Htela bih da vas zamolim da se vratite dnevnom redu.

Evo, gospođo Đukić-Dejanović, vraćam se na temu.
Poštovani gospodine ministre, mislim da je vama poznato da je koncept visokog obrazovanja, koji je usvojen Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, u stvari koncept visokog obrazovanja koji postoji na američkim privatnim fakultetima.
U junu 1999. godine održana je ta čuvena sednica, odnosno čuveni sastanak ministara obrazovanja EU. Kao plod tog sastanka donet je jedan dokument koji sada u Republici Srbiji, kada je u pitanju oblast visokog obrazovanja ima, maltene, status svete knjige, a to je famozna Bolonjska deklaracija. Na osnovu tih principa iz Bolonjske deklaracije, 2005. godine Narodna skupština je donela Zakon o visokom obrazovanju, pri čemu, mnoga rešenja koja su sadržana u Zakonu o visokom obrazovanju ni direktno ni indirektno, uopšte nisu pomenuta, niti su tretirana Bolonjskom deklaracijom.
Mnogo toga što danas postoji u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nema direktne veze sa principima sadržanim u Bolonjskoj deklaraciji, ali je postalo moderno svaku novinu, pa bila ona pozitivna ili negativna, u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nazivati ''bolonjskom'' novinom.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega Goran Mihajlović, kada se saberu i oduzmu svi rezultati ove reforme našeg univerziteta od 2005. godine, može da se izvuče jedan jedini zaključak, a to je da su sve te reforme donele više štete neko koristi.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju o kojima danas govorimo, neshvatljivo je da se menja formulacija u članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pa se kaže da je jedan od principa visokog obrazovanja – uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Smatramo da je bila mnogo bolja prethodna formulacija, a to je, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Nemojte da zaboravite, gospodine ministre, donosimo Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Neophodno je u zakonu precizirati da se radi o humanističkim tradicijama, pre svega nacionalnim i pre svega evropskim, jer je srpski narod bio i ostao evropski narod, a njegova kultura i njegovo kulturno nasleđe sastavni deo evropske tradicije i evropskog kulturnog nasleđa.
Ono što je, takođe, problematično u izmenama Zakona o visokom obrazovanju jeste član 16. Sada u izvesnoj meri liberalizujete broj nastavnika koji je potreban da bi jedna visokoškolska ustanova mogla da radi. Do sada je postojao princip, u dosadašnjem Zakonu o visokom obrazovanju, da visokoškolska ustanova može da funkcioniše ako ima nastavnike koji rade 70% radnog vremena u odnosu na broj predmeta na toj visokoškolskoj ustanovi. Sada se taj princip menja, pa se kaže da visokoškolska ustanova ispunjava zakonom propisane uslove ako ima nastavnike u radnom odnosu sa punim radnim vremenom za izvođenje najmanje 70% časova aktivne nastave na studijskom programu.
Do sada je traženo u odnosu na ukupan broj predmeta, a sada se insistira na aktivnoj nastavi na studijskom programu. Šta u praksi ova odredba može da izazove? Može da dovede do toga da pojedine visokoškolske ustanove imaju skandalozno mali broj nastavnika, da imaju manji broj nastavnika, recimo, nego u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, da razmislite da se zakonom precizira fiksni broj, minimalni fiksni broj nastavnika koji jedna visokoškolska ustanova mora da ima zaposlenih sa punim radnim vremenom, da nam se ne desi da imamo visokoškolske ustanove sa pet, tri, sedam nastavnika. Onda se u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet nastavnog procesa na jednoj takvoj visokoškolskoj ustanovi.
Takođe, bilo bi dobro, gospodine ministre, da razmislite o nečemu što postoji u EU. Radi se o jednoj direktivi Evropskog parlamenta iz 2005. godine, koja nalaže nacionalnim zakonodavstvima članicama EU da donesu zakon o takozvanim regulisanim profesijama. O čemu se radi? Kada su u pitanju pojedine nauke, države članice EU za visokoškolske ustanove koje obrazuju kadrove iz tih naučnih oblasti propisuju strože uslove za izvođenje nastave, nego kada su u pitanju neke druge naučne oblasti, konkretno, u EU propisuju se stroži uslovi za rad visokoškolskih ustanova iz oblasti, recimo, pravnih nauka, pedagogije i medicine.
U Republici Srbiji po ovom zakonu i po postojećem zakonu iz 2005. godine sve visokoškolske ustanove su izjednačene u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju, bez obzira na to kojom naučnom delatnošću, odnosno iz kojih oblasti školuju kadrove.
Imate jedan drugi slučaj, recimo, u SAD. I tamo postoje privatni fakulteti, postoje privatni pravni fakulteti, ali ne možete da budete upisani u imenik Američke advokatske komore ako niste završili nekoliko najprestižnijih, pre svega, državnih pravnih fakulteta. Vi sada završite koji god hoćete, ali ako hoćete da budete advokat u SAD morate da završite tačno određeni fakultet.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da usvojite takvu pozitivnu praksu koja postoji i u EU i SAD. Naročito je to važno kada je u pitanju medicina. Nemojte da nam se desi da školujemo ljude koji će formalno biti lekari, koji će formalno imati diplomu da su završili neki medicinski fakultet, a koji sutra neće znati gde je bubreg a gde je slepo crevo.
Sve ovo može da se ispravi, i greške u suđenju, i greške u procesu obrazovanja dece itd, ali te greške lekara teško mogu da se isprave i vrlo često te lekarske greške mogu da imaju kobne posledice. Ako ste primetili u poslednjih nekoliko godina, te lekarske greške su, nažalost, sve češće u Republici Srbiji. Neću da kažem da je to posledica samo obrazovnog procesa. Imamo dobre medicinske fakultete. Verovatno da postoje i neki drugi dobri razlozi, ali se plašim da će tih lekarskih grešaka biti mnogo više, budemo li imali hiperprodukciju, recimo, lekara koji će završavati medicinske nauke po kojekakvim privatnim fakultetima. Sutra da im dođete u ruke, možete samo da molite Boga da izađete živi iz te njihove ordinacije. Bilo bi dobro da porazmislite o usvajanju te direktive Evropskog parlamenta i u pravni sistem Republike Srbije.
Zbog nedostatka vremena, teško je elaborirati sve nedostatke postojećih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Samo jedan mali detalj – kada je u pitanju davanje zvanja profesora emeritusa, ono što može da se desi sada pri ovom rešenju koje je usvojeno u izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jeste sledeće: čovek, istaknuti profesor, nastavnik, naučni radnik, godinama radi na jednom fakultetu ili na nekom institutu i zaista podigne ugled te visokoškolske ustanove i postane poznat u naučnim krugovima i u Republici Srbiji i van Republike Srbije, možda godinu dana pre penzionisanja zaposli se na nekom, recimo, privatnom fakultetu. Sada taj privatni fakultet polaže pravo na to da takvog čoveka proglasi profesorom emeritusom i praktično, kapitalizuje ceo nastavni i naučni rad tog čoveka koji se desio i koji se ostvario u nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi, po pravilu, državnoj.
Mislimo da to nije pravično rešenje. Mora da se propiše da taj koji se imenuje, odnosno proglašava za profesora emeritusa, mora da radi određeni broj godina u ustanovi koja ga proglašava profesorom emeritusom, da se ne bi desilo da neki novokomponovani privatni fakultet kaže – evo, imamo profesora emeritusa. To što je on 40-50 godina radio na nekom prestižnom državnom fakultetu, to više uopšte nije bitno. Sada, oni njega prisvajaju i kažu – evo kakve kadrove mi imamo. Time, naravno, studenti, naučna javnost može da se dovede u zabludu.
Ono što je, takođe, jedan problem, kada su u pitanju asistenti, predlažete sledeće – visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam i koji pokazuje smisao za nastavni rad. Onda, menjate stav 2 – pod uslovom iz stava 1. ovog člana, visokoškolska ustanova može izabrati u zvanje asistenta i magistra nauka, odnosno magistra umetnosti kome je prihvaćena tema doktorske disertacije. To je, u stvari, jedan te isti slučaj. Onaj kome je prihvaćena tema doktorske disertacije, a koji je prethodno stekao akademski stepen magistra nauka, on je student doktorskih studija. Nema potrebe razdvajati ova dva slučaja, zato što se radi o potpuno istovetnoj situaciji.
Kada su u pitanju ispiti, u članu 90. kažete – ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično. Ovo u praksi može da dovede do različitih tumačenja. Da li to znači da će se ispiti polagati samo usmeno, samo pismeno ili samo praktično? Ili, pak, fakultet može da bira, pa da kaže – polagaće se i usmeno i pismeno i praktično? Ove zapete između ovih reči: "usmeno, pismeno, odnosno praktično", u praksi zaista mogu da dovedu do različitih tumačenja.
Sve u svemu, gospodine ministre, zbog nedostatka vremena, ono što može da se kaže jeste sledeće – reforma koja je uvedena, odnosno koja se sprovodi u Republici Srbiji od 2005. godine, u praksi je dovela do sledećeg: sada imamo jednu inflaciju visokoškolskih ustanova u Srbiji. Zaista nemam ništa protiv privatnih fakulteta, odnosno protiv privatnih univerziteta. Ali, činjenica je, i vi to dobro znate, gospodine ministre, da je kvalitet nastave, da su kriterijumi za polaganje ispita na pojedinim privatnim visokoškolskim ustanovama skandalozno niski. Mene ne može niko da ubedi da student može u jednom ispitnom roku da položi 10 ispita i da gotovo iz svih ispita dobije najvišu ispitnu ocenu. Imamo pametne i talentovane dece, vredne dece, ali u praksi je vrlo teško da neko može zaista da ima taj stepen znanja i taj stepen intelektualnih sposobnosti da u jednom ispitnom roku položi 10 ispita.
Takođe, morate da vodite računa, gospodine ministre, da država mora i da planira koji joj je broj kadrova potreban u nekom vremenskom intervalu. Sada imamo opet jednu inflaciju fakulteta koji maltene školuju istu vrstu kadrova. Imate ih svuda, u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu, u Nišu, a ima ih i po manjim mestima. Sada su svi neki pravnici, sada su svi neki stručnjaci za administraciju, sada su svi neki eksperti za bankarstvo, za menadžment. Postavlja se pitanje – gde će ta deca sutra da rade? Znate, nije suština samo u tome da nekome formalno date diplomu da je završio fakultet. Sutra će taj mladi čovek negde morati da radi. Nažalost, čini mi se da nema mesta u Republici Srbiji za toliki broj kadrova, u suštini, iz istovetnih oblasti.
Nemamo gde da zaposlimo tolike eksperte za državnu administraciju, za konsalting, za menadžment? Gde će ti ljudi da rade? Sutra ćete imati problem. On će reći, ja sam završio fakultet, uložio svoje godine, novac, ja ili moji roditelji, uopšte nije bitno. Očekujem sada od države da mi da posao. Gde će ti ljudi da rade? Država teško može svima da garantuje radna mesta. Jedan deo te dece sigurno ima bogate roditelje koji će moći da im obezbede radna mesta u njihovim privatnim kompanijama. Ali, siguran sam da je većina tih mladih ljudi bez bogatih roditelja. Tražiće od države da im obezbedi radna mesta. Država će teško u tome uspeti.
S druge strane, postoji, gospodine ministre, jedan problem za koji mislim da ste i vi potpuno svesni. Imamo u Republici Srbiji fakultete koji školuju ljude za neke obrazovne profile koji su potpuno veštački. Do pre izvesnog vremena imali ste u Novom Sadu jedan fakultet koji se zvao, verovali ili ne – Direktorski fakultet. Promenjen mu je naziv i više se ne zove tako. U suštini, školuje tu vrstu kadrova. Zaista me sada živo zanima kakvo zvanje dobija student koji završi Direktorski fakultet? Šta, diplomirani direktor?! To znači da taj čovek ništa drugo u životu ne može da radi jer iz njegovog obrazovnog profila proizilazi da jedino ono što on može da radi jeste da bude direktor. To je besmisleno. To je smešno. To je skandalozno. Nažalost, to se dešava u Republici Srbiji.
Zaista su neizjednačeni kriterijumi i za državne i za privatne fakultete. Potpuno su srozali nivo visokoškolskog obrazovanja u Republici Srbiji. Ima kvalitetnih, ima renomiranih privatnih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji, zaista ih ima. Ali, da ima i ovih drugih koji su samo po formi visokoškolske ustanove, a u praksi, kriterijumi su niži nego u srednjim školama, to je činjenica, gospodine ministre, sa kojom vaše ministarstvo mora da se suoči.
Ne smete da gledate u postupku akreditacija samo da li visokoškolska ustanova formalno ispunjava uslove za akreditaciju, da li ima dovoljan broj nastavnika, dovoljan broj prostora, dovoljan broj kompjutera itd, dovoljan broj studijskih programa, to je sve forma. Morate da kontrolišete kvalitet nastave na visokoškolskim ustanovama. Nemojte da nam se desi ono što nam se sada dešava, da školujemo poluobrazovane, poluintelektualce. Ti ljudi sutra neće vredeti ničemu, niti će moći da rade u državnim organima, ni u privredi, ni u privatnim kompanijama. Neće biti ni dobri pravnici, ni dobri ekonomisti, ni dobri lekari. Sa takvim ljudima imaćemo samo problem. Ti ljudi će da žive u lažnom uverenju da su intelektualci, da nešto znaju, a u stvari nivo njihovog znanja vrlo često će biti niži nego kod nekog dobrog đaka koji je završio sa uspehom gimnaziju, ali, nažalost, nema para da studira.
To su sve problemi, gospodine ministre, sa kojima vaše ministarstvo mora da se suoči. Nemojte da brzate u reformama visokog obrazovanja. Ono što je utisak Srpske radikalne stranke to je da se u Zakonu o visokom obrazovanju, i u ovom izmenjenom zakonu o visokom obrazovanju, iz EU recipirana neka rešenja koja nisu dobra. A ono što je dobro, to je ostavljeno po strani.
Na kraju, imajte u vidu, gospodine ministre, dobri fakulteti u EU, sa viševekovnom tradicijom, nisu navrat-nanos prihvatali sve što im se nudilo pod firmom Bolonjske deklaracije, nego su vodili računa da uzmu samo ono što može da unapredi kvalitet nastavnog procesa. Kod nas nema nikakvih kriterijuma, što god nekome padne na pamet, pri tome ne mislim na vas, gospodine ministre, od raznih eksperata za visoko obrazovanje to se proglašava ''bolonjskim principom'', mora da se unese u zakon. Kakve su praktične posledice – o tome niko ne razmišlja. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ministre, predstavnici Vlade, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Ono što je karakteristično, pridružiću se kritikama mojih kolega, gospodina Šamija i gospođe Milice Vojić-Marković, da smo izuzetno kasno dobili ovaj predlog zakona i da je to loša praksa, ali je dobra praksa, gospodine ministre, što ste vi posetili naš poslanički klub i sa svojom stručnom ekipom elaborirali i obrazložili suštinu tog zakona.
Inače, suština prihvatanja ovog zakona jeste da promenimo klimu obrazovanja i samog visokog obrazovanja, kako bi se stvorila neka druga atmosfera. I sami znamo da obrazovanje počinje od predškolskog doba, tokom celog zrelog doba, pa ako hoćete i tokom celog života. Zato je pred nama velika uloga kakve ćemo zakonske pretpostavke ostaviti našim pokoljenjima, našim sadašnjim studentima, njihovim nastavnicima.
Još je sam Kant govorio da su za jedno perspektivno društvo potrebni, pre svega, obrazovani ljudi, mudri ljudi, ljudi koji će znati da povedu demokratsko društvo ka nekoj perspektivi. Postavlja se logično pitanje – da li je Srbija jedno takvo društvo ili je zemlja apsurda i paradoksa?
U ovom trenutku u Srbiji ima, po nekim statističkim podacima, 6,5% akademskih građana. To je govori da nam dva puta više fali visoko i više obrazovanih kadrova za neki rad naše buduće ekonomije. Srbija u ovom trenutku ima sedam državnih univerziteta i 87 fakulteta na kojima se školuje 190 studenata. Imamo devet privatnih univerziteta i 53 fakulteta na kojima se školuje još 30 studenata i to je ukupno 220 studenata.
Po nekim svetskim kriterijumima na jedan milion stanovnika dolazi jedan univerzitet. Srbija ne ispunjava te uslove, ali se bojim da će nas zahvatiti rumunski sindrom; Rumuni su otvorili veliki broj privatnih fakulteta i posle određenog vremena, zbog nedostatka stručnog kadra, zbog loše nastave, zatvorili su te fakultete.
Da objasnimo građanima zbog čega se otvaraju ti privatni fakulteti. Veliki je profit otvoriti privatni fakultet. Ako na jednom privatnom fakultetu imate hiljadu studenata i oni plaćaju prosečnu školarinu 1.000 evra, to je milion evra godišnje. Određeni broj sredstava odlazi na očuvanje zgrade, plaćanje nastavnika, tako da veća svota ostaje upravo osnivaču fakulteta.
S tim u vezi treba postaviti pitanje akreditacije privatnih univerziteta.
Ono što mi želimo ovde sa vama da podelimo, to je da su predstavnici koji sede u KONUSU članovi koji su iz fakulteta koji nisu akreditovani, a učestvuju u akreditaciji određenih fakulteta i univerziteta.
Gospodine ministre, čuli smo da ćemo dobiti ''tajkunski most'', pa se bojim da ćemo ubuduće imati i tajkunski univerzitet. To je i te kako pogubno za Srbiju. Takođe, moramo napomenuti, gospodine ministre, da je Srbija na 132 visokom mestu po broju odliva mozgova, to su najviše studenti koji nisu mogli da nađu posao u Srbiji, adekvatan posao ili posao u struci. Iz Srbije najviše odlaze studenti sa državnih univerziteta. Preko 90% studenata sa državnih univerziteta odlazi put Evrope, Amerike itd.
Kada je reč o zakonu, sami ste spomenuli da je na ovom zakonu radila komisija sastavljena od uglednih ljudi, akademskih građana. Učestvovali su u tome i studenti. Nama je drago što ste prihvatili našu ideju, gospodine ministre, iz prethodnog našeg nacrta zakona o visokom obrazovanju, gde su svi studenti ravnopravni.
Ono gde se ogledaju naše zamerke to je pre svega oko biranja Nacionalnog saveta visokog obrazovanja. O tome je pričao uvaženi kolega prof. Zoran Šami i ja ću napomenuti. Mislimo da je sedam predstavnika Vlade i te kako mnogo. To je jedna trećina budućeg saveta. S obzirom na to da je to jedan kontrolni paket, a pričamo o autonomnosti fakulteta, mislim da je broj i te kako veliki i da taj broj treba smanjiti.
Druga stvar, tražili smo, takođe, pošto Skupština bira taj nacionalni savet, da se predloži 50% više kandidata kako bi ih birali, a ne glasali za njih, jer može doći do konfuzije u samoj vladajućoj većini, da se ne dogovorite oko nekog kandidata i da ne prođu jedan do dva kandidata, onda Savet ne radi punim kapacitetom. To je sugestija koju smo podneli u vidu amandmana. Nadam se da ćete je razmotriti i da ćete je prihvatiti.
Možda naša najveća zamerka, gospodine ministre, jeste to da smo mi pre nekoliko meseci ovde usvojili Statut Vojvodine, tj. vladajuća većina je usvojila Statut Vojvodine i prenela određene nadležnosti iz oblasti prosvete AP Vojvodini. Vi i dalje činite ustupke AP Vojvodini. Nama je izuzetno žao što se to dešava, jer, faktički, u nekom drugom periodu mi ćemo imati paralelni sistem školstva.
Na kraju, pošto bih završio, gospodine ministre, efekte ovog novog predloga zakona daće pre svega akademska javnost, a ono što treba da čujemo to je glas studenata koji će dati pozitivne i negativne kritike u vezi ovog nacrta zakona. Zahvaljujem. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Poštovana gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, prof. dr Zoran Šami je s pravom ukazao na izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, da nije politički zakon, ali da ipak ima dva člana koji u sebi imaju elemente političkog. To je član koji govori o dodatnom prenošenju nadležnosti na Vojvodinu i član koji govori o sastavu Nacionalnog saveta, to je njegova opaska na odredbu da Vlada bira trećinu članova Saveta.        
Na razmišljanje kolege Šamija dodao bih i moje zapažanje da postoji jedan član, bolje rečeno famozna tačka 5) koja ima u sebi ideološku karakteristiku, odnosno ideološko-nacionalnu, a i u krajnjoj konsekvenci ideološko-političku, jer može da proizvede nepoželjne nacionalno-državne ili političko-državne posledice.
Izmena tačke 5) zaslužuje da se dodatno razmatra, jer će ona, kao što sam ranije isticao, izazvati kobne posledice po opstanak nacionalnog i tradicionalnog, ali i tradicionalno-evropskog u prosvetnom sistemu Srbije.
Famoznu tačku 5) člana 4. pominjao sam i ranije, u prepisci sa gospodinom ministrom Obradovićem, prilikom postavljanja poslaničkog pitanja o anacionalnom delovanju na pojedinim fakultetima u Srbiji, s naglaskom na Pravni fakultet "Union", to se, koliko se sećam, desilo u maju 2009. godine.
Zbog javnosti hoću ponovo da istaknem neke nove momente vezane za pomenuti član i spornu tačku. Naime, u svom izdvojenom mišljenju govorio sam da nova formulacija člana 1. Predloga zakona ide ka dodatnoj globalizaciji visokog obrazovanja i da ona očito prestavlja dodatno usklađivanje sa antievropskim ''bolonjskim'' modelom studiranja, koji ukida tradicionalne, pedagoške, naučne vrednosti, odnosno govorio sam da se takvom formulacijom ne ugrožava samo nacionalna, prosvetna i šira kulturna tradicija već i stara evropska univerzitetska tradicija.
Srpska nacionalna prosveta je naročito na udaru takozvanih novih univerzalnih vrednosti od vremena ''petooktobarskih'' političkih promena. Na udaru su humanističke nauke, naročito istorija, književnost i lingvistika. Na posebnom udaru su bili udžbenici istorije, koji su na egzaktan naučni način revidirali istoriografiju crvenog pobednika i istinitim činjenicama pobijali nametnute falsifikovane istorijske stereotipe.
Smatram da treba zaštiti tradicionalne, prosvetne, kulturne i verske vrednosti od antievropskih neoliberalnih kretanja. Takva ideologija ide upravo u antievropskom pravcu negiranja suštinskih, evropskih, moralnih, nacionalnih, kulturnih i verskih vrednosti. Ona razara tradicionalne crkve i verske organizacije, razara tradicionalne narode iz kojih stvara nove evropske nacije, stvara subkulturu tobožnjeg avangardnog, modernističkog, novoevropskog, kulturnog značaja. Anacionalne vrednosti se često prezentiraju studentima srpskih univerziteta i prisutne su u nastavi nekolicine anacionalnih fakulteta. I, upravo se zbog njih pokušava izvršiti ova, po meni, ključna izmena tačke 5) člana 4.
U ovom sam uzvišenom domu svojevremeno pominjao anacionalnu strategiju u radu nekolicine fakulteta i naročito anacionalnu i neoliberalnu strategiju Pravnog fakulteta Univerziteta ''Union''. Svojevremeno sam vam, gospodine ministre, postavio pitanje – kako je moguće da Pravni fakultet Univerziteta ''Union'', kao anacionalna prava institucija, koja uništava tradicionalnu srpsku pravnu nauku, legalno deluje u državi Srbiji? Odgovoreno mi je da ta prosvetno-naučna institucija obavlja delatnost u skladu sa zakonom, zagarantovanim principom akademskih sloboda, pod kojim se, u skladu sa članom 5. Zakona, podrazumeva sloboda naučnoistraživačkog rada i umetničkog stvaralaštva, uključujući slobodu istraživanja, javnog predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća, sloboda izbora metoda, interpretacije nastavnih sadržaja i sloboda izbora studijskih programa.
Dakle, pod principom akademskih sloboda, Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine ne predviđa slobodno, bolje reći, neodgovorno ugrožavanje državnog i nacionalnog temelja, tradicionalne nauke, tradicionalnog morala. Po mom mišljenju, nekontrolisane akademske slobode mogu doprinositi anarhiji u društvu. Zato je neophodna i povremena intervencija državne uprave, odnosno nadležnog ministra, koji u svom resoru treba da predstavlja najveći državni autoritet, a koji se, postiže, u stvari, da podsetim, strogim pridržavanjem državnih zakona. Ministri bi trebalo da budu isključivo rukovođeni interesima službe, interesima državnog opstanka.
Prosvetni rad može, naročito kod mladih ljudi, da razvija patriotski osećaj, koji preko nacionalnog vaspitanja jača državno i nacionalno jedinstvo. Ova država kao da je zaboravila elementarni nacionalno-prosvetni rad pred naletom univerzalnih neoliberalnih stremljenja. Takozvane akademske slobode u smislu potpune nacionalne i državotvorne neodgovornosti, u potpunosti će se ostvariti izmenom postojeće formulacije iz tačke 5) Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine.
Prilikom postavljanja ovog pomenutog poslaničkog pitanja iz maja 2009. godine, u Skupštini sam istakao da pomenuti član zakona, koji govori o principima visokog obrazovanja, u tački 5) zahteva uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Ta tačka u zakonu, nažalost, nije detaljnije obrazložena. Upravo neuvažavanje nacionalne tradicije, kako sam istakao u svom tadašnjem poslaničkom pitanju, sprovodi već pomenuti Pravni fakultet ''Union'' i još nekoliko fakulteta, kao, na primer, pojedini profesori Fakulteta političkih nauka, državnog pravnog fakulteta, pojedini profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu i drugih.
Gospodine ministre, u svojim prethodnim diskusijama konstatovao sam da je delovanje pomenutih fakulteta u suprotnosti sa pomenutom odredbom tačke 5) člana 4, koja zahteva da se delatnost visokog obrazovanja obavlja uz uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Očito je da je posle takvih mojih primedbi, ali i primedbi drugih poslanika, tačka 5) postojećom formulacijom nekome u državi počela smetati. Takozvane akademske slobode, u smislu potpune nacionalne i državotvorne neodgovornosti u univerzitetskoj praksi, u potpunosti će se ostvariti ukidanjem formulacije iz tačke 5) Zakona o visokom obrazovanju a prihvatanjem nove formulacije iz Predloga zakona o izmenama.
Gospodine ministre, na kraju, posle brisanja ovakve formulacije tačke 5) Predlogom zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju nama tradicionalistima, nacional-liberalima, poštovaocima tradicionalne Evrope, Evrope nacija, a protivnicima anacionalne Evrope regiona, izbićete i poslednji pravni argument vezano za uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske, a pogotovo nacionalne tradicije. Mi, tradicionalisti, nećemo imati, dakle, posle svega toga, pravni odnos u slučajevima kad budemo branili osnovnu nacionalnu i državnu politiku u prosveti. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Milan Knežević, izvolite. Imate još pet minuta.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sada da se uklopim u ovih pet minuta i probaću da kažem o nekim segmentima o kojima moje kolege iz Poslaničkog kluba Napred Srbijo nisu rekle, da popunim taj deo i da u celini pokrijem ove izmene i dopune Zakona. Eto, mi, kao Srpska napredna stranka, isto imamo generalnu primedbu na ovu izmenu zakona, gde se sada tačka 5) formuliše na novi način, pri čemu se izbacuje iz prethodne definicije ''nacionalna tradicija'', tako da mislimo da je prethodno rešenje mnogo bolje. Ne treba da brišemo u ovim uslovima u visokom obrazovanju u našoj državi ovu kvalifikaciju ''nacionalne tradicije'', naravno, uz uvažavanje svih humanističkih i demokratskih vrednosti, koje, uopšte, postoje u društvu. Prema tome, saglasni smo da to treba da ostane.
Što se tiče Nacionalnog saveta, takođe, imamo primedbu, jer smatramo da je nepotrebno povećan broj članova, sada se predlaže da ovo telo ima 21 člana. Vlada u obrazloženju kaže da ovo povećanje daje mnogo veći dignitet i stručnu kvalifikaciju Nacionalnog saveta. Isto i mi, kao stranka, imamo bojazan zbog ovog povećanja; kaže, Vlada predlaže šest članova, s tim da je jedan predstavnik AP Kosovo i Metohija, sa Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, a jednog člana predlaže nadležni organ AP Vojvodine, to je sedmi, tako da od 21, sedam članova ima Vlada. To sigurno sada treba da jedan veći uticaj da, jednu nezavisnost Nacionalnog saveta i da smanji bojazan. Jer, ionako imamo primedbe odgovarajućih evropskih komisija da naš nacionalni savet nije dovoljno nezavisan. A, ako država finansira, daje novac, pogotovo za ove državne univerzitete i treba da ima uticaja, ali u smislu doktrinarnog, stručne kontrole kvaliteta, bez političke obojenosti.
Ono što dodatno malo pobuđuje sumnju, a nisam video da je neko od prethodnih poslanika prokomentarisao, jeste da sada ovde u članu 14, a stari je član 52, Vlada kada određuje članove saveta visokoškolskih ustanova, čiji je ona osnivač, u kriterijumima za imenovanje tih članova saveta kaže da ostaje samo jedan uslov da – član saveta ne može biti lice zaposleno u toj visokoškolskoj ustanovi ili organu uprave nadležnom za oblast obrazovanja. Sada se briše nekoliko elemenata, ranije je postojao kriterijum da ne može član saveta da bude lice koje je izabrano, postavljeno ili imenovano na funkciju u državnom organu, organu teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, ili izabrano u organ političke stranke. Da li brisanje ovih uslova podrazumeva, a sigurno podrazumeva, da će Vlada moći da imenuje i člana saveta visokoškolske ustanove koji pripada predsedništvu neke stranke.
Mislim da treba svi da budemo saglasni da je obrazovanje i prosveta nešto i, rečeno je, što nije partijski segment i element. To su doktrinarni stavovi obrazovanja koji su univerzalni i tu, praktično, ne treba da bude političke obojenosti. Ali, ovi kriterijumi koji su ovde obrisani ostali su za Nacionalni savet. Čim se ovo briše kao kriterijum za imenovanje pobuđuje razmišljanje da će možda član saveta biti imenovan iz lokalne samouprave, iz neke političke stranke, što nije dobro. U istom ovom članu, ako je u školstvu ravnopravno, visokoškolske ustanove, bilo da su osnovane od strane države ili od strane privatnih lica, trebalo bi i za sastav saveta da bude uniformno rešenje. Ovde je samo stav da – broj članova i sastav saveta visokoškolske ustanove čiji osnivač nije Republika, uređuje se statutom visokoškolske ustanove.
Lično mislimo da to nije dobro. Zašto? Može ta visokoškolska ustanova da kaže tri člana, što nije dobro. Samo još, na kraju, čuli ste mnogo kritika na račun privatnih fakulteta. Nepotrebno je. Treba ipak usvojiti osnovne principe kao i za državni. I na privatnom postoje tri zainteresovane strane …
(Predsednik: Gospodine Kneževiću, privedite kraju.)
…samo da završim: osnivač, studenti i zaposleni. Treba isti sastav (saveta) da bude i ovde. Neće biti ugrožena bilo kakva finansijska i vlasnička prava privatnih fakulteta. Time činimo korak ka suzbijanju nekog negativnog odnosa prema privatnim fakultetima. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Narodni poslanik Marina Raguš ima reč. Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, gospodine ministre, dame i gospodo, ovde se postavlja suštinsko pitanje – čemu reforme visokog obrazovanja i školstva u Srbiji, ukoliko mi ne možemo da stavimo studenta na centralnu poziciju, kada je reč o edukativnom procesu?
Nekoliko puta sam nailazila, gospodine ministre, na vaše izjave povodom svega ovoga što Ministarstvo pokušava da uradi, što je vredno pažnje i vredno svake pohvale, ali se, zaista, pridružujem ostalim kolegama kada govore o formalnim promenama, a ne suštinskim. Da li znate kako izgleda iznutra život jednog studenta? Dakle, on nema internu mobilnost i ne može da razmišlja o eksternoj mobilnosti. On ne može da unapredi znanja. On ima svakodnevne egzistencijalne probleme. Ono što je još problematičnije, studenti koji nemaju izvorna sredstva, a jesu stipendisti, njihove stipendije su oporezovane.
Dakle, zaista se postavlja suštinsko pitanje – šta će nama reforme, ukoliko reforme kreću od onog poslednjeg stadijuma, a ne početnog? Dakle, mi definitivno samo obraćamo pažnju na formu, a ne na suštinu. Ako je suština da studentima treba da bude sve podređeno i da mi danas-sutra očekujemo da generacije koje izlaze sa univerziteta u Srbiji jesu u perspektivi intelektualna elita, onda je ova reforma zaista čist promašaj.
Vi nemate dogovore među fakultetima kada je reč o ''bolonjskom procesu'' o internoj mobilnosti. Dakle, ukoliko jedan student hoće da postane stručnjak, recimo, na doktorskim studijama u određenoj oblasti, na primer, ljudskih prava, matični fakultet mu je možda filozofski, trebalo bi, naravno, da polaže neke ispite na pravnom fakultetu. On to ne može zato što ne postoji memorandum o sporazumevanju između dva fakulteta. On to ne može zato što se sapliće, nažalost, gospodine ministre, o birokratske probleme, o samostalne interpretacije fakulteta kako sprovoditi ''bolonjski proces''.
Dakle, ukoliko student jeste centar pažnje Ministarstva prosvete, što jeste za svaku pohvalu, kažem vam da u stvarnom, realnom životu student uglavnom jeste žrtva pogrešnih interpretacija, loših studijskih programa, preopterećenih programa i vi na kraju imate nisku prolaznost, imate studente koji se najpre opredeljuju, ukoliko to mogu, za privatne univerzitete, zato što su tamo kriterijumi mnogo blaži, mnogo niži, ali u perspektivi, na kraju, imate mastere, doktore, dakle, pripadnike prave intelektualne elite u perspektivi srpskog društva koji, nažalost, na kraju ne mogu ni da ostvare svoj radno-pravni status u okviru institucija ovog sistema.
Recite mi – ko je, sa kog profila, da li Ministarstvo uopšte ima podatak koliko se studenata zapošljava u svojoj oblasti? Koliko studenata sa našeg univerziteta može da odgovori kriterijumima, recimo, razvijenih evropskih i svetskih univerziteta? Recite mi – da li Nacionalna služba zapošljavanja prepoznaje status master? Da li se raspisuje konkurs, recimo, za mastera u određenoj oblasti? Recite mi – na koji način se ostvaruje interna ili eksterna mobilnost, kada mi imamo slučaj da se uvaženi profesori Beogradskog univerziteta, kada se zauzmu da neki naši studenti odu napolje i neki strani studenti dođu kod nas, takođe, sapliću o užasne birokratske probleme?
Pet godina kasnije od uspostavljanja ''bolonjske atmosfere'' u srpskom akademskom prostoru vi imate nekoliko uništenih akademskih generacija. Vi imate diplomirane studente koji su preopterećeni, vi imate mastere koji ne znaju šta će sa svojim master titulama i imate doktore nauka koji, očigledno, ne mogu da pronađu svoje zaposlenje u okviru ovog prostora. Kako dolaze do tih zvanja? Kako završavaju fakultete i na koji način studiraju, trebalo bi možda više da konsultujete studente i ''studentski parlament'' i da, recimo, pratite ankete koje se redovno ostvaruju u okviru Beogradskog i ostalih univerziteta u okviru intelektualnog prostora države Srbije. A, onda ćete naći ovo o čemu vam ja govorim.
Sticajem okolnosti, vrlo često kontaktiram sa pripadnicima akademske populacije i ono što moram da vam kažem, ako sve treba da bude u sklopu toga da jedan akademski građanin ostvari što bolje znanje koje treba da bude sprovodivo u praksi, on na master studijama i doktorskim studijama najčešće uči i polaže sve ono što u suštini vrlo malo ima veze sa njegovom tezom. A to govori o studentskim programima. To, takođe, govori o tome da oni koji su i prihvatili standard koji vi prihvatate, a jeste Bolonjska deklaracija, ne mogu da ga sprovedu u okviru našeg akademskog prostora.
Mi govorimo o eksternoj mobilnosti, mi nemamo internu mobilnost, opet ponavljam, zbog toga što se najčešće saplićemo o birokratske probleme koji se tiču posebnih interpretacija sprovođenja ''bolonjskog procesa'' unutar samih fakulteta.
Volela bih da čujem da li vi imate i evaluaciju ''bolonjskog procesa'', evo, posle pet godina implementacije, u smislu kako to funkcioniše u praksi. Baš me interesuje, recimo, interna mobilnost. Da li je interdisciplinarno to uspelo da se sprovede jer sistem Bolonjske deklaracije, odnosno proces, ukoliko ga ja dobro razumem, jeste da vi u odnosu na ono što želite da postignete kao vrhunsko znanje možete interdisciplinarno da, pošto su usklađeni studijski programi, prikupljate ta znanja i da sve ide u korist onoga što jeste vaša teza ili što jeste odbrana vašeg master rada? Kažem vam da to ne funkcioniše u oblasti srpskog akademskog prostora, to, posebno u oblasti društvenih nauka apsolutno ne funkcioniše.
Imamo i drugi problem. Ono što jeste predmet mnogih rasprava jesu državni ''versus'' privatni univerziteti. Ako je dozvoljeno da se osnivaju privatni univerziteti, ako je opet student i znanje centar svega, gajimo intelektualnu elitu u perspektivi, onda bi zaista trebalo da odgovorite i na pitanje, mi smo skoro dobili informaciju – kako je moguće, recimo, da zahtev za akreditaciju Visoke medicinske škole traje dve godine? Je li to uobičajeno? Nije. E, sada ću da vam kažem kako izgleda istorijat zahteva. Dakle, oni se nalaze u Beogradu na adresi Ustanička br. 66. Pretpostavljam da vi ne možete da znate za sve ove detalje, pa vas sada obaveštavam, zato što su neki mladi ljudi upisali tu Visoku medicinsku školu i očekuju, naravno, da iskoriste znanje stečeno tokom procesa učenja.
Dakle, 6. juna 2008. godine podneli su zahtev za akreditaciju. Taksa za akreditaciju uplaćena je Ministarstvu prosvete 8. septembra 2008. godine, u iznosu, tada, blizu 11.000 evra. Urgirano je više puta u Ministarstvu obrazovanja, u smislu raspitivanja kod sektora za visoku školu. Pravni zastupnik, advokat Visoke škole, više puta se raspitivao kod Akreditacione komisije bez uspeha. Onda su se pisanim putem, vidite i vama, obratili 8. oktobra 2008. godine, odnosno ministru prosvete. Obratili su se Nacionalnom savetu u pisanoj formi, aprila 2010. godine, Inspekciji Ministarstva prosvete, Glavnog inspektora i, konačno, nikakvog odgovora nije bilo više od dve godine, niti ima izgleda da Komisija ikada dođe, mada se troškovi zakupa nagomilavaju. Više od 30 nastavnika koji su dostavili radne knjižice čeka na posao.
Dakle, nema obrazloženja, ne poštuje se ni Zakon o visokom obrazovanju, ni Zakon o opštem upravnom postupku, ni rokovi predviđeni zakonima. Hoćete da govorimo o šteti koja je nastala ovom prilikom?
Vidite, ja najčešće, pošto smo imali prilike ovde da čujemo uvažene kolege koji su ovaj predlog, koji ste vi doneli, pred nama, zaista vrlo detaljno obrazložili, moj stil je malo drukčiji, volim da pričam o konkretnim problemima i konkretnim primerima smislenosti donošenja zakona koji se ili ne sprovode, ili se loše interpretiraju, a onda se postavlja i smisao tako značajnog procesa kao što je reforma obrazovanja.
Da se razumemo da ne bude loše interpretacije – mi jesmo kao stranka za reformu koja će unaprediti svaku oblast društvenog angažmana, posebno unaprediti svakodnevni život svih građana Srbije. Ali, stiče se utisak, gospodine ministre, pretpostavljam da ćete se složiti sa tim, da se nekako sve naopako radi. Za ovako nešto su potrebne određene pretpostavke, prvo materijalne, tehničke, postojanje institucija nadzora i kontrole, i reforme, zaista, vrlo pažljivo treba sprovoditi s obzirom na to da se one odnose na neke ljude, na neko ime, prezime i na nečije sudbine. I tu moramo da budemo vrlo obazrivi, a svaki put Vlada, nažalost, pada na jednom osnovnom ispitu.
Mi samo tek nekoliko dana, i to nije evropska praksa, s obzirom na to da ste odabrali evropski put, pred ovako značajnu raspravu mi dobijemo paket zakonskih predloga. Da li vi možete da zamislite koliko muke mi sad treba da uložimo, rada i napora, da propratimo sve vaše izjave, radnu grupu, javnu raspravu i da sve to složimo, da se konsultujemo sa studentskim organizacijama, jer vrlo ozbiljno ulazimo u ovakvu vrstu rasprave i da ta rasprava bude kvalitetna i na korist studenata, što nam je pretpostavljam obostrani cilj?
Naravno, ova priča može da ima i široki i mnogi širi kontekst i da, recimo, zaključim sa tim, sve ovo, nažalost, ne iznenađuje i mislimo da to, zaista, jeste predvorje, ako se u ovom trendu nastavi uvođenje, kako je to predsednik Srbije juče rekao, prosvećenog apsolutizma.
Ali, evo, u kontekstu baš intelektualne zajednice ono što, takođe, frapira i mislim da će javnost Srbije tek sada da čuje, a mislim da ste i vi jedan od prozvanih da reagujete u tom smislu, pretpostavljam da znate ko je akademik Vasilije Krestić, intervju akademika Krestića je zabranjen na Radio televiziji Vojvodine. Dakle, ono što je nečuveno u današnjem okruženju, a mi smo to dobili kroz otvoreno pismo novinara Milijane Baletić, koja je radila intervju sa njim i planirala, pretpostavljam da znate o kojoj se gospođi radi, da radi portrete istaknutih, dakle, intelektualnih radnika ove zemlje, veličina, kakav je, recimo, i profesor Smilja Avramov, to neće moći da uradi zato što je početni intervju sa akademikom Vasilijem Krestićem, zbog toga što je izneo svoje stavove, zabranjen na jednoj medijskoj kući, a urednik tog programa dobio je momentalno otkaz.
Dakle, ono što smo juče čuli kao najavu zahteva, koji se postavljaju pred, očigledno, sve manje obaveštenim predsednikom Srbije, koji tek sada saznaje za of-šor kompanije i ''nepristojno bogate ljude'', jeste da mi, izgleda, polako ali sigurno, ulazimo u predvorje, kako on kaže, ''prosvećenog apsolutizma''. Rekla bih da ste čovek od profesionalne časti i da ovako nešto što se desilo na Radio televiziji Vojvodine zaslužuje vaš komentar i određenu reakciju, ukoliko živimo u demokratskom društvu i ukoliko svako, zaista, ima pravo na slobodnu reč. A, naravno, očekujem i komentar za onaj deo koji se odnosi na direktno nepoštovanje zakona i na direktno nepostojanje reakcije od strane vašeg ministarstva. Hvala vam na pažnji. (Aplauz)