Narodni poslaniče, drugi put vas upozoravam da u stilu i kreativnom naporu da obrazložite zašto je potrebno podržati amandman narodnog poslanika Aleksandra Martinovića ne zaboravljamo obavezu poštovanja odredaba Poslovnika Narodne skupštine o dnevnom redu, i sa uljudnim ophođenjem za učesnike sednice i sa uljudnim ophođenjem za one koji nisu u ovoj sali.
Drugi put vas molim, posle toga stvarno ću morati da vas upozorim i da primenjujem odredbe Poslovnika koje ni vi ni ja ne želimo da budu primenjene, ali mene član 27. obavezuje da ne dozvoljavam da kršite Poslovnik bez upozorenja.

Hvala. Izlaganje ću očigledno morati uskoro privesti kraju.
Jednostavno hoću da kažem na kraju da samo onaj narod koji je branio svoje nacionalne interese ima pravo da očekuje da oni budu odbranjeni. Samo onaj narod koji je branio te interese uspeo je da ih odbrani. Samo onaj narod koji brani svoju državu može očekivati da je odbrani. Bez takvog pristupa, bez takve nacionalne državne politike smatram da Srbiji neće biti potreban ni Zakon o odlikovanjima, ni odlikovanja. Srbija neće imati kome da ih dodeljuje, neće biti kandidata. Hvala vam.

Sedam minuta i trideset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Srđan Milivojević želi reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, naravno da je uvek herojski čin braniti svoju zemlju i naravno da svako ko brani svoju zemlju treba da bude odlikovan ako napravi herojski podvig kojim se suprotstavi neprijatelju, kojim se žrtvuje. Vazda su ljudi u Srbiji bili spremni da zarad slobode i tih uzvišenih ideala stanu na oltar mučeništva i na žrtvenik slobode. Bilo je toliko primera u našoj slavnoj prošlosti na koje sada mogu da se pozovem. Godine 1914, na bojni poklič kralja Petra Prvog Karađorđevića Oslobodioca, stotine hiljada mladića u Srbiji stali su na oltar mučeništva i zaslužili najveća ratna odlikovanja porazivši najveću vojnu silu u to vreme.
Ali, ne mogu uvek odlikovanja da se dodeljuju u ratu i ne može neko svoju zemlju da zaduži samo sa puškom u ruci. Hiljade Srba su dali nemerljiv doprinos ljudskoj civilizaciji. Koliko mi samo imamo naših predaka kojima se danas ponosimo a koji su i te kako proslavili ime Srbije bez puške u ruci? Oni nisu svetu nudili naše najveće mane kao naše najveće vrline, oni su zadužili kulturnu baštinu, civilizacijsku baštinu, napravili su dela kojima smo zadivili čitav svet. Naravno da te ljude treba odlikovati i naravno da takve ljude imamo danas i naravno da će takvih ljudi biti u budućnosti.
Uveren sam da mladi ljudi u Srbiji ne žele da budu ni heroji izgubljenih ratova, ni čuvari propuštenih prilika. Verujem da mladi ljudi ove zemlje smatraju da se pobede ne osvajaju više na juriš, nego se pobede osvajaju znanjem, pobede se osvajaju na sportskom polju, na takmičarskom polju nauke, kulture, umetnosti. Ljude koji dostignu takve nivoe da pobede na nekim svetskim takmičenjima svakako treba nagraditi, pa i odlikovati.
Šta kazati o policajcima, koji svakoga dana suprotstavljajući se kriminalu, pogotovo organizovanom kriminalu, rizikuju svoj život i staju u odbranu Ustava i ovog grba pred kojim svi stojimo a za koji su nekada neki heroji dali život i dobili velika ratna odličja? Naravno da tog policajca koji grudima staje pred pištolje naoružanih kriminalaca i nasilnika treba odlikovati.
Šta kazati o vatrogascima, koji uskaču u plamen i spasavaju ljudske živote? Pa, treba ih odlikovati.
Šta treba kazati o herojima rada? I njih treba odlikovati.
Ne mogu da delim mišljenje nekih poslanika u ovoj sali da učešće u ratu podrazumeva i učešće u ratnim zločinima. Od kad je rata, bilo je i ratnih zločina, ali ratnim zločincima ne pripadaju odlikovanja; ratnim zločincima pripada sud, osuda i prezir, pre svega pripadnika onog naroda iz kojeg sami potiču, a onda čitavog čovečanstva.
S druge strane, ratnim herojima koji su vaspitavani na primerima čojstva i junaštva, na rečima nezaboravnica, na delima naših predaka svakako pripada mesto među odlikovanim pripadnicima naših naroda.
Apsolutno sam uveren da Srbija, u svom opredeljenju za mir, u svom opredeljenju da sa svetom razmenjuje civilizacijske vrednosti, da se više nikad u ovoj zemlji ne vodi rat, treba, može i ima načina da sve svoje građane koji se istaknu određenim dostignućima na polju nauke, kulture, umetnosti nagradi, jer tako vaspitavamo buduća pokolenja i stvaramo uzore deci; da će uzori biti ti heroji mirnodopske Srbije; da će uzori biti i oni heroji ratnih Srbija, ali da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti ljudi koji pucaju na predsednika Vlade, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji su se obogatili na kriminalu, da nikada više uzori neće biti oni ljudi koji deci od 16 godina pucaju u leđa, da nikada više uzori u ovoj zemlji neće biti oni koji su se našli na optuženičkoj klupi zbog najsramnijih dela koja su počinjena ili oni ljudi koji izbegavaju pravdu plašeći se odgovornosti za ono što su počinili.
Ako želimo Srbiju kao normalnu, modernu evropsku zemlju koja će imati svoje mesto na civilizacijskoj karti sveta, u porodici evropskih naroda, naravno da ćemo potencirati one vrednosti koje svakako zaslužuju da budu i te kako označene kao vrednosti mladih ljudi.
Naravno da svako ko želi dobro ovoj zemlji i njenim građanima ne želi da ova zemlja učestvuje u bilo kakvom besmislenom ratu, u bilo kakvom besmislenom potezu. Naravno da niko ko sedi u ovoj sali i ko živi u ovoj zemlji ne smatra da zemlja ne treba da se brani kada je napadnuta, ali treba napraviti jasnu razliku i povući crtu između heroja koji su spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu i onih kvaziheroja koji su spremni da druge žrtvuju da bi oni bili proglašeni herojima.
U vreme velikih ratnih sukoba, kojih je bilo na našim prostorima, ljudi koji su se brutalno obračunavali sa pripadnicima drugih naroda vrlo su lako bili proglašavani herojima, pa su onda stekli pravo da se obračunavaju i sa pripadnicima našeg naroda …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, podsećam vas na obavezu iz člana 103, dakle, o dnevnom redu.)
Da završim, ako želimo da vaspitavamo mlada pokolenja na pravim uzorima, onda oni koji ovu zemlju proslavljaju u miru treba da budu odlikovani, da posluže za primer mladim ljudima i budućim naraštajima. Oni koji su se ogrešili o zakon ne mogu biti proglašavani herojima i ne mogu očekivati odlikovanja, već samo sud, osudu i prezir. Zahvaljujem se.

Sedam minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Narodni poslanik Dušan Marić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, niko normalan u Srbiji, niko normalan u ovom domu ne može poželeti da srpski mladići bilo kada odlikovanja zaslužuju na bojnom polju. To ne može poželeti niko normalan, ne samo u srpskom, nego i u bilo kojem narodu na svetu, i ne verujem da to želi. Međutim, nadam se da se svi slažemo da mlade srpske naraštaje treba vaspitavati, ako se nađu u situaciji da im otadžbina bude napadnuta, da je neophodno da ta odlikovanja zasluže sa puškom u ruci, na bojnom polju, braneći svoju otadžbinu, braneći kućni prag, braneći svoju porodicu, ako želimo da postoji Srbija, ako želimo da postoji parlament, da usvaja zakone, između ostalog i zakon o odlikovanjima.
Hoću samo da kažem da se slažem da odlikovanja prethodne generacije srpskog naroda nisu zasluživale samo na bojnom polju; činjenica je da postoji hiljadu Srba koji su ta odlikovanja zaslužili na drugi način. Međutim, nesporna je činjenica – da nije bilo onih sa puškom u ruci, koji su odlikovanja zaradili na bojnom polju, koji su odlikovanja zaradili braneći Srbiju, braneći otadžbinu, ne bi bilo ni odlikovanja onih koji su ih zaslužili na drugi način, velikim dostignućem u oblasti nauke, sporta i na drugi način. Hvala.

Jedan minut i četrdeset sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ja ću napraviti jednu jeres i, za razliku od prethodnih govornika, probaću da govorim o amandmanu. Žao mi je što je ovde prisutan gospodin Marković, prosto zato što je on ni kriv ni dužan za ove zakone i, kako malopre reče jedan pametan čovek, on ovde izgleda služi kao ikebana, ali evo o čemu se radi.
Amandman koji sam u ime Demokratske stranke Srbije podneo na član 2. je identičan amandmanu gospodina Martinovića. Mi, doduše, nismo čuli obrazloženje, ali pretpostavljam da bi ovo moglo da bude obrazloženje i za amandman gospodina Martinovića.
Radi se o sledećem. U članu 9. postojećeg zakona, gde se navode vrste medalja koje se dodeljuju, bilo je predviđeno da se dodeljuje medalja za hrabrost, medalja za zasluge i medalja zasluga za odbranu i bezbednost.
U članu 2. izmena i dopuna ovog zakona napravljene su izmene da se u tački 1) posle reči „medalja za hrabrost“ dodaju reči „Miloš Obilić“. Protiv toga mi nemamo ništa, ima istorijskog razloga da se to učini. Takođe, menja se još nešto i ja ne razumem zašto se menja, i to iz više razloga ne razumem. Predlaže se da se umesto medalje zasluga za odbranu i bezbednost uvede – medalja za revnosnu službu. Prvo, mislim da je potpuno neprimereno da se ... Evo, sačekaću, imam 42 minuta, sačekaću ja da gospođa Kolundžija završi.
Dakle, na određeni način ukida se medalja zasluga za odbranu i bezbednost, kao da je odbrana i bezbednost Alajbegova slama. Potpuno ne razumem. Pazite, da bi se zaslužila medalja za odbranu i bezbednost podrazumeva se da neko na svom poslu nešto dobro uradi za državu. To se svakako ne radi svaki dan i to je svakako neko dostignuće i valja ga nagraditi nekom medaljom. Dakle, mi to ukidamo, a uvodimo medalju za revnosnu službu.
Molio bih predlagača da mi objasni šta je revnosna služba. Mislim da svako zaposlen u državi mora revnosno da obavlja svoje poslove, jer će ga poslodavac, bio to privatnik ili država, otpustiti ako to ne radi. To valjda znači da dolazi redovno na posao, da radi poslove koji su mu povereni u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama firme u kojoj radi. Neću da kažem da eventualno ima neki podanički odnos u odnosu na šefove, ali verovatno se i na to odnosi. Prema tome, to je nešto za šta ne vidim zašto bi bilo potrebno dodeljivati neku posebnu medalju. To je nešto što svako... Normalno je da zaposleni revnosno obavlja posao koji mu je poveren. Čemu medalja?
Istovremeno, ukida se medalja za odbranu i bezbednost. Nije to dobro. To suštinski nije dobro i mene strašno čudi da je Vlada odbila ovaj amandman. Doduše, pretpostavljam da se Vlada nije mnogo ni pitala, nego da se pitao onaj ko je pisao ovaj predlog. S obzirom na to da sam u međuvremenu saznao iz kog dela Vlade je stigao, onda se i ne čudim toliko. Taj deo nije valjao ni pod prethodnim vladama, tako da ne valja ni sada.
U svakom slučaju, ipak molim prisutnog ministra Markovića da se razmisli i da se zadrži medalja zasluga za odbranu i bezbednost, a da se ova koještarija za revnosnu službu izbriše, jer se tako na određeni način sprda sa idejom dodeljivanja odlikovanja, medalja i uopšte nagrađivanja pojedinaca za neka dela za koja su zaslužni. Toliko i zahvaljujem.

Tri minuta i pedeset sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega uvaženi građani, mene čudi ponekad da neke stranke koje se pozivaju na tradiciju srpskog naroda, na istoriju srpskog naroda, tako olako prelaze preko nekih vrlo egzaktnih istorijskih podataka i činjenica.
Dakle, medalja za revnosnu službu nije proizvod Demokratske stranke ili ove vlade. Ako neko pogleda pažljivije istoriju heraldike, istoriju ordenja i odlikovanja Kraljevine Srbije, videće da je medalja za revnosnu službu osnovana i ustanovljena 19. aprila 1913. godine. Dodeljivala se u dva stepena: zlatna medalja i srebrna medalja za revnosnu službu.
U objašnjenju kaže – dodeljivala se oficirima, podoficirima, vojnicima i građanskim licima za odanu i revnosnu službu, kao i za pomoć pruženu srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. spektar zasluga za koje je mogla da se dodeli ova medalja je proširen, pa je medalja mogla biti stečena i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ova medalja se nosila o plavoj traci, ima je u svim vojnim muzejima Republike Srbije.
Samo ću vam pročitati ko je sve u srpskoj istoriji od poznatih Srba, a pre svega srpskih vojskovođa, imao ovu medalju. Sva četvorica proslavljenih srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata, Mišić, Petar Bojović, Stepa Stepanović, Radomir Putnik, imala su ovu medalju, jer su revnosno i odano vršili službu u Republici Srbiji, odnosno tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Među ljudima koji su nosili ovu medalju, između ostalog, bio je i major Dragutin Gavrilović, čovek koji je oktobra meseca 1915. godine zadivio svet svojim govorom, a medalju je stekao tek kao komandant 12. pešadijskog puka „Car Lazar“ u Kruševcu, posle Prvog svetskog rata, za revnosno službovanje u 12. pešadijskom puku.
Medalja za revnosnu službu podrazumevala je mnogo širi spektar aktivnosti i mogućnosti dobijanja od odbrane i bezbednosti. Ona podrazumeva zasluge za odbranu i bezbednost jer je pre svega ustanovljena za oficire, podoficire i građanska lica koja su dala nemerljiv doprinos bezbednosti Kraljevine Srbije. Kasnije se došlo do zaključka da revnosna služba ne podrazumeva samo revnosnu službu na polju bezbednosti, već i na nekim drugim poljima i da takvu odanost Kraljevini, a danas Republici Srbiji treba nagraditi.
Ne vidim razlog zašto bismo sada mi izmišljali istorijske okolnosti, prekrajali srpsku tradiciju, prekrajali istoriju. Ako se neko već poziva na to da je tradicionalistička stranka, zašto sad želi da negira ono što je naše istorijsko nasleđe i zašto neko sada kaže da je ovo sprdnja sa tradicijom, ako ovo kažu činjenice?
Uostalom, ko ne veruje meni i mom izlaganju neka se prošeta do Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Tamo se nalaze izložene sve medalje. Tamo ima i nekoliko primeraka medalje za revnosnu službu. Onoga kome je Kalemegdan daleko pozivam da dođe u moju kuću. Sticajem okolnosti, i moj deda, podnarednik Prve čete Prvog bataljona Desetog pešadijskog puka, nosilac je ove medalje.
Mislim da su potomci tih ljudi danas svesni koliko se ta medalja teško zasluživala i mislim da bi građani Srbije bili ponosni da nastavimo kontinuitet te medalje posle toliko godina, znači, posle prekida tog kontinuiteta, jer to nas povezuje sa našom prošlošću, ali pre svega da tu medalju delimo onima koji će biti zaslužni za našu budućnost. Zahvaljujem vam se.