Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku gospođi Milici Vojić Marković.

Hvala. Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi kolega gospodin dr Šami, koji je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS, konstatovao je da smo mi dobili ovaj zakon, zaista, u jednom vrlo neozbiljnom roku. Poslanici koji žive u Beogradu dobili su ga u petak uveče, mi koji živimo van Beograda, ja sam ta, ovaj zakon smo mogli da dobijemo tek u ponedeljak.
To bi bilo samo neozbiljno ako danas nismo pročitali novine, pa videli slučajno da i transparentnost Srbije, takođe, ukazuje na to da Vlada Srbije dostavlja poslanicima zakone u jednom vrlo kratkom roku, gde javnost ne može da se izjasni, gde ni poslanici ne mogu ozbiljno da prionu na rad i da je to jedan vrlo simptomatičan slučaj.
Zašto je simptomatičan slučaj? Zato što smo imali priliku da juče u toku dana, kada se govorilo o elektronskoj komunikaciji, vidimo da tu nešto nije u redu i da će od danas, odnosno od momenta kada se zakon usvoji i policija i BIA i VBA moći da kontrolišu privatan život svih građana Srbije, bez obzira da li su dobili odluku suda za to. Dakle, moći će da prate njihove mejlove, njihove telefonske razgovore i sve ostalo.
Slučajnost ili ne, javnost o tome je mogla da sazna tek juče na zasedanju jer zakon nije videla pre. Takođe, nije mogla da sazna javnost ni to da će građani Srbije morati da plate 150.000 evra za školovanje administracije u Danilovgradu. To bi, recimo, bio podatak i to bi bila činjenica sa kojom bi građani Srbije mogli da budu upoznati pre nego što počne sednica Skupštine, ali, nažalost, ove stvari se dešavaju. Da li je iza toga bila nečija namera da se građani Srbije upoznaju tek kada za to bude kasno ili nije bila namera, neću da tumačim, hoću samo da ukažem građanima Srbije da se stvari dešavaju upravo ovako da i poslanici dobijaju zakone onog trenutka kada o njima već treba da govore.
Hajde sada da pogledamo ovaj zakon koji se nalazi pred nama. Moram odmah da konstatujem kada je reč o ovom predlogu, koji je pred nama, da ima nekoliko stvari koje su dobre i da odmah počnem od njih.
Dobro je to što ste posle dve godine prihvatili ono što je DSS predlagala u oktobru 2008. godine, kada je u pitanju rangiranje studenata i jedan ravnopravan odnos svih studenata da, praktično, ako osvoje dovoljan broj bodova, bez obzira da li su upisani kao samofinansirajući ili budžetski studenti, budu u istom statusu. Dakle, da mogu da prelaze u status samofinansirajućeg ili onog na budžetu u odnosu na njegov uspeh i na ono koliko je bodova osvojio.
Dobro je i to što ste produžili rokove studentima, magistrantima i doktorantima. To je jako pozitivna stvar, jer se ljudi ne nalaze u šumi propisa i u tome što se zakoni i propisi menjaju u toku nekoliko godina, pa onda ljudi ne znaju po kom zakonu treba da završavaju svoje magistarske i doktorske studije.
Ali mi se čini, to sam i rekla kada je gospodin ministar sa svojim kolegama bio u Poslaničkoj grupi DSS, da ovde u zakonu niste baš potpuno precizno rekli, da li se ovaj rok produžava za celokupnu proceduru, dakle, za polaganje ispita koji nisu položeni i plus odbranu rada ili se samo odnose na ovu odbranu rada. Razjasnili smo to, ministar je rekao da se odnosi, dakle, na celu proceduru i to je važno da se kaže i ovom prilikom. Volela bih da i ministar o tome govori, ali bih volela da je to u članovima u kojima se u zakonu o tome govori mnogo i preciznije rečeno, jer fakulteti tumače stvari prilično slobodno i tumače na način na koji to njima odgovara.
Jer, vi imate situaciju da se i oko školarine, koja se u poslednje dve godine prilično menjala na pojedinim fakultetima, Ministarstvo oglasilo i tražilo da ona ostane ista, pa su fakulteti to razumeli na različite načine, uglavnom, školarine su skakale na skoro svim fakultetima.
Takođe, vrlo sam pažljivo slušala šta su moji prethodnici govorili pa, prosto, moram da reagujem i na to kako se akreditacije vrše. Akreditacija u ovom momentu i u ovom predlogu zakona nije loše zamišljena, ali ono o čemu bih ja volela da se više povede računa jeste jedna kontrola procesa i kontrola kako se na kojim fakultetima vrši nastava, kog je kvaliteta, kako se ocenjuje, da ne bismo došli u situaciju da ovde pričamo o tome da u toku dve kalendarske godine na jednom fakultetu izađe 148 doktora nauka. Onda sam bila zaista povedena tim da malo komentarišem i da, recimo, razmišljam i o podizanju broja stručnih nastavnika, broju stručnih nastavnika stalno zaposlenih na fakultetu, jer ako imate 148 doktora nauka u dve godine, onda smo mi vrlo obrazovani.
Nažalost, stvari ne stoje baš tako, broj škola jeste veliki ali broj obrazovanih ljudi u Srbiji je mali i može da se meri jednocifrenom cifrom. Tako da prosto mislim da treba da se građani Srbije zaista obrazuju i treba taj procenat da bude mnogo viši nego što je tih 8%.
Mi smo, kao poslanička grupa, uložili priličan broj amandmana, otprilike 18 amandmana i videćemo kako, mislim na ključne stvari da smo ih uložili, mada smo imali komentara i na to kako su, recimo, uvodnim delom neke stvari definisane, ali smo ostali na tih 18 amandmana i videćemo, o njima ćemo pričati kada budemo govorili kasnije. Ministar je rekao da su se trudili, on i njegove kolege, da ovim zakonom najviše u susret izađu studentima i to je u redu, mada možemo da komentarišemo koliko je to, u stvari, za ceo proces dobro i da li je to, zaista, izlaženje u susret studentima, jer u naredne dve godine broj poena će se zadržati na 48 što može da bude dobro, ali u jednom trenutku morao bi se napraviti taj presek, pa, mislim da mi odlažemo nešto što mora da se dogodi.
Tih 60 poena je nekakva realnost i čini mi se da mi tim podilaženjem studentima ne činimo dobro celom procesu, a najmanje studentima. Jer, mislim da treba povesti računa o tome, zajedno, naravno, i sa studentima i sa profesorima, i sa svima nama ovde u Skupštini, da ono što sve nas ovde interesuje jeste nivo znanja svih tih studenata. Dakle, da vidimo kako se to izašlo u susret studentima.
Naravno, pomenula sam pitanje broja bodova, gde će biti sledeće dve godine 48, zatim će se polako povećavati na 60. Izašli smo u susret i ovom što sam komentarisala da je DSS u oktobru 2008. godine podnela kao zakon koji niti je tada bio na dnevnom redu, zahvaljujući skupštinskoj većini, niti se o njemu govorilo, a sada je usvojen kao rešenje. Prema tome, ako imaju dovoljan broj poena, studenti, bez obzira da li su upisani kao budžetski ili samofinansirajući, stavljaju se u istu poziciju i rangiraju se na osnovu broja poena, pa mogu da prelaze u jedan ili drugi status. To je definisano članom 19, odnosno u članu koji menja taj član 88. u starom zakonu.
Model koji smo mi tada ponudili bio je dobar i u oktobru 2008. godine, i ne znam zbog čega nije prihvaćen. Prihvaćen je danas, to je dobro, ali smo mi izgubili dve godine. Svaki put smo bili svedoci da je školska godina studenata počinjala bunama, demonstracijama i sličnim stvarima, što nije bilo nužno. Mislim da je vrlo važno za sve nas ovde da se stvari postave na pravi način i u pravo vreme.
Dalje, mislim da član 19. nije potpuno precizan, mada ga vi dalje definišete i razvijate u članu 25, što je u redu, ali mislim da član 19. treba da bude bolje definisan. Dalje, kako ste izašli u susret studentima, ponudili ste im šest rokova i to je u redu, s jedne strane. Bojim se da opet nismo precizirali koji su to rokovi, nego se pojavljuje taj oktobar jedan i dva, sve se završava do 10. oktobra tekuće godine, kada je presek. Opet insistiram na tome da mora sve da bude preciznije definisano, upravo zbog tumačenje fakulteta koji stvari razumeju svako na svoj način i rokove daju kako oni hoće, ne vodeći mnogo računa o tome šta u zakonu stoji. Imali smo tu priču sa studentima ekonomskog fakulteta, koju je već ovde napomenuo kolega iz radikalne stranke. Imali smo i razne priče.
Ne može tako da se odnosi prema zakonima koji se donesu i zato je trebalo definisati šta se podrazumeva pod šest rokova i koji su to rokovi. Mi, naravno, nemamo ništa protiv da povećavate broj rokova, ali opet kažem da morate da vodite računa o kvalitetu studija i o kvalitetu nastave, a i o znanju koji studenti sa sobom ponesu.
Ono na šta nemamo komentara, povećavate broj članova Nacionalnog saveta na 21 sa 16. To može da bude u redu, možemo da komentarišemo, može da bude ovako ili onako shvaćeno, ali ono što DSS ne može da prihvati i na šta smo, takođe, uložili amandmane, ali komentarisaćemo javno, jeste to da dajete predlog da Vlada bira jednu trećinu Nacionalnog saveta. To je jako veliki broj i nema potrebe da Vlada kontroliše Nacionalni savet. Mislim da taj naš amandman treba prihvatiti, jer nema potrebe da se Vlada postavlja kao kontrolor Nacionalnog saveta.
Ono što je, takođe, neprihvatljivo jeste i prenos nadležnosti na AP Vojvodinu. Statutom, koji je DSS zaista kritikovala, nenormalno veliki broj nadležnosti prenosi se Vojvodini, ovde vi te nadležnosti još i povećavate. Kolega Šami je napomenuo do čega sve to može da dovede, a ja mislim da to ozbiljno treba da shvatite, zato što ćemo u jednom momentu imati situaciju da imamo dva sistema u Srbiji. To je realna mogućnost, nije možda ovog momenta kad je na vlasti i u Vojvodini i u Srbiji, dakle, ista garnitura, ali nemojmo dugo čekati. Čini mi se da te stvari mogu da se dogode, država ozbiljno mora o tome da povede računa i mora da se stavi na stranu toga da sačuva državu i sistem obrazovanja, a ne da se podilazi nekim političkim moćnicima koji su ovog trenutka na vlasti. Toliko, hvala lepo. (Aplauz)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekao moj prethodnik, kolega iz Poslaničkog kluba SPS-JS, gospodin Petrović, mi ćemo u danu za glasanje, kao poslanički klub, podržati predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Značaj ovog zakona koji danas razmatramo jeste u tome što se odnosi na visoko obrazovanje, a obrazovanje je prioritet svakog društva za koje je odgovorna država, jer ona i obezbeđuje i uređuje ovaj sistem.  
Smatram da predložene promene predstavljaju značajan doprinos dogradnji i napretku sistema visokog obrazovanja u Srbiji. Obrazovanje ukupno, a pre svega visoko školstvo, rekao bih, jeste odgovorna društvena misija i zato mislim da sve zemlje, a posebno naša zemlja koja prolazi tranziciju i želi da postane razvijena, ima potrebu za mnogim visokoobrazovanim ljudima, jer je to jedina i, rekao bih, prava garancija za uspešan i ekonomski društveni razvoj.
Usvojenim zakonom iz 2005. godine postavljene su osnove novog sistema visokog školstva, oslonjene na Bolonjsku deklaraciju, čime i sistem u Srbiji postaje deo evropskog i komplementaran sa njim, i kada je reč o organizovanju i ciljevima visokog obrazovanja i o organizovanju ove delatnosti u okviru visokoškolskih institucija.
Sistem obrazovanja je, rekao sam, već, izuzetno važan i možemo zapaziti da naše ministarstvo, na čelu sa gospodinom Obradovićem, posvećuje dužnu pažnju obrazovanju od osnovnog, srednjeg, do, evo, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i uveren sam da ćemo mi sa donošenjem strategije obrazovanja i usvajanjem i donošenjem nove klasifikacije zanimanja biti u mogućnosti zaokruživanja obrazovanog sistema Srbije.
Ono što vidim kao kvalitet ovih promena je da Ministarstvo, zajedno sa ukupnom univerzitetskom zajednicom, dakle, mislim i na profesore i na studente, pažljivo pratilo procese dosadašnjih efekata reforme i predložilo samo neophodne promene kako bi se poboljšao postojeći sistem. Takođe, veoma je važno da, kada je reč o predloženim izmenama i dopunama Zakona o obrazovanju, postoji jedan konsenzus i dogovor akademske zajednice, profesora i predstavnika Ministarstva. Veoma je važno da oko ovog pitanja postignemo što širi konsenzus, ukoliko je to moguće, i unutar Republičkog parlamenta, jer je potpuno jasno da će predložene izmene doprineti efikasnosti studiranja, a studente, ono što je izuzetno važno, staviti u centar interesovanja. Sa druge strane, logično je da se složimo oko konkretnih mera koje će poboljšati i unaprediti sistem i oblast visokog obrazovanja u Srbiji.
Ono što bih želeo posebno da naglasim jeste da i ove promene imaju dve važne karakteristike, prvo, da se postojećim promenama zakona ne diraju osnove sistema, već se obezbeđuje njegova stabilnost, a ide se na one promene koje bi ovaj sistem dogradile, dopunile i učinile efikasnijim. Predložene promene su karakteristične i po tome što se otklanjaju neke nejasnoće prisutne u važećem zakonu. Znači, možda je i u javnosti bilo najprisutnije pitanje konfuzije oko master studija stečenih zvanja. To je jedan od primera koji se reguliše ovim izmenama i donose se, rekao bih, veoma jasna rešenja.
Svesni smo značaja obrazovanja u našoj zemlji i želimo da ukažemo na dobre promene koje će doprineti realizaciji i ostvarivanju sistema i ciljeva visokog obrazovanja, a posebno što će omogućiti svima da pod jednakim uslovima steknu visoko obrazovanje i da se obrazuju tokom čitavog života i što će ove promene, kao i ukupna obrazovna politika Vlade, koraknuti napred u cilju realizacije, odnosno povećanja broja stanovnika sa visokim obrazovanjem.
U analizama se mogu videti različiti podaci o broju obrazovanih ljudi, recimo, u zemljama Amerike oko 30%, u nekim zemljama Evrope 50%, a Srbija ima, kao što smo mogli čuti, negde, oko, 8% visokoobrazovanih ljudi. Hoću, prosto, da ukažem na potrebu Srbije da ima što veći broj i procenat visokoobrazovanih ljudi. Normalno, taj cilj se ne može brzo realizovati, ali mislimo da sadašnja Vlada u svojoj politici pokazuje rešenost da ide ka realizaciji tog cilja. Konkretno, kada je reč o izmenama o kojima danas govorimo, njihovim usvajanjem biće stvorena mogućnost da se poboljša prohodnost studenata, a samim tim poveća i broj visokoobrazovanih ljudi u Srbiji.
Želeo bih da izdvojim još nekoliko vrednosti. Ono što sprečava mnoge mlade ljude da upišu fakultet jeste i školarina, posebno kada je reč o mladim ljudima iz unutrašnjosti. Pozitivno u ovom zakonu je to što će nadzornu funkciju u odnosu na školarine vršiti resorno ministarstvo. Ovaj zakon ovim promenama dalje ohrabruje i podržava autonomiju univerziteta, ali traži njegovu veliku odgovornost i kada je reč o programu i kada je reč o kvalitetu studija, što je, takođe, izuzetno važno.
Ovaj zakon je dobar jer otklanja jednu konfuziju koja se odnosi, to sam već rekao, na stečena zvanja završetka odgovarajućeg stepena studija. Sada se vraća za četvorogodišnje školovanje na fakultetu zvanje diplomiranog i to je korektno, optimalno, razumljivo rešenje i, naravno, zadržavaju se tri nivoa studija.
Predložene izmene i dopune čuvaju sistem, a menjaju ono što je neophodno. Ovim promenama, time želim da završim, svi dobijaju: studenti – prohodnost i adekvatno zvanje; univerzitet i profesori – autonomiju i odgovornost; Nacionalni savet – demokratičnost i veći broj, a što se tiče društva – predložene izmene i dopune, time zaključujem, odgovaraju potrebama društva. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Mašiću.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da su ove izmene predloženog zakona sasvim u redu i možda je trebalo da budu neki mesec ranije, ali je jun mesec, neki, poslednji rok kada ima smisla ući u ovakve izmene, jer one i zadiru u značajne aktivnosti koje slede i u junu, i septembru, i u oktobru, dakle, početkom nove školske godine.
Pre svega bih želeo da iznesem svoje lično viđenje i više neke sugestije nego primedbe, normalno, i naše stranačko viđenje vezano za predložene izmene ovog zakona. Prvo bih se osvrnuo na član 10. koji se menja, a u suštini to je član 2. predloženih izmena, i to na tačku 1) gde se definiše da Nacionalni savet treba da ima 12 članova iz reda redovnih profesora, vrhunskih naučnika, pa, onda, velikim slovom – u zvanju naučnog savetnika.
Pretpostavljam da je predlagač želeo da se ovim izmenama omogući da članovi Naučnog saveta budu i naučnoistraživački radnici, prema tome, lica koja imaju i naučna zvanja. To podržavam, ali ovako kako ste to definisali, ne postoji čvrsta garancija da će i ugledni naučnoistraživački radnici, sa naučnim zvanjima, biti članovi Nacionalnog saveta. Sličnu izmenu je, pre dva-tri meseca, učinilo Ministarstvo nauke, gde je, takođe, definisalo da u Nacionalnom savetu za naučnoistraživački rad treba da bude šest uglednih istraživača, redovnih profesora ili naučnih savetnika, s tim, tako je definisano, da budu tri profesora, a tri naučna savetnika.
Moj predlog u vezi ovoga, ako se slaže predlagač, jeste da se predloži Odboru, ako nije dat sličan amandman, da se malo predefiniše, da se da mogućnost i sigurna garancija da će barem jedna trećina, tj. četiri istraživača biti iz reda naučnih radnika sa zvanjem naučnog savetnika, a da će dve trećine biti redovni profesori. Zalažem se da to bude i pola-pola, ali ako postoji dobra namera, onda ništa neće narušiti ovaj predlog, ali će ipak izdiferencirati tako da će u Nacionalnom savetu sigurno biti i lica sa naučnim zvanjem.
Dalje, ono što želim da pitam i o čemu hoću da diskutujem, povećava se broj članova Nacionalnog saveta na 21 član, s tim da su u okviru Nacionalnog saveta i dva studenta koje delegira Studentska konferencija na period od dve godine i oni će odlučivati u Nacionalnom savetu o tačkama od 7. do 11. Pitam – da li su oni članovi Nacionalnog saveta ili su pridruženi članovi, kao i da li će se pozivati samo kada se raspravlja o tim studentskim pitanjima?
Moja sugestija je da oni dobiju status redovnih članova, a u postupku odlučivanja u Nacionalnom savetu, normalno, odlučivaće o onim tačkama i onim problemima koja su od interesa za studente, kao što imamo u komisijama za izbore. U zvanja na izbornim telima docenti ne mogu da biraju vanredne ili redovne profesore, pa, tako i ovde studenti ne mogu odlučivati o nekim strateškim pitanjima vezano za obrazovanje, ali po meni bi bilo simpatičnije da i studenti budu članovi Nacionalnog saveta, ne ovako. Oni će odlučivati o nekim stvarima, ali u suštini, oni, onda, nisu članovi jer ne ulaze u tih 21. Tako da je to moj predlog za predlagača, da razmisli da li ima smisla to na neki način predefinisati.
Zatim, ono što želim da govorim odnosi se na akreditaciju i pre svega dobro je da se ušlo u akreditaciju. Već je značajan broj fakulteta akreditovao svoje nastavne planove, programe, to je sigurno više od dve trećine i svi novi fakulteti, faktički, uvođenjem novih nastavnih procesa moraju da prođu akreditaciju.
Jedino ono što je po meni sporno, voleo bih samo kada bi se mogli izneti iskreni podaci kakvo je stanje, pre svega, na državnim univerzitetima i na državnim fakultetima, da li sad svi fakulteti i oni koji su prošli akreditaciju ispunjavaju ovaj uslov da imaju 70% nastavnika u stalnom radnom odnosu, sa izvođenjem najmanje 70% časova aktivne nastave? Nešto slično je bilo definisano i u prethodnom zakonu, drugačija je formulacija. Podržavam to, ali bojim se da nije tako čak ni na državnim fakultetima, pogotovo na privatnim univerzitetima i fakultetima.
Mislim da je pravi problem, a ovim predlogom zakona to nije ponovo definisano, to je ekvivalencija i prevođenje iz naučnih u nastavna zvanja, gde bi se omogućilo da oni koji hoće iz nauke da pređu u nastavu da to mogu uraditi lako, ne prolazeći iznova celokupnu proceduru izbora, a pogotovo kad se bira neko iz naučnog zvanja u nastavno gotovo redovno dobija niže nastavno zvanje nego što je imao trenutno naučno zvanje.
Govorim ovo iz ličnog iskustva, to sam prošao i sam. Mislim da će kolega Mitrović apsolutno podržati moj predlog i kao čovek koji je nekad bio u Ministarstvu nauke, tako da je moj predlog – da se to, ako, već, ovim izmenama zakona nije urađeno, u nekim narednim izmenama definiše. Jer, opet, izmenama zakona o nauci postavljena je ta ekvivalencija i, tamo se, u naučnoistraživačkom radu ona i poštuje. Znači, redovni profesor se finansira kao i naučni savetnik i tako po nižim zvanjima. Ali, kada se prevodi iz naučnog u nastavno zvanje onda nastaju problemi, a upravo prevazilaženjem ovog problema to bi se za 70% stalno zaposlenih lakše sprovodilo i izvršilo.
Dalje, ono što želim da govorim vezano je za doktorate nauka i ovde stavljam zamerku predlagaču da je ostavio i napravio izuzetak da doktorsku disertaciju može prijaviti neko ko ima specijalizaciju. To se, pre svega, odnosi na lica koja imaju završene studije medicine, da mogu sa specijalizacijom prijaviti doktorsku disertaciju, čak i doktorske studije upisati, ali pod uslovom da imaju objavljene radove u vrhunskim svetskim časopisima. To lepo zvuči, ali znamo, gospodine ministre, i vi i vaši saradnici, i ja, da je danas iz naše zemlje vrlo teško objaviti radove u vrhunskim svetskim časopisima i da je to nešto što samo stoji deklarativno kao mogućnost.
Jer, ako postoji neki lekar koji ima specijalizaciju, a koji je izuzetno talentovan, pa, pretpostavljam da će ga taj medicinski fakultet uključiti kao nastavnika i saradnika, i omogućiti mu da ide drugim putem, a, ne, ovako da se pravi iznimka. Nekada se u neka vremena sa specijalizacijom mogao prijaviti doktorat i doktorirati. To je kasnije ukinuto. Sada se opet pravi iznimka samo prema lekarima. Mislim, niti se njima ovakvom formulacijom daje neka posebna pogodnost, a s druge strane se prave neke iznimke koje su po meni nepotrebne.
Dalje, vezano za postupak pripreme i uslove za odbranu disertacije – sasvim je u redu da se uređuje opštim aktom univerziteta i fakulteta. To je i dosad bilo tako i tu postoji jasno propisana procedura od prijave, od formiranja Komisije za procenu ispunjenosti uslova kandidata i predložene teze, do verifikacije na univerzitetu. Ne vidim potrebu da Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke daju posebno mišljenje vezano za taj postupak ako se on legalno obavlja.
Ovde je juče izneto od stane vas, ministre, a i od profesora Šamija, da je na nekom fakultetu 148 kandidata doktoriralo za jednu godinu. To je, apsolutno, da kažem, i podatak, ali i obaveza da se pošalje inspekcija tamo i da se vidi kako je moguće tako nešto uraditi. Pa, ni diplomiranih studenata, na većini fakulteta, nema 148 u godini dana, a kamoli doktorskih disertacija?! To je neka zloupotreba, nešto urađeno mimo zakona, mimo propisa i nalaže potrebu da se to ispita. To ne bi trebalo da bude reper, da se sada postavljaju još neki supervizori u smislu kriterijuma.
Ali, u krajnjem, ako postoje iskrene namere u proceduri, ne vidim ni smetnju da ni Ministarstvo prosvete, pa ni Nauke, daju saglasnost na taj postupak u sprovođenju i pripremi doktorskih prijava i doktorske disertacije.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za uvođenje bankarskih garancija, pre svega ovo se odnosi na privatne univerzitete i fakultete. Mislim da je to u redu i sklon sam da predložim da se i poveća ovaj iznos od 10%. Ako se želi da se obezbedi ozbiljna garancija onda to treba da bude i više od 10%, jer tih 10%, znate i sami, neće omogućiti normalan završetak studija svih studenata koji su se upisali na taj fakultet ili univerzitet.
Moj predlog je, ministre, povećajte ovo barem na 30%, pa onim privatni univerzitetima, fakultetima, a pre svega univerzitetima koji imaju fakultete, ako žele ozbiljno da unapređuju nastavu i razvijaju taj univerzitet neće biti problem da obezbede tu garanciju. Ali, da ona stvarno bude u pravom iznosu, a ne ovako, ovih 10% su simbolični i više samo neka, uslovno, pretnja, ali ozbiljnije neće doprineti rešenju mogućih problema koji mogu nastati ako taj fakultet ili univerzitet izgubi uslove da egzistira, a onda će se naći u problemu ta deca, koju su upisali njihovi roditelji, koji su se upisali na takve fakultete i univerzitete.
Dalje, ono što želim da kažem vezano je za izbore u asistente. Mislim da je ova reforma, koja je krenula od 2005. godine pa naovamo, najviše uticala da je većina naših fakulteta ostala bez podmlatka. Mora se nešto ozbiljno učiniti da se u značajno većem broju primaju u narednom periodu mladi ljudi, koji će, normalno, ispunjavati uslove, imati prosečnu ocenu i upisivati doktorske studije. Ministarstvo prosvete i Ministarstvo nauke moraju naći načina da finansiraju sve one koji su na doktorskim studijama, normalno, fakulteti koji iskažu svoje potrebe, a znam zasigurno da veliki broj fakulteta u proteklim godinama nije primao mlade istraživače, prvo što nije imao sopstvenih sredstava, a nije ni bilo na pravi način rešeno finansiranje doktorskih studija. Ono nije rešeno ni u ovoj godini, a skupe su te studije.
Dakle, većina te dece koja su završila fakultete nema pare da sama upiše dalje, pa, onda, neki student prihvati da bude saradnik u nastavi, obično kada ga mentor kod koga će da radi disertaciju pozove da mu bude kao asistent, i uglavnom su to neke simbolične naknade. Mislim da se mora na pravi način iznaći finansiranje asistenata na fakultetima. Treba se vratiti u neka ranija vremena gde je bilo više asistenata nego nastavnika. Mi danas imamo na nekim predmetima ili katedrama samo profesore i to većina redovni, i docent je retkost, a asistenta nema ni u naznakama, tako da se to mora na malo bolji i drugačiji način rešiti.
Vi u izmenama navodite da student doktorskih studija može ostvariti naknadu troškova studiranja pod uslovima, na način koji utvrđuje ministar. To je činjenica, ali bi trebalo što pre da budu ti kriterijumi obelodanjeni prema fakultetima, da se zna šta će biti kriterijum, da će nekome ko je na doktorskim studijama biti plaćeno i da može biti saradnik u nastavi tri, odnosno šest godina, dok ne doktorira.
Što se tiče ispita, predlažete da se povećaju ispitni rokovi na šest. Mislim da ćete se složiti da to bitno neće povećati broj položenih ispita, a može napraviti ozbiljan problem samim tim što vi niste definisali u ovom predlogu koji su to ispitni rokovi, kao što ste u prethodnom predlogu zakona definisali. I znamo da je to pet redovnih, a ispitni rok može biti po okončanju nastave tog predmeta. Prema tome, onaj predmet koji je slušan do 15. januara može se polagati u januarsko-februarskom, martu, aprilu, maju i junu, eventualno julu, septembru itd. Dakle, ograničen je broj rokova. Znamo da u toku nastave svako uvođenje ispitnog roka remeti nastavu te nedelje ili nema nastave, nema vežbi, što onda ne može obezbediti onih 15 nedelja nastave.
Dobro je da ste precizirali da je 10. oktobar dan "d" za završetak ispita, ali znamo da mnogi fakulteti imaju i ''oktobar dva'', to se produžava do kraja oktobra i onda nastava počinje u novembru mesecu. Možda je trebalo da definišete, da li je to julski rok, možda do 15-20 jula, iako su u julu upisi novih studenata i tu ima mnogo posla, ili će to biti ''april dva'', jer imamo maj mesec gde se praznuje nedelju dana itd. Trebalo je da to vi da precizirate, a ne da ostavljate fakultetima da sami odlučuju, jer će moći to da se uvede, ali taj šesti ispitni rok će remetiti nastavu.
Ceneći da i moj kolega treba još nešto da kaže, želim da kažem nešto o izjednačavanju rokova za odbranu doktorske disertacije, onih koji imaju magistraturu i doktorske studije. Vi ste ovde u izmenama naveli da je rok za završetak doktorata onih koji su upisali doktorske studije školska 2014-2015. godina, za magistre 2015-2016. godina.
Mislim da ste pogrešili, trebalo je da se izjednači taj rok ili da skratite magistrima ili da produžite ovima na doktorskim studijima. Onaj ko je na doktorskim studijima, on treba da polaže ispite i treba da uradi doktorat. Onaj koji ima magistraturu, on samo ima doktorsku disertaciju, a ima godinu dana duže. Razmislite o tome, ja predlažem da se produži onima koji su na doktorskim studijima da bude rok 2015-2016, kao što je dato za magistre i da se onda podvuče crta, da se zna da se mora poštovati zakon.
Na kraju, svakako podržavamo ovo povećanje norme, tj. utvrđivanje norme od 48 ESPB bodova za 2009-2010. školsku godinu i za 2010-2011. školsku godinu. To će omogućiti studentima da se stabilizuju u ovoj reformi, ali mislim da reforma mora podrazumevati smanjenje broja predmeta, jer je većina fakulteta u odnosu na neka prethodna vremena uvećalo broj predmeta za 50, pa čak i za 100%. Nelogično je, na mom fakultetu, kad sam ja završavao, bilo je 34 ispita, a sada je to, maltene, blizu 60 ispita. To nije reforma, povećavati broj ispita.
Izvođenje praktične nastave na nekim fakultetima je dovedeno u problem tranzicijom i transformacijom da nema više društvenih farmi, društvenih poljoprivrednih gazdinstava, naročito u oblasti biotehničkih nauka.
Na kraju, uključenje mladih istraživača u naučnoistraživački rad i doktoranata, onih koji su na doktorskim studijama, oni moraju biti uključeni u projekte. Imamo, sad, od 1. januara novi istraživački ciklus. Trebalo bi da ti mladi ljudi budu maksimalno uključeni. Visina njihovih zarada je jako simbolična, trebalo bi razmišljati o povećanju i rešavanju drugih egzistencijalnih pitanja. Samo na taj način možemo zadržati mlade ljude na fakultetima, u institutima i zaustaviti ovaj odliv mladih mozgova. Svi znamo koliko je otišlo mladih ljudi i to najboljih studenata u inostranstvo da rade i da se školuju. Evo toliko, hvala. (Aplauz)

Reč ima poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege iz poslaničke grupe su već dale jasnu podršku Predlogu ovog zakona i iznele argumentaciju zašto ga treba podržati. Meni je za ovo kratko vremena što je preostalo, ostalo da istaknem još tri pitanja.
Pre toga želim da ukažem na sledeće. Godine 2005. kada je donet Zakon o visokom obrazovanju, kada je označen početak reforme visokog obrazovanja, kada su utvrđeni ciljevi u toj oblasti, želim da kažem da je Predlog ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona u stvari na tom tragu.
Zašto? Ciljevi koji su utvrđeni, to je neko ''barjače'' koje je pobodeno negde na nekom mestu kome se teži, kome se ide. Upravo ovaj predlog zakona je još jedan korak ka tom, korak koji je praksa, odnosno koji je život nametnuo i u tom smislu oni su ponudili predlog ovih izmena i dopuna. Dobro je što je tako, jer zakon ne dira u sistem visokog obrazovanja. Dobro je što je to tako, jer sistem visokog obrazovanja je stariji od svake vlade, pa i od moje.
Samo ću još pojasniti i dodati argumentaciju oko tri pitanja. Prvo pitanje se odnosi na kvalitet obrazovanja. Onaj koji treba najviše da brine o tome, vrhovno stručno telo je Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Predlagač nudi rešenje kojim povećava reprezentativnost tog saveta, uključuje, što je po nama dobro, i institute kao sastavni deo visokog obrazovanja, dajući mogućnost da i naučni savetnici budu ti koji mogu biti birani i, naravno, ovog puta uključuje studente kao ravnopravne članove saveta po pitanjima koja su od interesa za studente. Mislim da to zaslužuje apsolutnu podršku.
Drugo što želim da istaknem, to je kada se govori o studentima. Oni su ipak centar zbivanja. U ciljevima visokog obrazovanja jedan od ciljeva je u stvari uključivanje studenata u proces visokog obrazovanja kao partnera. Mislim da su ovde dosta uvažene, što je dobro, potrebe studenata, a ja ću samo navesti koje su, tri-četiri primera. Prvo, što sam već rekao, uključivanje studenata kao ravnopravnih članova Nacionalnog saveta. Drugo, mislim da je jedna od najvećih vrednosti, što se vrlo jasno deklarisao predlagač, da država finansira one koji su uspešni. Da li je budžetski, da li je samofinansirajući, to više nije bitno, bitno je da li je on dobar student, odnosno uspešan. Zato je tu stavljena mogućnost da se upisuju svi oni koji imaju 60 bodova, ukoliko ulaze u tu kvotu, bez obzira da li je bio budžetski ili nije bio. Mislim da je to jedna od najvećih prednosti.
Naravno, podržavamo apsolutno i ovo što se u ovom periodu i uslovima sprovođenja reforme i teške ekonomske krize daje mogućnost studentima još dve godine da mogu da se upišu kao budžetski i sa 48 bodova, a povećano je i broj ispitnih rokova na šest ispitnih rokova.
Ono što je, takođe, važno, važno je za nas socijaliste, jer kad se govori o ovoj temi sve me podseća na onu rečenicu – svi smo mi pomalo socijalisti, važno je što Ministarstvo preuzima odgovornost kada je u pitanju visina školarine. Ostaje da ih fakulteti utvrđuju, ali po prethodno pribavljenom mišljenju Ministarstva. Šta to znači po našem mišljenju? Da Ministarstvo preuzima odgovornost u tom smislu da ona bude realna, objektivna, da bude i ekonomski održiva, ali isto tako, što je važno, socijalno izdrživa. Onda ona ima smisla i mi tu dajemo punu podršku u ovom predlogu.
Dotičem treće pitanje – sredstva. Jedan je od retkih zakona koji traži povećanje sredstava na nekoliko mesta, ali i kaže – neće budžet biti opterećen, ne traže se dodatna sredstva, nego na teret sadašnjih sredstava Ministarstva. To je za punu pohvalu, počev od onih članova Nacionalnog saveta i konferencija, finansiranja rada, konferencija univerzitetskih, akademskih, studentskih konferencija itd.
Mislim da je to za apsolutnu pohvalu. Jesu veća sredstva, ali ne veći budžet, nego na teret Ministarstva.
Na kraju, želim da dam dva konkretna predloga. Gospodine ministre, polazim od toga da vas znam dugo, znam da niste sujetni, znam da veoma uvažavate parlament i znam da vam je sasvim svejedno ko predlaže, a mnogo važnije šta predlaže. Pozivam vas da dobro obratite pažnju na sve amandmane koji su podneti, da ih iz tog ugla posmatrate i uvažite sve one koje možete, koji jesu na ovom pravcu, jer nam je stalo da taj zakon ima što veću podršku.
Još nešto, molim vas, pogledajte još jednom principe obrazovanja. Ukinuli ste tamo jednu tačku koja govori o evropskim i nacionalnim tradicijama i uveli drugu koja govori o vrednostima kulturnog nasleđa. Molim vas da bude jedno i drugo.
Sasvim na kraju, molim vas, da ne budu drugi veći socijalisti od nas, neka država preuzme obavezu finansiranja svih studenata master i doktorskih studija. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine Petronijeviću.
Dajem reč Aleksandru Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, dozvolite mi samo jednu malu digresiju.
Pre nekoliko trenutaka u Haškom tribunalu saopštena je presuda sedmorici oficira Vojske Republike Srpske. Dva oficira dobila su doživotnu kaznu zatvora, a pet oficira je dobilo ukupno 89 godina zatvora, zbog navodnog učestvovanja u genocidu u Srebrenici.
To su, poštovani građani Republike Srbije, prvi gorki plodovi Deklaracije koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, koja je preuzela odgovornost na Republiku Srbiju za nešto što se u Srebrenici nije dogodilo.
Možemo da očekujemo i u narednom periodu da će biti sličnih odluka, vrlo nepovoljnih i po Republiku Srbiju i po Republiku Srpsku.