Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega narodni poslanik Pavel Marčok. Izvolite.

Poštovana potpredsednice, koleginice i kolege, pred nama je jedan od zakona koji jačaju ili trebalo bi da jačaju infrastrukturu ove zemlje.
Međutim, znate da moja poslanička grupa insistira na ukidanju monopola u ovoj zemlji, a to prilično sporo ide. Da li će ove zakonske izmene pojačati konkurenciju i da li će ove zakonske izmene ojačati infrastrukturu, jer, kako da kažem, u ovoj zemlji, recimo, pismo će pre stići do Priboja, nego čovek železnicom, a to ne znači da je pošta brza, nego da je železnica spora?
Ono što nas čeka jeste usaglašavanje sa evropskim normativima i standardima. Ono što ne mogu da reše evropski normativi i standardi je konkurencija i ulaganje kapitala u ovu važnu infrastrukturnu delatnost, kao što su Pošta i telekomunikacije.
Ne znam, gospođo Matić, da li znate da, recimo, u opštini Aranđelovac ima 17 sela, u devet, više od polovine, nema pošte. Srbija je, kada je u pitanju ono što se zove infrastruktura, putevi, saobraćaj, železnica, zaista na nivou na kome ne bi trebalo da bude zemlja koja je podnela kandidaturu za članstvo u EU. Mislim da samo Albanija ima sporiji Internet nego Srbija.
Sve su ovo problemi koji ne mogu da budu rešeni ovim izmenama zakona. Ovi problemi mogu biti rešeni samo inicijativom ljudi, ulaganjem kapitala, razvojem infrastrukture, a to je nemoguće bez zakonskih propisa i normi koje će omogućiti da konkurencija dovede do boljitka.
Pogledajte i taj poslednji tender za fiksnu telefoniju. Ljudi u aranđelovačkim selima dobijaju nekakve bežične telefone kao zamenu za propalu mrežu fiksne telefonije, ali ni oni ne rade. Javna preduzeća i na ovom primeru pokazuju da nisu sposobna da ulažu, nisu sposobna da razviju infrastrukturu. Zato insistiramo na privatizaciji.
Kada je u pitanju privatizacija, recimo, Telekoma, tu se otvaraju brojna pitanja o kojima će moj kolega Slobodan Maraš više govoriti. Ali, kada je u pitanju razvoj infrastrukture, poštanske infrastrukture, bojim se da samo pukim usklađivanje, kako vi kažete, sa evropskim normama, nećemo dobiti poštansku infrastrukturu dostojnu jedne države koja je kandidat za kandidata, a sledeće godine, nadam se, i kandidat za punopravno članstvo u EU. Jednostavno, potrebna nam je promena filozofije, mentaliteta, potpuna promena tog partijskog monopola nad javnim preduzećima.
Možemo da pričamo kolko hoćemo o profesionalnom menadžmentu o znanju i iskustvu, toga neće biti dok strani kapital i privatni kapital ne uđe. Tek tada će partijski interesi, partijski ljudi, faktički, ostati bez te zlatne koke koja se zovu jadna preduzeća.
Zaista mislim da je potrebno mnogo više zakonskih rešenja koja će otvoriti prostor za ulaganje u infrastrukturu. Kada govorimo o pošti možemo se složiti, kada malo zađete po Srbiji, da nam je poštanska služba na nivou od pre 20 i nešto godina. Poštanska služba i poštanska infrastruktura je pratila ili delila sudbinu cele zemlje. Znači, sve ono što nam se desilo unazad tih 20 ili 25 godina, zadesilo je i poštu. Ulaganja nije bilo. Znate u kakvom nam je stanju fiksna telefonija.
Ako u Aranđelovačkoj opštini pola sela nema poštu, to bi bio nekakav reper ili prosek, možda, je čak i gore na nivou Srbije. Sve to nas dovodi do toga da monopoli i partijsko upravljanje javnim preduzećima, ne mogu dati boljitak ovoj zemlji. Sigurni smo da u narednom periodu, sa nečim što iz Vlade dolazi kao neki signal o promeni privredne strukture, da to treba da se promeni.
Videćemo da li ćete reči pratiti i dela. Znate, kada predsednik Cvetković kaže da je za ekonomski rast potrebna promena privredne strukture. To je otprilike kao kada bi usred suše seljak rekao da mu je potrebno da padne kiša. To je, kako da kažem, elementarna stvar. Ali, kako do toga? To je drugo pitanje.
Bojim se da ni ovaj Predlog zakona koji u jednom delu jeste prilagođavanje tim evropskim normama, a u drugom delu, slabašan pokušaj da otvori prostor za konkurenciju u ovoj oblasti, neće biti doprinos u onome na čemu insistira i o čemu govori LDP. Hvala.

Iskorišćeno je šest minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanik Pavel Marčok.
Narodni poslanik Mirko Munjić u tom slučaju. Posle njega, narodni poslanik Srđan Milivojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, 4. marta 2005. godine je stupio na snagu Zakon o poštanskim uslugama. Za neki dan je proteklo šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona, kako bismo dočekali danas da neko kaže, da je njegova primena u praksi znatno otežana.
Gospođo ministre, ponavlja se ista priča koju SRS priča i uvek ističe kada su u pitanju predlozi zakona koje vi podnosite ovoj Skupštini, a to je da se zakoni donose samo zarad njihovog donošenja. Vrlo se malo vodi računa o tome kakva će primena biti tih zakona, odnosno da li će ti zakoni uopšte biti primenjivi u praksi, da li će bar neke odredbe tih zakona biti primenjive.
Čemu zakoni ukoliko se oni ne mogu primenjivati u praksi ili ukoliko se samo neke njihove odredbe ne mogu primenjivati u praksi? Imam utisak da se vrlo često žuri i juri za donošenjem zakona, kao da neko nekog goni da se donose određeni zakoni, a posle pet godina neko dođe i kaže da je zakon teško primenjiv ili da se neke njegove odredbe u praksi apsolutno ne primenjuju.
Mislim da je ovde u pitanju, uzalud je što se brzo trči, što vi pokušavate brzo da trčite kada trčite u suprotnom smeru. Uzalud je što pokušavate da ovako brzo donosite ove zakone samo radi statistike, ako se oni u praksi, apsolutno ne primenjuju, ili se vrlo teško, kako vi kažete, primenjuju.
Da pođemo malo na razloge za donošenje zakona. To su, kako predlagač kaže, ubrzani razvoj poštanskog saobraćaja, pod dva – usklađivanje sa pozitivnim zakonodavstvom EU i pod tri – savet, na neki način, inspektora, inspekcijskih organa i stručnjaka za poštanske usluge, koji kažu da je nužno i neminovno doneti ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama.
Ako pođemo u jednu samo malo detaljniju i sveobuhvatniju analizu onoga što ste vi rekli u razlozima za donošenje ovog zakona, videćemo sledeće. Prvo, slažem se da postoji ubrzani razvoj poštanskog saobraćaja. Čak, mogu da vam kažem, gospođo ministre, da je moj stav po pitanju ovoga ubrzanog razvoja možda i pomalo radikalniji u odnosu na stav koji ste vi izneli kao predlagač zakona u ovim razlozima za donošenje zakona.
Smatram da u nekim poštama poštari brže napreduju od pisama. Naravno, ovo poštari jasno je da upotrebljavam u krajnje prenosnom značenju. Nisu to oni stari, dobri poštari koje svi znamo i koji svoj posao rade časno i pošteno, već su to neki drugi. Ko razume, shvati će.
Centralni razlog za donošenje ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, rekao bih da je u stvari, ovaj drugi – usklađivanje sa pozitivnim zakonodavstvom EU. Ovo je, po meni, verovatno, ničim izazvan razlog.
Pitanje je uopšte da li to tamo neko traži ili, da li je ovo što vi radite neko tražio da se radi ovako brzo, ovako ubrzano. Da li je donošenje ovog zakona potrebno raditi brzinom ekspresnog voza, gde apsolutno ne stajete ni na jednoj stanici, gde samo donosite što više zakonskih propisa, a da li će oni biti primenjivi? Da li je cilj ovo što vi pokušavate da uradite i da prikažete, brzina i broj zakona i zakonskih projekata, umesto kvaliteta i primenjivosti?
Sledeći razlog za donošenje zakona jeste savet inspekcijskih organa i stručnjaka za poštanske usluge. Zaista cenim savete inspekcijskih organa, mada ste vi rekli, čini mi se, da samo ima tri inspektora u ovoj oblasti. Nažalost, kako vi kažete, nema ih više i oni vrlo teško uspevaju da prekriju celu teritoriju Republike Srbije. Opet, nađite krivca i za to. Da li je ovaj razlog pomalo zakasneo? Ipak je prošlo šezdeset meseci. Ipak je prošlo pet godina od stupanja na snagu osnovnog Zakona o poštanskim uslugama, da li je onda možda trebalo pre da vam kažu? Ili su možda oni to rekli pre, ali ih neko nije slušao.
Ako pođemo u dalju analizu ovog zakonskog projekta, odnosno predloga ovog zakona, osniva se agencija kao nezavisno i regulatorno telo. Između ostalog, ovoj agenciji povereno je i donošenje određenih podzakonskih propisa. SRS se apsolutno protivi, protivila se i uvek će se protivi osnivanju novih i novih agencija.
Smatramo da je sve to, dakle, osnivanje tih agencija suvišno, nepotrebno, glomazno, da osnivanje tih novih agencija samo povećava troškove. Međutim, izgleda da su kao i do sada i sada, vidimo to i po rešenjima na naše amandmane, uzaludni naši apeli i protivljenja kada je u pitanju osnivanje ovih agencija i drugih tela. Dakle, zašto?
Vi konstatujete da vam agencija ne radi. Zašto, gospođo ministre, agencija ne radi? Kažete da nije osnovan savet agencije. Izvinite, šta je to savet agencije? Šta vam je savet agencije? Nije to Ustavni sud, pa da je bilo tako teško osnovati savet agencije. Onda sami konstatujete da je zbog toga došlo do pojave mnogo operatera, kako kažete, koji neovlašćeno obavljaju posao.
Pazite, postavlja se pitanje, gospođo ministre, koliko je takvih operatera? Koliko je operatera koji neovlašćeno obavljaju ove poštanske poslove? Koliki je promet, gospođo ministre, tih operatera koji neovlašćeno obavljaju te poslove za ovih poslednjih pet godina, za ovih poslednjih 60 meseci?
Kolika je šteta i da li je nastupila kakva šteta od ovog njihovog neovlašćenog obavljanja poslova, kako vi kažete? Ko je odgovoran za tu štetu? Ima li odgovornih? Da li postoje kakve sankcije za štetu koju su oni prouzrokovali? To su pitanja na koja biste trebalo ipak vi da nam date odgovore.
Mnoge odredbe, dakle, mnoga rešenja su čini se bila bolja u osnovnom zakonu nego u predlogu ovog zakona za izmenu i dopunu Zakona o poštanskih uslugama. Na primer, u članu 1. dopunjen je član 3. stav 1. tačka 5) i to pojmom "consignment'' pošiljke. Postavlja se pitanje, gospođo ministre, da li je primereno u tekst zakona unositi strane reči i termine?
Postoji li adekvatan termin za ovo i u srpskom jeziku? Na primer, mogu da imam slobodu kao narodni poslanik da rad ministarstva, ne moram da kažem vašeg, ali pojedinih ministarstava, odredim kao da me to podseća, hajde da upotrebim i ja, na neki dark side of the moon, na neku tamnu stranu meseca, pa znate tamo šta se sve događa.
Vidite kako je to pomalo i neprimereno reći u ovoj situaciji, ali kao narodni poslanik mogu da imam takvu opservaciju. Ali vi u Predlogu zakona da koristite strane reči, mislim da je to neprimereno. Postoje vrlo adekvatne i plastične reči u srpskom jeziku koje mogu sve ovo odrediti. Dakle, vi unosite strane reči. To više nije ni pomodarstvo, to je više neka vrsta dodvoravanja koja, rekao bih opet, nije apsolutno ničim izazvana.
Članom 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona menja se član 6. osnovnog zakona, tako što se predviđa da poštanski operateri su dužni da pri obavljanju poštanskih usluga postupaju u skladu sa svojim posebnim uslovima, obezbede nepovredivost poštanskih pošiljaka i tajnost podataka.
Postavljam pitanje, gospođo ministre – šta se krije iza ovog termina "svojih posebnih poslova"? Na koji način, postavljam pitanje, poštanski operateri utvrđuju svoje posebne uslove? Kako pojedini operateri u svojim posebnim uslovima predviđaju i obezbeđuju tu nepovredivost i tajnost, zaštitu tajnosti podataka?
Da li oni to mogu da čine prema svom nahođenju, da li čine prema svojim interesima i prema svojim potrebama ili prema određenim standardima koji su propisani, ili bar prema nekim dobrim poslovnim običajima? Dakle, da to bude za sve poštanske operatere jednoobrazno.
Šta je od svega toga tačno? Ako svaki operater obezbeđuje nepovredivost i tajnost prema svom ličnom nahođenju, a rekli ste da ih ima mnogo i da mnogi posluju shodno ovom zakonu, ne primenjujući odredbe zakona ili vrlo malo primenjujući odredbe ovog osnovnog zakona, dakle, postavlja se pitanje – da li će biti obezbeđena adekvatna zaštita i tajnost pošiljaka od strane ovih operatera? Ko onda može biti direktno oštećen? Da li su to građani, država ili možda i građani i država, a samo zarad nečije lične koristi?
Dalj, osvrnuo bih se još malo na član 34. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poštanskim uslugama, koji kaže da do dana konstituisanja Saveta Agencije poslove iz člana 66. stav 1. tačke 1), 2), 3), 4), 11) i 12) obavlja Ministarstvo.
Šta je ovde predviđeno da obavlja ministarstvo? Prvo, da donosi opšte uslove i prati njihovu primenu, da utvrđuje limite po masi i ceni za rezervisane poštanske usluge, zatim da utvrđuje vreme trajanja obavljanja rezervisanih poštanskih usluga, kao i da daje saglasnost za posebne uslove za obavljanje poštanskih usluga, a u tački 11) predviđeno je da ono određuje i tarifne stavove za univerzalnu poštansku uslugu i odobrava, u tački 12), poštanskim operaterima izdavanje redovnih poštanskih maraka i vrednosnica. Dakle, to su oni poslovi koje je predviđeno da obavlja ministarstvo.
Dakle, opet pitanje – šta je sa Savetom Agencije? Šta je sa poslovima koje treba da obavlja Agencija? Ko i zašto prolongira tako dugo osnivanje tog saveta? Onda dolazimo do onoga što mi uvek potenciramo – čemu onda agencija, kada sve ovo, pa i mnogo više, može da obavlja Ministarstvo? Umesto agencije sve ove poslove koje ste vi naveli u ovim tačkama ovog člana može da obavlja Ministarstvo.
Dalje, gospođo ministre, član 35. zamoljava one operatere, namerno kažem i upotrebljavam reč zamoljava, opet u uslovnom značenju, koji do sada, dakle, za 60 meseci nisu, kaže, uskladili svoje propise sa Zakonom o poštanskim uslugama, sa Zakonom iz 2005. godine, da to, ako ikako mogu, učine za tri meseca. Pazite, nisu mogli da usklade svoje propise sa Zakonom o poštanskim uslugama za 60 meseci, dakle, za pet godina, a vi im sada tražite da to isto oni učine za samo tri meseca.
Zaista, gospođo ministre, ipak mislim da se ovde, kao i na mnogim drugim mestima, potvrđuje ona narodna da iako izgleda to pomalo apsurdno, ali ono što ne može na velika, izgleda ulazi na mala vrata. Vi to dokazujete svuda i na svakom mestu i u svakoj prilici.

Četrnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, a posle njega narodni poslanik Slobodan Maraš.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kroz raspravu o poštanskom saobraćaju, poštanskim uslugama i ovom zakonu koji danas raspravljamo, o poštanskim uslugama, sa predlogom da se usvoji po članu Poslovnika 161, mi danas imamo nekoliko interesantnih stvari koje čujemo tokom ove rasprave.
Otvara se nekoliko pitanja, pa evo daću odgovore na ta pitanja. Čuli smo prvo pitanje – na koji se način uopšte donose zakoni u Republici Srbiji i da li mi ovaj zakon o poštanskom saobraćaju i poštanskim uslugama donosimo na nečiji zahtev, zbog nekog ultimatuma, zbog neke želje i da li se zaista neko negde u svetu, u nekom Briselu, Njujorku, Berlinu, Rimu, danas budi samo sa jednom jedinom mišlju – šta ću danas da radim onim Srbima i koji ću danas nemogući uslov da im postavim, ili se možda neko u Kruševcu, Čačku, Aranđelovcu, koji ovde danas svi spominju, budi takođe sa jednom željom da živi u skladu sa dometima civilizacije 21. veka?
Da li ti koji se zovu građani Srbije postavljaju neke uslove i pred ovim parlamentom i pred ovom Vladom i žele da se kroz život uređen zakonima koji su sprovodljivi u praksi obezbedi kvalitet života kakav imaju građani sveta razvijenih država danas u 21. veku.
Naravno da mi zakone donosimo zato što želimo da izađemo u susret potreba građana i Čačka, i Aranđelovca, i Kruševca, i Leskovca i svih drugih delova Srbije, jer ovi zakoni koje danas donosimo nisu mrtvo slovo na papiru, to su zakoni koji će biti sprovodljivi u praksi.
Kako praksa izgleda, moram da se osvrnem na kritike nekih ljudi koji ovde zaista sa pozicije neargumentovane kritike, sa pozicije amnezije, zaborava, kratkog pamćenja pokušavaju da imputiraju sadašnjoj ministarki, i sadašnjem sazivu parlamenta i sadašnjoj vladajućoj većini u ovom parlamentu, da praktično donosimo zakone koje ne sprovodimo.
Jedan od mojih prethodnika i kolega koji je najglasnije kukao i naricao da se zakoni u Srbiji ne sprovode i donose da bi bili samo mrtvo slovo na papiru, zaboravlja da pripada onoj stranci koja je direktno odgovorna za poštanske usluge, poštanski saobraćaj u Republici Srbiji i da je taj ministar, koji danas sedi kao naš kolega, predložio zakon i formiranje agencije 2005. godine, pa pre nego što dograbi kamen i baci na nas neka se zapita šta je sam uradio, šta su njegove kolege uradile, šta je njegov šef uradio, jer nisu to neki nepoznati ljudi, to su ljudi koje svakoga dana vidimo u ovom parlamentu i oni postavljaju sijaset pitanja.
Ali u Srbiji postoji praksa gde je mnogo lakše dohvatiti teško breme osude drugih, a olako odbaciti breme samoosude, da je mnogo lakše uzeti i baciti kamen na drugoga nego se zapitati šta sam danas uradio za dobrobit građana ove zemlje, za dobrobit Srbije i za buduća pokolenja.
Imali smo raspravu koja kroz ovaj zakon govori sa aspekta monopola. Monopol kao kategorija koja otežava život građana, koja osporava konkurenciju i konkurentnost privrede, tržišta, koja onemogućava građanima da biraju ko će im pružiti uslugu, bilo da je ona poštanska, trgovačka i bilo koja druga je svakako loše.
Monopol je nešto što obezbeđuje nekome da zaradi ekstraprofit, nešto što nekome obezbeđuje da ostvari veliku razliku u ceni i nešto što nekome obezbeđuje da se bogati koristeći svoj privilegovan položaj na tržištu.
Protiv monopola možemo se boriti donošenjem kvalitetnih zakona, suzbijanjem monopola i otvaranjem tržišta. Otvaranje tržišta znači i tržišnu utakmicu, a tržišna utakmica podrazumeva da svi učesnici u toj tržišnoj utakmici imaju jednake uslove i jednake šanse.
Imali smo jedan istorijski pristup kroz pozivanje na istoriju u ovoj raspravi. Nije loše nekada se pozivati na istorijske činjenice, okolnosti, na sećanje, pamćenje, kako tu kratkoročnu i nedavnu istoriju, jer i ono što je bilo 2005. godine već predstavlja određene istorijske činjenice, ali i ono što je bilo 1807. godine predstavlja istorijske činjenice koje su nepobitne.
Kada se pozivamo na tradiciju, kada se pozivamo na istoriju, kada se pozivamo na one vrednosti srpskog društva, vrlo često se prenebregavaju činjenice i neke koje nama ne odgovaraju i ne odgovaraju stranci kojoj pripadamo prikrivaju se, neke se namerno ističu, kada se obraćamo građanima teži se da se građani, a pre svega birači ganu, budeći ona najtananija osećanja, koristeći i radeći one uzvišene reči kao što su patriotizam, rodoljublje, država Srbija, otadžbina.
Pa ako se baš tako pozivamo na istoriju hajde da se pozivamo na istorijsko znanje koje je sačuvano u knjigama, a da se ne pozivamo na iskustva onih koji nisu mnogo čitali knjiga, ali su gajili ljubav prema nekim malim knjigama koje se u Srbiji zovu knjižice, a najčešće su to partijske knjižice.
Kaže se u istoriji da početak poštanskih usluga u Srbiji ''nalaže svakom Srbinu, a osobito seoskom kmetu kako bi pismo u selo došlo da se taki dade kmetu u kojem mu je drago doba bio i kmet i taj čas da ga šalje kuda i kome ide''.
Iz ove malo nepovezane rečenice, ali koja ovako glasi u Karađorđevom krivičnom zakoniku odnosno u Kriminalnom zakoniku, prvi put se vidi put se vidi pokušaj ustrojstva pošte u Srbiji.
Kroz istoriju Srbije 1817. godine, kada je knjaz Miloš izabran za vrhovnog knjaza, valja napomenuti da su građani Pariza te godine imali poštansko sanduče.
Neki koji se pozivaju da su kao narod prvi koristili zlatnu kašiku i viljušku, s pravom se to pozivaju. Na našim freskama se vidi da smo zaista u nečemu bili prvi. Danas zlatna kašika i viljuška prilično tupo odzvanjaju u praznom tanjiru, ne mislim u tanjiru našeg domaćinstva ili našeg čoveka koji iz tog tanjira jede, već iz tanjira u koji mi svi treba da stavimo onu hranu sa oltara zakonodavnog doma koja će, pre svega, omogućiti da srpska viljuška, srpska kašika, srpski tanjir, ali pre svega srpska duša budu ispunjeni i onim potrebama koje se ne ogledaju samo u hrani i u jelu.
Jer, opet ću se pozvati na istoriju, 1875. godine, kada je neko uložio napore i izumeo telefon, ne bi mogao taj telefon da radi da nije bilo Mihajla Pupina, koji je 1900. godine omogućio transport i telegrafskog i telefonskog saobraćaja na daljinu, i nikada ne bi bilo telefona da nije bilo Mihajla Pupina, Srbina, i treba to s ponosom da ističemo.
Hajde da se pozovemo na neke događaje iz srpske istorije koji su takođe važni za Poštu, a koje ovde prenebregavamo. Hajde da sada, nemam godinu pred sobom, da vam pročitam diskusiju ili neke od diskusija koje su se vodile u ovom uzvišenom domu, u srpskom parlamentu, kroz istoriju, recimo 1866. godine, kada je donet prvi zakon o poštama Knjaževstva Srbije, koji je sa izmenama važio do 1918. godine.
Hoću da vam pročitam zapisnik iz 1868. godine, kada se donosi odluka da se iz Graca nabavi 26 poštanskih kola sa federima, koje je primio ukazni poštar beogradski Mihajlo Piperin. Šta se kaže? Tada neki, koji sebe smatraju patriotama, kažu – "Zašto nabavljamo kočije iz Graca? To radimo da bismo zadovoljili interese Austrije, tadašnje austrijske države, to radimo da bismo zadovoljili interese trulog zapada. Iste takve kočije pravi Vojni zavod u Kragujevcu."
Evo sada poređenja – poštanske kočije iz Graca su destinaciju između Jagodine i Beograda prevaljivale tri puta brže nego takve kočije iz Kragujevca. Nakon toga se donosi odluka da se nabavi još takvih kočija.
Evo, šta se kaže kada Srbi…
Ako je nekome dosadno, ako je neko umoran, neka ode kući da odspava, neka se odmori, pa neka odmoran dođe u ovu salu, u stanju da prati izlaganje narodnih poslanika.
Godine 1864. Srbija je potpisnik i osnivač Svetskog poštanskog saveza u Bernu. Danas kada nas mnogi optužuju kroz ovu raspravu da prihvatamo načela tog trulog zapada, da donosimo zakone da bismo nečiju sujetu zadovoljili, da bismo zadovoljili nečije uslove, danas kada neko kao argument za donošenje ovog zakona koristi tezu da se zakon ne donosi kao rezultat političke nužnosti, kao rezultat stvarne nužnosti, već kao rezultat političkih pritisaka, neka se opet pozove na diskusiju u srpskom parlamentu koja se vodila oko nabavke lokomotiva za poštanski saobraćaj.
Neki koji danas, neću da ih imenujem, ali se pozivaju i baštine tradiciju te političke stranke, ovako kažu, te godine kada su se nabavljale lokomotive – "Lokomotive će plašiti naše krave jer će puštati piskav zvuk i one će davati manje mleka. Ako organizujemo poštansku kočiju, sa presedanjem na šest mesta, poštanska kočija će brže putovati od Beograda do Niša nego taj voz. "
Možda je imao na umu činjenicu da danas voz na delu jagodinske pruge putuje brzinom od 47 km, ali u to vreme svi vozovi su išli istom brzinom. Danas evropski vozovi idu brzinom od preko 300 km na sat, pa neka se opet neki koji nas kritikuju zapitaju koliko je njihov doprinos u tome što naši vozovi idu tom brzinom i tim tempom.
Ja ih pozivam da svi zajedno uđemo u isti voz. Jer, u ovoj zemlji postoji samo jedan voz za budućnost i u tom vozu ne postoji povratna karta. To je karta samo za napredak. To je samo karta koja vozi velikom brzinom i velikom sigurnošću u prosperitet, u napredak, u jednu civilizovanu sredinu, kojoj Srbi kao narod i građani Srbije pripadaju.
Ako neko misli da se u svet može ići na takav način što se svetu nude naše najveće mane kao naše najveće vrline, što se kritikuje sve što je dobro, što se kritikuje sve ono što treba da unapredi kvalitet života građana ove zemlje, onda se grdno vara. Jer, na horizontu Srbije, na horizontu Evrope i civilizacije postoji samo jedan svetionik – svetionik znanja, svetionik progresa, svetionik napretka. Ovakvi zakoni omogućavaju da sledimo taj svetionik.

Iskorišćeno je 13 minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš, posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, uz svo poštovanje za temu koja je na dnevnom redu, zaista nisam imao nameru da učestvujem u raspravi, pogotovo da kvarim ovu lepu atmosferu koja je od samog početka i vašeg izlaganja vladala, ali kada sam video da su poslanici iz ostalih poslaničkih grupa postavljali pitanja vezano za "Telekom", mislim da je ovo sad prava prilika da samo dobijem odgovore na neka prosta pitanja.
Znate da je LDP, kako to kažu u narodu, proevropska partija. Pre svega smo za to da evropske vrednosti ovde u Srbiji zažive pa da onda postanemo deo EU. Takođe znate da smo za privatizacije, privatizacije javnih preduzeća, a ne ad hok privatizacije, kao što se planira privatizacija "Telekoma", nego da se napravi jedan plan i strategija na koji način će se privatizovati javna preduzeća.
Naravno da smo za privatizaciju "Telekoma", ali tu postavljamo jedno ključno pitanje. Iako ste vi to u jednoj televizijskoj emisiji više puta decidirano rekli, prošlo je od tada dve nedelje i bojim se da možda postoji mogućnost da odgovor više nije isti.
Gospođo Matić, uz svo uvažavanje i uz podršku onog što ste govorili tada, voleo bih da nam samo još jednom ponovite - da li će prilikom privatizacije "Telekoma" biti privatizovana i telekomunikaciona mreža? Zatim bih voleo da mi kažete da li postoji definicija u zakonu, bilo kom, u bilo kojoj uredbi, šta je telekomunikaciona kanalizacija odnosno mreža? Znači, da li postoji definicija toga? Ukoliko ne postoji definicija šta je telekomunikaciona kanalizacija, onda su moguće razne zloupotrebe.
Mi lako možemo da vam ponudimo definiciju telekomunikacione kanalizacije. Verujem da bi se vi lično, kao osoba koja se mnogo više razume u temu o kojoj sad govorim od mene, s obzirom da sam pravnik, složili sa tim. Ovo nismo mi izmislili, ovo su nam dali ljudi koji se bave tom temom. Ali, voleo bih da nam kažete vi. Mislim da su to trenutno dva ključna pitanja. Znači, da li postoji u zakonu definicija telekomunikacione kanalizacije, ako ne postoji da li će pre privatizacije biti definisana?
Najvažnije pitanje, jer je u pitanju javni interes - znam da je vaš predsednik stranke pre neki dan, ministar Dinkić, kada je tu bio, rekao da se nije slagao sa načinom na koji je prodata NIS, kao i poslanici G 17, koji su to javno govorili.
Zaista verujem da ste tada imali dobru nameru, kao i mi, da zaštitite javni interes, nadam se da ćete i sada, kao što ste i pre dve nedelje rekli, ili desetak dana, reći da neće doći do privatizacije telekomunikacione kanalizacije, ja se nadam da i dalje stojite iza toga, kao partija i vi lično kao ministar, i nadam se da ćete smoći snage sa svojim kolegama iz partije da u Vladi prevlada to mišljenje i da prilikom privatizacije "Telekoma" ne bude privatizovana telekomunikaciona kanalizacija.
Svi oni koji su iole dotakli tu temu, znaju šta to znači. To je koncesija koju dajemo nekome budzašto, bez obzira na veliku cenu koja će biti postignuta prilikom prodaje "Telekoma".
Ne želeći da zloupotrebljavam, gospođo Čomić, vreme i temu, ali nisam prvi koji je potakao pitanje "Telekoma". Mislim da je ovo idealna prilika. Kada bude privatizovan "Telekom", nećemo imati priliku da razgovaramo o tome, jer to neće doći u Skupštinu i mislim da je sada pravo vreme da nam gospođa Matić da odgovor.
Mislim da, kao i ostali građani Srbije, a kao i svi poslanici koji čine ovu skupštinu, i oni koji sede i oni koji ne sede ovde, svi smo tu da bi zaštitili javni interes. Znači, molio bih odgovor na ta dva pitanja. Znam da ste zapisali, tako da ne moram da ponavljam. Ali, ono što nas najviše interesuje to je da li će biti privatizovana telekomunikaciona kanalizacija prilikom prodaje "Telekoma"?

Narodni poslaniče, s punim razumevanjem za interesantnost teme, moram da upozorim na poštovanje člana 103. i obaveze da govorimo o dnevnom redu. "Telekom" je posebno preduzeće već 14 godina i nema nikakve veze sa našom današnjom temom dnevnog reda, koliko god imala razumevanja za zainteresovanost poslanika, ali naše pravo da budemo zainteresovani ne može biti odvojena od naše obaveze da to radimo u okviru Poslovnika.

Gospođo Čomić, želeo bih da se izvinim ukoliko sam zloupotrebio, po vašem mišljenju, govornicu. Nisam imao tu nameru. Ali, nisam prvi koji je to spomenuo. Samo sam hteo da kažem da sam hteo da iskoristim priliku i, ako treba, još jednom se izvinjavam ako mislite da sam zloupotrebio.
(Zoran Ostojić, sa mesta: A ona tema kada je poslanik govorio o putevima, kakve to veze ima sa ovom temom?)