Da li se još neko javlja na osnovu člana 235? (Ne) Zahvaljujem.

Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Dejan Radenković, Siniša Stamenković i Aleksandra Janković.

Takođe, obaveštavam vas da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da u vezi sa 3. tačkom dnevnog reda, pored ministra, gospodina profesora dr Žarka Obradovića, prisustvuju i profesor dr Radivoje Mitrović, državni sekretar, Slobodan Jauković, pomoćnik` ministra i Lela Rudić, savetnik u Ministarstvu prosvete.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANJU (nastavak u načelu)

Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da)

Gospodin Goran Mihajlović. Izvolite.

Hvala lepo. S obzirom na to da sam juče bio jedini od ovlašćenih predstavnika koji nije stigao da diskutuje o ovoj temi – danas ću da otpočnem, a poslanici SRS će se dalje nadovezati na moje izlaganje.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i pre nego što bilo šta o tome kažemo, reći ću da su izmene i dopune nekog zakona uvek mač sa dve oštrice. Naime, vreme kasnije pokaže da ono što se u Zakonu menja i dopunjuje u novoj varijanti može biti bolje, ali često i gore od postojećeg rešenja. Isti je slučaj i sa ovim zakonom koji je donet pre pet godina.
Akteri ovog zakona, to će reći studenti, profesori, već su se uhodali i navikli na nešto što je, da kažem, postalo standardno, a već smo na putu da izvršimo jednu značajniju korekciju ovog zakona koji, kažem, egzistira pet godina i pokazao je više loših nego dobrih rezultata.
Ne mogu a da ne ponovim ono što su juče rekli skoro svi govornici, a to je da je ovaj predlog zakona došao u Skupštinu u petak popodne, pa su poslanici iz Beograda imali kakve-takve šanse da do njega dođu a, nažalost, mi, poslanici iz unutrašnjosti, tek smo u ponedeljak ujutru mogli da dobijemo taj predlog zakona i navrat-nanos, na brzaka smo morali da napišemo amandmane. To je razlog što je Poslanička grupa SRS podnela svega 11 amandmana, a mislim da je sličan slučaj i sa ostalim poslaničkim grupama.
No, bilo kako bilo, generalno mišljenje, koje ću vam reći u startu, jeste da su izmene koje su predložene više kozmetičke prirode i da se, u stvari, suštinski ništa ne menja. Jer, ovo je samo potvrdilo ono što je Poslanička grupa SRS pričala i pre pet godina, kada smo usvajali Zakon, da smo mi, ipak, materijalno, kadrovski i organizaciono bili potpuno nespremni za uvođenje jednog ovakvog zakona koji je, čini mi se, onda usvojen više iz nekog imaginarnog straha da ne usvojimo nešto što su usvojili drugi u našem okruženju, a ne što je stvarno postojala potreba da usvojimo jedan takav zakon.
No, donekle možemo prihvatiti mišljenje gospodina Obradovića, koji je na sednici Odbora za prosvetu rekao da mi u ovom trenutku samo želimo da znamo pravila igre kada je u pitanju upis naredne generacije studenata, a da će neke prave i suštinske promene ovog zakona možda doći na red na jesen ili kasnije, jer sigurno je da puno stvari treba da se koriguje u pomenutom zakonu.
Inače, aktuelni Zakon o visokom obrazovanju ima nekih 19 celina, 19 poglavlja, pri čemu je ovom prilikom predlagač zakona predvideo izmene u 13 poglavlja, dok u šest poglavlja nema nikakvih izmena, već se u njima zadržava postojeće stanje. Gledano sa kvantitativne strane, najviše izmene je u glavi II, koja se bavi ''obezbeđivanjem kvaliteta visokog obrazovanja'', gde je predloženo ukupno sedam članova za izmenu, pa, onda, u glavi IV koja se odnosi na ''ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja'', gde se menjaju četiri člana i u glavi XI koja se odnosi na ''studente'', gde se menjaju tri člana. Mi na osnovu toga, na neki način, možemo i videti šta je to najviše škripalo u prethodnih pet godina u Zakonu o visokom obrazovanju.
Ovom prilikom ću krenuti redom po stavkama da iznesem osnovne stavove i sugestije naše poslaničke grupe po pitanju ovih izmena. I, krenimo redom: u glavi I koja se odnosi na osnovne odredbe predlagač je prevideo promenu samo jednog člana, to je član 1 tačka 5). Ranije je u ovoj tački stajalo da je jedan od principa visokog obrazovanja ''uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije''. Vidite, sada je izbačena ta reč ''evropske tradicije'', pa je stavljeno – uvažavanje kulturnog nasleđa.
Sada bih postavio pitanje prisutnoj gospodi iz Ministarstva – da li to znači da ste konačno uvideli da nam od Evrope nema 'vajde ili da evropski principi nisu ti koji su prikladni našem obrazovnom sistemu, pa ste ovo izbacili ili ste možda bili, da kažem, inteligentniji i dalekovidiji od ljudi iz ostalih ministarstava, pa ste imali smelosti da ovo javno obznanite? U svakom slučaju, ovo treba pozdraviti, jer, sigurno da je "kulturno nasleđe" prikladniji termin od onog "evropski principi".
Dalje, u II glavi – obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja, rekli smo da se menja sedam članova. Prvi deo izmena odnosi se na brojčani sastav i nadležnosti Nacionalnog saveta.
Predloženo je da se Nacionalni savet proširi, da umesto 16 članova broji 21 člana. Šta je tu naša primedba? Vi ste predvideli da se iz reda predstavnika univerziteta, takozvanog Konusa, poveća broj članova sa 10 na 12, a znamo da naš visokoškolski prostor čine i akademske i strukovne studije, pa ostaje nejasno zašto niste predvideli da se i sa strukovnih studija poveća, ako ne za dva, barem za jednog člana broj članova Nacionalnog saveta?
Ovde ima nekoliko članova koji se bave nadležnošću Komisije za akreditaciju. Predvideli ste ovde jedan termin "početna akreditacija". Lično mislim da je prikladniji termin "tehnička akreditacija", jer u tom prvom, da kažemo, talasu vrši se provera materijalnih i kadrovskih mogućnosti visokoškolske ustanove, a to su tehnički detalji, pa smatram da je prikladnije da je umesto reči "početna akreditacija" ovde stajalo "tehnička akreditacija".
Naredna tri člana iz ovog poglavlja kažu da će se finansiranje Konferencije univerziteta, Konferencija akademija strukovnih studija i studentskih konferencija vršiti iz budžeta, što je na neki način i logično, jer je za visoko školstvo budžet Republike Srbije uvek bio glavni izvor finansiranja.
Dalje, u III poglavlju – studije i studijski programi, izvršena je korekcija jednog člana koji se odnosi na proceduru oko pripreme i odbrane doktorata. Visokoškolske ustanove su sada dobile jednu veću, širu, mogućnost da same statutom uređuju ovo pravilo, ali uz pribavljeno mišljenje Ministarstva za nauku i tehnologiju. Ne znam zašto je moralo da se ovde ubaci Ministarstvo za nauku i tehnologiju, verovatno zbog onih 200 miliona evra koje je gospodin Boža Đelić izboksovao kredita, pa to treba podeliti. Znajte da to neko nekada mora da vrati. Kredit je lako uzeti, ali ga treba nekad vratiti.
Međutim, ovde se krije prva opasna stvar i zamerka koju imam na ovaj predlog zakona. Po važećem zakonu i državni i privatni fakulteti mogu da školuju doktorante. Tu se javlja jedna opasna disproporcija. Sami znamo kakav je kriterijum na državnim, kakav na privatnim univerzitetima. Onda imamo situaciju da doktori niču kao pečurke posle kiše, pogotovo na privatnim univerzitetima, i kada se negde pojavi neki konkurs u visokoškolskoj ustanovi konkurišu i jedni i drugi, jednaki su pred zakonom, a normalno da nije bio jednak put kojim su došli do tog akademskog zvanja.
Predlažem da se u nekoj narednoj budućoj izmeni Zakona o visokom obrazovanju ovo malo bliže uredi zakonom, a ne statutom, jer najopasnije je kada date mogućnost nekome da nešto uredi statutom, onda to uvek može biti mogućnost za manipulacije i velike nesuglasice.
U IV glavi – ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja, ovim predlogom izmena ste dali mogućnost da dođe do spajanja civilnog i vojnog obrazovanja. Sada i vojne ustanove, odnosno Vlada u njihovo ime, mogu sklopiti ugovor sa visokoškolskim ustanovama da bi školovali vojna lica.
Postavljam pitanje, pošto je gospodin ministar vojni, Šutanovac, već praktično ukinuo Vojsku, jer on što kaže da je profesionalizovao, to je samo drugi naziv za ukidanje Vojske – da li to znači da se polako i sigurno ukidaju i vojne akademije, da se ti ljudi prebacuju na jedan indirektan način da se školuju u civilnim visokoškolskim ustanovama, odnosno da li ovo znači, ova odredba ovog zakona, prvi korak ka ukidanju onih vojnih ustanova koje su kod nas bile tradicionalne?
Što se tiče izdavanja dozvola za rad, to ste ovim članom 11. propisali proceduru koja se sastoji iz neka četiri karakteristična koraka. Prvi korak bi bio da Ministarstvo prosvete mora da izvrši prethodnu proveru usklađenosti zahteva neke ustanove za akreditaciju. U drugom koraku vrši se to što ste nazvali početna akreditacija, proverava se da li škole ispunjavaju određene standarde. U trećem koraku sledi izdavanje dozvole za rad.
Vidite, kada škola, odnosno ustanova dobije dozvolu za rad, to ne znači da je akreditovana, nego samo da može da otpočne sa radom, a tek posle toga u roku od godinu dana škola podnosi zahtev za akreditaciju i onda se po tom zahtevu rešava. Posebno se akredituje visokoškolska ustanova, a posebno studijski programi. To je jedna vrlo komplikovana procedura.
Prema tome, visoke škole strukovnih studija i fakulteti gde se obavljaju akademske studije moraju da izvedu jednu ogromnu proceduru da bi mogle da budu akreditovane, a često se to odvija po principu – tresla se gora, rodio se miš.
Podsetiću vas na podatak kada su pre nekoliko godina akreditovane visoke škole strukovnih studija. Od 25 državnih škola, koliko ih ima, svih 25 su dobile akreditaciju u prvom talasu, što znači da je dignuta prašina oko nečega za šta i nije bilo realnog razloga.
U V poglavlju koje se bavi naučnoistraživačkim i umetničkim radom nije predviđena nikakva izmena i dopuna, ali smatram da nije ni potrebna, jer smo nedavno u ovoj skupštini usvojili jedan drugi zakon, Zakon o inovacionoj delatnosti, koji je bliže uredio ovu materiju. Nema potrebe da se u Zakonu o visokom obrazovanju ništa posebno dodaje.
Organi visokoškolske ustanove – ovde ste predvideli članom 14. izmenu da se menja sastav saveta visokoškolske ustanove. S tim u vezi prvo bih postavio pitanje – zašto je ostalo u zakonu da je potrebno da najmanje 17 članova bude u savetu visokoškolske ustanove? Imate i manjih škola koje možda broje dvadesetak zaposleni, pa, ako zakon propisuje najmanje 17 članova, onda postoji realna opasnost da se savet pretvori u zbor radnika, što sigurno ne doprinosi kvalitetu i načinu poboljšanju rada visokoškolske ustanove.
Još bih ukazao posebno na jedan član, a to je član 56. ovog zakona, koji se odnosi na studentski parlament. To je jedini član koji propisuje organ upravljanja studenta. To je taj studentski parlament. Takođe, stavljeno je da se statutom ustanove bliže određuje procedura izbora. Tu bih vam ukazao na drugu opasnu stvar koja se dešava u praksi. Statuti su različiti od jedne do druge ustanove i možete imati potpuno jedan princip izbora u jednoj školi, drugi princip u drugoj. To bi bilo kao kada bi se lokalni izbori u Srbiji održavali u svakom gradu shodno statutu opštine, a ne Zakonu o lokalnim izborima. Stoga, smatram da neminovno ovaj član 56. treba korigovati i proceduru izbora za studentski parlament bliže propisati zakonom, a ne statutom, jer je to bio izvor mnogih manipulacija i nesuglasica u praksi.
Podneli smo jedan amandman na ovaj član, pa da ne bih sada obrazlagao, to ću učiniti onda kada bude bila rasprava u pojedinostima.
U VII poglavlju – Finansiranje visokoškolske ustanove, predviđena je članom 15. jedna izmena, da škole i fakulteti ne mogu samostalno da određuju visinu školarine, nego to mogu da urade po pribavljenom mišljenju Ministarstva prosvete. Mislimo da je to odavno trebalo da bude slučaj. Sigurno je da u ovoj eri nestašice i teške ekonomske krize studenti ne mogu uvek da priušte da plate školarine na svim fakultetima i treba ići na neku minimalnu vrednost koja bi bila svima prihvatljiva.
U VIII poglavlju – Osoblje visokoškolske ustanove, vi ste predvideli uslove za profesora emeritusa na univerzitetu. Pošto se Poslanička grupa SRS zalaže za kompatibilnost strukovnih i akademskih studija, ovde bih postavio pitanje – zašto i na strukovnim studijama ne postoji mogućnost da se neko proglasi za profesora emeritusa? Sigurno ima ljudi koji su i u zvanju doktora proveli ceo radni vek na ovim strukovnim studijama, verovatno su ostavili traga u toj sredini u kojoj su delovali, pa bi trebalo razmisliti da i to bude jedna stavka koju treba promeniti nekom eventualnom narednom izmenom ovog zakona.
U X poglavlju koji se odnosi na režim studija, nije ništa specijalno izmenjeno. Trajanje školske godine, režim studija i obaveze visokoškolske ustanove prema studentima su ostali isti. Imamo samo jednu izmenu člana koji predviđa šest ispitnih rokova, umesto pet koliko ih je bilo u dosadašnjem zakonu. I ovde bih apelovao na ono što sam već više puta rekao, da pitanje broja rokova reši na jedinstven način zakonom o visokom obrazovanju, a ne da se daje statutom pojedinih visokoškolskih ustanova.
Svi se sećamo situacije od pre mesec-dva dana, kada je velika grupa studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ovde, nama ispred Skupštine predala jednu peticiju zato što su im ukinuti apsolventski rokovi. To je, zaista, nepravda prema tim studentima, jer imate fakultete gde maltene imate deset i više rokova za godinu dana, a vidite, njima ukidaju i ove, da kažemo, redovne koji su uvek postojali. Sigurno je da tu treba sprečiti visokoškolske ustanove da to same regulišu statutom, već treba jedinstveno regulisati zakonom.
Imamo i član 21. koji se odnosi na stručne, akademske i naučne nazive. To je član koji je već pet godina izvor najvećih nesuglasica, pogotovo kada je u pitanju ovo zvanje ''mastera''. Taj član sigurno treba bliže regulisati, da se tačno zna koje zvanje student dobija i kada, a koliko tu ima lutanja, pokazaću vam na jednom prostom primeru. Za ovih pet godina otkako je uveden Zakon o visokom obrazovanju, indeks je promenjen čak pet puta. Pogledajte, evo ga indeks koji je bio 2005. godine, kada je uveden Zakon, evo ga i ovaj plavi, koji je promenjen posle godinu-dve, a, evo i od prošle godine indeks, koji više liči na pasoš, na putnu ispravu, nego na indeks i za koji je trebalo nama profesorima bar tri-četiri dana da proradimo sve rubrike.
Danas sam prvi put video da je za novu generaciju izašao i ovaj novi indeks, koji sadrži sasvim različite rubrike od ovih prethodnih.
Ovo je jedan dokaz da ipak u oblasti visokog obrazovanja lutamo i da treba u nekoj narednoj izmeni da donesemo, zaista, suštinske izmene, koje će biti prave prirode, a ne ove kozmetičke koje su više bile u cilju udovoljavanja ovoj generaciji studenata, nego što su od neke trajne vrednosti. (Aplauz)

Zbog izdvojenog mišljenja, gospodin Jojić je juče zamolio da uvažimo razlog da, u vremenu kada je to predviđeno, nije bio u stanju da uzme učešće. Dajem mu reč. Izvolite, samo se prijavite gospodine Jojiću.

Hvala, gospođo predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada je u pitanju donošenje zakona, mora se strogo voditi računa da se donose dobri zakoni. Istini za volju, zakon o kome je reč, gde se vrše izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, donet je 2005, 2007. i 2008. godine. Ovim izmenama i dopunama previše se zadire u normativu prethodnih zakona, u pitanju je 33 člana i to je preširoka intervencija u jednom zakonu. Problem je u tome što pri donošenju zakona čak i da ne dođe do primene zakona, predlagač ili Vlada traže izmene i dopune. Te izmene i dopune potvrđuju činjenicu da nisu bili doneti dobri i jaki zakoni.
Ovde kod donošenja brojnih zakona u Srbiji nema uporedno-pravne analize. Reforma pravosuđa, odnosno prosvete obuhvata i visoko obrazovanje. Primećujem, gospodine ministre, da imate inicijativu da se brojni problemi u prosveti razreše. Međutim, stanje po pitanju pisanja udžbenika nije odmaklo i u tom delu smatram da revizija i recenzija nisu na zavidnom nivou.
Kada završi gospođa Nada, dozvolite mi da nastavim.
(Predsednik: Nastavite, gospodine Jojiću.)
Pa, ne vidim ministra, gospođo predsedniče. Ne znam, ministar ne prati ovo.
(Predsednik: Nastavite, saradnici ministra vas prate. Gospodine Jojiću, nastavite.)
Izvinite, voleo bih da ministar Obradović prati. Izvinite.
Gospodine ministre, kada su u pitanju udžbenici za visoko obrazovanje, tu vlada haos. Navešću vam primer. Na jednom fakultetu imate tri profesora koja predaju jedan isti predmet. Tri profesora koja pišu i koja su napisala tri udžbenika. Sada se postavlja pitanje – kod kojeg profesora će koji student doći da polaže ispite? Zato treba uvesti recenziju, ali timski rad.
Sa svih univerziteta i svih fakulteta, ponaosob za svaki predmet, treba formirati komisiju koja će raditi udžbenike. Nemojte dozvoliti, kao što se u praksi dešava, da redovni profesor naruči udžbenik, a da mu drugi pišu. Recenzija mora da obuhvata kako vanredne profesore koji pišu udžbenike, tako mora da se odnosi i na redovne profesore. Ta recenzija i kontrola mora da ide od fakulteta, univerziteta, ali poslednja instanca mora biti ministar prosvete i njegovo ministarstvo, da vrši kontrolu.
Drugo, imali ste monopol na pojedinim fakultetima kada su u pitanju pojedini predmeti. Imali ste takav slučaj da student položi u roku sve ispite, ali mu zapne, recimo, međunarodno privatno pravo i tri godine ne može da ga položi, a sadrži možda 200 stranica, ali je profesor koji predaje taj predmet toliko principijelan da on traži dlaku u jajetu, a da su studenti nekada završavali i na klinikama. Tu reda mora biti. Haos vlada kod udžbenika, kako po obimu, tako i po sadržaju. Svako piše udžbenike.
Ministarstvo i njegova inspekcija mora da vrši kontrolu univerzitetskih udžbenika na fakultetima podjednako i da na taj način spreči plagijate. Dakle, da omogući da se napiše udžbenik koji će biti delotvoran, a ne da pojedini profesori ili stručnjaci pišu plagijate pa da se oni izučavaju i da se pripisuje jednom profesoru da je to njegovo delo. Znate šta se dogodilo na Pravnom fakultetu kod gospodina Stevana Lilića. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospodine Jojiću.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslanička grupe: SPS-JS, DSS-Vojislav Koštunica, SNS i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Petru Petroviću.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva prosvete, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o visokom školstvu koji je danas pred nama na dnevnom redu, sigurno je da on iziskuje određenu pažnju, ne samo kod stručne javnosti profesora na visoko školskim ustanovama, nego i kod građana, odnosno širom Srbije. Zašto? Zato što svi sa pažnjom prate ove izmene, jer građani imaju nekog od rođaka, dece, unuka na fakultetima ili se spremaju za fakultete pa su sigurno zainteresovani kakve se izmene pripremaju i kakve će izmene biti usvojene u ovom domu u vezi sa ovim zakonom.
Ono što mogu da kažem ispred Poslaničke grupe SPS-JS jeste da ćemo podržati ovaj zakon u danu za glasanje, kako u načelu tako i u danu za glasanje, kada se bude odlučivalo o kompletnom zakonu sa amandmanima, iz razloga, ne zato što smatramo da je ovo idealan zakon, nema idealnih zakon, već što smatramo da ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju u mnogo čemu poboljšavaju postojeći zakon koji je sada u primeni. Dakle, ono što je uočeno od strane Ministarstva prosvete da predstavlja teškoće ili da izaziva nedoumice u pogledu primene ovog zakona, kao i oko toga da treba prihvatiti neke sugestije koje su došle sa visokoškolskih ustanova i plod svega toga upravo i jesu ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Svoje izlaganje ću usmeriti na dve-tri stvari u vezi ovog zakona, jer je uvodničar ispred Poslaničke grupe SPS-JS već dosta toga rekao, ima i drugih učesnika u raspravi iz ove poslaničke grupe, pa da im ne uzimam vreme, jeste da mogu da pohvalim napore Ministarstva, odnosno predlog u zakonu da se poveća broj rokova za polaganje ispita, sa pet na šest. Mislim da je to na neki način udovoljeno i zahtevima ne samo visokoškolskih ustanova, nego i studenata koji studiraju na ovim visokoškolskim ustanovama.
Ono što kod mene izaziva nedoumicu, možda nisam dobro proučio zakon, jeste da se ispiti moraju završiti do 10. oktobra tekuće godine, s obzirom na to da je već na pragu, odnosno u toku je majsko-junski ispitni rok na mnogim fakultetima, da li mogu fakulteti svojim aktima da već urede ovo do 10. oktobra? O tom potom, to neka ostane kao jedno moje pitanje.
Takođe, želim da pohvalim to što je došlo do određenih poboljšanja između onih studenata koji se školuju o trošku budžeta i onih koji su samofinansirajući, odnosno da studenti koji su samofinansirajući sada mogu na lakši način kada ispune određene uslove da pređu na budžetsko studiranje.
Ono što je posebno dobro i što posebno pozdravljam, ispred Poslaničke grupe SPS-JS, jeste da Ministarstvo, na neki način, izmenama ovog zakona preuzima kontrolu visine utvrđenih školarina na fakultetima. Jer, sada mogu fakulteti svojim aktima da utvrde visinu školarine, ali će ubuduće morati Ministarstvo prosvete da saglasnost da, jer smo do sada imali veliko šarenilo u tom pogledu, od fakulteta do fakulteta su te razlike u visini školarine bile, da upotrebim i taj grubi izraz, nenormalne i nisu bile primerene finansijskoj i ekonomskoj situaciji u kojoj se građani Srbije nalaze.
Kada je u pitanju akreditacija visokoškolskih ustanova, gospodine ministre, rekli ste da će da bude lakši put dolaska do akreditacije, ali uz poštovanje određenih zakonskih normi koje svaka visokoškolska ustanova mora da ispuni da bi dobila pravo da školuje studente na svom fakultetu. Međutim, ono što bih morao da kažem, i prenosim mišljenje bar onih građana sa kojima kontaktiram, jeste da imamo jednu hiperprodukciju viših i visokih škola na teritoriji Republike Srbije. Mislim da o tome treba više voditi računa, recimo, pitanje kvaliteta nastave u tim školama itd. Doći ćemo jednog trenutka u situaciju da će maltene svi oni građani Srbije, mladi ljudi koji žele da završe višu i visoku školu i završiti, tako da će, bukvalno, srednja škola kao zanimanje biti samo uslov da bi neko mogao da upiše višu ili visoku školu. Mislim da u budućnosti treba više povesti računa.
Nisam i neću da kažem da sam protiv privatnih viših i visokih škola, ali mislim da treba malo pooštriti kriterijume kada je u pitanju otvaranje takvih škola. Takođe i voditi računa o kvalitetu nastave i o kvalitetu struke kada se završi ta viša ili visoka škola.
Ono što nije predviđeno ovim zakonom, a što ne mogu da vam ne kažem, hoću da vam sugerišem, uskoro će sigurno biti donet novi zakon, za jedan određeni vremenski period, od strane Ministarstva, ako ne u ovom trenutku, odnosno za nekoliko godina, pošto sam siguran da će ovo ministarstvo u ovom sastavu ostati bar još pet-šest godina u sastavu Vlade Republike Srbije, a to je, da se malo više povede računa kada su u pitanju studenti koji studiraju na teret budžeta, a dolaze iz nerazvijenih opština, odnosno iz opština koje se sukobljavaju sa nedostatkom određenih kadrova. Treba povesti računa, treba razmisliti o tome, naći modus da se iz tih opština za ona zanimanja koja nedostaju u tim nerazvijenim opštinama, omogući, na svim fakultetima, određenom broju studenata, nekoliko mladih ljudi iz tih opština, bez obzira što ne ispunjavaju onaj bonus da bi bili na teret budžeta, ipak, da studiraju na teret budžeta.
Jer, moramo da shvatimo da su u tim opštinama plate male, roditelji nisu u situaciji da plaćaju školarinu ovakvu kakva je, pa predlažem da Ministarstvo izađe sa nekim predlogom, zajedno sa drugim ministarstvima, da se iznađe modus da se i tim mladim ljudima koji ne steknu uslov da budu takozvani budžetski studenti, omogući da studiraju na teret budžeta.
Na kraju da zaključim, još jednom da ponovim, da će Poslanička grupa SPS-JS podržati ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Milici Vojić Marković.

Hvala. Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega gospodin dr Šami, koji je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS, konstatovao je da smo mi dobili ovaj zakon, zaista, u jednom vrlo neozbiljnom roku. Poslanici koji žive u Beogradu dobili su ga u petak uveče, mi koji živimo van Beograda, ja sam ta, ovaj zakon smo mogli da dobijemo tek u ponedeljak.
To bi bilo samo neozbiljno ako danas nismo pročitali novine, pa videli slučajno da i transparentnost Srbije, takođe, ukazuje na to da Vlada Srbije dostavlja poslanicima zakone u jednom vrlo kratkom roku, gde javnost ne može da se izjasni, gde ni poslanici ne mogu ozbiljno da prionu na rad i da je to jedan vrlo simptomatičan slučaj.
Zašto je simptomatičan slučaj? Zato što smo imali priliku da juče u toku dana, kada se govorilo o elektronskoj komunikaciji, vidimo da tu nešto nije u redu i da će od danas, odnosno od momenta kada se zakon usvoji i policija i BIA i VBA moći da kontrolišu privatan život svih građana Srbije, bez obzira da li su dobili odluku suda za to. Dakle, moći će da prate njihove mejlove, njihove telefonske razgovore i sve ostalo.
Slučajnost ili ne, javnost o tome je mogla da sazna tek juče na zasedanju jer zakon nije videla pre. Takođe, nije mogla da sazna javnost ni to da će građani Srbije morati da plate 150.000 evra za školovanje administracije u Danilovgradu. To bi, recimo, bio podatak i to bi bila činjenica sa kojom bi građani Srbije mogli da budu upoznati pre nego što počne sednica Skupštine, ali, nažalost, ove stvari se dešavaju. Da li je iza toga bila nečija namera da se građani Srbije upoznaju tek kada za to bude kasno ili nije bila namera, neću da tumačim, hoću samo da ukažem građanima Srbije da se stvari dešavaju upravo ovako da i poslanici dobijaju zakone onog trenutka kada o njima već treba da govore.
Hajde sada da pogledamo ovaj zakon koji se nalazi pred nama. Moram odmah da konstatujem kada je reč o ovom predlogu, koji je pred nama, da ima nekoliko stvari koje su dobre i da odmah počnem od njih.
Dobro je to što ste posle dve godine prihvatili ono što je DSS predlagala u oktobru 2008. godine, kada je u pitanju rangiranje studenata i jedan ravnopravan odnos svih studenata da, praktično, ako osvoje dovoljan broj bodova, bez obzira da li su upisani kao samofinansirajući ili budžetski studenti, budu u istom statusu. Dakle, da mogu da prelaze u status samofinansirajućeg ili onog na budžetu u odnosu na njegov uspeh i na ono koliko je bodova osvojio.
Dobro je i to što ste produžili rokove studentima, magistrantima i doktorantima. To je jako pozitivna stvar, jer se ljudi ne nalaze u šumi propisa i u tome što se zakoni i propisi menjaju u toku nekoliko godina, pa onda ljudi ne znaju po kom zakonu treba da završavaju svoje magistarske i doktorske studije.
Ali mi se čini, to sam i rekla kada je gospodin ministar sa svojim kolegama bio u Poslaničkoj grupi DSS, da ovde u zakonu niste baš potpuno precizno rekli, da li se ovaj rok produžava za celokupnu proceduru, dakle, za polaganje ispita koji nisu položeni i plus odbranu rada ili se samo odnose na ovu odbranu rada. Razjasnili smo to, ministar je rekao da se odnosi, dakle, na celu proceduru i to je važno da se kaže i ovom prilikom. Volela bih da i ministar o tome govori, ali bih volela da je to u članovima u kojima se u zakonu o tome govori mnogo i preciznije rečeno, jer fakulteti tumače stvari prilično slobodno i tumače na način na koji to njima odgovara.
Jer, vi imate situaciju da se i oko školarine, koja se u poslednje dve godine prilično menjala na pojedinim fakultetima, Ministarstvo oglasilo i tražilo da ona ostane ista, pa su fakulteti to razumeli na različite načine, uglavnom, školarine su skakale na skoro svim fakultetima.
Takođe, vrlo sam pažljivo slušala šta su moji prethodnici govorili pa, prosto, moram da reagujem i na to kako se akreditacije vrše. Akreditacija u ovom momentu i u ovom predlogu zakona nije loše zamišljena, ali ono o čemu bih ja volela da se više povede računa jeste jedna kontrola procesa i kontrola kako se na kojim fakultetima vrši nastava, kog je kvaliteta, kako se ocenjuje, da ne bismo došli u situaciju da ovde pričamo o tome da u toku dve kalendarske godine na jednom fakultetu izađe 148 doktora nauka. Onda sam bila zaista povedena tim da malo komentarišem i da, recimo, razmišljam i o podizanju broja stručnih nastavnika, broju stručnih nastavnika stalno zaposlenih na fakultetu, jer ako imate 148 doktora nauka u dve godine, onda smo mi vrlo obrazovani.
Nažalost, stvari ne stoje baš tako, broj škola jeste veliki ali broj obrazovanih ljudi u Srbiji je mali i može da se meri jednocifrenom cifrom. Tako da prosto mislim da treba da se građani Srbije zaista obrazuju i treba taj procenat da bude mnogo viši nego što je tih 8%.
Mi smo, kao poslanička grupa, uložili priličan broj amandmana, otprilike 18 amandmana i videćemo kako, mislim na ključne stvari da smo ih uložili, mada smo imali komentara i na to kako su, recimo, uvodnim delom neke stvari definisane, ali smo ostali na tih 18 amandmana i videćemo, o njima ćemo pričati kada budemo govorili kasnije. Ministar je rekao da su se trudili, on i njegove kolege, da ovim zakonom najviše u susret izađu studentima i to je u redu, mada možemo da komentarišemo koliko je to, u stvari, za ceo proces dobro i da li je to, zaista, izlaženje u susret studentima, jer u naredne dve godine broj poena će se zadržati na 48 što može da bude dobro, ali u jednom trenutku morao bi se napraviti taj presek, pa, mislim da mi odlažemo nešto što mora da se dogodi.
Tih 60 poena je nekakva realnost i čini mi se da mi tim podilaženjem studentima ne činimo dobro celom procesu, a najmanje studentima. Jer, mislim da treba povesti računa o tome, zajedno, naravno, i sa studentima i sa profesorima, i sa svima nama ovde u Skupštini, da ono što sve nas ovde interesuje jeste nivo znanja svih tih studenata. Dakle, da vidimo kako se to izašlo u susret studentima.
Naravno, pomenula sam pitanje broja bodova, gde će biti sledeće dve godine 48, zatim će se polako povećavati na 60. Izašli smo u susret i ovom što sam komentarisala da je DSS u oktobru 2008. godine podnela kao zakon koji niti je tada bio na dnevnom redu, zahvaljujući skupštinskoj većini, niti se o njemu govorilo, a sada je usvojen kao rešenje. Prema tome, ako imaju dovoljan broj poena, studenti, bez obzira da li su upisani kao budžetski ili samofinansirajući, stavljaju se u istu poziciju i rangiraju se na osnovu broja poena, pa mogu da prelaze u jedan ili drugi status. To je definisano članom 19, odnosno u članu koji menja taj član 88. u starom zakonu.
Model koji smo mi tada ponudili bio je dobar i u oktobru 2008. godine, i ne znam zbog čega nije prihvaćen. Prihvaćen je danas, to je dobro, ali smo mi izgubili dve godine. Svaki put smo bili svedoci da je školska godina studenata počinjala bunama, demonstracijama i sličnim stvarima, što nije bilo nužno. Mislim da je vrlo važno za sve nas ovde da se stvari postave na pravi način i u pravo vreme.
Dalje, mislim da član 19. nije potpuno precizan, mada ga vi dalje definišete i razvijate u članu 25, što je u redu, ali mislim da član 19. treba da bude bolje definisan. Dalje, kako ste izašli u susret studentima, ponudili ste im šest rokova i to je u redu, s jedne strane. Bojim se da opet nismo precizirali koji su to rokovi, nego se pojavljuje taj oktobar jedan i dva, sve se završava do 10. oktobra tekuće godine, kada je presek. Opet insistiram na tome da mora sve da bude preciznije definisano, upravo zbog tumačenje fakulteta koji stvari razumeju svako na svoj način i rokove daju kako oni hoće, ne vodeći mnogo računa o tome šta u zakonu stoji. Imali smo tu priču sa studentima ekonomskog fakulteta, koju je već ovde napomenuo kolega iz radikalne stranke. Imali smo i razne priče.
Ne može tako da se odnosi prema zakonima koji se donesu i zato je trebalo definisati šta se podrazumeva pod šest rokova i koji su to rokovi. Mi, naravno, nemamo ništa protiv da povećavate broj rokova, ali opet kažem da morate da vodite računa o kvalitetu studija i o kvalitetu nastave, a i o znanju koji studenti sa sobom ponesu.
Ono na šta nemamo komentara, povećavate broj članova Nacionalnog saveta na 21 sa 16. To može da bude u redu, možemo da komentarišemo, može da bude ovako ili onako shvaćeno, ali ono što DSS ne može da prihvati i na šta smo, takođe, uložili amandmane, ali komentarisaćemo javno, jeste to da dajete predlog da Vlada bira jednu trećinu Nacionalnog saveta. To je jako veliki broj i nema potrebe da Vlada kontroliše Nacionalni savet. Mislim da taj naš amandman treba prihvatiti, jer nema potrebe da se Vlada postavlja kao kontrolor Nacionalnog saveta.
Ono što je, takođe, neprihvatljivo jeste i prenos nadležnosti na AP Vojvodinu. Statutom, koji je DSS zaista kritikovala, nenormalno veliki broj nadležnosti prenosi se Vojvodini, ovde vi te nadležnosti još i povećavate. Kolega Šami je napomenuo do čega sve to može da dovede, a ja mislim da to ozbiljno treba da shvatite, zato što ćemo u jednom momentu imati situaciju da imamo dva sistema u Srbiji. To je realna mogućnost, nije možda ovog momenta kad je na vlasti i u Vojvodini i u Srbiji, dakle, ista garnitura, ali nemojmo dugo čekati. Čini mi se da te stvari mogu da se dogode, država ozbiljno mora o tome da povede računa i mora da se stavi na stranu toga da sačuva državu i sistem obrazovanja, a ne da se podilazi nekim političkim moćnicima koji su ovog trenutka na vlasti. Toliko, hvala lepo. (Aplauz)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao moj prethodnik, kolega iz Poslaničkog kluba SPS-JS, gospodin Petrović, mi ćemo u danu za glasanje, kao poslanički klub, podržati predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Značaj ovog zakona koji danas razmatramo jeste u tome što se odnosi na visoko obrazovanje, a obrazovanje je prioritet svakog društva za koje je odgovorna država, jer ona i obezbeđuje i uređuje ovaj sistem.  
Smatram da predložene promene predstavljaju značajan doprinos dogradnji i napretku sistema visokog obrazovanja u Srbiji. Obrazovanje ukupno, a pre svega visoko školstvo, rekao bih, jeste odgovorna društvena misija i zato mislim da sve zemlje, a posebno naša zemlja koja prolazi tranziciju i želi da postane razvijena, ima potrebu za mnogim visokoobrazovanim ljudima, jer je to jedina i, rekao bih, prava garancija za uspešan i ekonomski društveni razvoj.
Usvojenim zakonom iz 2005. godine postavljene su osnove novog sistema visokog školstva, oslonjene na Bolonjsku deklaraciju, čime i sistem u Srbiji postaje deo evropskog i komplementaran sa njim, i kada je reč o organizovanju i ciljevima visokog obrazovanja i o organizovanju ove delatnosti u okviru visokoškolskih institucija.
Sistem obrazovanja je, rekao sam, već, izuzetno važan i možemo zapaziti da naše ministarstvo, na čelu sa gospodinom Obradovićem, posvećuje dužnu pažnju obrazovanju od osnovnog, srednjeg, do, evo, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i uveren sam da ćemo mi sa donošenjem strategije obrazovanja i usvajanjem i donošenjem nove klasifikacije zanimanja biti u mogućnosti zaokruživanja obrazovanog sistema Srbije.
Ono što vidim kao kvalitet ovih promena je da Ministarstvo, zajedno sa ukupnom univerzitetskom zajednicom, dakle, mislim i na profesore i na studente, pažljivo pratilo procese dosadašnjih efekata reforme i predložilo samo neophodne promene kako bi se poboljšao postojeći sistem. Takođe, veoma je važno da, kada je reč o predloženim izmenama i dopunama Zakona o obrazovanju, postoji jedan konsenzus i dogovor akademske zajednice, profesora i predstavnika Ministarstva. Veoma je važno da oko ovog pitanja postignemo što širi konsenzus, ukoliko je to moguće, i unutar Republičkog parlamenta, jer je potpuno jasno da će predložene izmene doprineti efikasnosti studiranja, a studente, ono što je izuzetno važno, staviti u centar interesovanja. Sa druge strane, logično je da se složimo oko konkretnih mera koje će poboljšati i unaprediti sistem i oblast visokog obrazovanja u Srbiji.
Ono što bih želeo posebno da naglasim jeste da i ove promene imaju dve važne karakteristike, prvo, da se postojećim promenama zakona ne diraju osnove sistema, već se obezbeđuje njegova stabilnost, a ide se na one promene koje bi ovaj sistem dogradile, dopunile i učinile efikasnijim. Predložene promene su karakteristične i po tome što se otklanjaju neke nejasnoće prisutne u važećem zakonu. Znači, možda je i u javnosti bilo najprisutnije pitanje konfuzije oko master studija stečenih zvanja. To je jedan od primera koji se reguliše ovim izmenama i donose se, rekao bih, veoma jasna rešenja.
Svesni smo značaja obrazovanja u našoj zemlji i želimo da ukažemo na dobre promene koje će doprineti realizaciji i ostvarivanju sistema i ciljeva visokog obrazovanja, a posebno što će omogućiti svima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje i da se obrazuju tokom čitavog života i što će ove promene, kao i ukupna obrazovna politika Vlade, koraknuti napred u cilju realizacije, odnosno povećanja broja stanovnika sa visokim obrazovanjem.
U analizama se mogu videti različiti podaci o broju obrazovanih ljudi, recimo, u zemljama Amerike oko 30%, u nekim zemljama Evrope 50%, a Srbija ima, kao što smo mogli čuti, negde, oko, 8% visokoobrazovanih ljudi. Hoću, prosto, da ukažem na potrebu Srbije da ima što veći broj i procenat visokoobrazovanih ljudi. Normalno, taj cilj se ne može brzo realizovati, ali mislimo da sadašnja Vlada u svojoj politici pokazuje rešenost da ide ka realizaciji tog cilja. Konkretno, kada je reč o izmenama o kojima danas govorimo, njihovim usvajanjem biće stvorena mogućnost da se poboljša prohodnost studenata, a samim tim poveća i broj visokoobrazovanih ljudi u Srbiji.
Želeo bih da izdvojim još nekoliko vrednosti. Ono što sprečava mnoge mlade ljude da upišu fakultet jeste i školarina, posebno kada je reč o mladim ljudima iz unutrašnjosti. Pozitivno u ovom zakonu je to što će nadzornu funkciju u odnosu na školarine vršiti resorno ministarstvo. Ovaj zakon ovim promenama dalje ohrabruje i podržava autonomiju univerziteta, ali traži njegovu veliku odgovornost i kada je reč o programu i kada je reč o kvalitetu studija, što je, takođe, izuzetno važno.
Ovaj zakon je dobar jer otklanja jednu konfuziju koja se odnosi, to sam već rekao, na stečena zvanja završetka odgovarajućeg stepena studija. Sada se vraća za četvorogodišnje školovanje na fakultetu zvanje diplomiranog i to je korektno, optimalno, razumljivo rešenje i, naravno, zadržavaju se tri nivoa studija.
Predložene izmene i dopune čuvaju sistem, a menjaju ono što je neophodno. Ovim promenama, time želim da završim, svi dobijaju: studenti – prohodnost i adekvatno zvanje; univerzitet i profesori – autonomiju i odgovornost; Nacionalni savet – demokratičnost i veći broj, a što se tiče društva – predložene izmene i dopune, time zaključujem, odgovaraju potrebama društva. Zahvaljujem. (Aplauz)