Gospođo Raguš, ceneći vašu poslovničku privrženost, htela bih, javnosti radi, da kažem da je tema Predlog izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, ne radi se o setu zakona iz oblasti obrazovanja. Bio je dostupan i vama lično, i svima nama od četvrtka uveče. Imali smo sedam dana za te izmene. Prosto, vaš potencijal jeste takav i naš, nas poslanika, da se možemo u tom vremenu upoznati sa predlozima izmena i dopuna, a ne setom zakona. Samo, javnosti radi, informacija.
Dajem reč narodnom poslaniku Nikoli Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ovo je još jedan u nizu zakona čije izmene i dopune vršimo. Ako bismo imali pred sobom neku statistiku videli bismo da se ovaj parlament mnogo više bavio izmenama zakona nego što je u suštini donosio nove zakone. Naravno, znamo da smo imali izmene zakona koje smo svake godine menjali. Imali smo nedavno zakon koji smo menjali posle nepunih šest meseci.
Osnovna verzija ovog zakona je doneta 2005. godine. Imali smo jednu izmenu, doduše kozmetičku, negde, oktobra 2008. godine i to sa jednim obrazloženjem da je cilj ovih izmena poboljšanje u efikasnosti sistema. Ovim neću da kažem da ne treba vršiti izmene zakona. To je i te kako potrebno, jer praksa je ta koja ukazuje na određene slabosti kod nekih zakona i to se radi zbog toga.
Mogu da verujem i želim da verujem da je bila iskrena namera predlagača da se poboljša efikasnost sistema. Pogotovo hoću da verujem zato što gospodina Žarka Obradovića doživljavam kao jednog ozbiljnog čoveka, a da li će zaista efikasnost sistema biti poboljšana ostaje da se vidi.
Uverenja sam da, kao i kod mnogih drugih zakona koje smo donosili i čije smo izmene i dopune vršili, neće biti stvarnog poboljšanja. Evo zbog čega to kažem – ako se pogleda ovaj zakon, prvi član ovih izmena i dopuna, odnosno to je 4. član, ako se ne varam, osnovne verzije, vidimo da se menja nešto što ne treba da se menja. Prvo, baš, menjate ono što ne treba da se menja. SRS je intervenisala svojim amandmanom u ovoj oblasti.
Naime, ovde se radi o tome da se izostavljaju reči – nacionalne tradicije, i govori se o ''univerzalnim vrednostima kulturnog nasleđa''. Naravno, svi znamo da univerzalne vrednosti proizilaze iz nacionalnih vrednosti. Mislim da svaka država na svetu neće tako lako da se odrekne svog nacionalnog kulturnog nasleđa, takođe, mislim da to ni država Srbija ne bi trebalo da radi. Zato bi trebalo u ovom predlogu izmena i dopuna zakona usvojiti amandman SRS i da ostane staro rešenje kada se radi o ovome.
Dalje, vidljivo je da u ovom zakonu imamo određene izmene i određene novine. Recimo, jedna od takvih novina je, o tome su govorile i neke moje kolege, ali moram i ja nešto da kažem, povećanje broja članova Nacionalnog saveta sa 16 na 21. Videli smo da su članovi Nacionalnog saveta iz tri asocijacije: iz reda profesora univerziteta, iz reda istaknutih ličnosti i iz redova profesora strukovnih studija. Ovaj broj od pet, za koliko se povećava broj članova Nacionalnog saveta deli se samo na dve asocijacije, a za asocijaciju iz reda profesora strukovnih studija, koja je i do sada imala najmanji broj zastupljenih, ne povećava se taj broj. Ovde je SRS, takođe, svojim amandmanom intervenisala. Pogotovo što znamo da je velika zastupljenost visokih strukovnih škola u Srbiji, više od 70 takvih škola, i ako bi se to prevelo po jedinici studenta, po broju studenata i broju profesora, to je sigurno najveća asocijacija.
Kod ovog zakona je primetno kada se govori o početnoj akreditaciji, govori se o potrebnom kvalitetu studiranja i taj početni kvalitet studiranja ovde se tretira kao neka izvesna stvar. Ne možemo mi govoriti o nečemu kao o izvesnoj stvari koja je tek na samom startu, na samom početku. Tom kvalitetu studiranja naravno treba da se teži, da on bude što veći i što bolji, ali o njemu se može govoriti tek kada jedan vremenski period prođe i kada dođemo do određenog iskustva.
Za sprovođenje ovog zakona potrebna su i dodatna finansijska sredstva, i to, za rad ovih pet novih članova Nacionalnog saveta, o kojima sam govorio, za rad Konferencije univerziteta i za rad Konferencije akademije strukovnih studija. Kaže se da ova sredstva neće zahtevati dodatna izdvajanja iz budžeta Republike Srbije, nego će se uraditi preraspodela iz budžeta Ministarstva prosvete, i to u okviru razdela 60.
Ako znamo, a znamo da je Ministarstvo prosvete, ako se ne varam, najglomaznije ministarstvo, ima najveći broj zaposlenih i kada se uporedi vidimo da je to ministarstvo gde su najmanje plate. Da uprostim, to je najsiromašnije ministarstvo zbog svoje glomaznosti. Ako se još unutar tog ministarstva predvide dodatni troškovi, bez obzira koliki oni bili, neću da kažem da su u pitanju velika sredstva, ali će to stvoriti još određene probleme, jer svi treba da znamo da se plate prosvetnih radnika nisu povećavale i nisu menjale u poslednje dve godine.
Dalje, u zakonu se govori o zaštiti socijalne sigurnosti građana i onda navodi da se visina školarine utvrđuje nakon pribavljenog mišljenja Ministarstva prosvete. Principijelno tome nema šta da se prigovori, međutim, želim da kažem jednu drugu stvar. Ministarstvo prosvete trebalo bi da propiše i maksimalan iznos školarina za određene fakultete i za određene univerzitete, pa onda ostaje na fakultetima, odnosno univerzitetima i visokim školama da usklađuju iznose svojih školarina onako kako oni to žele, držeći se odrednice kolika ona može da bude, odnosno najvećeg limita od strane Ministarstva.
Znamo da danas različiti fakulteta imaju različite školarine. To, pre svega, zavisi od interesovanja studenata za određene fakultete. Praktično, mogli bismo da kažemo da određeni fakulteti imaju monopol zato što je interesovanje studenata uvek najveće za njih, ali oni to zloupotrebljavaju, pa propisuju enormno visoke školarine. Onda, imajući u vidu socijalni momenat i stanje u kome se nalazi naše društvo, oni najsiromašniji nisu u situaciji da studiraju, recimo, medicinu, pravni fakultet, arhitektonski fakultet ili neke slične fakultete gde su te školarine najveće.
Hoću da kažem još nešto, a odnosi se na član 21. ovog zakona. Moram da kažem da je ovaj zakon dosta pažnje posvetio uslovima za sticanje stručnih zvanja, ali i dalje kod velikog broja stručne javnosti i ljudi kojih se na neki način tiče ova problematika javlja se velika nedoumica. Ovo se pogotovo odnosi na diplome na engleskom jeziku, koje se odnose u međunarodnom prometu, a slično je i kada su u pitanju zvanja na srpskom jeziku. Samo ću da pomenem da se pominje: bachelor, bachelor with honours, bchelr (appl.), master, Ph. D, odnosno odgovarajući naziv na jeziku na koji se diploma prevodi itd.
Tu je gospodin ministar i ja bih ga pitao, da li, recimo, ovih pet zvanja na engleskom jeziku, odnosno praktično imamo, ako uzmemo i specijalizaciju koja se pominje u članu 21, sedam zvanja u okviru ovoga, dakle, da li to znači da imamo sedam različitih stepena zvanja i da li je u odnosu na broj bodova izvršena njihova gradacija?
Šta će se desiti ako se, recimo, za jedno radno mesto jave sve ove kategorije ljudi, a svi oni u uslovima konkursa ispunjavaju uslove da budu primljeni, da li će biti obaveza onoga ko vrši prijem tih radnika da postupi prema najvišem stepenu zvanja ili će to biti prepušteno da se radi na drugi način?
Pošto vreme prolazi, ostaviću vreme i mojim kolegama. Otprilike, toliko sam imao da pitam ministra. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, najvažnija promena koju donosi ovaj predlog zakona jeste smanjenje bodova koje će studenti morati da imaju da bi sledeće godine nastavili studiranje na teret budžeta, sa 54 na 48. To je u stvari osnovni razlog zbog kojeg mi usvajamo ovaj zakon.

Mi iz SRS nemamo ništa protiv, nemamo ništa protiv da se taj broj bodova prepolovi. Naš stav je da država treba da obezbedi besplatno studiranje svim onim studentima koji redovno i na vreme daju ispite i školske godine. Međutim, problem je u tome što se ovo pitanje koristi u političke svrhe, što je već godinama predmet trgovine između Vlade Srbije, između vladajućih stranaka i različitih studentskih organizacija.

Iz tih čisto političkih razloga izmene Zakona o visokom obrazovanju su postale redovna pojava, sezonska pojava kao sezonski grip. Na kraju jedne ili početkom druge školske godine Vlada i Skupština popuštaju pred zahtevima studenata, smanjuju kriterijume koji su im potrebni za nastavak studiranja.

Suštinsko pitanje jeste – da li se na ovaj način poboljšava stanje u visokom obrazovanju? Jasno je da se ne poboljšava, naprotiv, snižavanje kriterijuma studiranja dovodi do toga da se snižava i kriterijum znanja, da se snižava nivo znanja koje studenti nose sa sobom kada završe fakultet i kada odu na svoja radna mesta.

Ova država se ponaša neodgovorno zato što čini medveđu uslugu studentima, kao da joj nije važno da ima dobre studente, da ima dobar univerzitet, nego da ima mirne studente i miran univerzitet. Vladi je važnije da nema demonstracije studenata ispred zgrade Vlade i parlamenta, nego da li će sutra ti studenti postati dobri stručnjaci i biti od koristi ovom društvu.

Nikada u životu nisam igrao loto ili sportsku prognozu, ali nudim opkladu da ćemo dogodine, negde, u ovo doba na dnevnom redu Skupštine ponovo imati predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Ubeđen sam da će tada kvota od 48 bodova biti oborena na 45 ili 40 bodova, sve zavisi od toga šta studenti budu tražili. Zbog čega ovo tvrdim? Zbog toga što su u proleće 2012. godine redovni parlamentarni i lokalni izbori i vladajuće stranke će ispuniti sve zahteve da bi dobile podršku studenata i članova njihovih porodica.

Umesto što predlaže ova ad hok rešenja, Vlada bi trebalo da predloži dugoročna rešenja koja će zaista poboljšati kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji. Jedno od tih rešenja trebalo bi da bude i pooštravanje kriterijuma za otvaranje privatnih visokoškolskih ustanova. Svedoci smo činjenice da u poslednjih nekoliko godina fakulteti i više škole u Srbiji niču bukvalno kao pečurke posle kiše. Mislim da nema u Srbiji opštine u kojoj ne postoji jedan fakultet, viša škola ili istureno odeljenje fakulteta ili više škole, a već imamo nekoliko slučajeva da su i seoske sredine postali rasadnici akademskih građana.

Ako se otvaranje fakulteta i viših škola nastavi ovim tempom, za nekoliko godina ćemo imati situaciju da u ovo doba kada se objavljuju konkursi imamo javne pozive studentima da upisuju muzičku akademiju "Slavica Ćukteraš" u Četerežu, ekonomski fakultet "Tihomir Stojković Tika – Špic" u Stajkovcu i slično.

Zagovornici otvaranja fakulteta i njihovih isturenih odeljenja tvrde kako je to dobro rešenje zato što se na taj način omogućuje studentima da jeftinije studiraju. Tvrdim da to nije tačno. Sav onaj novac koji studenti uštede na ishrani, putovanju, smeštaju, oni kasnije potroše na skupe školarine i na kupovinu ispita. Čitava Srbija zna jednu činjenicu – da se na većini tih fakulteta i viših škola ispiti ne polažu znanjem, već parama. Svako od nas pojedinačno zna bar neki slučaj i na Beogradskom, i na Novosadskom, i na Niškom univerzitetu da je neko položio ispit tako što ga je kupio.

Cela Srbija je već dve godine svedok ovoga što se događa na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, organizovana prodaja ispita u kojoj je učestvovalo nekoliko desetina profesora. Sada se postavlja pitanje – ako se ispiti masovno prodaju na najprestižnijem fakultetu, jednom od četiri državna univerziteta, šta se onda događa na fakultetima u Varvarinu, Smederevskoj Palanci ili Lešku? Nije teško pretpostaviti.

Ono što je mene zaprepastilo, osim načina na koji je materijal dostavljen, jeste činjenica da se u akciju dodvoravanje vlasti uključio i rektor Beogradskog univerziteta prof Branko Kovačević. U izjavi koju je objavio B92, pre nego što je ova sednica i zakazana, dakle, pre nego što se znalo da će se ova tema naći na dnevnom redu, rektor apeluje na poslanike "da se uozbilje i što pre usvoje zakon". Ovde je rektor, prvo, zaboravio svoje nadležnosti a, drugo, promašio adresu. On je svoj apel trebalo da uputi Vladi Srbije. To je prvo. Drugo, njegov posao nije da uozbiljuje parlament nego da uozbiljuje studente, da malo više uče a manje mitinguju.

Predlog zakona još nije stigao u skupštinsku proceduru, poslanici ga još nisu ni videli, a rektor univerziteta, koji na valjan način obavlja svoj posao, ne obezbeđuje da mu studenti uče, drži lekcije Skupštini i poslanicima.

Na kraju, da se osvrnem i na određene primedbe koje se odnose na primenu ili nepotpunu primenu odredaba Bolonjske deklaracije. Stav SRS jeste da je ''bolonjski sistem'' jedna velika podvala, a njegovo prihvatanje jedna velika greška koja će imati pogubne posledice po srpsko društvo, posebno po naše buduće generacije. Mi smo imali sistem obrazovanja koji nije bio idealan, ali je, u svakom slučaju, bio bolji od ovoga što sada imamo. Napustili smo taj sistem, zaputili se prema toj famoznoj ''Bolonji'', zastali negde na pola puta i sada se nalazimo kao guske u magli, ni tamo – ni ovamo, negde na stranputici. Ovo što sada imamo najviše podseća na jedan eksperiment koji je pre 30 godina sprovodio Stipe Šuvar. Stariji poslanici se sećaju čuvenih škola koje su po njemu dobile naziv "Šuvarice".

Kakva konfuzija je stvorena ovim reformama, kako ih vi nazivate, govori i činjenica da ima ljudi koji su završili fakultete i više škole, a budite ubeđeni, neki dan sam prisustvovao jednom razgovoru gde sam video jedan takav slučaj, ne znaju koje zvanje imaju. Uspeju ljudi da završe fakultet, smatraju da imaju jednu diplomu i prisustvovao sam razgovoru gde dvojica ljudi koji su završili visoku školu raspravljaju između sebe koje zvanje trenutno imaju.

Iz ove situacije postoji samo jedan izlaz – da Ministarstvo prosvete okupi sve umne ljude sa ciljem da na osnovu naših i tuđih iskustava osmisle jedan dobar sistem obrazovanja, sistem visokog obrazovanja i obrazovanja uopšte, koji će omogućiti da imamo dobre studente, dobre učenike koji će se ponovo sa najvećih i najprestižnijih svetskih takmičenja vraćati kao pobednici i da naši stručnjaci ponovo budu cenjeni i traženi širom sveta. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako bude proizvodio dobre stručnjake, niko u svetu neće pitati kako se taj sistem zove.

Na kraju, da još jednom podvučem, SRS nema ništa protiv toga da se smanji broj bodova koji je studentima potreban da bi sledeću godinu studirali na teret budžeta, nemamo ništa protiv da studiranje bude besplatno, ali smo protiv toga da se to koristi u političke svrhe, kao politička trgovina i da to radimo svake godine. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Marko Milenković. Ostalo je još pet minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, koji Skupština treba da usvoji, a predlagač zakona nas nije ubedio da su predložene izmene sistemske, u cilju praktične promene koncepta visokog obrazovanja u Srbiji. Ako znamo da je važeći zakon iz avgusta 2005. godine nastao kao produkt dodvoravanja EU i usklađivanja sa njenim standardima i da se u praktičnoj primeni kod nas nije mogao u potpunosti sprovesti, kada su se izmene zakona iz oktobra 2008. godine uglavnom odnosile na status studenata koji se finansiraju iz budžeta, zar Vlada i Ministarstvo prosvete nisu videli objektivnu, realnu potrebu visokoobrazovnog sistema za njegovom ozbiljnom reformom?

Ovako, pred nama se nalaze izmene zakona, kozmetičke i vatrogasne prirode, kojima se delimično izlazi studentima u susret, koji su važećim zakonom saterani uz zid, ali se u sferi, u procesu obrazovnog sistema, zapravo, ništa suštinski ne menja. Ako u medijima govorite da će današnji predlog zakona studente postaviti u centar akademskog sveta, hajde da pogledamo da li on to zaista hoće.

U članu 2. vašeg Predloga zakona neću sporiti povećanje broja članova Nacionalnog saveta od 16 na 21, niti obezbeđivanje sredstava iz budžeta Ministarstva prosvete za rad pet novih članova saveta. Jer, kada su prosveta i nauka u pitanju, odnosno, u prevodu, ulaganje u budućnost, ulaganje nikad nije veliko, posebno ako se uzme u obzir nedovoljno budžetsko finansiranje od 3,6% naspram realne potrebe od 8 do 10% ili osnivanje silnih bespotrebnih i besmislenih agencija koje ste osnovali od 2000. godine do danas, sa previsokim platama direktora, a koje služe za udomljavanje kadrova stranaka na vlasti, a na teret budžeta i građana Republike Srbije.

Ne možete istim tim članom da predviđate povećanje broja redovnih profesora i istaknutih ličnosti u Nacionalnom savetu, a da diskriminišete profesore strukovnih studija koji će ostati u zanemarujućem broju. U istom članu, u stavu 3. omogućavate jači uticaj Vlade na rad Nacionalnog saveta, jer predlažete povećanje broja članova koje Vlada bira, sa 3 na 6, a to nikako nije dobro za struku i nauku.

Pravo pitanje za predstavnike vlasti jeste koji to fakultet danas u Srbiji treba završiti da bi diplomce čekao siguran posao? Kao primer ću da navedem opštinu Žitorađa, gde su tri javna preduzeća dobila kvotu od 54 radna mesta sa trećim i četvrtim stepenom stručne spreme za javne radove. Na spisku koji su direktori ovih ustanova dostavili direktoru Nacionalne službe u Prokuplju, izvesnom Ivanu Zečeviću, inače kadru G17, od 54 ljudi bilo je devet ljudi sa šestim i sedmim stepenom stručne spreme, jer zbog nemogućnosti da nađu posao u skladu sa svojom diplomom, oni, u demokratiji koja vlada svuda oko nas, prihvataju i druge poslove.

Međutim, taj Ivan Zečević na kraju odbija da potpiše ugovor sa direktorima ovih ustanova, ne bi li javni radovi propali, jer vlast u Žitorađi čine SRS, Nova Srbija i DSS.

Ništa mu ne znači 54 ljudi koji bi tri meseca obezbedili egzistenciju svojim porodicama. Pitam vas – da li je to kriminal i da li ovaj kriminal nosi ime Ivana Zečevića i stranke koja stoji iza njega i ovakvih njegovih postupaka?

Sada, šta ostaje tim ljudima i članovima njihovih porodica, nego da dođu ispred Nacionalne službe za zapošljavanje, zaustave njeno funkcionisanje. Oni su to već najavili. Ali, pre nego što se tako nešto dogodi, apelujem na predstavnike vlasti, posebno na ljude iz G17 da to spreče, jer nam je svima u zajedničkom interesu normalno funkcionisanje ustanova u Srbiji.

U članu 61. koji se bavi školarinom Vlada predlaže da visokoškolska ustanova pre raspisivanja konkursa za upis novih studenata utvrdi visinu školarine za narednu školsku godinu za sve studijske programe, ali tek po pribavljenom mišljenju Ministarstva, što u obrazloženju pravdate zaštitom socijalne sigurnosti građana.

Kakva je to naizgled zaštita socijalne sigurnosti građana, odnosno roditelja – studenata, koja se treba ostvariti uz neobavezujuće mišljenje Ministarstva? Bila bi sasvim druga stvar da umesto termina – mišljenje, stoji termin – saglasnost. Tu bi stvar bila u potpunosti jasna. Ovako, ulazi se hipotetički u mogućnost da Ministarstvo da mišljenje. Naravno, visokoškolska ustanova, ne prihvati to mišljenje…

Gospodine Milenkoviću, privedite kraju.

Evo, hvala na razumevanju, u dve rečenice ću završiti – visokoškolska ustanova ne prihvati to mišljenje, te se institucija Ministarstva i ministra stavlja u inferiorni položaj, upravo u situaciji kada treba da zauzme kontrolnu ulogu i čvrst stav u brizi za naše studente i njihovu mogućnost da plaćanje naredne školske godine. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li želi reč neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne)

Da li gospodin ministar želi? (Da) Izvolite.

Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.

Poštovane kolege narodni poslanici, hvala svima vama što ste pričali o visokom obrazovanju, a pogotovo onima koji su pledirali da nam kvalitet i znanje budu rezultat ovog i svih ostalih zakona koje budemo donosili o visokom obrazovanju.

Moram da kažem da sam se trudio tokom celog prepodneva da vrlo pažljivo slušam i zapisujem konstatacije i određena pitanja. Stvarno mislim da postoji potreba da neke stvari još jednom pojasnim i vas radi i javnosti radi, da ne bismo iz ove sale izašli, a da nosimo sa sobom neko pogrešno uverenje, šta je suština izmena i dopuna ovog zakona o visokom obrazovanju.

Ovo nije novi zakon. Menjamo odredbe Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine i pokušavamo da zakon učinimo što boljim, da izađemo u susret problemima koji postoje, rešimo neke prazne hodove na koje su ukazali pojedini poslanici, da nađemo odgovore na pitanja koja je postavila praksa i da dođemo do kvaliteta, da povećamo mobilnost, da unapredimo rad visokoškolskih ustanova i da dođemo do znanja. Ne da se udvaramo bilo kome, ni studentima ni profesorima, nego da pođemo od jedne realne situacije koja postoji u Srbiji i da u odnosu na tu realnu situaciju napravimo jedan korak dalje.

Mi smo, čini mi se, septembar prošle godine na KONUSU, a KONUS, inače, predstavljaju rektori državnih i privatnih fakulteta, konstatovali da postoje određeni problemi u visokom obrazovanju i da bi trebali da ih rešimo. Tada smo identifikovali nekoliko pitanja, kao što je: pitanje režima studija, pitanje usklađenosti nivoa programa i određenih zvanja, pitanje neuključivanja, odnosno potrebe uključivanja vojnog obrazovanja u sistem obrazovanja, pitanje nepostojanja prava na žalbu u upravnom sporu, pitanje praznih hodova u samom toku akreditacije i možda još nekoliko pitanja kojih sada ne mogu da se setim.

Tada sam, kao ministar, formirao jednu komisiju. Na čelu te radne grupe nalazio se moj kolega Slobodan Jauković, sa moje leve strane. Neću pominjati imena ljudi, ne zato što ih nemam, evo, sve ovde, koga bude interesovalo… Samo da bih vam rekao koliko je ta radna grupa bila reprezentativna, odnosno pomenuću da je tamo bio i predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i predsednik Konferencije univerziteta Srbije, i rektor Univerziteta u Novom Sadu, i predsednik Konferencije direktora visokih škola strukovnih studija, i predsednik Saveta univerziteta u Beogradu i redovni profesor Pravnog fakulteta i univerziteta, onda, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pomoćnik ministra za nauku i tehnološki razvoj, predstavnik Univerziteta umetnosti u Beogradu, predstavnici privatnih univerziteta, predstavnici studenata.

Ta radna grupa, čini mi se da je održano 24 sastanka, radila je dugo i objektivno, uradili su jedan jako kvalitetan posao, jer su otvorili sijaset pitanja koja su našla svoj sadržaj u tom predlogu radne grupe, a inače imam ovde predlog zakona sa svim tim predlozima koje su oni tada imali. Ali, onda smo procenili da su oni, objektivno, iako su ti predlozi jako kvalitetni, otvorili jednu raspravu i neka nova pitanja, koja, u tom trenutku, mi nismo postavili ni kao cilj, a postavilo se pitanje da li sada treba ta pitanja otvarati, pre nego što damo ocenu kvaliteta ovog sistema koji smo uspostavili?

Poštovane kolege narodni poslanici, ovo jeste jedna reforma i reforma je proces, a proces je nešto što traje. Ne možemo očekivati, bar nemam iluzije, da se može reći – ovo je super, ovo nije, ili u odnosu na to da se predloži rešenje. Možda je to rešenje idealno, ali ako je samo stvar mog utiska ili utiska pojedinih profesora, a nije utemeljeno kroz neke brojke, istraživanja, pokazatelje, ipak je pitanje da li je taj predlog toliko dobar da, baš, može doneti dobar rezultat?

Taj predlog radne grupe, moram vam reći, sem javnosti, a javnost je o tome jako dobro upoznata, bar preko medija, pošto vidim da svi citiraju medije, kada je reč o nekim drugim stvarima, onda bi bilo dobro da pomenu da su i mediji pisali o ovom zakonu, ali mimo toga, rasprava je sprovedena i u Savetu i u Senatu Univerziteta u Beogradu, i Senatu Univerziteta u Novom Sadu i Senatu Univerziteta u Kragujevcu i Senatu Univerziteta u Novom Pazaru i Senatu Univerziteta umetnosti u Beogradu, i KONUSU, i u SKONUSU, kod studenata i u Konferenciji visokih strukovnih škola i u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, u okviru njega u KAPK-u, Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, imamo pismene primedbe Srpske akademije nauka i umetnosti i imamo pismene primedbe brojnih drugih visokoškolskih ustanova.

Opredelili smo se da idemo sa ovim brojem primedbi. Inače, moram vam reći da imamo i Deklaraciju studenata, SKONUSA oko načina njihovog organizovanja, gde ima, čini mi se, 16 tačaka. Od tih 16 tačaka implementirali smo u izmene i dopune ovog zakona više njih, ne da bi se njima udvarali, nego da bismo pokazali njima, praktično, da oni i jesu u centru ovih promena.

Rekao sam sinoć i ponavljam i danas, ako neko od studenata živi u ubeđenju da će ''povećanjem broja bodova'', da kažem, on izaći iz ove priče o zakonu o visokom obrazovanju kao pobednik, to je Pirova pobeda. Ko izađe bez znanja, platiće ceh pre ili kasnije!

To je moje duboko uverenje i zato govorim. Neki studenti su shvatili ''Bolonju'' kao priliku da se bez mnogo učenja dođe do diplome, kao što, nažalost, neki profesori ne razumeju potrebu da treba da se menjaju.

Poštovane kolege, postavlja se jedno logično pitanje za sve nas – šta u stvari hoćemo od sebe i gde je uloga visokog obrazovanja u celom procesu razvoja Srbije?

Četrdeset sedam zemalja stvara evropski prostor visokog obrazovanja. Šta, mi treba da kažemo – mi nećemo? Mi ćemo biti, ono, 46 plus jedan i 47 minus jedan. Šta ćemo biti – svoj svet? Kako ćemo onda da kažemo mladim ljudima – da, mi smo za razvoj, mi smo za to, mi smo za Evropu, ali nećemo? Što nećemo? Ni mi ne znamo da nećemo.

Naravno da proces podrazumeva usaglašavanje i pravljenje jednog prostora visokog obrazovanja. U ovom trenutku 47 zemalja, verovali ili ne, pravi taj evropski prostor visokog obrazovanja. Ima drugih zemalja u svetu koje, takođe, prave svoje modele obrazovanja. Pomenuo sam prošli put da Australija sa zemljama jugoistočne Azije okuplja 23 zemlje i pokušava da napravi nešto što je model obrazovnog sistema, koji će među njima uspostaviti neke kriterijume i koji će biti osnova da se, da kažem, unapredi mobilnost, da se omogući ta razmena studenata, nastavnog osoblja, da bi se verovatno povećale mogućnosti za dobijanje posla. I, kakva je uloga, jednostavno, visokog obrazovanja u razvoju zemlje?

Ovde se prenebregava jedna prosta činjenica. U svetu postoji, naravno, uloga obrazovanja je svakako da pomogne razvoju zemlje. Sve se zemlje, pre ili kasnije, suočavaju sa ekonomskim teškoćama. Kažem, obrazovanje jeste način da se savladaju brojni problemi sa kojima se društvo suočava i statistika, praksa, sva istraživanja pokazuju što je nivo stanovništva veće obrazovanosti, to se, jednostavno, lakše rešavaju problemi sa kojima se suočavaju.

Ovde se govorilo dosta u stvari o situaciji koja se pojavila kod nas posle 2005. godine, o privatnim, o državnim fakultetima, da kažem, o pojavljivanju velikog broja diploma, o brojnim drugim stvarima vezano za visoko obrazovanje i zaslužuju da oni budu objašnjeni. Vrlo iskreno kažem, ovo su izmene i dopune postojećeg Zakona, za koji mislim da ima apsolutno svoj kvalitet.

Direktive Evropske unije vezano za određene profesije, to upravo sada proučava jedna grupa naših profesora i, naravno, lično nemam ništa protiv, da i te direktive budu implementirane, ali u novi zakon o visokom obrazovanju i da damo ocenu, ovo što ste vi, koleginice Raguš, pitali – da li ima ocene? Nažalost, nema, jer je još uvek jedna celovita ocena koju su dali svi univerziteti u Srbiji, na način, kao što su se, recimo, izjasnili o ovom predlogu zakona, nema, zato što, po mom skromnom sudu, postoji jedna nespremnost da se otvoreno razgovara o svim problemima u visokom obrazovanju.

Pre dve godine smo, kada smo tada išli, neko je rekao, ''u kozmetičke'' promene zakona o visokom obrazovanju, konstatovali statistički da je prolaznost na univerzitetima u Srbiji 2008. godine bila između 12% - 28%. Niko se nije usudio da jasnu ocenu da šta je u pitanju – struktura studijskih programa, neprilagođenost udžbenika, neodgovarajuće izvođenje nastave, koncipirani načini izvođenja zaključno te ocene ili studenti nisu shvatili svoju novu ulogu, da moraju da uče i da svakog dana dolaze da se, da kažem, dokazuju, da budu centar odlučivanja na svaki način.

Nažalost, iako je prošlo skoro dve godine, ta ocena nije data. Smatrao sam potpuno logičnim da ne treba ići u značajnije promene ovog sistema, dok ne izvršimo njegovu evaluaciju i kažemo – e, ovo je trebalo ovako, a onda, posle toga napraviti jedan, da kažem, radikalan korak i napredak u smislu, ako hoćete i ako treba, i izmene programa, ako treba i izmene finansiranja, a ako treba i brojne druge promene da bi nam sistem bio bolji.

Za ono što smo do sada uradili, nagrađeni smo, ocenjeni ocenom 3,8. To je dobra ocena u evropskim prostorima. Bili smo na sredini, otprilike, od 46 tada zemalja, posle se Kazahstan priključio. Bolji smo od nekih komšija ili od nekih zemalja koje imaju dužu tradiciju u oblasti visokog obrazovanja ili se bar time diče. Svako ima svoje probleme. Nigde nije idealno u visokom obrazovanju. Svako se suočava sa tim problemima i pokuša na svoj način da to reši.

Rekli smo, došlo je 2005. godine do zakona koji je otvorio put privatnim fakultetima. I tu je praksa različita. Ima zemalja u Evropi koje dozvoljavaju, odnosno i zemalja i zakona koji dozvoljavaju otvaranje privatnih fakulteta i onih koje to ne dozvoljavaju. Kod nas, polazeći od ustavnih odredaba o ravnopravnosti oblika svojine, ovaj zakon uvodi mogućnost i institucionalizovanja nečega što već postoji, da privatno visoko obrazovanje bude deo visokog obrazovanja.

Standardi su isti za sve. To je suština. Standardi su isti za sve. A, izvinite, standarde utvrđuje Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju. Nacionalni savet je izabran od strane istog ovog tela pre pet godina i ponovo će ovo telo da bira članove Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Komisija je izabrana javnim konkursom, izabrano je 15 članova iz reda, verujte mi, veoma uglednih profesora državnih fakulteta. Mislim da sa privatnih fakulteta ima samo jedan predstavnik u tom telu, koliko znam, i niko se ne meša u njihov rad. Oni su na osnovu standarda i tih kriterijuma, koji su posle razrađeni, vršili postupak akreditacije i akreditovali preko 2.000 studijskih programa. Uradili su jednu, po meni, korisnu stvar za državu i za visoko obrazovanje.

Tačno sada znamo šta imamo u visokom obrazovanju, od fakulteta, strukture fakulteta, kakve nastavnike imamo, koje su njihove naučne kompetencije. Dešavalo se da ima nastavnika sa veoma jakom titulom, a iza kojih ne stoji ta naučna kompetentnost. Sada postoji preporuka Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, pa se kaže da za docenta ne može biti izabrano lice koje nije objavilo to i to, ne bavi se pedagoškim radom. Ovi kriterijumi iz zakona vrlo su detaljno urađeni. Za vanrednog profesora ne može biti izabrano lice koje nije objavilo najmanje 80 članaka, od kojih je pet u roku od tri godine. Tri moraju biti u relevantnim časopisima, odnosno od međunarodnog i nacionalnog značaja. A, te časopise, utvrđuje opet, Ministarstvo za nauku. Onda se tačno zna da li je objavio monografiju ili nije objavio monografiju, da li je objavio udžbenik, jednostavno, izvrši se bodovanje i vidi se ko predaje i šta predaje.

To su strašno važne stvari za oblast visokog obrazovanja. To je nešto što se ne može prenebregnuti. Nažalost, dešavalo se i ovo o čemu ste vi, koleginice Raguš, govorili. Dešavalo se da su pojedini ljudi, ili više njih, podneli zahteve za proces akreditacije. Prema prethodnom zakonu bila je predviđena sledeća procedura. Dokumenti se dostavljaju preko Ministarstva Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta. Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta daje mišljenje. Na osnovu tog mišljenja, naravno, mišljenje može biti pozitivno ili negativno, ne može biti treće, ali mišljenje. Ministarstvo posle toga reaguje. Ako je mišljenje pozitivno, daje dozvolu za rad. Onda se ulazi u proces rada i kasnije sledi proces akreditacije.

Onda se desila čudna situacija, da postoji jedan broj predmeta koji uopšte nisu bili predmet provere. Nije se o njima izjašnjavalo, niti da su dobri, niti da nisu. Da su bili loši, onda je sledeća stepenica Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Jednostavno, kao ministar sam nekoliko puta urgirao i tražio, ovo govorim vrlo odgovorno pred vama i pred celom javnošću Srbije, tražio sam da se ti problemi reše, kao što sam prošle godine predlagao (pošto je ceo proces akreditacije trebalo da bude), kažem, predlagao, jer mi nadležnosti ne daju da učinim nešto drugo, nama u Ministarstvu ili državi, postoji autonomija i ne želimo da pređemo taj prag, da se mešamo u neke stvari koje su deo onoga što čini akademska zajednica.

Da smo tražili, ako kasnimo u procesu akreditacije pa ne možemo sve da postignemo – dajte, onda, neka Komisija, zajedno sa Nacionalnim savetom podeli poslove. Pa, Nacionalne savet je formirao Komisiju. Nisu to dva različita sveta. Sve su to kolege koje rade zajedno, manje ili više. Međutim, u nekim pitanjima, očigledno nije postojala saglasnost.

Ono što je dobro, u raspravi je to gotovo prošlo neprimećeno, odnosno, mnogo su veća trvenja među njima nego što se može zaključiti da to javnost prepoznaje kao problem. Za javnost je važan kvalitet. Zato smo mi sada u postupku akreditacije uveli početnu akreditaciju i to se mora vrlo jasno objasniti. Ovde je napisano ima osam koraka. Ministarstvo dobija dokumentaciju. Onda proverava samo tehničku uređenost te dokumentacije i, naravno, proverava da li ima dovoljno dokaza da će određenih nastavnika biti u stalnom radnom odnosu. Sada je rešenje 70% nastavnika, u stalnom radnom odnosu aktivne nastave.

Mislim da ne postoji bojazan koju je kolega Martinović izrekao, ali ako bude bojazni, spremni smo da prihvatio amandman, koji je, i ono prethodno rešenje. Aktivna nastava je struktura studentskog programa. Aktivna nastava su i vežbe. Mora biti toliko nastavnika, 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu koji proizvodi aktivnu nastavu. To je jedan od uslova u ovom početnom postupku, u kojem se proveravaju dokazi, visina bankarske garancije.

Pomenuli ste određenu svotu i tu smo imali čudna rešenja. Sada idemo sa jednim predlogom, ukoliko Skupština ceni da taj predlog treba da bude veći, mi kao predlagači nemamo ništa protiv da se prihvati. Skupština je merodavna da učini ono što misli da treba. Kada se proveri tehnička strana toga, onda se dokumentacija dostavlja Komisiji za akreditaciju.

Komisija za akreditaciju proverava stručno i ako da uverenje o početnoj akreditaciji na osnovu toga mi izdajemo dozvolu za rad. Na osnovu toga se ta institucija registruje, jer je i to bio problem, i na osnovu toga ulazi u konkurs, objavljuje konkurs za prijem određenih studenata prema studentskom programu koji su dobili uverenje o toj početnoj akreditaciji. Naravno, postoji zaštita kroz garanciju koja se daje državi u roku od godinu dana. Ako cenite da je godinu dana veliki rok od početka primene studentskog programa, to može biti samo u oktobru, naravno, do iduće godine mora se podneti zahtev za akreditaciju. Ako primetimo da se podnese zahtev za akreditaciju, može i Ministarstvo da reaguje.

Sada smo predvideli mogućnost redovne akreditacije u roku od pet godina i vanredne na zahtev Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Ministarstva prosvete ili same institucije. Onda Komisija za akreditaciju proverava sve te stvari u praksi da ne bi došlo do situacije da se jedno dešava ili da se u roku od nekoliko meseci promeni stvarnost, pa da je nekome cilj samo da uzme pare i da napusti Srbiju. Moramo razmišljati o svemu. Naš je cilj da zaštitimo i studente.

Videli ste da smo predvideli i mogućnost da ukoliko se desi da se nekome promeni studijski program da mora o tome da obavesti Ministarstvo. Jer, će Ministarstvo sa Komisijom za akreditaciju i Nacionalnim savetom početi da preduzme druge sledeće korake. Ne može se menjati značajnije, da kažem, struktura studijskog programa koji je akreditovan. Jedna je stvar ako imate kao predmet međunarodno privatno i privredno pravo, pa to podelite na međunarodno privatno i međunarodno privredno pravo, ali ne može sad biti, da kažem, mehanika i osnovi elektrotehnike. To su potpuno dve različite stvari.

Ovo vam govorim da posle toga, posle provere, kroz akreditaciju, postoji provera i postoji upravni nadzor. Jednodušan je bio stav svih u visokom obrazovanju da postoji potreba da država značajnije utiče, da kažem, kroz te svoje upravne svoje nadležnosti.

Moram da vam kažem sad smo, da kažem, postavili, jasnije smo nego pre predvideli u kojim situacijama država reaguje, a usaglasili smo deo zakona koji se odnosi i na prekršaje. Sada je visina novčane kazne i za instituciju i za pojedinca daleko veća nego pre.

Sada očekujemo sa primenom ovog zakona da ili privremeno ili trajno zabranimo rad i odeljenja i fakulteta koji nemaju uverenje o akreditaciji i da se na taj način uvede red.

A ove dve godine, ako smo pristali da bude 48 bodova, da iskoristimo, da razgovaramo o suštinskim stvarima.

Kad pogledate celu skalu koja prati, da kažem, ovaj postupak akreditacije ili sprovođenje visokog obrazovanja imamo, naravno i ovu drugu stranu gde govore programi, udžbenici, provere znanja, ispiti, studenti, njihova uloga, rezultat svega toga bi trebalo da bude kvalitet i znanje.

Mi moramo dobro kao država da poradimo na kvalitetu i na znanju. Delim mišljenje nekih kolega narodnih poslanika da onog trenutka kad donesemo strategiju obrazovanja, koja će biti u funkciji strategije razvoja Republike Srbije, da ćemo onda reći – u redu, od sada pa nadalje menjamo i sistem finansiranja, svi mogu da rade koji su prošli postupak akreditacije, dakle, koji imaju kvalitet neophodan da se registruju kao visokoškolska ustanova. Ali, Srbiji su u sledećih pet ili 10 godina potrebni informatičari, lekari, inženjeri, filolozi, nešto što god bude mišljenje ljudi koji se bave projekcijama razvoja države, da bi rast bruto društvenog proizvoda bio toliki potrebno je to i to i onda će oni sigurno, da kažem, biti u prednosti u odnosu na ostale, ali mi toga sada nemamo.

Mi toga sada nemamo, kao što nemamo ni ocenu primene postojećeg zakona već se on svodi pre svega na neke pojedinačne utiske. A kad se odnosi na pojedinačne utiske, onda, bez uvrede, ti utisci mogu biti i nekad potpuno pogrešni.

Nismo u situaciji, niti možemo niti želimo da se mešamo u pisanje udžbenika. Pobogu, to su sve profesori univerziteta, recenzenti tih udžbenika – to je neko ko ima dovoljno reference da proceni kvalitet tog udžbenika i da ga preporuči za izdavanje ili ne, jer onda bi to bilo, baš, grubo mešanje države u poslove koji nisu deo njihove nadležnosti.

Sada smo kroz postupak akreditacije konačno i došli do toga da vidimo kakve su kompetencije nastavnika i mislim da je tu napravljen veliki korak napred. Promene smo izvršili da bismo rešili.

Nismo dirali strukturu programa, poštovane kolege. Sami fakulteti su se opredelili za strukture programa. Nismo mi na to uticali. Profesori su se sami opredelili da li za strukturu programa tri plus dva plus tri, ili četiri plus jedan plus tri. To je bila njihova odluka. Mi sada samo pokušavamo, u odnosu na neka vremena pre, da napravimo mehanizam koji neće više stvarati neku situaciju nestabilnosti ili različitog tumačenja. Jer, u godinama pre imali smo zakone koji su nas ipak doveli u jednu čudnu situaciju i sa našom ulogom i mojom, i svih vas koji ste bili u to vreme u Skupštini kada smo doneli ono čuveno tumačenje odredbi zakona o visokom obrazovanje, priznanje diplomiranog za master i onda se u stvarnosti stvorila situacija da je to formalno bilo da, ali je suštinski – ako fakultet dozvoli da uplatite određeni novac i položite neke ispite.

Mi sad hoćemo da stečena prava ne diramo, ali od sada pa ubuduće da se zna neki red i da se usaglase nivoi studija sa određenim zvanjima, da napravimo nešto što je red.

Ono što moram reći jeste da mi nismo dirali strukture programa. Pokušali smo da nađemo odgovore za neka pitanja. U pravu je prof. Šami kada je rekao da je predlog DSS pre dve godine bio da se unutar te kvote od 120 rangiranje vrši po proseku ocena, odnosno po kvalitetu, ali moram vam reći da tada nije bilo zahteva akademske zajednice. Nije bio!

Mi smo počeli kao Vlada 7. jula. To je meni kao ministru bio prvi zakon koji sam branio pred vama, dojučerašnjim kolegama. Akademska zajednica tada to nije tražila, tražila je samo da se smanji broj bodova da bi se povećao broj studenata koji upisuju godinu, a ovo pitanje je ostalo po strani. Mi pokušavamo ne samo da reagujemo na događaje, nego da ipak sada sistem poboljšamo, pa da onda vidimo kakvi će biti njegovi rezultati u odnosu na sve rezultate da napravimo nešto bolje.

I, nisu zahtevi studenata bili samo oko bodova, niti su zahtevi oko samo zakona. Kada je reč o zahtevima studenata i studentskim protestima, mnogo toga ima okolo. Mnogo! Za mene je bila paradoksalna situacija baš 2008. godine, da mi menjamo zakon da bismo stvorili uslove da studenti mogu da upišu godinu, a neki studenti demonstriraju ispred Skupštine i kažu – menjate nam zakon u vreme roka. Pa, ako ga ne promenimo nećete moći da upišete godinu. Trebalo je da ostavimo i da ga promenimo u novembru, oni izgube godinu i, posle, biće – država nije reagovala na vreme?!

To su sve neki paradoksi sa kojima se mi suočavamo. Ili, prošle godine kada su bili studentski protesti neka dva bagera su se našla pred Vladom Republike Srbije, pred Ministarstvom, a nisu bila ni sa Građevine niti sa Saobraćajnog fakulteta. I, postavlja se pitanje –odakle dva bagera u studentskim protestima ispred Ministarstva prosvete?

Ima mnogo toga što se oko studenata valja. Studenti su, ovako, zgodni da se govori u njihovo ime.

Ovo su, poštovane kolege, zahtevi studenata, šta su oni zvanično tražili i šta smo mi pokušali njima da izađemo u susret. Ali ono što studenti moraju da shvate, a mi da im pomognemo, to je da moraju da uče i da postanu kvalitet. To će im biti jedina ulaznica u životu. Ništa se ne stvara preko noći. Ni ti privatni fakulteti na Zapadu, koji imaju 300, 400, 700 godina nisu nastali od juče, nego traju toliko, a mi ne znamo kakve su oni promene vršili unutar svog obrazovnog sistema ili unutar same institucije i da li je, baš, sve tako bilo idealno kao što se priča. Neki su sada cenjeni, neki su bili pre 50 godina, a neki pre 100 godina. Trend se mora pratiti i moraju biti deo toga.

Još nešto, profesor Branko Kovačević je nezasluženo dobio vašu kritiku, kolega Marić ga je pomenuo. Jeste, Branko Kovačević je jedan jako kvalitetan čovek, i kao čovek i u naučnom smislu, redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta i mislim, teško je tumačiti, ali je Branko 100% govori u kontekstu onoga što je bila i naša ideja vodilja da ovo bude usvojeno u junu, a da ne bude predmet razmatranja Skupštine u drugoj polovini jula.

Izvinite i mi smo bili u situaciji da čujemo da Skupština neće raditi u vreme svetskog prvenstva u fudbalu itd. Hvala bogu, evo, Skupština radi, zakon je na dnevnom redu i biće usvojen na vreme. Dobro, meni je drago što radi, jer, evo, zakon je važan. Biće još onih drugih, jer studentima će, takođe, biti drago jer će sada znati šta ih sve čeka u sledećem roku, odnosno ono što ih čeka tamo.

Ono što mi imamo, generalno, kao veliki problem i to se mora reći. Mi imamo mrežu institucija o visokom obrazovanju koje su deo nekadašnje velike Jugoslavije i imamo tešku ekonomsku situaciju, a nekada se nije postavljalo pitanje kvaliteta na način na koji se postavlja sada, jer i naši stručnjaci su, naši stručni studenti su bili vrlo rado primljeni svuda u svetu. Prohodnost je postojala jer je postojao i kvalitet, ali je postojala, da kažem, i veća mogućnost zapošljavanja. Sad je suženo jedino što se tiče zapošljavanja.

Evo, tendencije, ekonomski pokazatelji govore da stvari idu u dobrom pravcu, ali objektivno sa otvaranjem većeg broja radnih mesta. Sa povećanjem ekonomskog razvoja brojna će pitanja biti rešena. Ne može obrazovanje sve da reši. Vi znate kad govorite o visokom obrazovanju studijski programi se akreditiraju na pet godina. Logično je da studijski program bude rezultat interesa fakulteta i njihove zainteresovanosti da kadrovi s fakulteta budu sutra deo privredne strukture, da budu zaposleni. Logično je da se sa nekim konsultuje. Ako postoji, da kažem, ta jedna zatvorenost, pa, naravno, da rezultat neće biti dobar. Sa druge strane, ima još nešto, sami studenti biraju gde će upisati, šta će upisati i oni imaju neku svoju projekciju budućeg života. Za one najbolje, oni uče, kakvi god da su uslovi i mnogo se ne obaziru na usputne konstatacije.

Mi smo želeli ovim rešenjem da nagradimo najbolje, da oni najbolji koji bi svake godine iz godine u godinu pokazali najbolje rezultate da mogu da budu na teretu države. Inače, država daje fantastično mnogo novca i to se svesno ili nesvesno prenebregava.

Moram da pomenem, još jedanput, da mi u strukturi Ministarstva prosvete nemamo mnogo novca za sve potrebe koja su Ministarstvu potrebne, ali i da se izdvaja ogromna suma i za smeštaj i za ishranu studenata i da imamo veliki broj studenata za koje se izdvajaju sredstva. Ako vam kažem da pored ovih kvota, koje se svake godine uvećavaju za 20% odlukama naučno-nastavnih veća fakulteta, imamo preko 25.000 studenata koji su ostvarili pravo na ishranu, preko 17.000 studenata smešteno u ustanovama, gde se 212 miliona izdvaja mesečno za njihov smeštaj gde postoje kapaciteti smeštaja i oporavka studenata.

Onda, dotiramo i kulturnu delatnost i zabavnu aktivnost, i letovanje i pomoć siromašnim studentima, sportske aktivnosti, informativne delatnosti. Zatim, studentski krediti i stipendije, 17.600 studenata je ostvarilo pravo na studentske kredite, 8.411 je ostvarilo pravo na stipendije, stipendije Fondacije za razvoj umetničkog podmlatka, pa ovo što radi Ministarstvo prosvete i sporta. Ne može se reći da država ne vodi brigu. Idealna bi bila situacija kada bi to moglo za sve, ali za sve ne može, ne može se ni jednostavno reći, Ministarstvo nije uradilo ništa, niti vodi računa.

Poštovane kolege narodni poslanici, nema, verujte mi na reč, uopšte bojazni da će povećanje broja članova u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje iz reda predstavnika države sa četiri na sedam biti na bilo koji način na štetu visokog obrazovanje. Pa, to je trećina u ukupnom broju, ima 12 kandidata koji će biti predlog KONUSA, a dva iz Visoke škole strukovnih studija, to je 14. Studenti su tu u delu koji bude vezan za njihova pitanja. Prihvatićemo amandman vezano za predstavnike Saveta manjina da i oni učestvuju, kad su pitanja od značaja za manjine, ali samo u onom delu kada će to biti na dnevnom redu.

Naša želja je da što više subjekata učestvuje u radu Nacionalnog saveta, iz prostog razloga, oni treba da koncipiraju elemente državne politike i da biraju elemente državne politike u visokom obrazovanju. A, i ti iz Vlade koji budu, videćete, svi pripadaju univerzitetu, nema nijedne bojazni da to može na bilo koji način dovesti u pitanje njihov rad.

Završavam time što želim da kažem kolegama, koji su pledirali, molim vas još dve rečenice, promenićemo ovaj 1. član i tačku 5). Prihvatićemo amandmane koji govore o tome da treba vrednosti i evropske i nacionalne tradicije, ali i kulturne vrednosti, kulturne baštine da budu sadržaj visokog obrazovanja. Prihvatićemo i brojne druge amandmane koji će poboljšati sadržaj ovog zakona. Nisam prvi put u Skupštini i vi dobro znate da ne robujem stereotipima, koji god amandman bude u funkciji oko unapređenja sadržaja ovog zakona mi ćemo ga prihvatiti. Stvarno je bilo potrebe da se neke stvari objasne i radi vas, a i zbog studenata i cele akademske javnosti. Ovo je samo jedan korak u pravcu unapređenja stanja u visokom obrazovanju, veliki nas zadatak čeka, a mi moramo da napravimo drugi korak.

Poštovane kolege, bio sam vrlo pažljiv, slušao celo pre podne i pisao. Red je da odgovorim na pitanja. Da li vi to prihvatate ili ne, to je druga stvar, ali imam isto prava da kažem ono što mislim o zakonu, kao predlagač. Nadam se da ćete i vi prihvatiti makar deo onog što sam rekao. Hvala vam. (Aplauz)