Dobro došli, gospodine Novakoviću. Nadam se da ću, zahvaljujući vašem dolasku, možda i primiti koji dinar na kraju meseca. Da je gospođa Čomić tu ostala, bogami, teško da bi se to desilo.
Bilo bi dobro, gospodine Novakoviću, da pre svega pozovete ministra da se vrati u salu. Nadam se da je on na neki kraći period ili kraći put otišao, jer je amandman na član 8. amandman za koji sam ja bio ubeđen da će ga prihvatiti pre rasprave u pojedinostima, ali nakon prihvatanja amandmana na član 4. apsolutno ga mora prihvatiti.
Ovo je klasičan primer koliko u pravu i u pisanju zakona može značiti i nekoliko reči. U ovom slučaju, mi tražimo, odnosno ja tražim da se samo dva slova brišu iz ovog rešenja koje je dato u Predlogu zakona, odnosno da umesto ovoga što ste predložili u članu 8 – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja, stoji formulacija – poslodavac je dužan da zaposlenog štiti od zlostavljanja.
Zašto? Zato što je jednostavno nemoguće tražiti apsolutnu zaštitu od strane poslodavca. I u načelnoj raspravi sam vam rekao da nigde drugde niste propisali apsolutnu zaštitu. Vi ne kažete u Zakonu o policiji – policija je dužna da spreči izvršenje svih krivičnih dela, nego je policija dužna da sprečava, dakle, dužna je da radi na tome.
Kada pogledate vaše obrazloženje zašto ne prihvatate amandman na ovaj član, a nadam se da će se to sada promeniti, vi kažete sledeće: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije i podrazumeva obavezu poslodavca da preduzme mere i aktivnosti propisane ovim zakonom, kojima se ostvaruje zaštita zaposlenog, a odgovornost poslodavca postoji ako nije preduzeo adekvatne mere.“ To je upravo ono što ja kažem. Dakle, zato je neophodno upotrebiti izraz „štiti“. Dakle, dužan je da štiti. Ako nije preduzeo adekvatne mere, onda će poslodavac biti odgovoran.
U obrazloženju za amandman na član 4. koji ste malopre prihvatili, odnosno koji je ministar prihvatio, stoji sledeće o zlostavljanju, kaže: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je upravo ono što ja kažem. To je upravo ono što tvrdim.
Ukoliko policija nije u stanju da spreči izvršenje svakog krivičnog dela, onda se, naravno, ni od poslodavca ne može zahtevati zakonom da spreči apsolutno svaki slučaj zlostavljanja. Jasno vam je da policija, koja ima neuporedivo veći spektar mera, čak i prinude, nije u stanju da to uradi i odgovornost poslodavca…
Dakle, kao da neko u Ministarstvu ko je obrazlagao odbijanje ovog amandmana nije dobro pročitao, nije dobro shvatio, jer se onim što ja tražim upravo potvrđuje ono što jeste definisani stav zakonodavca i kroz druge članove.
Dakle, možda je ovo pravi trenutak da napravite pauzu, da Zakonodavni odbor proceni da li će u skladu sa članom 4. onda moći da postoji član 8. ovako kako ste ga predvideli. Jer, kada pogledate šta ste u članu 4. prihvatili, to je da je poslodavac dužan da „u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu okolinu, organizuje rad na način kojim se sprečava pojava zlostavljanja“. Znači, „organizuje rad na način kojim se sprečava“. Isto tako, poslodavac je dužan da štiti, ne da zaštiti. Vi niste članom 4. rekli – poslodavac je dužan da spreči. Ne, on je dužan da sprečava. Ako je dužan da sprečava, onda može biti jedino dužan da štiti; ako ne preduzme adekvatne mere, onda će biti odgovoran.
Ali, apsolutnu odgovornost ne možete propisati, jer čak i savestan poslodavac, ako preduzme sve moguće mere, ako svaki dan bude organizovao kurseve, ako bude imao dva zaposlena, ne može osam sati (koliko je radno vreme), iz dana u dan, vršiti apsolutnu kontrolu; ne može se apsolutno isključiti, i za najsavesnijeg poslodavca, mogućnost da dođe do zlostavljanja, što znači da ne možete odrediti poslodavcu obavezu da zaštiti zaposlenog, već samo da ga štiti. Hvala.

Tri minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Reč ima gospođa Jocić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu koji glasi – U članu 8. posle reči „od“ dodaju se reči „svakog oblika“.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju o neprihvatanju ovog amandmana se kaže da nije prihvaćen „iz razloga što je suvišan, jer formulacija člana 8. Predloga zakona podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja koje je definisano u članu 6. Predloga zakona, što podrazumeva zaštitu zaposlenog od svakog oblika zlostavljanja.“
Ovim je Vlada pokazala neku vrstu nedoslednosti, jer, na primer, kada je kolega Milovan Radovanović amandmanom na član 1. stav 1. tražio da se brišu reči „i druga pitanja od značaja za sprečavanje i zaštitu od zlostavljanja na radu i u vezi sa radom“, a sve u cilju sprečavanja različitog tumačenja i da bi se doprinelo preciznosti, amandman je odbijen uz obrazloženje da bi brisanjem ovih reči navedeni član ostao nepotpun i nedorečen, jer ne bi obuhvatao sva pitanja koja su predmet regulisanja zakona. Kada amandmanom na član 8. tražimo da se dodaju reči „u cilju sveobuhvatnosti“ amandman opet biva odbijen. Smatramo da bi amandmani koji doprinose preciznosti i sprečavanju različitog tumačenja trebalo da budu prihvaćeni, sve u cilju lakše primene zakona. Hvala.

Još neko? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić. Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS podnela sam amandman na član 8, gde tražimo da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom zaključenja ugovora o radu da obaveštenje kome može da prijavi zlostavljanje na radu“.
U obrazloženju Vlade, koje mogu da prihvatim, stoji da je već u jednom članu takva formulacija predviđena. Međutim, s obzirom na to da ovaj zakon uređuje nešto što u ovom društvu nikada do sada nije bilo zakonski uređeno i što kao pojava nije bilo ni prisutno u toj meri koliko je prisutno u ovim novim kapitalističkim odnosima koji su sada na sceni u Srbiji, smatrala sam da je važno da i u ovom članu 8. ovo bude eksplicitno navedeno i da se time poslodavac obaveže da daje ovakve informacije zaposlenom.
Naravno, zakon mora biti što egzaktniji. Zakon mora i jednoj i drugoj strani da da potpune informacije i sve mogućnosti kako se može neko zakonski zaštititi od neželjene pojave ili kako je dužan da postupi neko u određenim okolnostima.
Mislim da do sada nijedanput u praksi ovog parlamenta, bar u ovom sazivu, neka oblast nije tako objedinila sve poslaničke grupe kao oblast koju uređuje ovaj zakon. Svi smo smatrali da, uz podnošenje ovih kvalitetnih amandmana, zakon treba da bude što bolji, što primenljiviji u životu, što kvalitetniji za građane. Mislim da će pravi život zakona u svakodnevnom životu, odnosno kada se bude bavio onim za šta je predviđen, u stvari pokazati njegove kvalitete, odnosno njegove manjkavosti i da će onda možda već ovaj saziv ili neki sledeći saziv biti u prilici da ga kvalitetnije dopunama i izmenama, koje će tada biti na sceni, ispravi.
Svakako da je ovo nešto što je za Srbiju novo, kao što je i ta pojava u ovom obliku i ovoj meri nova. Želimo svi da na ovaj način damo doprinos da ova pojava bude iskorenjena, odnosno da ne bude zloupotrebljavanja ni od jedne ni od druge strane, da ne bude prisutna u društvu i, svakako, što je krajnji cilj zakona, da ona nestane. Hvala.

Zahvaljujem. Iskorišćeno je trideset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Jocić.

Podnela sam amandman na član 9. stav 1. gde sam tražila da se posle reči „zlostavljanja“ dodaju reči „na radnom mestu“. Smatrali smo da bi se amandmanom potpuno otklonila mogućnost različitog tumačenja, nesporazuma i zloupotreba i da je neophodno precizirati da je u pitanju zaštita od zlostavljanja na radnom mestu. Amandman nije prihvaćen od strane Vlade.
Da bih vam dočarala da je amandman bio korisna sugestija navešću vam jedan primer. U Beloj Palanci, odakle sam, koja važi za mesto sa najmanjim prosečnim platama već duže vreme, a u isto vreme nosi naziv „Cipelgrad“ – veliki broj ljudi radi u obućarstvu, ali nažalost ne u fabrici obuće „Vesna“, koja je još u velikoj Jugoslaviji bila najveća fabrika dečije obuče, sada privatizovana i ne radi, već za mnogobrojne privatnike koji imaju samo prijavljene firme, ali ne i dovoljan radni prostor za sve svoje radnike... Ovi ljudi, doduše, u mnogo većem broju žene, rade po kućama, u garažama, podrumima i u nemogućim uslovima, za minimalnu zaradu, bez radnog staža i prava na penziju.
Pitala bih, ako se stvari vezane za bilo koji oblik zlostavljanja dešavaju u ovakvim uslovima, da li se i na njih mogu primeniti odredbe ovog zakona, pošto nije prihvaćen amandman kojim smo tražili da se dodaju reči „na radnom mestu“?
Istovremeno bih pitala – kojem posredniku mogu da se obrate ljudi koji rade u ovakvim uslovima, kojima se narušavaju sva moguća prava, a oni moraju da pristanu na sve, u cilju golog preživljavanja? Jer, ako progovore o bilo čemu, mogu da očekuju samo jedno – da ostanu i bez to malo para koje na ovaj način zarađuju, a kojima sebi i svojoj porodici obezbeđuju egzistenciju.
Volela bih da ovaj zakon, kada bude prihvaćen, može da bude koristan i svim ovim ljudima, ali bih pre toga volela da njihov status bude regulisan u svakom drugom segmentu, da bi oni, ako bude elemenata zlostavljanja, mogli da se pozovu na odredbe ovog zakona.

Zahvaljujem.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 9. stav 1. glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Postavlja se pitanje – kako može poslodavac odgovarati za štetu koju je drugo lice napravilo? Ne može poslodavac odgovarati za svakog zaposlenog, ne može odgovarati za njihova dela. Nema on kontrolu nad njima, nema uvid šta ko u kom trenutku radi. Odgovornost poslodavca ne može biti apsolutna. Ako je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere da do zlostavljanja i šteta prouzrokovanih zlostavljanjem ne dođe, ako se ipak tako nešto desi, u čemu je njegova krivica? Zbog čega bi on snosio odgovornost?
Zato sam predložio da se ovaj stav izmeni i da glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju, nakon pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca, iz člana 13. ovog zakona, odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Odgovornost snosi samo onaj poslodavac koji nije preduzeo potrebne mere da zlostavljanje spreči nakon što je obavešten da postoji sumnja da je do zlostavljanja i došlo. Za takvu vrstu štete koja je prouzrokovana zlostavljanjem, a poslodavac nije reagovao, iako je za to znao, normalno da u tom slučaju poslodavac treba da snosi odgovornost. Svakako da nesavestan poslodavac mora biti odgovorno lice, pogotovo zato što nije preduzeo odgovarajuće mere da to zlostavljanje spreči.
Zbog toga smatram da je neophodno usvojiti ovaj amandman, da odgovornost snose isključivo nesavesni poslodavci, oni koji znaju da je došlo do zlostavljanja i da je pri tom napravljena šteta, a uopšte nisu reagovali, niti su preduzeli bilo kakve mere da zlostavljanje spreče. Ti poslodavci treba i moraju da budu odgovorni za štetu koja je prouzrokovana zlostavljanjem.
Da ponovim još jednom, ne može odgovornost poslodavca biti apsolutna, odgovornost treba da snose isključivo nesavesni, neodgovorni poslodavci koji nisu reagovali nakon obaveštenja da postoji sumnja da je do zlostavljanja došlo. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je dvadeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Nemanja Šarović.