Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Mašiću.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su ove izmene predloženog zakona sasvim u redu i možda je trebalo da budu neki mesec ranije, ali je jun mesec, neki, poslednji rok kada ima smisla ući u ovakve izmene, jer one i zadiru u značajne aktivnosti koje slede i u junu, i septembru, i u oktobru, dakle, početkom nove školske godine.
Pre svega bih želeo da iznesem svoje lično viđenje i više neke sugestije nego primedbe, normalno, i naše stranačko viđenje vezano za predložene izmene ovog zakona. Prvo bih se osvrnuo na član 10. koji se menja, a u suštini to je član 2. predloženih izmena, i to na tačku 1) gde se definiše da Nacionalni savet treba da ima 12 članova iz reda redovnih profesora, vrhunskih naučnika, pa, onda, velikim slovom – u zvanju naučnog savetnika.
Pretpostavljam da je predlagač želeo da se ovim izmenama omogući da članovi Naučnog saveta budu i naučnoistraživački radnici, prema tome, lica koja imaju i naučna zvanja. To podržavam, ali ovako kako ste to definisali, ne postoji čvrsta garancija da će i ugledni naučnoistraživački radnici, sa naučnim zvanjima, biti članovi Nacionalnog saveta. Sličnu izmenu je, pre dva-tri meseca, učinilo Ministarstvo nauke, gde je, takođe, definisalo da u Nacionalnom savetu za naučnoistraživački rad treba da bude šest uglednih istraživača, redovnih profesora ili naučnih savetnika, s tim, tako je definisano, da budu tri profesora, a tri naučna savetnika.
Moj predlog u vezi ovoga, ako se slaže predlagač, jeste da se predloži Odboru, ako nije dat sličan amandman, da se malo predefiniše, da se da mogućnost i sigurna garancija da će barem jedna trećina, tj. četiri istraživača biti iz reda naučnih radnika sa zvanjem naučnog savetnika, a da će dve trećine biti redovni profesori. Zalažem se da to bude i pola-pola, ali ako postoji dobra namera, onda ništa neće narušiti ovaj predlog, ali će ipak izdiferencirati tako da će u Nacionalnom savetu sigurno biti i lica sa naučnim zvanjem.
Dalje, ono što želim da pitam i o čemu hoću da diskutujem, povećava se broj članova Nacionalnog saveta na 21 član, s tim da su u okviru Nacionalnog saveta i dva studenta koje delegira Studentska konferencija na period od dve godine i oni će odlučivati u Nacionalnom savetu o tačkama od 7. do 11. Pitam – da li su oni članovi Nacionalnog saveta ili su pridruženi članovi, kao i da li će se pozivati samo kada se raspravlja o tim studentskim pitanjima?
Moja sugestija je da oni dobiju status redovnih članova, a u postupku odlučivanja u Nacionalnom savetu, normalno, odlučivaće o onim tačkama i onim problemima koja su od interesa za studente, kao što imamo u komisijama za izbore. U zvanja na izbornim telima docenti ne mogu da biraju vanredne ili redovne profesore, pa, tako i ovde studenti ne mogu odlučivati o nekim strateškim pitanjima vezano za obrazovanje, ali po meni bi bilo simpatičnije da i studenti budu članovi Nacionalnog saveta, ne ovako. Oni će odlučivati o nekim stvarima, ali u suštini, oni, onda, nisu članovi jer ne ulaze u tih 21. Tako da je to moj predlog za predlagača, da razmisli da li ima smisla to na neki način predefinisati.
Zatim, ono što želim da govorim odnosi se na akreditaciju i pre svega dobro je da se ušlo u akreditaciju. Već je značajan broj fakulteta akreditovao svoje nastavne planove, programe, to je sigurno više od dve trećine i svi novi fakulteti, faktički, uvođenjem novih nastavnih procesa moraju da prođu akreditaciju.
Jedino ono što je po meni sporno, voleo bih samo kada bi se mogli izneti iskreni podaci kakvo je stanje, pre svega, na državnim univerzitetima i na državnim fakultetima, da li sad svi fakulteti i oni koji su prošli akreditaciju ispunjavaju ovaj uslov da imaju 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu, sa izvođenjem najmanje 70% časova aktivne nastave? Nešto slično je bilo definisano i u prethodnom zakonu, drugačija je formulacija. Podržavam to, ali bojim se da nije tako čak ni na državnim fakultetima, pogotovo na privatnim univerzitetima i fakultetima.
Mislim da je pravi problem, a ovim predlogom zakona to nije ponovo definisano, to je ekvivalencija i prevođenje iz naučnih u nastavna zvanja, gde bi se omogućilo da oni koji hoće iz nauke da pređu u nastavu da to mogu uraditi lako, ne prolazeći iznova celokupnu proceduru izbora, a pogotovo kad se bira neko iz naučnog zvanja u nastavno gotovo redovno dobija niže nastavno zvanje nego što je imao trenutno naučno zvanje.
Govorim ovo iz ličnog iskustva, to sam prošao i sam. Mislim da će kolega Mitrović apsolutno podržati moj predlog i kao čovek koji je nekad bio u Ministarstvu nauke, tako da je moj predlog – da se to, ako, već, ovim izmenama zakona nije urađeno, u nekim narednim izmenama definiše. Jer, opet, izmenama zakona o nauci postavljena je ta ekvivalencija i, tamo se, u naučnoistraživačkom radu ona i poštuje. Znači, redovni profesor se finansira kao i naučni savetnik i tako po nižim zvanjima. Ali, kada se prevodi iz naučnog u nastavno zvanje onda nastaju problemi, a upravo prevazilaženjem ovog problema to bi se za 70% stalno zaposlenih lakše sprovodilo i izvršilo.
Dalje, ono što želim da govorim vezano je za doktorate nauka i ovde stavljam zamerku predlagaču da je ostavio i napravio izuzetak da doktorsku disertaciju može prijaviti neko ko ima specijalizaciju. To se, pre svega, odnosi na lica koja imaju završene studije medicine, da mogu sa specijalizacijom prijaviti doktorsku disertaciju, čak i doktorske studije upisati, ali pod uslovom da imaju objavljene radove u vrhunskim svetskim časopisima. To lepo zvuči, ali znamo, gospodine ministre, i vi i vaši saradnici, i ja, da je danas iz naše zemlje vrlo teško objaviti radove u vrhunskim svetskim časopisima i da je to nešto što samo stoji deklarativno kao mogućnost.
Jer, ako postoji neki lekar koji ima specijalizaciju, a koji je izuzetno talentovan, pa, pretpostavljam da će ga taj medicinski fakultet uključiti kao nastavnika i saradnika, i omogućiti mu da ide drugim putem, a, ne, ovako da se pravi iznimka. Nekada se u neka vremena sa specijalizacijom mogao prijaviti doktorat i doktorirati. To je kasnije ukinuto. Sada se opet pravi iznimka samo prema lekarima. Mislim, niti se njima ovakvom formulacijom daje neka posebna pogodnost, a s druge strane se prave neke iznimke koje su po meni nepotrebne.
Dalje, vezano za postupak pripreme i uslove za odbranu disertacije – sasvim je u redu da se uređuje opštim aktom univerziteta i fakulteta. To je i dosad bilo tako i tu postoji jasno propisana procedura od prijave, od formiranja Komisije za procenu ispunjenosti uslova kandidata i predložene teze, do verifikacije na univerzitetu. Ne vidim potrebu da Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke daju posebno mišljenje vezano za taj postupak ako se on legalno obavlja.
Ovde je juče izneto od stane vas, ministre, a i od profesora Šamija, da je na nekom fakultetu 148 kandidata doktoriralo za jednu godinu. To je, apsolutno, da kažem, i podatak, ali i obaveza da se pošalje inspekcija tamo i da se vidi kako je moguće tako nešto uraditi. Pa, ni diplomiranih studenata, na većini fakulteta, nema 148 u godini dana, a kamoli doktorskih disertacija?! To je neka zloupotreba, nešto urađeno mimo zakona, mimo propisa i nalaže potrebu da se to ispita. To ne bi trebalo da bude reper, da se sada postavljaju još neki supervizori u smislu kriterijuma.
Ali, u krajnjem, ako postoje iskrene namere u proceduri, ne vidim ni smetnju da ni Ministarstvo prosvete, pa ni Nauke, daju saglasnost na taj postupak u sprovođenju i pripremi doktorskih prijava i doktorske disertacije.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za uvođenje bankarskih garancija, pre svega ovo se odnosi na privatne univerzitete i fakultete. Mislim da je to u redu i sklon sam da predložim da se i poveća ovaj iznos od 10%. Ako se želi da se obezbedi ozbiljna garancija onda to treba da bude i više od 10%, jer tih 10%, znate i sami, neće omogućiti normalan završetak studija svih studenata koji su se upisali na taj fakultet ili univerzitet.
Moj predlog je, ministre, povećajte ovo barem na 30%, pa onim privatni univerzitetima, fakultetima, a pre svega univerzitetima koji imaju fakultete, ako žele ozbiljno da unapređuju nastavu i razvijaju taj univerzitet neće biti problem da obezbede tu garanciju. Ali, da ona stvarno bude u pravom iznosu, a ne ovako, ovih 10% su simbolični i više samo neka, uslovno, pretnja, ali ozbiljnije neće doprineti rešenju mogućih problema koji mogu nastati ako taj fakultet ili univerzitet izgubi uslove da egzistira, a onda će se naći u problemu ta deca, koju su upisali njihovi roditelji, koji su se upisali na takve fakultete i univerzitete.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za izbore u asistente. Mislim da je ova reforma, koja je krenula od 2005. godine pa naovamo, najviše uticala da je većina naših fakulteta ostala bez podmlatka. Mora se nešto ozbiljno učiniti da se u značajno većem broju primaju u narednom periodu mladi ljudi, koji će, normalno, ispunjavati uslove, imati prosečnu ocenu i upisivati doktorske studije. Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke moraju naći načina da finansiraju sve one koji su na doktorskim studijama, normalno, fakulteti koji iskažu svoje potrebe, a znam zasigurno da veliki broj fakulteta u proteklim godinama nije primao mlade istraživače, prvo što nije imao sopstvenih sredstava, a nije ni bilo na pravi način rešeno finansiranje doktorskih studija. Ono nije rešeno ni u ovoj godini, a skupe su te studije.
Dakle, većina te dece koja su završila fakultete nema pare da sama upiše dalje, pa, onda, neki student prihvati da bude saradnik u nastavi, obično kada ga mentor kod koga će da radi disertaciju pozove da mu bude kao asistent, i uglavnom su to neke simbolične naknade. Mislim da se mora na pravi način iznaći finansiranje asistenata na fakultetima. Treba se vratiti u neka ranija vremena gde je bilo više asistenata nego nastavnika. Mi danas imamo na nekim predmetima ili katedrama samo profesore i to većina redovni, i docent je retkost, a asistenta nema ni u naznakama, tako da se to mora na malo bolji i drugačiji način rešiti.
Vi u izmenama navodite da student doktorskih studija može ostvariti naknadu troškova studiranja pod uslovima, na način koji utvrđuje ministar. To je činjenica, ali bi trebalo što pre da budu ti kriterijumi obelodanjeni prema fakultetima, da se zna šta će biti kriterijum, da će nekome ko je na doktorskim studijama biti plaćeno i da može biti saradnik u nastavi tri, odnosno šest godina, dok ne doktorira.
Što se tiče ispita, predlažete da se povećaju ispitni rokovi na šest. Mislim da ćete se složiti da to bitno neće povećati broj položenih ispita, a može napraviti ozbiljan problem samim tim što vi niste definisali u ovom predlogu koji su to ispitni rokovi, kao što ste u prethodnom predlogu zakona definisali. I znamo da je to pet redovnih, a ispitni rok može biti po okončanju nastave tog predmeta. Prema tome, onaj predmet koji je slušan do 15. januara može se polagati u januarsko-februarskom, martu, aprilu, maju i junu, eventualno julu, septembru itd. Dakle, ograničen je broj rokova. Znamo da u toku nastave svako uvođenje ispitnog roka remeti nastavu te nedelje ili nema nastave, nema vežbi, što onda ne može obezbediti onih 15 nedelja nastave.
Dobro je da ste precizirali da je 10. oktobar dan "d" za završetak ispita, ali znamo da mnogi fakulteti imaju i ''oktobar dva'', to se produžava do kraja oktobra i onda nastava počinje u novembru mesecu. Možda je trebalo da definišete, da li je to julski rok, možda do 15-20 jula, iako su u julu upisi novih studenata i tu ima mnogo posla, ili će to biti ''april dva'', jer imamo maj mesec gde se praznuje nedelju dana itd. Trebalo je da to vi da precizirate, a ne da ostavljate fakultetima da sami odlučuju, jer će moći to da se uvede, ali taj šesti ispitni rok će remetiti nastavu.
Ceneći da i moj kolega treba još nešto da kaže, želim da kažem nešto o izjednačavanju rokova za odbranu doktorske disertacije, onih koji imaju magistraturu i doktorske studije. Vi ste ovde u izmenama naveli da je rok za završetak doktorata onih koji su upisali doktorske studije školska 2014-2015. godina, za magistre 2015-2016. godina.
Mislim da ste pogrešili, trebalo je da se izjednači taj rok ili da skratite magistrima ili da produžite ovima na doktorskim studijima. Onaj ko je na doktorskim studijima, on treba da polaže ispite i treba da uradi doktorat. Onaj koji ima magistraturu, on samo ima doktorsku disertaciju, a ima godinu dana duže. Razmislite o tome, ja predlažem da se produži onima koji su na doktorskim studijima da bude rok 2015-2016, kao što je dato za magistre i da se onda podvuče crta, da se zna da se mora poštovati zakon.
Na kraju, svakako podržavamo ovo povećanje norme, tj. utvrđivanje norme od 48 ESPB bodova za 2009-2010. školsku godinu i za 2010-2011. školsku godinu. To će omogućiti studentima da se stabilizuju u ovoj reformi, ali mislim da reforma mora podrazumevati smanjenje broja predmeta, jer je većina fakulteta u odnosu na neka prethodna vremena uvećalo broj predmeta za 50, pa čak i za 100%. Nelogično je, na mom fakultetu, kad sam ja završavao, bilo je 34 ispita, a sada je to, maltene, blizu 60 ispita. To nije reforma, povećavati broj ispita.
Izvođenje praktične nastave na nekim fakultetima je dovedeno u problem tranzicijom i transformacijom da nema više društvenih farmi, društvenih poljoprivrednih gazdinstava, naročito u oblasti biotehničkih nauka.
Na kraju, uključenje mladih istraživača u naučnoistraživački rad i doktoranata, onih koji su na doktorskim studijama, oni moraju biti uključeni u projekte. Imamo, sad, od 1. januara novi istraživački ciklus. Trebalo bi da ti mladi ljudi budu maksimalno uključeni. Visina njihovih zarada je jako simbolična, trebalo bi razmišljati o povećanju i rešavanju drugih egzistencijalnih pitanja. Samo na taj način možemo zadržati mlade ljude na fakultetima, u institutima i zaustaviti ovaj odliv mladih mozgova. Svi znamo koliko je otišlo mladih ljudi i to najboljih studenata u inostranstvo da rade i da se školuju. Evo toliko, hvala. (Aplauz)

Reč ima poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege iz poslaničke grupe su već dale jasnu podršku Predlogu ovog zakona i iznele argumentaciju zašto ga treba podržati. Meni je za ovo kratko vremena što je preostalo, ostalo da istaknem još tri pitanja.
Pre toga želim da ukažem na sledeće. Godine 2005. kada je donet Zakon o visokom obrazovanju, kada je označen početak reforme visokog obrazovanja, kada su utvrđeni ciljevi u toj oblasti, želim da kažem da je Predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona u stvari na tom tragu.
Zašto? Ciljevi koji su utvrđeni, to je neko ''barjače'' koje je pobodeno negde na nekom mestu kome se teži, kome se ide. Upravo ovaj predlog zakona je još jedan korak ka tom, korak koji je praksa, odnosno koji je život nametnuo i u tom smislu oni su ponudili predlog ovih izmena i dopuna. Dobro je što je tako, jer zakon ne dira u sistem visokog obrazovanja. Dobro je što je to tako, jer sistem visokog obrazovanja je stariji od svake vlade, pa i od moje.
Samo ću još pojasniti i dodati argumentaciju oko tri pitanja. Prvo pitanje se odnosi na kvalitet obrazovanja. Onaj koji treba najviše da brine o tome, vrhovno stručno telo je Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Predlagač nudi rešenje kojim povećava reprezentativnost tog saveta, uključuje, što je po nama dobro, i institute kao sastavni deo visokog obrazovanja, dajući mogućnost da i naučni savetnici budu ti koji mogu biti birani i, naravno, ovog puta uključuje studente kao ravnopravne članove saveta po pitanjima koja su od interesa za studente. Mislim da to zaslužuje apsolutnu podršku.
Drugo što želim da istaknem, to je kada se govori o studentima. Oni su ipak centar zbivanja. U ciljevima visokog obrazovanja jedan od ciljeva je u stvari uključivanje studenata u proces visokog obrazovanja kao partnera. Mislim da su ovde dosta uvažene, što je dobro, potrebe studenata, a ja ću samo navesti koje su, tri-četiri primera. Prvo, što sam već rekao, uključivanje studenata kao ravnopravnih članova Nacionalnog saveta. Drugo, mislim da je jedna od najvećih vrednosti, što se vrlo jasno deklarisao predlagač, da država finansira one koji su uspešni. Da li je budžetski, da li je samofinansirajući, to više nije bitno, bitno je da li je on dobar student, odnosno uspešan. Zato je tu stavljena mogućnost da se upisuju svi oni koji imaju 60 bodova, ukoliko ulaze u tu kvotu, bez obzira da li je bio budžetski ili nije bio. Mislim da je to jedna od najvećih prednosti.
Naravno, podržavamo apsolutno i ovo što se u ovom periodu i uslovima sprovođenja reforme i teške ekonomske krize daje mogućnost studentima još dve godine da mogu da se upišu kao budžetski i sa 48 bodova, a povećano je i broj ispitnih rokova na šest ispitnih rokova.
Ono što je, takođe, važno, važno je za nas socijaliste, jer kad se govori o ovoj temi sve me podseća na onu rečenicu – svi smo mi pomalo socijalisti, važno je što Ministarstvo preuzima odgovornost kada je u pitanju visina školarine. Ostaje da ih fakulteti utvrđuju, ali po prethodno pribavljenom mišljenju Ministarstva. Šta to znači po našem mišljenju? Da Ministarstvo preuzima odgovornost u tom smislu da ona bude realna, objektivna, da bude i ekonomski održiva, ali isto tako, što je važno, socijalno izdrživa. Onda ona ima smisla i mi tu dajemo punu podršku u ovom predlogu.
Dotičem treće pitanje – sredstva. Jedan je od retkih zakona koji traži povećanje sredstava na nekoliko mesta, ali i kaže – neće budžet biti opterećen, ne traže se dodatna sredstva, nego na teret sadašnjih sredstava Ministarstva. To je za punu pohvalu, počev od onih članova Nacionalnog saveta i konferencija, finansiranja rada, konferencija univerzitetskih, akademskih, studentskih konferencija itd.
Mislim da je to za apsolutnu pohvalu. Jesu veća sredstva, ali ne veći budžet, nego na teret Ministarstva.
Na kraju, želim da dam dva konkretna predloga. Gospodine ministre, polazim od toga da vas znam dugo, znam da niste sujetni, znam da veoma uvažavate parlament i znam da vam je sasvim svejedno ko predlaže, a mnogo važnije šta predlaže. Pozivam vas da dobro obratite pažnju na sve amandmane koji su podneti, da ih iz tog ugla posmatrate i uvažite sve one koje možete, koji jesu na ovom pravcu, jer nam je stalo da taj zakon ima što veću podršku.
Još nešto, molim vas, pogledajte još jednom principe obrazovanja. Ukinuli ste tamo jednu tačku koja govori o evropskim i nacionalnim tradicijama i uveli drugu koja govori o vrednostima kulturnog nasleđa. Molim vas da bude jedno i drugo.
Sasvim na kraju, molim vas, da ne budu drugi veći socijalisti od nas, neka država preuzme obavezu finansiranja svih studenata master i doktorskih studija. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Petronijeviću.
Dajem reč Aleksandru Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, dozvolite mi samo jednu malu digresiju.
Pre nekoliko trenutaka u Haškom tribunalu saopštena je presuda sedmorici oficira Vojske Republike Srpske. Dva oficira dobila su doživotnu kaznu zatvora, a pet oficira je dobilo ukupno 89 godina zatvora, zbog navodnog učestvovanja u genocidu u Srebrenici.
To su, poštovani građani Republike Srbije, prvi gorki plodovi Deklaracije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, koja je preuzela odgovornost na Republiku Srbiju za nešto što se u Srebrenici nije dogodilo.
Možemo da očekujemo i u narednom periodu da će biti sličnih odluka, vrlo nepovoljnih i po Republiku Srbiju i po Republiku Srpsku.

Htela bih da vas zamolim da se vratite dnevnom redu.

Evo, gospođo Đukić-Dejanović, vraćam se na temu.
Poštovani gospodine ministre, mislim da je vama poznato da je koncept visokog obrazovanja, koji je usvojen Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, u stvari koncept visokog obrazovanja koji postoji na američkim privatnim fakultetima.
U junu 1999. godine održana je ta čuvena sednica, odnosno čuveni sastanak ministara obrazovanja EU. Kao plod tog sastanka donet je jedan dokument koji sada u Republici Srbiji, kada je u pitanju oblast visokog obrazovanja ima, maltene, status svete knjige, a to je famozna Bolonjska deklaracija. Na osnovu tih principa iz Bolonjske deklaracije, 2005. godine Narodna skupština je donela Zakon o visokom obrazovanju, pri čemu, mnoga rešenja koja su sadržana u Zakonu o visokom obrazovanju ni direktno ni indirektno, uopšte nisu pomenuta, niti su tretirana Bolonjskom deklaracijom.
Mnogo toga što danas postoji u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nema direktne veze sa principima sadržanim u Bolonjskoj deklaraciji, ali je postalo moderno svaku novinu, pa bila ona pozitivna ili negativna, u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nazivati ''bolonjskom'' novinom.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega Goran Mihajlović, kada se saberu i oduzmu svi rezultati ove reforme našeg univerziteta od 2005. godine, može da se izvuče jedan jedini zaključak, a to je da su sve te reforme donele više štete neko koristi.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju o kojima danas govorimo, neshvatljivo je da se menja formulacija u članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pa se kaže da je jedan od principa visokog obrazovanja – uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Smatramo da je bila mnogo bolja prethodna formulacija, a to je, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Nemojte da zaboravite, gospodine ministre, donosimo Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Neophodno je u zakonu precizirati da se radi o humanističkim tradicijama, pre svega nacionalnim i pre svega evropskim, jer je srpski narod bio i ostao evropski narod, a njegova kultura i njegovo kulturno nasleđe sastavni deo evropske tradicije i evropskog kulturnog nasleđa.
Ono što je, takođe, problematično u izmenama Zakona o visokom obrazovanju jeste član 16. Sada u izvesnoj meri liberalizujete broj nastavnika koji je potreban da bi jedna visokoškolska ustanova mogla da radi. Do sada je postojao princip, u dosadašnjem Zakonu o visokom obrazovanju, da visokoškolska ustanova može da funkcioniše ako ima nastavnike koji rade 70% radnog vremena u odnosu na broj predmeta na toj visokoškolskoj ustanovi. Sada se taj princip menja, pa se kaže da visokoškolska ustanova ispunjava zakonom propisane uslove ako ima nastavnike u radnom odnosu sa punim radnim vremenom za izvođenje najmanje 70% časova aktivne nastave na studijskom programu.
Do sada je traženo u odnosu na ukupan broj predmeta, a sada se insistira na aktivnoj nastavi na studijskom programu. Šta u praksi ova odredba može da izazove? Može da dovede do toga da pojedine visokoškolske ustanove imaju skandalozno mali broj nastavnika, da imaju manji broj nastavnika, recimo, nego u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, da razmislite da se zakonom precizira fiksni broj, minimalni fiksni broj nastavnika koji jedna visokoškolska ustanova mora da ima zaposlenih sa punim radnim vremenom, da nam se ne desi da imamo visokoškolske ustanove sa pet, tri, sedam nastavnika. Onda se u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet nastavnog procesa na jednoj takvoj visokoškolskoj ustanovi.
Takođe, bilo bi dobro, gospodine ministre, da razmislite o nečemu što postoji u EU. Radi se o jednoj direktivi Evropskog parlamenta iz 2005. godine, koja nalaže nacionalnim zakonodavstvima članicama EU da donesu zakon o takozvanim regulisanim profesijama. O čemu se radi? Kada su u pitanju pojedine nauke, države članice EU za visokoškolske ustanove koje obrazuju kadrove iz tih naučnih oblasti propisuju strože uslove za izvođenje nastave, nego kada su u pitanju neke druge naučne oblasti, konkretno, u EU propisuju se stroži uslovi za rad visokoškolskih ustanova iz oblasti, recimo, pravnih nauka, pedagogije i medicine.
U Republici Srbiji po ovom zakonu i po postojećem zakonu iz 2005. godine sve visokoškolske ustanove su izjednačene u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju, bez obzira na to kojom naučnom delatnošću, odnosno iz kojih oblasti školuju kadrove.
Imate jedan drugi slučaj, recimo, u SAD. I tamo postoje privatni fakulteti, postoje privatni pravni fakulteti, ali ne možete da budete upisani u imenik Američke advokatske komore ako niste završili nekoliko najprestižnijih, pre svega, državnih pravnih fakulteta. Vi sada završite koji god hoćete, ali ako hoćete da budete advokat u SAD morate da završite tačno određeni fakultet.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da usvojite takvu pozitivnu praksu koja postoji i u EU i SAD. Naročito je to važno kada je u pitanju medicina. Nemojte da nam se desi da školujemo ljude koji će formalno biti lekari, koji će formalno imati diplomu da su završili neki medicinski fakultet, a koji sutra neće znati gde je bubreg a gde je slepo crevo.
Sve ovo može da se ispravi, i greške u suđenju, i greške u procesu obrazovanja dece itd, ali te greške lekara teško mogu da se isprave i vrlo često te lekarske greške mogu da imaju kobne posledice. Ako ste primetili u poslednjih nekoliko godina, te lekarske greške su, nažalost, sve češće u Republici Srbiji. Neću da kažem da je to posledica samo obrazovnog procesa. Imamo dobre medicinske fakultete. Verovatno da postoje i neki drugi dobri razlozi, ali se plašim da će tih lekarskih grešaka biti mnogo više, budemo li imali hiperprodukciju, recimo, lekara koji će završavati medicinske nauke po kojekakvim privatnim fakultetima. Sutra da im dođete u ruke, možete samo da molite Boga da izađete živi iz te njihove ordinacije. Bilo bi dobro da porazmislite o usvajanju te direktive Evropskog parlamenta i u pravni sistem Republike Srbije.
Zbog nedostatka vremena, teško je elaborirati sve nedostatke postojećih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Samo jedan mali detalj – kada je u pitanju davanje zvanja profesora emeritusa, ono što može da se desi sada pri ovom rešenju koje je usvojeno u izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jeste sledeće: čovek, istaknuti profesor, nastavnik, naučni radnik, godinama radi na jednom fakultetu ili na nekom institutu i zaista podigne ugled te visokoškolske ustanove i postane poznat u naučnim krugovima i u Republici Srbiji i van Republike Srbije, možda godinu dana pre penzionisanja zaposli se na nekom, recimo, privatnom fakultetu. Sada taj privatni fakultet polaže pravo na to da takvog čoveka proglasi profesorom emeritusom i praktično, kapitalizuje ceo nastavni i naučni rad tog čoveka koji se desio i koji se ostvario u nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi, po pravilu, državnoj.
Mislimo da to nije pravično rešenje. Mora da se propiše da taj koji se imenuje, odnosno proglašava za profesora emeritusa, mora da radi određeni broj godina u ustanovi koja ga proglašava profesorom emeritusom, da se ne bi desilo da neki novokomponovani privatni fakultet kaže – evo, imamo profesora emeritusa. To što je on 40-50 godina radio na nekom prestižnom državnom fakultetu, to više uopšte nije bitno. Sada, oni njega prisvajaju i kažu – evo kakve kadrove mi imamo. Time, naravno, studenti, naučna javnost može da se dovede u zabludu.
Ono što je, takođe, jedan problem, kada su u pitanju asistenti, predlažete sledeće – visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam i koji pokazuje smisao za nastavni rad. Onda, menjate stav 2 – pod uslovom iz stava 1. ovog člana, visokoškolska ustanova može izabrati u zvanje asistenta i magistra nauka, odnosno magistra umetnosti kome je prihvaćena tema doktorske disertacije. To je, u stvari, jedan te isti slučaj. Onaj kome je prihvaćena tema doktorske disertacije, a koji je prethodno stekao akademski stepen magistra nauka, on je student doktorskih studija. Nema potrebe razdvajati ova dva slučaja, zato što se radi o potpuno istovetnoj situaciji.
Kada su u pitanju ispiti, u članu 90. kažete – ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično. Ovo u praksi može da dovede do različitih tumačenja. Da li to znači da će se ispiti polagati samo usmeno, samo pismeno ili samo praktično? Ili, pak, fakultet može da bira, pa da kaže – polagaće se i usmeno i pismeno i praktično? Ove zapete između ovih reči: "usmeno, pismeno, odnosno praktično", u praksi zaista mogu da dovedu do različitih tumačenja.
Sve u svemu, gospodine ministre, zbog nedostatka vremena, ono što može da se kaže jeste sledeće – reforma koja je uvedena, odnosno koja se sprovodi u Republici Srbiji od 2005. godine, u praksi je dovela do sledećeg: sada imamo jednu inflaciju visokoškolskih ustanova u Srbiji. Zaista nemam ništa protiv privatnih fakulteta, odnosno protiv privatnih univerziteta. Ali, činjenica je, i vi to dobro znate, gospodine ministre, da je kvalitet nastave, da su kriterijumi za polaganje ispita na pojedinim privatnim visokoškolskim ustanovama skandalozno niski. Mene ne može niko da ubedi da student može u jednom ispitnom roku da položi 10 ispita i da gotovo iz svih ispita dobije najvišu ispitnu ocenu. Imamo pametne i talentovane dece, vredne dece, ali u praksi je vrlo teško da neko može zaista da ima taj stepen znanja i taj stepen intelektualnih sposobnosti da u jednom ispitnom roku položi 10 ispita.
Takođe, morate da vodite računa, gospodine ministre, da država mora i da planira koji joj je broj kadrova potreban u nekom vremenskom intervalu. Sada imamo opet jednu inflaciju fakulteta koji maltene školuju istu vrstu kadrova. Imate ih svuda, u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu, u Nišu, a ima ih i po manjim mestima. Sada su svi neki pravnici, sada su svi neki stručnjaci za administraciju, sada su svi neki eksperti za bankarstvo, za menadžment. Postavlja se pitanje – gde će ta deca sutra da rade? Znate, nije suština samo u tome da nekome formalno date diplomu da je završio fakultet. Sutra će taj mladi čovek negde morati da radi. Nažalost, čini mi se da nema mesta u Republici Srbiji za toliki broj kadrova, u suštini, iz istovetnih oblasti.
Nemamo gde da zaposlimo tolike eksperte za državnu administraciju, za konsalting, za menadžment? Gde će ti ljudi da rade? Sutra ćete imati problem. On će reći, ja sam završio fakultet, uložio svoje godine, novac, ja ili moji roditelji, uopšte nije bitno. Očekujem sada od države da mi da posao. Gde će ti ljudi da rade? Država teško može svima da garantuje radna mesta. Jedan deo te dece sigurno ima bogate roditelje koji će moći da im obezbede radna mesta u njihovim privatnim kompanijama. Ali, siguran sam da je većina tih mladih ljudi bez bogatih roditelja. Tražiće od države da im obezbedi radna mesta. Država će teško u tome uspeti.
S druge strane, postoji, gospodine ministre, jedan problem za koji mislim da ste i vi potpuno svesni. Imamo u Republici Srbiji fakultete koji školuju ljude za neke obrazovne profile koji su potpuno veštački. Do pre izvesnog vremena imali ste u Novom Sadu jedan fakultet koji se zvao, verovali ili ne – Direktorski fakultet. Promenjen mu je naziv i više se ne zove tako. U suštini, školuje tu vrstu kadrova. Zaista me sada živo zanima kakvo zvanje dobija student koji završi Direktorski fakultet? Šta, diplomirani direktor?! To znači da taj čovek ništa drugo u životu ne može da radi jer iz njegovog obrazovnog profila proizilazi da jedino ono što on može da radi jeste da bude direktor. To je besmisleno. To je smešno. To je skandalozno. Nažalost, to se dešava u Republici Srbiji.
Zaista su neizjednačeni kriterijumi i za državne i za privatne fakultete. Potpuno su srozali nivo visokoškolskog obrazovanja u Republici Srbiji. Ima kvalitetnih, ima renomiranih privatnih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji, zaista ih ima. Ali, da ima i ovih drugih koji su samo po formi visokoškolske ustanove, a u praksi, kriterijumi su niži nego u srednjim školama, to je činjenica, gospodine ministre, sa kojom vaše ministarstvo mora da se suoči.
Ne smete da gledate u postupku akreditacija samo da li visokoškolska ustanova formalno ispunjava uslove za akreditaciju, da li ima dovoljan broj nastavnika, dovoljan broj prostora, dovoljan broj kompjutera itd, dovoljan broj studijskih programa, to je sve forma. Morate da kontrolišete kvalitet nastave na visokoškolskim ustanovama. Nemojte da nam se desi ono što nam se sada dešava, da školujemo poluobrazovane, poluintelektualce. Ti ljudi sutra neće vredeti ničemu, niti će moći da rade u državnim organima, ni u privredi, ni u privatnim kompanijama. Neće biti ni dobri pravnici, ni dobri ekonomisti, ni dobri lekari. Sa takvim ljudima imaćemo samo problem. Ti ljudi će da žive u lažnom uverenju da su intelektualci, da nešto znaju, a u stvari nivo njihovog znanja vrlo često će biti niži nego kod nekog dobrog đaka koji je završio sa uspehom gimnaziju, ali, nažalost, nema para da studira.
To su sve problemi, gospodine ministre, sa kojima vaše ministarstvo mora da se suoči. Nemojte da brzate u reformama visokog obrazovanja. Ono što je utisak Srpske radikalne stranke to je da se u Zakonu o visokom obrazovanju, i u ovom izmenjenom zakonu o visokom obrazovanju, iz EU recipirana neka rešenja koja nisu dobra. A ono što je dobro, to je ostavljeno po strani.
Na kraju, imajte u vidu, gospodine ministre, dobri fakulteti u EU, sa viševekovnom tradicijom, nisu navrat-nanos prihvatali sve što im se nudilo pod firmom Bolonjske deklaracije, nego su vodili računa da uzmu samo ono što može da unapredi kvalitet nastavnog procesa. Kod nas nema nikakvih kriterijuma, što god nekome padne na pamet, pri tome ne mislim na vas, gospodine ministre, od raznih eksperata za visoko obrazovanje to se proglašava ''bolonjskim principom'', mora da se unese u zakon. Kakve su praktične posledice – o tome niko ne razmišlja. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre, predstavnici Vlade, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ono što je karakteristično, pridružiću se kritikama mojih kolega, gospodina Šamija i gospođe Milice Vojić-Marković, da smo izuzetno kasno dobili ovaj predlog zakona i da je to loša praksa, ali je dobra praksa, gospodine ministre, što ste vi posetili naš poslanički klub i sa svojom stručnom ekipom elaborirali i obrazložili suštinu tog zakona.
Inače, suština prihvatanja ovog zakona jeste da promenimo klimu obrazovanja i samog visokog obrazovanja, kako bi se stvorila neka druga atmosfera. I sami znamo da obrazovanje počinje od predškolskog doba, tokom celog zrelog doba, pa ako hoćete i tokom celog života. Zato je pred nama velika uloga kakve ćemo zakonske pretpostavke ostaviti našim pokoljenjima, našim sadašnjim studentima, njihovim nastavnicima.
Još je sam Kant govorio da su za jedno perspektivno društvo potrebni, pre svega, obrazovani ljudi, mudri ljudi, ljudi koji će znati da povedu demokratsko društvo ka nekoj perspektivi. Postavlja se logično pitanje – da li je Srbija jedno takvo društvo ili je zemlja apsurda i paradoksa?
U ovom trenutku u Srbiji ima, po nekim statističkim podacima, 6,5% akademskih građana. To je govori da nam dva puta više fali visoko i više obrazovanih kadrova za neki rad naše buduće ekonomije. Srbija u ovom trenutku ima sedam državnih univerziteta i 87 fakulteta na kojima se školuje 190 studenata. Imamo devet privatnih univerziteta i 53 fakulteta na kojima se školuje još 30 studenata i to je ukupno 220 studenata.
Po nekim svetskim kriterijumima na jedan milion stanovnika dolazi jedan univerzitet. Srbija ne ispunjava te uslove, ali se bojim da će nas zahvatiti rumunski sindrom; Rumuni su otvorili veliki broj privatnih fakulteta i posle određenog vremena, zbog nedostatka stručnog kadra, zbog loše nastave, zatvorili su te fakultete.
Da objasnimo građanima zbog čega se otvaraju ti privatni fakulteti. Veliki je profit otvoriti privatni fakultet. Ako na jednom privatnom fakultetu imate hiljadu studenata i oni plaćaju prosečnu školarinu 1.000 evra, to je milion evra godišnje. Određeni broj sredstava odlazi na očuvanje zgrade, plaćanje nastavnika, tako da veća svota ostaje upravo osnivaču fakulteta.
S tim u vezi treba postaviti pitanje akreditacije privatnih univerziteta.
Ono što mi želimo ovde sa vama da podelimo, to je da su predstavnici koji sede u KONUSU članovi koji su iz fakulteta koji nisu akreditovani, a učestvuju u akreditaciji određenih fakulteta i univerziteta.
Gospodine ministre, čuli smo da ćemo dobiti ''tajkunski most'', pa se bojim da ćemo ubuduće imati i tajkunski univerzitet. To je i te kako pogubno za Srbiju. Takođe, moramo napomenuti, gospodine ministre, da je Srbija na 132 visokom mestu po broju odliva mozgova, to su najviše studenti koji nisu mogli da nađu posao u Srbiji, adekvatan posao ili posao u struci. Iz Srbije najviše odlaze studenti sa državnih univerziteta. Preko 90% studenata sa državnih univerziteta odlazi put Evrope, Amerike itd.
Kada je reč o zakonu, sami ste spomenuli da je na ovom zakonu radila komisija sastavljena od uglednih ljudi, akademskih građana. Učestvovali su u tome i studenti. Nama je drago što ste prihvatili našu ideju, gospodine ministre, iz prethodnog našeg nacrta zakona o visokom obrazovanju, gde su svi studenti ravnopravni.
Ono gde se ogledaju naše zamerke to je pre svega oko biranja Nacionalnog saveta visokog obrazovanja. O tome je pričao uvaženi kolega prof. Zoran Šami i ja ću napomenuti. Mislimo da je sedam predstavnika Vlade i te kako mnogo. To je jedna trećina budućeg saveta. S obzirom na to da je to jedan kontrolni paket, a pričamo o autonomnosti fakulteta, mislim da je broj i te kako veliki i da taj broj treba smanjiti.
Druga stvar, tražili smo, takođe, pošto Skupština bira taj nacionalni savet, da se predloži 50% više kandidata kako bi ih birali, a ne glasali za njih, jer može doći do konfuzije u samoj vladajućoj većini, da se ne dogovorite oko nekog kandidata i da ne prođu jedan do dva kandidata, onda Savet ne radi punim kapacitetom. To je sugestija koju smo podneli u vidu amandmana. Nadam se da ćete je razmotriti i da ćete je prihvatiti.
Možda naša najveća zamerka, gospodine ministre, jeste to da smo mi pre nekoliko meseci ovde usvojili Statut Vojvodine, tj. vladajuća većina je usvojila Statut Vojvodine i prenela određene nadležnosti iz oblasti prosvete AP Vojvodini. Vi i dalje činite ustupke AP Vojvodini. Nama je izuzetno žao što se to dešava, jer, faktički, u nekom drugom periodu mi ćemo imati paralelni sistem školstva.
Na kraju, pošto bih završio, gospodine ministre, efekte ovog novog predloga zakona daće pre svega akademska javnost, a ono što treba da čujemo to je glas studenata koji će dati pozitivne i negativne kritike u vezi ovog nacrta zakona. Zahvaljujem. (Aplauz)