Još jednom bih vas pitao, gospodine Novakoviću, šta je sa ministrom? Ministar je taj koji može da prihvati amandman. Znam, on je možda u zgradi, možda je na ručku, možda u hodniku, ali nije u sali. To je ono što je problematično.
Dakle, ministar je jedini koji može prihvatiti neki amandman. Ovo je amandman koji mora biti prihvaćen. Zašto mora biti prihvaćen? Zbog stava koji je Ministarstvo iskazalo u obrazloženjima za druge amandmane. Pazite vi zašto Vlada navodno ne prihvata, kaže: „... iz razloga što se predloženim amandmanom isključuje odgovornost poslodavca za štetu nastalu pre pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja“. Naravno da se isključuje, to smo i želeli. Ne može savestan poslodavac odgovarati za svaku štetu. Zašto? Zato što se ne može apsolutna odgovornost uspostaviti.
Vi sami u odgovoru na amandman četiri, koji ste prihvatili, ponavljam, kažete sledeće, za zlostavljanje: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može da se apsolutno spreči, pa je i nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca.“ Ako je nerealno utvrditi obavezu poslodavca da spreči zlostavljanje apsolutno, što vi tvrdite, i mi se slažemo, onda je još nerealnije, ako nema apsolutne odgovornosti i obaveze da se spreči, onda ne možete tražiti apsolutnu odgovornost za nastalu štetu.
Tek onog trenutka kada poslodavac bude obavešten da dolazi do zlostavljanja, pa ne reaguje adekvatno, on može da odgovara. Ili, ukoliko nije preduzeo sve potrebne mere, može da odgovara. Ukoliko je preduzeo sve potrebne mere i nije obavešten da je došlo do zlostavljanja, po kom osnovu onda uspostavljate njegovu odgovornost za nastalu štetu? Da li to znači da će država u bilo kojoj oblasti prihvatiti ovakav način uspostavljanja odgovornosti? Naravno da neće, zato što je to nemoguće.
Problem je ovog trenutka to što ministar nije tu, što vi kao vladajuća koalicija i Ministarstvo imate mišljenje, ali se sami sa njim ne slažete, jer u obrazloženju za jedan amandman kažete jedno, a u obrazloženju za drugi amandman kažete potpuno suprotno.
Još jedanput, vi sami kažete „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči“. Kako onda može odgovornost biti apsolutna? Jednostavno ne može. Molim vas, gospođo Lakićević, pozovite ministra, dajte mu stenogram, prekinite rad, ali ovo je amandman koji morate prihvatiti. Kontradiktoran će vam biti zakon. Uspostavljate li apsolutnu odgovornost ili ne? Morate da se odlučite.
Prihvatanjem amandmana na član 4. vi ste zauzeli stav da nema apsolutne odgovornosti, i to je tako, ali onda ne možete kasnije propisivati članom 8, članom 9. i narednim članovima. Zakon je kontradiktoran, neće biti primenljiv. Već su neke kolege iz vladajuće koalicije govorile o izmenama i dopunama zakona o sprečavanju zlostavljanja. Nemojte da radimo pet puta isti posao, ako možete sada sa malo dobre volje i političke mudrosti da ispravite grešku koja je očigledna, jer ste je vi sami priznali. Hvala.

Iskorišćeno je tri minuta i pedeset sekundi.
Ministar je tu i upravo će da uđe u salu, ali tu su i njegove saradnice koje će mu preneti. U svako doba ministar može da prihvati ili da odbije amandman.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Kako sam razumeo član 9. Predloga zakona, on ide u smislu pojačanja pravne zaštite radnika, onog koji je žrtva zlostavljanja. Zbog čega? Naravno, ovde se radi o opštim propisima o naknadi štete, pre svega koju tretira Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o radu. Po Zakonu o radu, poslodavac je obavezan da nadoknadi štetu koja proistekne iz rada ili u vezi sa radom koju pretrpi zaposleni. Ali, zašto je ovde poboljšan pravni položaj onog koji je žrtva zlostavljanja? Zbog toga što se pretpostavlja, pored ove odgovornosti poslodavca regulisane drugim zakonima, da je naknadu štete lakše naplatiti od poslodavca.
Da li će onaj poslodavac koji je savestan, preduzeo je sve zakonom propisane mere da ne dođe do zlostavljanja, moći da regresira, odnosno da isplaćenu štetu radniku nadoknadi? Moći će, to reguliše stav 2. koji kaže da „poslodavac koji je naknadio štetu koju je prouzrokovalo odgovorno lice ili zaposleni ima pravo da od tog lica ili zaposlenog zahteva naknadu iznosa isplaćene štete“. Ima pravo – znači da poslodavac može, a ne mora; to je dobra volja poslodavca, da li će on sam direktno snositi štetu koju je prouzrokovao zaposleni ili će pak proceniti da treba da se regresira od onog koji je štetu pričinio.
Ako bismo utvrđivali savesnost ili nesavesnost poslodavca i da li je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere, verujte da bi taj postupak dokazivanja prethodio ovom postupku; samim tim odugovlačio bi se postupak za naknadu štete, a samim tim i satisfakcija zaposlenog koji, pored toga što je žrtva zlostavljanja, ima jedan prethodni postupak u dokazivanju, odnosno naknadi materijalne i nematerijalne štete. Iz tih razloga mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i petnaest sekundi od vremena poslaničke grupe.
Gospodine Šaroviću, nemate pravo na repliku, ali imate pravo na reč. Izvolite.

Gospodine Novakoviću, zaista bih vas molio, ako treba pročitaću vam član zakona, očigledno je da je gospodin Čikiriz pomenuo moje ime i da je pogrešno protumačio moje izlaganje. Mislim da je svima u sali jasno da je ovo bilo apsolutno i isključivo usmereno na moje izlaganje i to je ono što je gospodin Čikiriz i rekao.
Dakle, o čemu se ovde radi? Ako postavite ovaj član zakona na onaj način na koji vi predlažete, to znači da vi pretpostavljate krivicu. U skladu sa Ustavom Republike Srbije postoji pretpostavka nevinosti za svakoga od nas dok se ne dokaže krivica. Vi kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Ali, ne možete vi naplaćivati bilo šta od savesnog poslodavca, od onoga ko je organizovao rad u skladu sa zakonom na način kojim se sprečava zlostavljanje na radu.
Ako je to princip koji ćete ubuduće prihvatati, hajde na nivou države da to posmatramo, daću jedan primer. Vi kažete – dok je radnik na radnom mestu, apsolutna je odgovornost poslodavca za sve što mu se desi. Kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Možda nekad jeste lakše, ali neki radnici ne mogu ni plate da naplate, a kamoli da naplate osiguranje. Kada radnik ode sa posla, čija je onda odgovornost da li će neko njega zlostavljati? Onda je odgovornost države. Zašto onda ne uvedete pravilo da se naplaćuje da neko nekoga zlostavlja van radnog mesta, da žrtva zlostavljanja, da bi lakše naplatila, ne goni pojedinca, nego da goni državu, pa neka država plati, pa neka se onda regresira, ukoliko je to moguće, kako vi kažete, od pojedinca. To je koncept koji nije održiv, koji je protivustavan, protivzakonit.
Dakle, ne možete unapred pretpostavljati nečiju krivicu i reći da je teško da se dokaže zlostavljanje. Ne možete tražiti da se dokazuje nevinost. To radi samo Haški tribunal. Ne postoji druga institucija u svetu gde vi morate dokazivati svoju nevinost. Ne možete tražiti od poslodavaca da dokazuju nevinost.
Vidite li kakva je situacija u privredi Srbije? Šta kada krenu zahtevi, da li će se poslodavci ičim drugim baviti nego dokazivati svoju nevinost? Zamislite firme, preduzeća, ne od 10.000 radnika, hajde od sto radnika – kako mislite da poslodavac vrši apsolutnu kontrolu i kako mislite da neko dokazuje da je nevin?
Kako će bilo koji poslodavac, gospodine Čikiriz, nadam se da ste vi pravnik, dokazati negativnu činjenicu da zlostavljanja nije bilo? Time što će dostaviti video snimak za poslednjih godinu dana sa posla, svih osam sati dnevno, da neko nije preživeo neko zlostavljanje? Kako dokazati tu činjenicu? Dajte jedan jedini primer i povući ću amandman.

Zahvaljujem. Mislim da smo sad svi razumeli o čemu se radi.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li se neko javlja za reč? (Da.) Gospodin Šarović. Izvolite.

Amandman na član 10. je logičan nastavak ovoga što smo tražili, dakle, amandmana na član 4, koji ste prihvatili i amandmana na čl. 8. i 9, koje još uvek niste, a nadam se da će gospodin Ljajić ipak to prihvatiti.
Vi ste propisali u stavu 2. da zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. Mi smo predložili: „Zaposleni ima pravo da od poslodavca zahteva zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje“.
Ljudi, deseti put, nema apsolutne odgovornosti. Ne možete zahtevati od nekog apsolutnu zaštitu. Apsolutne zaštite nema. Mi smo zemlja u kojoj je ubijen premijer, a tražite od poslodavca da spreči zlostavljanje na radnom mestu, u svakom trenutku, na svakom mestu, prema svakom zaposlenom. To je nemoguće. Sprečite izvršenje svih krivičnih dela, sprečite pljačku firmi koje su privatizovane od poslodavaca, uvedite obavezu države da to spreči. Jednostavno, to je nemoguće i to je valjda svima jasno.
Ponavljam istu priču treći put, a pošto ministar nije bio tu, još jedanput: Ministarstvo kaže, kada se radi o zlostavljanju, „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je u odgovoru na amandman na član 4, koji ste prihvatili. Onda članovima 8, 9. i 10. ustanovljavate apsolutnu obavezu poslodavca da zaštiti zaposlenog i pravo zaposlenog da ostvari zaštitu. To je nemoguće. Da je to pravo apsolutno, šta će vam onda posle posredovanje i sve ostalo? Jednostavno, te odredbe ne bi bile potrebne.
Ono što sam zaboravio prethodni put gospodinu Čikirizu da odgovorim – vi ste pričali o opštim pravilima za naknadu štete, Zakonu o radu, Zakonu o obligacionim odnosima. Ovim zakonom se ne dira u ta prava, niti se može dirati, ni zakonom, niti bilo kojim članom, niti bilo kojim amandmanom. Ovo je nadgradnja, ovo su neka dodatna prava radnika i ovo je pokušaj da se napravi neki međustepenik, pa da se ta šteta koja eventualno može nastati zaposlenom spreči na nekom nižem nivou, da ne dolazi do sudskih sporova, da ne dolazi do zahteva za naknadu štete u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Nema te sile, niti amandmana koji može kroz ovaj zakon uskratiti pravo radniku da traži svoja prava u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, ali je jedna velika razlika – vi, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, morate dokazati, kao prvo, da vam je neko prouzrokovao štetu, morate dokazati nečiju krivicu. Na ovaj način, ako ostane ovako nesrećna formulacija, onda toga nema, nema dokazivanja krivice, nema dokazivanja nastale štete. Kako ćete dokazati kada je psihičko zlostavljanje u pitanju? Verovaćete nekome na reč i reći odmah – poslodavac je kriv, od poslodavca je lakše naplatiti, pa neka on dokazuje svoju nevinost.
Ne shvatate koje su moguće posledice usvajanja zakona u ovom obliku koji je predložen. Krajnje vam dobronamerno govorim, nadam se da ćete prihvatiti. Nadam se da gospodin Ljajić ovo prati i da će ispraviti grešku koja je očigledna. Ukoliko ne, mi ćemo se sigurno videti u kratkom roku, kada budu izmene i dopune zakona na dnevnom redu, ali je pitanje kakvu ćete štetu iovako jadnoj i nesrećnoj privredi Srbije u tom međuprostoru prouzrokovati.

Četiri minuta i trideset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Bez namere da dalje produbljujem raspravu i da zloupotrebljavam ovo vreme, molio bih, zarad javnosti, da institute koji postoje u krivičnom postupku (prezumpcija nevinosti, in dubio pro reo) ne mešamo sa opštim načelima za naknadu štete regulisanim Zakonom o obligacionim odnosima i sa načelima naknade štete iz rada i u vezi sa radom; to su potpuno odvojene institucije. A posebno da to ne mešamo sa procesom pred Haškim tribunalom, jer stvarno nema dodirnih tačaka. Hvala.       

Četrdeset sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević. Izvolite, imate reč.