Molim narodne poslanike da ne dobacuju. Narodni poslanici dobacuju, sa očiglednom namerom da kroz dobacivanje upozore na nejednak tretman narodnih poslanika. Upozorenje koje ste izneli, pažljivim uvidom u stenogram, videćete da su upozoreni narodni poslanici koji pričaju isključivo o "Telekomu".
Ponavljam, ne sporim zainteresovanost svih narodnih poslanika i teme, ali član 103. je vrlo jasan. Narodni poslanik koji obrazlaže istorijskim reminiscencijama temu i koji pokušava da uvede istorijski razvoj PTT saobraćaja, ima to pravo i on, kao i svi drugi.
Dakle, primena Poslovnika je striktna i svi poslanici su pred Poslovnikom jednaki.
Narodni poslanik Miroslav Markićević, pravo na repliku.

Hvala, potpredsednice.
Gospodinu Milivojeviću, mada sam u malo nezgodnoj situaciji pošto on nije ovde, replicirao bih. Znate, ako je on bio u temi, onda ja zaista imam pravo da mu repliciram, pošto je on govorio o infrastrukturi, o železničkoj infrastrukturi, pretpostavljam o vozovima kao delu poštanskog saobraćaja, pa je pričao i o pruzi, o brzini pruga, pominjao i lokomotive itd. Naravno da se mi iz Nove Srbije prepoznajemo u tome, pošto je očigledno na šta gospodin Milivojević aludira.
Ona pitanja što sam postavljao, to kažem gospodinu Milivojeviću, ne može nikako on da zabašuri nekakvim guslarskim pesmama o pozivanju na istoriju i šta je bilo pre 150 godina, i kočije, samo nam fale Indijanci i kauboji.
Ali, nesumnjivo jednu stvar govori o svojoj stranci – o visokom stepenu unutarstranačke demokratije u Demokratskoj stranci. Jer, ono što je on meni postavio, odnosno gde sam se prepoznao kao zamenik šefa poslaničke grupe Nova Srbija, on je tu u stvari postavio pitanje bivšem ministru za telekomunikacije, a sadašnjem predsedniku Demokratske stranke Borisu Tadiću.
Sadašnjem predsedniku Nacionalnog saveta za infrastrukturu, gospodine Milivojeviću, njemu to postavite pitanje, a ne da postavljate pitanje nekome ko nije prisutan, a kada je prisutan, onda ste manji od makovog zrna.
Prema tome, za mesec dana će biti već dve godine kako ova vlada funkcioniše kako funkcioniše. Savet za nacionalnu infrastrukturu je formiran. Da li je to ustavno ili nije? Ko te pita? Taj Nacionalni savet postoji. Cela Srbija zna da je predsednik DS, gospodin Boris Tadić, predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu.
Gospodine Milivojeviću, vi njemu postavite to pitanje. Ako nemate hrabrosti da javno adresirate ta vaša pitanja, pitajte onda na nekim unutarpartijskim sastancima. Mislim da bi to bilo poštenije prema građanima Srbije. Da tako razgovarate, a da izbegavate odgovore na pitanja, imate li vi odgovornost kao pripadnik vladajuće koalicije zašto je građanima poskupela duplo telefonska pretplata bez obrazloženja?
Ponavljam, tako se 82 miliona evra otima od građana Srbije, od njihove sirotinje, i daje nekom ko će da evropeizuje Telekom i PTT Srbije. Ne odgovarate na pitanje šta će biti sa tim radnicima koji su zaposleni u PTT Srbije, šta će biti sa građanima, milionima građana Srbije koji su učestvovali u pravljenju infrastrukture kojom sad gazduje PTT i Telekom.
Svi znamo da su seljaci, naši poljoprivrednici, pošto ste vi iz Dučalovića, ispod Ovčara, davali kravu najbolju u štali da bi imali telefon, i sad će to neko da mu otme u ime evropskog puta i da uruči jednoj stranoj kompaniji, svi znamo kako se zove, da bi Vlada preživela sa tih milijardu evra, koliko će da dobije za Telekom. Šta ćemo posle da radimo, gospodine Milivojeviću?

Pravo na repliku, narodni poslanik Srđan Milivojević.

Gospođo predsedavajuća, svakako ću iskoristiti pravo na repliku.
Za one koji nisu obavešteni i nisu informisani, gospodin Boris Tadić nikada nije bio ministar u Vladi Republike Srbije, već u Vladi SRJ. Moja diskusija se odnosila na period od 2005. godine. Tada je DS bila u opoziciji.
Znam da se neki ponašaju kao da smo mi ministre uvozili iz Kine ili Švedske, mi smo iz Švedske uvozili vozove i lokomotive, a ne ministre. Žao mi je što se neki prepoznaju u svakoj mojoj reči, ali je dobro zbog građana Srbije da izađu javno i da se prepoznaju, da kažu – jeste, mi smo ti na koje je mislio Srđan Milivojević kada je pitao kakve ste vi zakone doneli 2005. godine i zašto ih niste sprovodili.
Kada je Boris Tadić bio ministar u Vladi SRJ, u njegovom ministarstvu nije se ni kralo, ni kraduckalo, već se radilo, ali se nije raduckalo, nego se baš ozbiljno radilo. Krađa i kraduckanje se kao terminologija u politički život Srbije uvode u neko drugo vreme, baš u vreme kada nismo uvozili ministre iz Švedske, nego vozove i lokomotive.
Razumem nervozu zbog aktivnosti Specijalnog tužilaštva i razumem brigu i sekiraciju za svoje stranačke kadrove, da li će sednica glavnog odbora biti u Sava Centru ili u Centralnom zatvoru, ali to je briga za ljude koji na takav način doživljavaju politiku.
Zaista nemam nameru da ovde budem portparol ni Specijalnog tužilaštva, niti da ikoga upozoravam, da ikome šta govorim, preporučujem, svako je obavezan da se ponaša u skladu sa poslovnikom o radu i da u diskusiji koristi one argumente za koje misli da će biti dobri, da mu omoguće dobar rejting kod birača, da će mu omogućiti da ostvari ono što njegova stranka želi i za šta se zalaže.
Najčešće između doktrine i političke prakse postoji velika razlika, pogotovo u delovanju nekih stranaka u Srbiji. Jedno se govori, drugo se radi, ima se dva morala. Onaj moral koji se propagira, njega se ne pridržavaju, a onaj moral koga se pridržavaju, njega ne propagiraju.
Neću da govorim dalje na tu temu jer to nije tema ove sednice, tema ove sednice su poštanske usluge i kvalitet poštanskih usluga. Kada je reč o seljacima u Dučaloviću, hvala gospodu Bogu, imaju i telefone, imaju i mobilne telefone, imaju sve ono što treba da imaju seljaci.
Imaju i probleme koje imaju svi poljoprivredni proizvođači svuda u svetu, a pogotovo u Srbiji, i ti problemi su veliki. Mi ne bežimo od odgovornosti, mi idemo u susret problemima, probleme ne guramo pod tepih. Kad donesemo zakon o agenciji, onda biramo savete agencija i trudimo se da zakon sprovedemo u propisanom roku. Toliko o aktivnostima i radu DS.

Narodni poslanik je prijavljen. Dobićete repliku.
Podsećam sve narodne poslanike da sadržaj replike ne podleže članu 103. Dakle, tokom replike ne mora da se govori o dnevnom redu, ali sadržaj replike podleže članovima koji definišu naše međusobno ophođenje, tako da bih molila sve poslanike da, koristeći pravo na repliku, ne zaborave na obaveze iz članova koji definišu sadržaj, način i stil govora kojim smo obavezni da se jedni prema drugima ophodimo.
Narodni poslanik Miroslav Markićević, pravo na repliku.

Ovo što mi dajete još jedno pravo na repliku shvatio sam kao priznanje meni da nisam zloupotrebio ni Poslovnik, ni bilo šta, nego da se odnosi na prethodnog govornika.
Gospodine Milivojeviću, mi smo nedavno doneli mnoge zakone iz oblasti pravosuđa, nemojte da ih kršite. Nemojte to da dezavuišete. Nemojte da naručujete optužnice ovde iz skupštinskih klupa. To nije posao narodnih poslanika. Pustimo mi Tužilaštvo i Specijalno tužilaštvo i sve državne organe i pravosudne da rade svoj posao. Nemojte da ih dezavuišete i omalovažavate.
To što vi govorite, to je ugrožavanje nezavisnog sudstva kao jedne grane vlasti. Neka oni rade svoj posao i neka kažu, i policija i svi sa svojim istragama. Nemojte vi da tužite, presuđujete i naručujete ko će da bude uhapšen i gde će da budu sednice glavnih odbora. Bliže se izbori, gospodine Milivojeviću, pa neko ko je bio gori može da bude i doli, kako kažu naša bivša braća Dalmatinci.
Odakle je šta uvoženo, koje lokomotive, neka kažu nadležni sudski organi. Zašto se vi bavite time? Uostalom, meni je vrlo problematično da se neko ozbiljniji iz DS ne bavi sa tim nego vi. Ako bi mi pričali sad ovde, sa rizikom da me potpredsednica opomene ko je šta uvezao, znate li koji je to stil? To je stil kao kad bih rekao ko je uvezao proizvođače hamburgera i pljeskavica u Kruševcu. Ceo Kruševac zna o čemu pričam. Ali, to nije tema, gospodine Milivojeviću.
Ponavljam, tema je zašto se pljačkaju građani Srbije preko telefonske pretplate. To vi njima odgovorite. Kako žive građani? Zašto 600.000 ljudi je u narodnim kuhinjama u najrodnijoj godini za Srbiju, o kojoj tako lepo pričate istorijski šta je bilo pre dvesta godina, i gde su bile kočije, gde su bili Indijanci i gde su bili kauboji. To ne interesuje građane, gospodine Milivojeviću. Njih interesuje ovaj trenutak, kako da prehrane svoju decu, kako da školuju svoju decu.
To da im odgovorite kao predstavnik vladajuće koalicije koja kroji sudbinu građana Srbije i određuje im način kako oni žive. O tome vi da pričate, a ne da naručujete ovde optužnice neke. Neka radi to nezavisno sudstvo, gospodin Milivojeviću. Ako do sad niste naučili, mi smo zakonodavna grana vlasti, Narodna skupština, a Specijalno tužilaštvo i pravosuđe neka rade svoj posao. Nemojte da vršite pritisak na njih. To nije evropski put, gospodine Milivojeviću.

Narodni poslanik Srđan Milivojević, pravo na repliku. Ovim je krug replika zatvoren.

Moja je stručnost i kompetencija da nekome nešto odgovorim. Ima jedno lepo delo, za one koji čitaju knjige Kanjoša Macedonovića, pa tamo kaže – Bolji i lepši odoše boljima i lepšima, a ja grdan jedva i vas dopadoh.

Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodna poslanica Vjerica Radeta.

Ako ništa, od ovih replika barem dobro raspoloženje u sali.
Diskusija se svodi na Predlog zakona o potvrđivanju protokola o izmenama i dopunama određenih delova regionalnog sporazuma za evropsku radiodifuznu zonu.
Moram u samom startu da kažem da mi iz SRS jesmo za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje i tu nema ništa sporno. Takođe jesmo i za sređivanje stanja u medijima, da ne bi bilo onih propusta koji su bili prepoznatljivi u prethodnom periodu.
Recimo, da u danu žalosti imamo zabavnog karaktera emisije, da preko kablovske televizije prenosimo koncert Tompsona. Da ne bi gledala deca pornografiju u toku prepodneva i popodneva i da ne bi bilo kršenja, uostalom, i predizborne tišine, zloupotrebe određenih emitera u političke svrhe, mi jesmo za uvođenje reda u ovoj oblasti.
Ono što je ovim zakonom nerešivo, jeste nastavak stare prakse. Prelaskom sa analognog na digitalno emitovanje mi ćemo samo dobiti čistiju sliku, pod uslovom da ispunimo uslove iz ovog zakona koji danas usvajamo, a u toj slici možemo videti samo napad vlasti na opoziciju, da je ona kriva za loše stanje u zemlji.
Dakle, stara praksa prelaska sa analognog na digitalno se neće promeniti. Zloupotreba države, čak i ovim zakonom, može da bude samo još veća.
Da ne bi bilo da govorimo bez argumenata, moraću da krenem sa analizom. Dobili smo podatak iz maja 2009. godine da Srbija planira da do 4. aprila 2012. godine pređe na digitalno emitovanje televizijskog programa.
Vlada kaže da je spremna da izdvoji između 15 i 40 miliona evra da bi građanima nadoknadila troškove za kupovinu uređaja koji omogućavaju prijem digitalnog signala na starim televizorima. U kojoj meri i u kojoj praksi će se to sprovesti, obzirom da nisu svi građani kupili sve uređaje ili možda neće biti u mogućnosti da kupe, to ostaje da se precizira.
Svakako, ono na šta treba skrenuti pažnju, jeste da nabavka celog novog sistema za emitovanje programa košta preko 50 miliona dinara. Dakle, ovde imamo 40 i 15, a to je 55 samo za građane, a gde je za samu nabavku sistema za emitovanje programa, to tek treba da vidimo.
Ako uzmemo u obzir da smo u ekonomskoj situaciji u kojoj smo i da se donosi niz zakona u kojima je kaznena politika osnovni postulat za donošenje zakona, kako bi se napunio budžet Srbije, ne znam kako ćemo odvojiti 50 miliona, ali obzirom da je rok 2012. moguće je da se desi i to.
Ako uzmemo u obzir i to da se nalazi Vlada na početku digitalne revolucije i da će biti niz zloupotreba sigurno biti u narednom periodu. Posebno u nizu zloupotreba naveo bih i ulogu televizije u podršci razvoja, a koja je već bila do sada na neki način ugrožena, jer su i javni radiodifuzni servisi i do sada bili prinuđeni da prave kompromis, dakle kompromis kada je u pitanju kvalitet, da bi oni konkurentni komercijalnim kanalima omogućili da funkcionišu na način koji funkcioniše i, recimo, javni TV servis.
Mnogi od njih bili su zavisni od vlada i od političkih partija, mislim na emitere. Štaviše, u komercijalnom sektoru došlo je do velike koncentracije vlasništva, sa stalnom tendencijom povećanja i često jasnim političkim uticajem. Ovakav razvoj situacije ugrozio bi raznovrsnost u oblasti elektronskih medija, sa najistaknutijim rizikom političke zloupotrebe.
Dakle, pošto Srbija nema zakonsku regulativu digitalizacije emitera, setite se i situacije kada RTS nije hteo da sačeka da se usvoji strategija prelaska sa analognog na digitalno emitovanje, pa je pustio određene emisije da rade bez saglasnosti RRA..
Dakle, RTS nije dobila saglasnost RRA da počne sa emitovanjem celodnevnog kulturno-umetničkog programa preko digitalnog signala. Kasnije je izvršila tu obavezu, iako je, prema Strategiji razvoja, bila glavni nosilac digitalizacije, RTS je krenula sa digitalnim emitovanjem, a pri tom nije obavestila RRA i uputila obrazloženje, što je bilo potrebno. Kasnije je to urađeno i, faktički, time je krenula prva slika preko digitalnog emitovanja.
Takođe je nejasno kako je RTS uspeo da počne sa emitovanjem tog programa, obzirom da u Srbiji trenutno ne postoji plan raspodele digitalnih frekvencija. Ako su RRA i RATEL podelili dozvole za analogno emitovanje, postavlja se pitanje kako je uopšte ovaj digitalni program RTS sproveden? Pretpostavlja se da je najverovatnije jednu od svojih analognih frekvencija Javni servis zloupotrebio za emitovanje digitalnog programa.
Sada tu postoji još jedan problem, a problem je u tome što u današnjoj situaciji mali broj građana može da priušti digitalni signal. Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo osnovalo je međuresorsku radnu grupu koja trenutno radi na pronalaženju rešenja.
U januaru 2009. godine tranzicioni period prelaska sa analognog na digitalno emitovanje programa, s obzirom na to da su u Srbiji dozvole za nacionalno emitovanje programa izdate do 2014. godine, za regionalno i lokalno do 2015. godine, to znači da Srbija mora do 17. juna 2015. da uvede digitalno emitovanje, a ne do 4. aprila 2012. godine.
Kako će se taj raspored emitera koji su dobili dozvole napraviti za ove dve godine, od 4. aprila 2012. do 2015. godine, do kada imaju lokalni emiteri dozvole? Pretpostavljamo da će u tom planu morati da se definiše da li Srbija ima i tehničke uslove za ovaj tranzicioni period, jer RATEL je izdao sve dozvole za emitovanje, tako da nije ostavljena nijedna frekvencija koja može sada da se koristi kao digitalna.
Postavlja se onda i pitanje da li je u strategiju akcionog plana ušla značajna uloga postojećih nacionalnih komercijalnih emitera, koji u uspešnom prelasku na digitalno emitovanje ima možda poteškoća, te da se od njih traži značajno angažovanje, kako materijalno tako i kadrovsko, kao i opasnosti koje mogu dovesti do neuspeha prelaska na digitalno emitovanje.
Opasnosti su: piraterija ili nelegalno emitovanje, nizak nivo penetracije digitalnog signala, slab kvalitet signala, ali i odsustvo garancije zaštite stečenih prava postojećih emitera, koji su na snazi do 2015. godine, i uvažavanje njihovih legitimnih interesa.
Ono što moram da navedem jeste da je tačno da je članicama EU sugerisano da prekinu sa analognim emitovanjem i da potpuno pređu na digitalnu televiziju do početka 2012. godine, ali mi još uvek nismo članica EU, a ovaj rok važi i za nas zato što ste nam to vi postavili ili zato što imamo obavezu da u Predlog zakona unesemo i ove obaveze.
Utvrđuje se da je 4. april 2012. godine datum potpunog prelaska na digitalno zemaljsko emitovanje televizijskog programa u Republici Srbiji. Ako nismo članica i ako nemamo para, pitanje je da li ćemo ovaj rok ispoštovati. Ako uzmete iskustva Amerike, koja je dva puta probijala rok prelaska sa analognog na digitalno, koja ima ogromna sredstva na raspolaganju, pitanje je kako ćemo mi to u Srbiji sprovesti.
Ono što smo mogli da izdvojimo iz samog plana, koji nismo dobili, jesu ključne komponente koje su digitalne i radio-difuzne i mogu se svrstati u tri osnovne ravni. Dakle, proizvođači sadržaja, operateri mreže i korisnici. Digitalni radiodifuzni sistemi, pored sadržaja vezanih za sam program, omogućavaju i niz novih usluga, bilo da su one već uključene u osnovni program ili se nude posebno.
Pitanje koje postavljamo je – ko će odlučivati o posebnom nizu novih usluga i za koje emitere? Ako uzmemo u obzir da su neki emiteri privilegovani i u današnjoj situaciji, nadovezujem se na moju diskusiju s početka u kojoj kažem da će se stara praksa nastaviti, da će se nastaviti sa zloupotrebom određenih radio-televizijskih kuća ili emitera, ovo je odličan dokaz i propust i rečenica u kojoj se otvara mogućnost za nastavak zloupotrebe. Posebno na sve to, mislim na politički program, to jest političku propagandu koja se vodi u svrhu političke stranke koja je na vlasti.
U ovom planu je navedena i standardizacija oblasti digitalne radio-difuzije. Moram da kažem da je tačno da je RATEL od 2007. godine primljen u članstvo ETSI i time je omogućena direktna primena ETSI standarda, osim što ne znamo da li možemo to finansijski izdržati. Standard za kompresiju i digitalno emitovanje audio signala takođe je ostavio jedan veliki znak pitanja, u kome ne znamo da li ćemo moći da podlegnemo istom.
Takođe je važno i uzeti u obzir definisanje zakonodavnih aktivnosti u cilju ostvarivanja pravnog okvira za razvoj digitalne radio-difuzije, jer je neophodno imati u vidu specifičnost i pravnog sistema Republike Srbije, kao i postojeća prava i tržišni položaj emitera, koji nije nimalo zanemarljiv, s time se svi moramo složiti. Imaoci dozvola za emitovanje programa, koji važe i nakon predviđenog datuma za isključivanje analognog emitovanja. Dakle, to je onaj rok od dve godine koji se kosi sa podelom dozvole.
Strategija razvoja telekomunikacije u Srbiji od 2006. do 2010. godine obuhvatila je tri zakona Zakon o telekomunikacija, Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju i nije definisala ono što je trebalo.
Navešću vam jedan primer. Evropske zemlje u kojima je analogni signal već uključen jesu: Švedska, Finska, Švajcarska, Nemačka, Holandija i Luksemburg. Srbija još nije priključena na analogni televizijski program, što jasno daje signal da zaostaje za ostalim evropskim zemljama, kao i u svim ostalim oblastima, pa i ovde.
Posledica toga jeste činjenica da televizijske stanice ne nude odgovarajuće digitalne platforme i ne pokazuju preveliko interesovanje za pružanje te usluge domaćim gledaocima. Dakle, pored toga i razvijenost kablovske mreže značajno utiče na brzinu prelaska sa jednog na drugi signal.
Kablovski prijem u Srbiji nije dovoljno razvijen, a iako se maksimalno zloupotrebljava, tako da će se samoisključivanje analognog programa svakako morati odvijati postepeno. Ako imamo rok, ako svi emiteri ne budu mogli da se uklope odjedanput u ovaj predlog zakona, a ne budemo se uključivali postepeno, imaćemo situaciju da jedan deo Srbije bude u mraku ili onaj deo Srbije koji pokriva taj emiter koji nije ispunio ove uslove.
Ako se ne varam, iz Vlade je najavljeno, da bi ubrzala proces prelaska na digitalnu televiziju do kraja godine, planira se donošenje odluke o izdvajanju emisione tehnike iz RTS. Nakon toga u Vladi se navodi da će biti formirano posebno javno preduzeće koje će se baviti isključivo emitovanjem televizijskog programa, ne samo za RTS nego za sve stanice koje imaju dozvolu za emitovanje TV programa na teritoriji Republike Srbije.
Šta to praktično predstavlja? To predstavlja monopolizaciju prenosa i emitovanja digitalnog signala od strane budućeg javnog preduzeća, a znamo ko vodi javno preduzeće i ko će ga kontrolisati, to je stanka koja je na vlasti.
Dakle, pod jednu kapu biće stavljeni svi emiteri, ako je tačno ovo što je Vlada najavila, i onda će kontrola medija biti maksimalna. Kontrola medija je i sada u popriličnoj meri u korist vladajuće koalicije, a zamislite još tada.
Ako uzmemo ulogu RRA koja je sada marginalizovana, jer imamo javni primer da RTS ne poštuje Radiodifuznu agenciju ili da se članovi Radiodifuzne agencije biraju na način kako se biraju, da skupštinsko radno telo daje dva kandidata Skupštini, da zbog političkih dogovora jedan kandidat na glasanju ne prođe, a na drugom glasanju taj isti kandidat posle nekog određenog perioda u Skupštini sa određenim brojem glasova prođe.
Ako vidimo političku pozadinu kreiranja medijskog prostora Srbije svakako se ne možemo složiti, iako nas Ustav obavezuje u implementaciju ovoga, sa nekim delovima prelaska analognog na digitalno isključivo zbog zloupotrebe vlasti.
Ukoliko se napravi dobra paralela, saradnja sa pravosuđem koje nije kažnjavalo do sada emitere na onaj način na koji je trebalo da kažnjava, nego je kažnjavalo emitere koji su uglavnom bili kritički nastrojeni prema vlasti, mi svakako ovu odluku ne možemo podržati.