomske krize u kojoj se Srbija nalazi je Sporazum sa MMF.
Imam tekst, Pismo o namerama, koji su potpisali već bivši guverner gospodin Jelašić, ministarka finansija gospođa Dragutinović i predsednik Vlade gospodin Cvetković, strana 5: do kraja februara 2010. godine biće donet zakon o reformi penzionog sistema, a opšti cilj kojim se rukovode reforme je smanjenje troškova za izdatke Fonda PIO na 10% sa sadašnjih 13%.
Danas je 14. april, pa da li u proceduri postoji Zakon o reformi penzionog sistema – ne postoji? Da li poštujemo obavezu koju imamo prema MMF – ne? Da li ćemo smanjiti potrošnju sa 13% na 10%? Ovde smo u Skupštini često govorili o tome. Meni je žao što gospodin Ljajić ima neke druge obaveze pa nije danas ovde, ali gospodin Milosavljević vrlo često dolazi pa je imao prilike da čuje o tome.
Moji prijatelji gospoda Perić i Čolaković često su sa mnom razmenjivali mišljenja o reformi penzionog sistema. Sada je udeo penzija 13% u bruto društvenom proizvodu. Kada smo govorili o obavezi koju Republika Srbija, odnosno Vlada Republike Srbije, na koju se često pozivamo, preuzela prema MMF i obavezu da smanji izdatke za penzije sa 13% na 10% rečeno je – da se to neće desiti i neke stranke i neki visoki funkcioneri, potpredsednici Vlade, neće dozvoliti.
Sada imamo izjavu gospodina Krkobabića od 12. aprila, koji kaže: "Uštede ćemo ostvariti reformom i svešćemo nivo izdvajanja sa 13% na 10%" – list "Danas" 12. april. Kako pre mesec dana nije bilo moguće da se sa 13% svede na 10%, a danas je moguće? Da li je moguće da samo uštedama u Fondu PIO mogu troškovi da se smanje za 30%? Da li je moguće da je Fond PIO toliko neracionalan?
I krivicu svaljujemo na penzionere, koji su zasluženo po zakonima otišli u penziju, ispunili svoj osnov, a sada glavnu krivicu za razvoj Republike Srbije svaljujemo na penzionere. Kako je moguće da gospodin Krkobabić danas kaže da će to biti svedeno sa 13% na 10% - moram da priznam da tu matematiku ne znam. Završio sam neke škole, učio sam brojne matematike.
Kada pogledate statističke podatke u poslednjih godinu dana broj zaposlenih je smanjen za 132.000, broj penzionera je povećan za 25.000, a Dragan Vukmirović, direktor Statističkog zavoda Srbije, kaže – da će u sledećih 20 godina, ako se nastave sadašnje demografske tendencije, broj stanovnika biti smanjen za milion.
Kako je moguće, uz minimalan rast koji se predviđa u narednim godinama od nekoliko procenata bruto društvenog proizvoda, sa smanjenjem broja zaposlenih, sa povećanjem broja penzionera, ne smanjivati penzije, a njihov udeo u bruto društvenom proizvodu smanjiti sa 13% na 10% - to ne umem da sračunam?
Danas i gospodin Krkobabić, potpredsednik Vlade, priznaje da će to biti sa 13% smanjeno na 10%, odnosno da se vratim na prvo pitanje, zakon ne daje odgovor na ispunjenje međunarodnih obaveza, jer ispunjavamo zakonom obaveze prema Svetskoj banci, ali ne ispunjavamo obavezu prema MMF.
Oko nekoordinacije državnih organa, očigledno zakon ukazuje da ne postoji saradnja između državnih organa. To za nas naravno nije novost. Svaki dan kada otvorite bilo koje novine ili pogledate vesti vidite da ne sarađuju ni ministri u Vladi, a taman posla da će sarađivati državni organi. To što će ovaj zakon to da promeni, to ni u jednom članu tog zakona ne piše.
Sigurno je da će ovaj zakon da nam da informaciju – da li neko ne uplaćuje doprinos. To što ćemo imati informaciju, do rešenja problema je dalek put. Da li je to tačno? Evo navešću vam jedan konkretan primer – Koridor 10.
Svaki dan ćete videti u novinama da državni organi ne rade svoj posao, da ima ozbiljnih problema u realizaciji Koridora 10, da tender putuje od pisarnice Vlade do resornog ministarstva satima i danima, sve dok ne istekne onaj Ugovorom predviđeni rok. Ljudi ne rade svoj posao. Pozivaju se na ličnu odgovornost i direktori, i ministri i ne znam ko sve, ali da li to rešava problem? Naravno da ne rešava – i dalje nema pomaka na Koridoru 10.
Da li će ovo da reši problem neplaćanja doprinosa – nisam siguran? To ćemo videti tek u narednim mesecima, pošto ne sumnjam da će zakon biti izglasan. Da li se razmišljalo, i to je problem kada naiđe resorni ministar, uz svo uvažavanje gospodina Milosavljevića, jer smo nekada imali priliku da sarađujemo, ali on resorno nije zadužen za tu oblast, već je za to zadužen ministar Ljajić, postoje drugi predlozi i druga rešenja koja su bila u opticaju?
Na primer, postoji mogućnost da se uplaćuje bruto doprinos, dakle da poslodavac dođe u banku, uplati bruto platu svakom zaposlenom na posebnom formularu koji bi definisan i koji bi tačno definisao koji deo plate ide zaposlenom, a koji deo plate ide u određenom procentu određenim fondovima, svim onim obveznicima kojima je poslodavac dužan da plati. To bi sigurno mnogo efikasnije rešilo ovaj problem nego što je predloženo ovim zakonom.
Zakon će nam dati informaciju, ali i dalje neće rešiti problem koji postoji. Samo pitam da li se o tome razmišljalo.
Četvrto pitanje koje otvara ovaj zakon to je pitanje – manjka u Fondu PIO. Da li će se taj problem rešiti tako što će se ubuduće na osnovu informacija koje dobijamo, koja će biti na mesečnom nivou na osnovu ovog zakona, kada budemo znali ko uplaćuje, a ko ne uplaćuje plate, i šta ćemo sa tim da radimo, odnosno kako će da se vodi ekonomska politika Srbije u narednim godinama? To je ključ za punjenje budžeta, ali i ključ za punjenje Fonda PIO.
Mislim da odgovor na to pitanje možemo da dobijemo – kada pogledamo kojom se brzinom Srbija zadužuje, koje obaveze Srbija preuzima u narednim godinama i brzina kojom se puni budžet Republike Srbije.
Za 2010. godinu je rečeno da će biti blagi rast, da će krenuti oporavak srpske privrede i da će 2010. godina biti povoljnija od 2009. godine. Čak su prognoze predvidele povećanje budžeta, a budžet preko doprinosa i onih primanja nam predstavlja odraz onoga što se dešava u Republici Srbiji. Predviđeno je da će postojati rast u budžetu za 2010. godinu otprilike 9-9,5%, u zavisnosti šta je baza za proračun, u odnosu na 2009. godinu.
Kada pogledamo rezultat toga je da je predviđeno da će primanja 2010. godine biti oko 660 milijardi, 2009. godine, da vas podsetim, prihodi su bili 624 milijarde, znači 36 milijardi dinara više u 2010. godini nego u 2009. godini.
Kada pogledamo prva tri meseca ove godine, prihodi budžeta ne da nisu veći 10%, nego su manji 2,5%, znači u nominalnom iznosu su manji. Kada uzmete u obzir inflaciju, to je 6 -7% manje nego prethodne godine.
U prva tri meseca 2009. godine, koja je bila okarakterisana kao vrlo krizna godina, imali smo prihode od 147 milijardi, a ove godine, godine kada izlazimo iz krize, u godini kada rešavamo probleme, to je svega 144 milijarde. Kako ćemo puniti budžet ako i sad imamo mnogo manje prihoda nego što smo imali pre godinu dana i kakva je to garancija za godine koje dolaze?
Pogledajte kako se Srbija zadužuje i kakve su obaveze koje preuzima. U toku mandata ove Vlade, a to je otprilike 680 i neki dan od kada je Vlada formirana, Srbija se zaduživala otprilike oko tri miliona evra na dan, 34 evra svakog sekunda. Znači, govorim otprilike 14 minuta, Srbija je zaduženija 14 minuta puta 60 sekundi puta 34 evra, uključujući i noć, kada ništa u Srbiji ne funkcioniše.
Kakva je to garancija da ćete puniti fond PIO i kakva je to garancija da će penzije biti isplaćivane? Kada sad pogledamo o čemu raspravljamo i način na koji se rešava problem, predlaže se uvođenje registra, a ne rešava se nijedan od problema koji postoji.
Apsolutno ne postoji ideja kako ćemo izaći na kraj sa tim procesom, iako se i dalje broj penzionera povećava po stopi ili u broju 25 hiljada godišnje, a i dalje se broj zaposlenih smanjuje, da ne pričamo o onim svim firmama koje će biti ugašene zbog stečaja i nekih drugih stvari, zbog racionalizacije državne uprave i svega onoga što ova Vlada predviđa.
Kada to sve uzmemo u obzir, ne postoji nikakva garancija da ćemo za godinu dana imati stabilan sistem, za pet još manje, nego se u stvari sve prolongira za neko drugo vreme, za neku drugu Vladu i za neke druge ljude koji će taj problem rešavati. To svima nama apsolutno ne uliva poverenje i ne daje nam nadu da će nam biti bolje.

Iskorišćeno je petnaest minuta vremena ovlašćenog predstavnika. Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Poštovani gospodine Obradoviću, vrlo pažljivo sam vas slušao, mnogo ste tema i pitanja postavili i otvorili. Najveći broj onoga nije u direktnoj vezi sa ovim zakonom.
Oko ovog zakona je apsolutno postignut konsenzus svih relevantnih institucija da se on kao takav donese i da se krene ka sređivanju sistema, ka boljoj i preciznijoj evidenciji, ka lakšem utvrđivanju onih koji ne plaćaju svoje obaveze, a time i ka većoj disciplini finansijskoj i većoj izvesnosti i realnosti plaćanja obaveza iz budžeta.
Uz svo uvažavanje, generalno vas slušajući, pada mi na pamet ona lepa podela ljudi na tri grupe. Prvi su oni koji gledaju šta se oko njih dešava, drugi su oni koji se čude onome što se oko njih dešava i treći su oni koji čine da se stvari dese.
Ova Vlada čini da se stvari dese, da se sistem sredi, da se dovede u red, da se doprinese sređivanju stanja, naravno, želeći sve najbolje, ali uvek je moguće i da ni ovaj zakon ne donese sve ono što očekujemo da će se desiti. Vi mi, uz svo uvažavanje, ličite na one koji sada ne samo da gledaju i kibicuju, nego se čude onima koji rade i čine da se neke stvari dese.
Pozivam vas da kroz raspravu budete konstruktivniji i predložite kako da se ovo što je predloženo još bolje unapredi i kako da dobijemo još bolji i kvalitetniji zakon, kako da što pre ispunimo uslove, napravimo elektronski sistem koji će doprineti da i pre 2012. godine ovaj zakon profunkcioniše. U tom kontekstu shvatam i debatu, i diskusiju i potrebu svih da dobijemo što bolji i što kvalitetniji zakon.

Pravo na repliku narodni poslanik Rade Obradović.

Moram da priznam da nisam baš razumeo, jer očigledno niste pažljivo slušali. Upravo sam govorio o problemima koji postoje u oblasti i očigledno ako hoćete da rešite problem, ako ste vi ti koji nešto radite, onda nemojte da dozvolite da Srbija bude jedina zemlja u svetu u kojoj dokumentacija od pisarnice Vlade do ministarstva koje je na drugom spratu putuje dovoljno dugo da se probije procedura i da se zakasni.
Druga stvar, ako ste preuzeli obavezu prema Svetskoj banci, onda ispoštujte obavezu i prema MMF, jer je i to takođe obaveza. Od ovih ljudi ovde nema potrebe da nas delite na one koji dobro misle ovoj zemlji i koji ne misle, iz prostog razloga što smo mi izabrani od strane građana.
Uz svo uvažavanje Vlade koja rešava probleme, mi smo tu da pomognemo da se ti problemi reše. Mi vam ukazujemo na to da ovaj zakon ne rešava suštinski problem, ne rešava problem Fonda PIO, a ono što je preuzela Republika Srbija, odnosno ono što je uradila Vlada u ime Republike Srbije, preuzela je međunarodnu obavezu, kao što je i ovaj zakon međunarodna obaveza, da do kraja februara da predlog kako će se taj problem dugoročno rešiti.
To što ćemo se podeliti na one koji su u jednoj, drugoj ili trećoj grupi neće rešiti problem penzija. To što ćete vi reći da mi nismo pomogli u rešavanju tog problema, to neće rešiti problem toga što su budžetski prihodi daleko manji nego što su bili.
Ovde je bila ministarka finansija. Na postavljeno pitanje da li Vlada i Narodna banka prate ono što se dešava u Grčkoj, ministarka je rekla da to nema s nama nikakve veze. Na isto to pitanje Narodna banka i guverner su odgovorili na pet gusto kucanih strana, o tome šta sve Narodna banka radi da se kriza iz Grčke ne bi prelila u Srbiju. Prema tome, upravo to što vi radite neće rešiti problem.
Evo, sve ste vi u pravu, apsolutno ste sve u pravu, mi ne pomažemo ništa, mi nismo uradili ništa da ovaj zakon bude bolji. Da li će to pomoći da za godinu dana penzije budu povećane i budu isplaćene? Siguran sam da ne, a i vi jako dobro znate da ne. Da li će to pomoći da umesto što je predviđeno 250 kilometara puteva na Koridoru 10 bude izgrađeno 47 kilometara na putu Koridora 10? Sigurno da neće. Prema tome, to znamo jako dobro i vi i ja.
Način na koji ćemo podeliti Srbiju na dva ili tri dela, kao što vi pokušavate da uradite, neće rešiti ni jedan problem. Ukazujemo vam na problem. Jasno vam je da taj problem postoji i jasno vam je da ovo što je ovde predloženo rešava problem u sledećih iks godina.
Nisam rekao da ovaj zakon ne treba da se donese, samo vam kažem da to nije suštinski problem i nije prioritet u ovom trenutku, a vaša Vlada bira prioritete. Očigledno na potpuno pogrešan način jer problemi u Srbiji se ne rešavaju nego se produbljuju.

Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je pred nama jedan zakon i dve ratifikacije i ja ću se u svom izlaganju pozabaviti malo ovim zakonom o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja, a moje kolege će govoriti više o ove dve ratifikacije.
Zakon o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja uređuje osnivanje organa i delatnost tog registra, kako je on povezan i kakvi su odnosi sa drugim institucijama koje se bave obaveznim socijalnim osiguranjem.
Ono što je karakteristično za Srbiju u prošlosti, a čini mi se i sada, jeste da znatan broj nesavesnih poslodavaca izbegava da uplaćuje doprinose obaveznog socijalnog osiguranja za osiguranike. To su doprinosi koji se odnose na PIO, doprinosi koji se odnose na zdravstveno osiguranje i doprinosi koji se odnose za slučaj nezaposlenosti.
Ova pojava ima za posledicu da su prihodi u budžetu manji, a to znači da su i sredstva sa kojima raspolažu naročito fondovi zdravstvenog osiguranja i PIO manja. To s druge strane izaziva određene probleme ljudima, naročito onima koji žele da odu u penziju a ispunili su uslove za penziju, jednostavno imaju nepovezan radni staž. To takođe izaziva probleme da ljudima radni staž nije onaj koji je stvaran nego je manji.
Danas je često da u Srbiji imate proteste. Jedan od čestih zahteva radnika jeste povezivanje radnog staža. Sa druge strane, mnogi radnici ne mogu da overe zdravstvene knjižice i jednostavno ne mogu da koriste i ona prava koja im sleduju iz obavezne zdravstvene zaštite.
Država i Vlada Republike Srbije sa ovim problemom su se sreli mnogo godina unazad i oni su pokušavali na neke načine da rešavaju taj problem. 2005. godine je pokušavano rešavanje tog problema, 2009. godine pokušavano je rešavanje problema. Ova Skupština je 2009. godine donela dva zakona. Jedan zakon je o otpustu dugovanja za penziono i invalidsko osiguranje, drugi je o mirovanju i otpustu dugovanja za zdravstveno osiguranje.
Država je tada pokušala da, jednostavno, na neki način sugeriše poslodavcima, ako redovno budu izmirivali obaveze, da će im one obaveze koje nisu izmirene u prošlom periodu na neki način otpustiti, a trebalo je da u narednom periodu redovno izmiruju nekih tri godine, ako se ne varam, svoje obaveze.
Siguran sam da su se mnogi poslodavci prijavili i pokušaće na taj način da reše svoj problem, ali sam takođe siguran, sa druge strane, da će ponovo pokušati da izbegnu one stvari koje su definisane u zakonu, a država je ta koja jednostavno mora te stvari i sankcioniše.
Ono što je takođe jako važno zbog čega su ti zakoni, siguran sam, bili potrebni, da u vreme ekonomske krize vi ne možete, na kraju krajeva, zato što je nešto i slabom organizacijom i koordinacijom državnih službi neko izbegao da plati porez, odnosno doprinose, čini mi se da bi država morala da ima razumevanja zato što je ekonomska kriza i problem likvidnosti firmi, da na neki način njima dozvoli da može taj dug da im se otpusti, ako budu u narednom periodu revnosne platiše.
Sa druge strane, mnogo puta se dešavalo da budemo potpuno svesni da je država sama platila doprinose koji nisu bili izmireni, iz prostog razloga da bi ljudi otišli u penziju, jer pokazalo se da u procesu tranzicije, neuspelim privatizacijama, nisu uplaćivani doprinosi. Jednostavno, to se s druge strane pokazuje da je to najčešće u onim sredinama koje su najsiromašnije. Gledano i sa socijalnog aspekta, država je morala to da uradi, jer nije pošteno prema tim ljudima koji su pošteno zaradili penziju da ne mogu da odu u penziju.
Primena ovog zakona u narednom periodu treba da poboljša naročito evidenciju o osiguranicima. S druge strane, treba da uspostavi i bolju kontrolu. Jednostavno, da se ne desi ono što se u prošlosti dešavalo, a to znači da te prijave nisu ažurirane i moglo je da se desi da neko ne plaća doprinose a, s druge strane, važno je kad se uoče te nepravilnosti, da institucije sistema mogu odmah da reaguju, a to znači da se prisile određeni poslodavci koji neće da plaćaju doprinose, da te doprinose moraju platiti.
Ono što je takođe važno i što su definisana načela u ovom zakonu, jeste da je centralni registar nezavisna situacija, efikasna i ekonomična institucija. Nezavisna, to znači da mora imati potpunu nezavisnost. Jedinstvena baza podataka je nešto što mora da bude tačno i s te strane je nemoguće imati nekakav uticaj na centralni registar. S druge strane, da bude efikasan, to znači da se podaci moraju dnevno ažurirati.
Softver koji bude pratio centralni registar moraće da bude jako dobar, moraće verovatno i dugo da se testira da bi bio potpuno funkcionalan, a takođe i hardver koji bude sve to pratio, čini mi se da mora da bude zadnja reč tehnike, tako da bi se ta efikasnost omogućila i dobila, moramo prvo da imamo i preduslove, softver i hardver, a to znači da ljudi moraju biti obučeni da mogu ceo posao da iznesu.
Što se tiče ekonomičnosti, potpuno je jasno, to su kolege rekle, da imate sada na nekoliko mesta da se vrše određene prijave i da te baze podataka nisu usaglašene, da se ne mogu upoređivati i sve to je imalo za posledicu ono što smo pre toga rekli, da se izbegava plaćanje socijalnih doprinosa, a nadam se da će i ta ekonomičnost, znači smanjenje procedura, prijavljivanje samo na jednom mestu, a onda iz baze podataka korišćenje tih podataka od različitih institucija, dovesti da ceo ovaj sistem dovede do ekonomičnosti u svom funkcionisanju.
Ono što je takođe važno, jesu organi. Organi su upravni odbor i direktor. Naročito je važan upravni odbor koji ima pet članova. Odmah da se razumemo, tih pet članova, u Zakonu piše da nisu plaćene funkcije. Tih pet članova su predstavnici Republičkog fonda PIO, Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, Nacionalne službe za zapošljavanje, Poreske uprave i Agencije za privredne registre.
Znači, to su one institucije koje će direktno sarađivati sa centralnim registrom i sve nepravilnosti i manjkavosti u radu, čini mi se da je dobro definisano, da oni mogu na upravljačkom organu, a to je na tom upravnom odboru definisati te, da kažem loše strane, i neke stvari i nedostatke mogu brzo otkloniti.
S druge strane, takođe je važno u ovom trenutku reći, zato što je donesen zakon o smanjenju broja radnika u državnoj administraciji. To znači da u centralni registar prelazi samo ono što postoji, a to je služba Vlade Republike Srbije, koja je postojala, koja je bila i definisana namenskim povlačenjem sredstava od 25 miliona po vrlo povoljnim uslovima. Prema tome, nema tu zapošljavanja novih ljudi, već samo ljudi koji su bili u službi centralnog registra, sada će preći u centralni registar. Mislim da tu neće biti nikakvih problema.
Ono što takođe zakon definiše jeste podnošenje jedinstvene prijave u elektronskom obliku. Jedinstvena prijava u elektronskom obliku se podnosi na jednom mestu i ona se podnosi tri dana posle toga kad neko zasnuje radni odnos ili se potpiše ugovor o radu, ili nekome prestane delatnost, odnosno dobije otkaz.
Oblik i sadržinu te jedinstvene prijave propisuje Vlada na predlog ministarstva i ona će biti doneta 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Pošto će to biti jedinstvena prijava, jako je važno da više poslodavci neće imati onih problema koje su imali do sada, a to je da idu na šaltere Fonda PIO, pa da idu na šalter Fonda zdravstvenog osiguranja, već će biti jedinstvena prijava koja će se na jednom mestu popuniti, predati i onda ide u Centralni registar, a svi ostali iz centralnog registra, iz ažurirane baze podataka mogu da je koriste.
To će sigurno poslodavcima olakšati poslovanje, ako ništa drugo ušteda vremena i novca, a to se i uklapa u državnu strategiju smanjenja državne administracije, smanjenja određenih procedura koje su vezane za propise i za lakše poslovanje.
Ono što takođe definiše ovaj zakon jeste i definisanje jedinstvenog broja obveznika i taj broj mora da bude u saglasnosti sa nekoliko parametra. Jedan je matični broj čoveka, drugi parametar jeste pib vezano za preduzeće, odnosno poslovni subjekt i treći jeste da mora da bude usaglašen i sa propisima i zahtevima EU, jer mi kao država težimo EU. Prema tome, i ovi poslovi centralnog registra moraju da prate neke direktive koje su vezane sa stanovišta EU i taj broj jeste jako važan, jer se moraju zaštiti podaci koji su definisani u centralnom registru i njih mogu dobiti samo ove institucije sistema ili na lični zahtev osiguranik koji hoće da proveri da li su mu doprinosi uplaćeni i za koje vreme su mu ti doprinosi uplaćeni.
Ono što je takođe važno i što definiše ovaj zakon jeste da se, pored zbirne poreske prijave koja je do sada popunjavana, biće popunjavana pojedinačna poreska prijava za svakog obveznika. Poreska uprava je dužna da to preda centralnom registru mesec dana kasnije, znači sadašnji mesec za prethodni mesec. Iza toga, u centralnom registru će se izvršiti analiza tih podataka i automatski će se znati da li je za sve radnike poslodavac uplatio doprinose ili nije, za koje mesece i na koju osnovicu.
Kažem, tamo gde se uoče nepravilnosti, automatski iz centralnog registra ti ažurirani podaci se mogu prebaciti poreskoj upravi, a poreska uprava ima mehanizme da vrlo brzo reaguje i da sve one prihode koji nisu uplaćeni prema obavezi socijalnog osiguranja, koji su zakonom definisani, budu i uplaćeni.
Ne samo što će biti dobra kontrola, ovo će biti i dobra preventiva, jer potpuno sam siguran kad poslodavci svakog meseca budu znali da država, odnosno poreska uprava, odnosno centralni registar zna da neko nije uplatio doprinose, da će i oni biti revnosniji i pokušavati da ono što je definisano zakonom, to i ispune.
Ono što je takođe zakonom definisano, zato što je ovo osetljiva stvar, podaci o nekoj ličnosti, makar to bili i doprinosi, definisano je kako se mogu koristiti. Potpuno je definisane koje su obaveze Centralnog registra prema Poreskoj upravi, Poreske uprave prema Centralnom registru, odnosno kakve su obaveze Centralnog registra prema Fondu zdravstveno i PIO, odnosno obaveze i ovih fondova prema Centralnom registru.
Takođe je važno da svako može da traži za svoju ličnost podatke. Oni se dobijaju u elektronskom obliku. Mogu se dobiti i u pisanom obliku. Pitanje je samo kakav oblik budete želeli.
Ono što je takođe važno, podaci u centralnom registru su trajni i ne mogu se brisati. Oni ostaju tu trajno, a ako se uoče nepravilnosti, neka tehnička greška, takođe je zakonom definisano kako se ona ispravlja i ona mora u najskorije, najbrže vreme da se i ispravi.
Takođe je važno, da bi ovaj zakon, da bi Centralni registar startovao, odnosno počeo da radi potrebne su određene pripreme koje nisu jednostavne i po pitanju, čini mi se, ono što sam rekao i po pitanju softvera i po pitanju hardvera i organizacije, i svega ostalog i definisano je da to otprilike krajem 2012. godine treba sve da startujte, a 60 dana je potpisivanje oblika i šta treba da sadrži jedinstvena prijava.
U međuvremenu, ovde je data i obaveza Fonda zdravstvenog osiguranja i Fonda PIO da će oni biti ti koji će primati te jedinstvene prijave i da će oni kasnije, kada bude startovao tehnički centralni registar, prebaciti to u Centralni registar i neće biti nikakvih problema da Centralni registar, možda ta jedinstvena baza u Centralnom registru bude popunjena od podataka koji su već predati institucijama sistema, ovim fondovima ili samom Centralnom registru.
Na kraju, ono što očekujem je da primena ovog zakona će olakšati funkcionisanje određenih institucija ovog sistema. Olakšaće sigurno i poslovanje ljudi u državi Srbiji, odnosno poslodavaca. Smanjiće troškove i ubrzati određene procedure.
Uspostaviće bolju kontrolu budžetskih prihoda, a to znači i revnosnije plaćanje obaveza od strane poslodavaca i oni koji ne budu to izvršavali, da država može preko institucija sistema da pravovremeno reaguje.
Na kraju, smanjiće ili, da ne kažem, ukinuće one stvari koje se u državi Srbiji trenutno dešavaju, da ljudi žele da odu u penziju, a nemaju uplaćene doprinose za sve godine radnog staža ili da ljudi imaju manje godina radnog staža nego što su proveli u radu i da svako može za sebe i svoju porodicu da overi zdravstvenu knjižicu i da može da koristi usluge zdravstvene zaštite koje mu pripadaju po zakonu.
Verujući da će to u budućnosti u državi Srbiji tako i biti, G17 plus poslanička grupa će podržati ovaj zakon u danu za glasanje. Očekujemo od drugih poslaničkih grupa da urade isto.