Hvala lepo. S obzirom na to da sam juče bio jedini od ovlašćenih predstavnika koji nije stigao da diskutuje o ovoj temi – danas ću da otpočnem, a poslanici SRS će se dalje nadovezati na moje izlaganje.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i pre nego što bilo šta o tome kažemo, reći ću da su izmene i dopune nekog zakona uvek mač sa dve oštrice. Naime, vreme kasnije pokaže da ono što se u Zakonu menja i dopunjuje u novoj varijanti može biti bolje, ali često i gore od postojećeg rešenja. Isti je slučaj i sa ovim zakonom koji je donet pre pet godina.
Akteri ovog zakona, to će reći studenti, profesori, već su se uhodali i navikli na nešto što je, da kažem, postalo standardno, a već smo na putu da izvršimo jednu značajniju korekciju ovog zakona koji, kažem, egzistira pet godina i pokazao je više loših nego dobrih rezultata.
Ne mogu a da ne ponovim ono što su juče rekli skoro svi govornici, a to je da je ovaj predlog zakona došao u Skupštinu u petak popodne, pa su poslanici iz Beograda imali kakve-takve šanse da do njega dođu a, nažalost, mi, poslanici iz unutrašnjosti, tek smo u ponedeljak ujutru mogli da dobijemo taj predlog zakona i navrat-nanos, na brzaka smo morali da napišemo amandmane. To je razlog što je Poslanička grupa SRS podnela svega 11 amandmana, a mislim da je sličan slučaj i sa ostalim poslaničkim grupama.
No, bilo kako bilo, generalno mišljenje, koje ću vam reći u startu, jeste da su izmene koje su predložene više kozmetičke prirode i da se, u stvari, suštinski ništa ne menja. Jer, ovo je samo potvrdilo ono što je Poslanička grupa SRS pričala i pre pet godina, kada smo usvajali Zakon, da smo mi, ipak, materijalno, kadrovski i organizaciono bili potpuno nespremni za uvođenje jednog ovakvog zakona koji je, čini mi se, onda usvojen više iz nekog imaginarnog straha da ne usvojimo nešto što su usvojili drugi u našem okruženju, a ne što je stvarno postojala potreba da usvojimo jedan takav zakon.
No, donekle možemo prihvatiti mišljenje gospodina Obradovića, koji je na sednici Odbora za prosvetu rekao da mi u ovom trenutku samo želimo da znamo pravila igre kada je u pitanju upis naredne generacije studenata, a da će neke prave i suštinske promene ovog zakona možda doći na red na jesen ili kasnije, jer sigurno je da puno stvari treba da se koriguje u pomenutom zakonu.
Inače, aktuelni Zakon o visokom obrazovanju ima nekih 19 celina, 19 poglavlja, pri čemu je ovom prilikom predlagač zakona predvideo izmene u 13 poglavlja, dok u šest poglavlja nema nikakvih izmena, već se u njima zadržava postojeće stanje. Gledano sa kvantitativne strane, najviše izmene je u glavi II, koja se bavi ''obezbeđivanjem kvaliteta visokog obrazovanja'', gde je predloženo ukupno sedam članova za izmenu, pa, onda, u glavi IV koja se odnosi na ''ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja'', gde se menjaju četiri člana i u glavi XI koja se odnosi na ''studente'', gde se menjaju tri člana. Mi na osnovu toga, na neki način, možemo i videti šta je to najviše škripalo u prethodnih pet godina u Zakonu o visokom obrazovanju.
Ovom prilikom ću krenuti redom po stavkama da iznesem osnovne stavove i sugestije naše poslaničke grupe po pitanju ovih izmena. I, krenimo redom: u glavi I koja se odnosi na osnovne odredbe predlagač je prevideo promenu samo jednog člana, to je član 1 tačka 5). Ranije je u ovoj tački stajalo da je jedan od principa visokog obrazovanja ''uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije''. Vidite, sada je izbačena ta reč ''evropske tradicije'', pa je stavljeno – uvažavanje kulturnog nasleđa.
Sada bih postavio pitanje prisutnoj gospodi iz Ministarstva – da li to znači da ste konačno uvideli da nam od Evrope nema 'vajde ili da evropski principi nisu ti koji su prikladni našem obrazovnom sistemu, pa ste ovo izbacili ili ste možda bili, da kažem, inteligentniji i dalekovidiji od ljudi iz ostalih ministarstava, pa ste imali smelosti da ovo javno obznanite? U svakom slučaju, ovo treba pozdraviti, jer, sigurno da je "kulturno nasleđe" prikladniji termin od onog "evropski principi".
Dalje, u II glavi – obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja, rekli smo da se menja sedam članova. Prvi deo izmena odnosi se na brojčani sastav i nadležnosti Nacionalnog saveta.
Predloženo je da se Nacionalni savet proširi, da umesto 16 članova broji 21 člana. Šta je tu naša primedba? Vi ste predvideli da se iz reda predstavnika univerziteta, takozvanog Konusa, poveća broj članova sa 10 na 12, a znamo da naš visokoškolski prostor čine i akademske i strukovne studije, pa ostaje nejasno zašto niste predvideli da se i sa strukovnih studija poveća, ako ne za dva, barem za jednog člana broj članova Nacionalnog saveta?
Ovde ima nekoliko članova koji se bave nadležnošću Komisije za akreditaciju. Predvideli ste ovde jedan termin "početna akreditacija". Lično mislim da je prikladniji termin "tehnička akreditacija", jer u tom prvom, da kažemo, talasu vrši se provera materijalnih i kadrovskih mogućnosti visokoškolske ustanove, a to su tehnički detalji, pa smatram da je prikladnije da je umesto reči "početna akreditacija" ovde stajalo "tehnička akreditacija".
Naredna tri člana iz ovog poglavlja kažu da će se finansiranje Konferencije univerziteta, Konferencija akademija strukovnih studija i studentskih konferencija vršiti iz budžeta, što je na neki način i logično, jer je za visoko školstvo budžet Republike Srbije uvek bio glavni izvor finansiranja.
Dalje, u III poglavlju – studije i studijski programi, izvršena je korekcija jednog člana koji se odnosi na proceduru oko pripreme i odbrane doktorata. Visokoškolske ustanove su sada dobile jednu veću, širu, mogućnost da same statutom uređuju ovo pravilo, ali uz pribavljeno mišljenje Ministarstva za nauku i tehnologiju. Ne znam zašto je moralo da se ovde ubaci Ministarstvo za nauku i tehnologiju, verovatno zbog onih 200 miliona evra koje je gospodin Boža Đelić izboksovao kredita, pa to treba podeliti. Znajte da to neko nekada mora da vrati. Kredit je lako uzeti, ali ga treba nekad vratiti.
Međutim, ovde se krije prva opasna stvar i zamerka koju imam na ovaj predlog zakona. Po važećem zakonu i državni i privatni fakulteti mogu da školuju doktorante. Tu se javlja jedna opasna disproporcija. Sami znamo kakav je kriterijum na državnim, kakav na privatnim univerzitetima. Onda imamo situaciju da doktori niču kao pečurke posle kiše, pogotovo na privatnim univerzitetima, i kada se negde pojavi neki konkurs u visokoškolskoj ustanovi konkurišu i jedni i drugi, jednaki su pred zakonom, a normalno da nije bio jednak put kojim su došli do tog akademskog zvanja.
Predlažem da se u nekoj narednoj budućoj izmeni Zakona o visokom obrazovanju ovo malo bliže uredi zakonom, a ne statutom, jer najopasnije je kada date mogućnost nekome da nešto uredi statutom, onda to uvek može biti mogućnost za manipulacije i velike nesuglasice.
U IV glavi – ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja, ovim predlogom izmena ste dali mogućnost da dođe do spajanja civilnog i vojnog obrazovanja. Sada i vojne ustanove, odnosno Vlada u njihovo ime, mogu sklopiti ugovor sa visokoškolskim ustanovama da bi školovali vojna lica.
Postavljam pitanje, pošto je gospodin ministar vojni, Šutanovac, već praktično ukinuo Vojsku, jer on što kaže da je profesionalizovao, to je samo drugi naziv za ukidanje Vojske – da li to znači da se polako i sigurno ukidaju i vojne akademije, da se ti ljudi prebacuju na jedan indirektan način da se školuju u civilnim visokoškolskim ustanovama, odnosno da li ovo znači, ova odredba ovog zakona, prvi korak ka ukidanju onih vojnih ustanova koje su kod nas bile tradicionalne?
Što se tiče izdavanja dozvola za rad, to ste ovim članom 11. propisali proceduru koja se sastoji iz neka četiri karakteristična koraka. Prvi korak bi bio da Ministarstvo prosvete mora da izvrši prethodnu proveru usklađenosti zahteva neke ustanove za akreditaciju. U drugom koraku vrši se to što ste nazvali početna akreditacija, proverava se da li škole ispunjavaju određene standarde. U trećem koraku sledi izdavanje dozvole za rad.
Vidite, kada škola, odnosno ustanova dobije dozvolu za rad, to ne znači da je akreditovana, nego samo da može da otpočne sa radom, a tek posle toga u roku od godinu dana škola podnosi zahtev za akreditaciju i onda se po tom zahtevu rešava. Posebno se akredituje visokoškolska ustanova, a posebno studijski programi. To je jedna vrlo komplikovana procedura.
Prema tome, visoke škole strukovnih studija i fakulteti gde se obavljaju akademske studije moraju da izvedu jednu ogromnu proceduru da bi mogle da budu akreditovane, a često se to odvija po principu – tresla se gora, rodio se miš.
Podsetiću vas na podatak kada su pre nekoliko godina akreditovane visoke škole strukovnih studija. Od 25 državnih škola, koliko ih ima, svih 25 su dobile akreditaciju u prvom talasu, što znači da je dignuta prašina oko nečega za šta i nije bilo realnog razloga.
U V poglavlju koje se bavi naučnoistraživačkim i umetničkim radom nije predviđena nikakva izmena i dopuna, ali smatram da nije ni potrebna, jer smo nedavno u ovoj skupštini usvojili jedan drugi zakon, Zakon o inovacionoj delatnosti, koji je bliže uredio ovu materiju. Nema potrebe da se u Zakonu o visokom obrazovanju ništa posebno dodaje.
Organi visokoškolske ustanove – ovde ste predvideli članom 14. izmenu da se menja sastav saveta visokoškolske ustanove. S tim u vezi prvo bih postavio pitanje – zašto je ostalo u zakonu da je potrebno da najmanje 17 članova bude u savetu visokoškolske ustanove? Imate i manjih škola koje možda broje dvadesetak zaposleni, pa, ako zakon propisuje najmanje 17 članova, onda postoji realna opasnost da se savet pretvori u zbor radnika, što sigurno ne doprinosi kvalitetu i načinu poboljšanju rada visokoškolske ustanove.
Još bih ukazao posebno na jedan član, a to je član 56. ovog zakona, koji se odnosi na studentski parlament. To je jedini član koji propisuje organ upravljanja studenta. To je taj studentski parlament. Takođe, stavljeno je da se statutom ustanove bliže određuje procedura izbora. Tu bih vam ukazao na drugu opasnu stvar koja se dešava u praksi. Statuti su različiti od jedne do druge ustanove i možete imati potpuno jedan princip izbora u jednoj školi, drugi princip u drugoj. To bi bilo kao kada bi se lokalni izbori u Srbiji održavali u svakom gradu shodno statutu opštine, a ne Zakonu o lokalnim izborima. Stoga, smatram da neminovno ovaj član 56. treba korigovati i proceduru izbora za studentski parlament bliže propisati zakonom, a ne statutom, jer je to bio izvor mnogih manipulacija i nesuglasica u praksi.
Podneli smo jedan amandman na ovaj član, pa da ne bih sada obrazlagao, to ću učiniti onda kada bude bila rasprava u pojedinostima.
U VII poglavlju – Finansiranje visokoškolske ustanove, predviđena je članom 15. jedna izmena, da škole i fakulteti ne mogu samostalno da određuju visinu školarine, nego to mogu da urade po pribavljenom mišljenju Ministarstva prosvete. Mislimo da je to odavno trebalo da bude slučaj. Sigurno je da u ovoj eri nestašice i teške ekonomske krize studenti ne mogu uvek da priušte da plate školarine na svim fakultetima i treba ići na neku minimalnu vrednost koja bi bila svima prihvatljiva.
U VIII poglavlju – Osoblje visokoškolske ustanove, vi ste predvideli uslove za profesora emeritusa na univerzitetu. Pošto se Poslanička grupa SRS zalaže za kompatibilnost strukovnih i akademskih studija, ovde bih postavio pitanje – zašto i na strukovnim studijama ne postoji mogućnost da se neko proglasi za profesora emeritusa? Sigurno ima ljudi koji su i u zvanju doktora proveli ceo radni vek na ovim strukovnim studijama, verovatno su ostavili traga u toj sredini u kojoj su delovali, pa bi trebalo razmisliti da i to bude jedna stavka koju treba promeniti nekom eventualnom narednom izmenom ovog zakona.
U X poglavlju koji se odnosi na režim studija, nije ništa specijalno izmenjeno. Trajanje školske godine, režim studija i obaveze visokoškolske ustanove prema studentima su ostali isti. Imamo samo jednu izmenu člana koji predviđa šest ispitnih rokova, umesto pet koliko ih je bilo u dosadašnjem zakonu. I ovde bih apelovao na ono što sam već više puta rekao, da pitanje broja rokova reši na jedinstven način zakonom o visokom obrazovanju, a ne da se daje statutom pojedinih visokoškolskih ustanova.
Svi se sećamo situacije od pre mesec-dva dana, kada je velika grupa studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ovde, nama ispred Skupštine predala jednu peticiju zato što su im ukinuti apsolventski rokovi. To je, zaista, nepravda prema tim studentima, jer imate fakultete gde maltene imate deset i više rokova za godinu dana, a vidite, njima ukidaju i ove, da kažemo, redovne koji su uvek postojali. Sigurno je da tu treba sprečiti visokoškolske ustanove da to same regulišu statutom, već treba jedinstveno regulisati zakonom.
Imamo i član 21. koji se odnosi na stručne, akademske i naučne nazive. To je član koji je već pet godina izvor najvećih nesuglasica, pogotovo kada je u pitanju ovo zvanje ''mastera''. Taj član sigurno treba bliže regulisati, da se tačno zna koje zvanje student dobija i kada, a koliko tu ima lutanja, pokazaću vam na jednom prostom primeru. Za ovih pet godina otkako je uveden Zakon o visokom obrazovanju, indeks je promenjen čak pet puta. Pogledajte, evo ga indeks koji je bio 2005. godine, kada je uveden Zakon, evo ga i ovaj plavi, koji je promenjen posle godinu-dve, a, evo i od prošle godine indeks, koji više liči na pasoš, na putnu ispravu, nego na indeks i za koji je trebalo nama profesorima bar tri-četiri dana da proradimo sve rubrike.
Danas sam prvi put video da je za novu generaciju izašao i ovaj novi indeks, koji sadrži sasvim različite rubrike od ovih prethodnih.
Ovo je jedan dokaz da ipak u oblasti visokog obrazovanja lutamo i da treba u nekoj narednoj izmeni da donesemo, zaista, suštinske izmene, koje će biti prave prirode, a ne ove kozmetičke koje su više bile u cilju udovoljavanja ovoj generaciji studenata, nego što su od neke trajne vrednosti. (Aplauz)