Dame i gospodo narodni poslanici, malo je nejasno kako može biti adekvatnije rešenje koje je napisano u Predlogu zakona, koje kaže da je zaposleni dužan da se uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja u odnosu na rešenje ponuđeno ovim amandmanom, koje je obavezujuće, tj. striktno se zabranjuje ponašanje koje predstavlja zlostavljanje i ponašanje koje predstavlja zloupotrebu prava.
Ukoliko zakonodavac zaista želi da spreči zlostavljanje na radu, najlogičnije je da u zakonu jasno napiše „zabranjeno je“. Ukoliko ne piše da je nešto zabranjeno, moglo bi biti tumačeno kao da je dozvoljeno. U članu 5. jasno piše: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom“. Ako ovo uzmemo u obzir, ne postoji razlog da i u članu 11. stav 1. ne piše - zabranjeno je.
Inače, član 11. odnosi se na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog. Pojedini zaposleni kod poslodavca koji su u prilici da čine zlostavljanje na radu uglavnom su na rukovodećim radnim mestima, mada to ne mora biti pravilo.
Što se tiče zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja od strane zaposlenog, to je nešto što je jako teško dokazati, isto kao što je teško dokazati i samo zlostavljanje, jer je svima dobro poznato stanje u pravosuđu u Srbiji.
Izuzetno je važno reći nešto, kako sa aspekta ispoljavanja zlostavljanja na radu prema pojedincu, tako i sa aspekta ispoljavanja ove pojave prema grupama. Ponoviću ko zna po koji put da je Srbija država u kojoj je nezaposlenost ogromna, u kojoj zaposleni svakodnevno ostaju bez posla i, nažalost, veliki je broj ljudi prisiljenih da rade na crno kako bi zaradili jedva za toliko da prehrane svoje porodice.
Kada govorimo o ovoj temi neophodno je da budemo svesni situacije na tržištu rada. Zvanični podaci Nacionalne službe za zapošljavanje iz marta meseca pokazuju da je na evidenciji ove službe u februaru bilo 767.418 lica, što je za oko 16.000 više nego u januaru ove godine. U odnosu na oktobar 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, broj nezaposlenih na evidenciji se povećao za 50.010 lica.
Od ukupnog broja lica na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje više od 12 meseci na posao čeka 63,81% ili 489.753 lica. Najviše je nezaposlenih od 25 do 29 godina starosti. Najveća stopa nezaposlenosti je u Novom Pazaru 51%, Loznici 41,5%, Leskovcu 41,4%, Lebanu 61,4%, Vladičinom Hanu 54,1% i Bojniku 53,4%.
Napominjem da su ovo zvanični podaci NSZ. Broj nezaposlenih je mnogo veći, jer se veliki broj lica ne prijavljuje službi. Neki su nakon mnogo godina prijavljivanja izgubili svaku nadu da će se ikada zaposliti. Neke služba skida sa evidencije ukoliko zakasne sa prijavom, pa imaju kazneni rok u kom ne mogu da se prijave, što dodatno stvara jednu neistinitu sliku o broju zaposlenih.
Ovim podacima treba dodati i sledeće: oko 720.000 ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a broj siromašnih je prvi put počeo da se povećava od 2000. godine. Najviše su ugroženi nezaposleni, naročito oni iznad 50 godina starosti, invalidi i porodice sa decom sa smetnjama u razvoju.
Zbog ekonomske krize u svetu i Srbiji smanjen je broj sezonskih poslova i nadnica za njih, zbog čega su dodatno pogođeni građani koji su od toga živeli. Takođe, veliki problem u vezi sa siromaštvom su velike regionalne razlike u Srbiji. Najsiromašnije su opštine Bojnik, Medveđa, Bela Palanka, Trgovište, Tutin, Crna Trava, Žitište i Plandište.
U Srbiji radi manje od 2.000.000 ljudi, a broj zaposlenih smanjuje se iz godine u godinu, dok se broj penzionera povećava, i to na milion.
Kada sagledamo ove katastrofalne podatke nije neko čudo da je stvoreno vrlo pogodno tlo da se oni koji su u prilici da zapošljavaju i odlučuju o nečijem radu i ostanku na poslu ponašaju, upotrebiću blag izraz, neljudski.
Već sam rekla da kada govorimo o ovakvom ponašanju moramo zlostavljanje na radu da sagledamo i sa aspekta ove pojave prema grupama, jer je, u stvari, početak masovnog ispoljavanja ove pojave kod nas u Srbiji povezan sa procesom privatizacije. Interesi pojedinaca ili novih poslodavaca našli su se nasuprot interesima velikih grupa, tj. zaposlenih.
Kupoprodajni ugovori su nove poslodavce obavezivali da u određenom periodu zadrže zaposlene koji nisu dobrovoljno uz socijalni program otišli sa posla. Najčešće se radilo o periodu od najmanje dve do tri godine, u kome poslodavac nije imao prava da otpušta zaposlene. Međutim, kako je njihov interes uvek ispred svega, a Srbija država u kojoj se zakoni ne poštuju, način da ostvare svoje interese pronašli su lako. Pristupilo se zlostavljanju na radu, sa ciljem da zaposleni koji predstavljaju višak sami daju otkaze.
Inače, ova vrsta mobinga, tzv. strateški mobing, karakteristična je za zemlje u tranziciji. Ovo je najrasprostranjenija vrsta torture, koja je najčešće nevidljiva i prikrivena, nešto što nije opipljivo, pa je teško i dokazati. Sve ovo čini ga najefikasnijim načinom da se neko natera da sam ode sa posla.
Nije ova pojava evidentna samo u preduzećima nakon privatizacije. Još strašnije zlostavljanje sprovođeno je i sprovodi se u preduzećima koja tek treba privatizovati. Višak zaposlenih rešava se tako što se raznim šikaniranjem ljudi bukvalno teraju da napuste posao svojevoljno. Na taj način se poslodavac oslobađa svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku, tj. oslobađa se isplate otpremnine.
Ovo se uglavnom sprovodi nad radnicima pred penzijom, radnicima sa niskim kvalifikacijama ili mladim radnicima bez iskustva. Međutim, podjednako su zlostavljani i vrlo sposobni, stručni, kreativni mladi ljudi sa mnogo znanja i energije, kojima nije lako manipulisati, koji se ne plaše da kažu ono što misle i koji predstavljaju prepreku onima koji spremaju preduzeća za prodaju u bescenje.
Načini na koje se sprovodi tortura su različiti, zajedničko svima je to da su krajnje neljudski. Posmatrano sa pojedinačnog aspekta, najčešće se radi o sindromu punog stola, sindromu praznog stola, problemu sa komunikacijom, fizičkoj odvojenosti od kolega, dovodi se u pitanje profesionalni integritet itd.
Nažalost, mnogo je primera sprovođenja mobinga nad grupama. Kao mnogo puta do sada, ovom prilikom ću pomenuti poznatu leskovačku fabriku farmaceutskih proizvoda „Zdravlje“ i situaciju sa zaposlenima nakon privatizacije.
Za privatizaciju „Zdravlja“ karakteristično je da je to jedna od najlošije urađenih privatizacija. Za tri i po miliona evra prodato je nešto što je u tom trenutku vredelo mnogo više. Samo na zalihama je bilo lekova u vrednosti od deset miliona evra, a akcije u bankama su vredele dvanaest miliona evra; objekti, oprema i zemljište vredeli su 44,5 miliona evra.
Radnici koji u prvom navratu nisu želeli da odu sa posla pretrpeli su stravičnu torturu. Pošto je ugovor o kupoprodaji obavezao novog poslodavca da tri godine ne može da bude tehnoloških viškova, odjednom se pojavio veliki broj neraspoređenih ljudi, koji su kada dođu na posao bili smešteni u arhivu. Ljudi koji su godinama radili u fabrici sa renomeom, kakva je „Zdravlje“, koji su imali dobre zarade, radne navike i obaveze, došli su u situaciju da na najgori mogući način budu ubeđivani da odu sa posla. Roditelji čija su deca takođe bila zaposlena u „Zdravlju“ odlazili su sa posla kako bi njihova deca ostala tu i sačuvala svoja radna mesta. Nakon isteka roka od tri godine, vrlo brzo se počelo sa proglašavanjem tehnoloških viškova u „Zdravlju“, tako da od nekadašnjih 2.066 zaposlenih sada u „Zdravlju“ radi nešto više od 400 radnika.
Samo da podsetim da se srpska vlast hvalila da je privatizacija „Zdravlja“ jedan od najuspešnijih primera privatizacije u Srbiji. Možemo slobodno reći – kako za koga, za radnike i grad Leskovac sigurno nije. Naprotiv.
Mnogo je ovakvih primera i zato su preporuke Srpske radikalne stranke da se u ovom zakonu koji sada usvajamo jasno definiše, kako u članovima 5. i 11, tako i u svim ostalim, da je zlostavljanje na radu zabranjeno. Zahvaljujem.

Sedam minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Za reč se javila narodna poslanica Snežana Stojanović-Plavšić.

Govoriću o amandmanu, a zatim ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Naravno da je zlostavljanje na radu zabranjeno, i to je ovim zakonom jasno definisano, međutim, ovde se radi o poglavlju koje govori o pravima i obavezama radnika i u tom smislu ih obavezuje da moraju da se uzdržavaju od zlostavljanja na radu, te tako razumem činjenicu da Ministarstvo nije prihvatilo ovaj amandman.
Međutim, moram da priznam, nisam bila podstaknuta time. Nisam mogla da verujem rođenim ušima kada sam čula, a bavim se podacima o siromaštvu, da je prvi put zabeležen porast siromaštva u Srbiji od 2000. godine. Zaista se izvinjavam koleginici, ali mislim da građani Srbije nisu baš toliko zaboravni kao što vi verujete. Zarad toga da sada subjektivno ne procenjujemo da li je bilo više siromašnih tada ili sada, reći ću vam egzaktne podatke koji govore o tome da je devedesetih godina 70% ljudi u Srbiji bilo siromašno, a da je 2002. godine 14% živelo ispod linije siromaštva, 2007. godine 6,9%, ali, nažalost, nakon toga, nakon ubrzanog rasta koji smo imali od 2000. do 2007. godine, došlo je do svetske ekonomske krize i ponovo je došlo do porasta siromaštva.
Da se ne bismo sada oko toga ubeđivali, postoji u Skupštini Srbije Odbor za smanjenje siromaštva i pozivam vas da dođete na Odbor u četvrtak, kada će nam gostovati tim za smanjenje siromaštva i prezentovati najnovije podatke i činjenice koje su vezane za siromaštvo, ali isto tako i mere Vlade za ublažavanje problema siromaštva.
Što se tiče Leskovca, nažalost, to je i moj i vaš grad... Na sreću, to je i moj i vaš grad, ali nažalost, veliki broj privatizacija u našem gradu, tačno je, neuspešan je. Ali, ne bih se nikako složila da je „Zdravlje“ najneuspešnija privatizacija. Pitajte radnike „Cvećara“, pitajte radnike „Plantaža“, pitajte radnike „Lemind - Tehnomašina“, pitajte radnike „Leteksa“. U „Zdravlju“ radi tih 400 ljudi i mislim da je svako radno mesto Leskovcu i te kako potrebno. Zato, dajte da ne kritikujemo one koji rade, nego da probamo da podignemo one koji ne rade, pa će tako naš grad biti manje siromašan. Hvala vam.

Dva minuta i trideset šest sekundi.
Reč ima gospođa Lidija Dimitrijević.

Gospodine predsedavajući, koristiću pravo na repliku. Onda ću što kraće, od vremena poslaničke grupe.
Poštovana koleginice Plavšić-Stojanović, naveli ste primer privatizacije „Cvećara“, „Leteksa“ i ostalih preduzeća. Sve su to preduzeća koja u momentu privatizacije nisu godinama unazad radila i bila su u jako lošem stanju. „Zdravlje“ je radilo, i to vrlo uspešno. Podaci koje sam iznela su tačni. To znamo i vi i ja, i svi ostali. Znači, za tri i po miliona evra prodati nešto, da ne ponavljam, govorila sam koliko je šta vredelo u tom trenutku, to je zaista neuspeh i jedna od najneuspešnijih privatizacija u Srbiji. Složićete se sa mnom.

Hvala.
Naravno, uvek vredi onoliko koliko je neko spreman da plati.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Šaroviću, izvolite.

Gospodine Novakoviću, sve ima cenu. Ali, da se vratimo amandmanu na član 11. koji je podneo gospodin Milan Avramović. Teško je reći zašto ga niste prihvatili, ali želim da vam ukažem na obrazloženje Vlade Republike Srbije, iz koga se možda na najbolji mogući način vidi koliko su ozbiljno radili.
U obrazloženju se kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju za neprihvatanje amandmana narodnog poslanika Lidije Dimitrijević na isti član Predloga zakona.“ Pogledamo isti član zakona, a u obrazloženju zašto se ne prihvata amandman Lidije Dimitrijević – ne prihvata se iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije. Ma šta kažete? To onda može da vam bude opšte obrazloženje, ali time niste rekli ništa. Vi morate navesti razloge zbog kojih je navodno to rešenje koje ste vi predložili adekvatnije. Ovo ne znači ništa.
Sada da se vratimo amandmanu. Vi u članu 1. stava 11. kažete: „Zaposleni je dužan da se uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja.“
Tražili smo da se jedan deo briše zato što je obaveza da se neko uzdrži od zlostavljanja već propisana članom 5. Predloga zakona. Vi u članu 5. kažete sledeće: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom.“ To je opšta, generalna obaveza, odnosno generalna zabrana zlostavljanja. U članu 11. vi to ponavljate (to ponavljanje je nepotrebno) i proširujete obavezu zaposlenih na to da se uzdrže od ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja.
Prihvatanjem ovog amandmana ne biste ništa izgubili, a mislim da bi zakon definitivno bio precizniji nego što je ovaj predlog koji ste nam dali.

Iskorišćeno vreme je dva minuta i petnaest sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Igor Bečić.

U ime SNS podneo sam amandman na član 11. koji govori o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, gde tražim da se u predlogu reči „ili je morao biti svestan“ brišu.
Reči „ili je morao biti svestan“ treba brisati, jer ovakva formulacija dovodi do toga da se propisuje da zloupotreba može biti učinjena i nesvesnim nehatom, što je prema pravnoj nauci nemoguće, jer kod nesvesnog nehata ne postoji ni volja ni svest o mogućnosti nastupanja zabranjene posledice. Zloupotreba prava sa ciljem pribavljanja koristi se, prema sada važećoj pravnoj nauci, može počiniti jedino direktnim umišljajem.
Ako predlagač ne veruje podnosiocu amandmana, preporučujem mu da pročita bilo koji udžbenik opšteg dela krivičnog ili prekršajnog prava o nehatu kao obliku odgovornosti.
Takođe preporučujemo malo veće angažovanje pravnika da se ne bi ovakve stručne greške dešavale ubuduće. Sudeći prema broju grubih stručnih grešaka u predlozima svih zakona, izgleda da u ministarstvima ima previše onih koji ne rade svoj posao na adekvatan način.
U slučaju da amandman ne bude prihvaćen, potrebno je obavestiti sve pravne fakultete da izvrše odgovarajuće izmene u nastavnim programima i udžbenicima.
Ne može se očekivati da se mobing ne pojavljuje, recimo, u vrbaškoj opštini kod privatizovanih preduzeća kada vidimo da država samim svojim činjenjem u jednom trenutku i u Remontnom zavodu Čačak na isti način daje pokazatelj privatnicima kako da vrše mobing nad svojim radnicima i otpuštaju radnike. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Ilić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.