Ovo je poslednji amandman SRS-a na ovaj predlog zakona. Gospodin Mirović je objasnio zašto je netipično da se u poslednjem članu, koji pripada tzv. grupi prelaznih i završnih odredaba, vrši ovakva vrsta oročavanja – dokle važi jedan zakon. Samo bih nastavio, da pojačam i objasnim da se usvajanjem ovog amandmana mi ne zalažemo za to da ovaj zakon neograničeno važi, jer bi tako neko mogao da zaključi. Jednostavno, samo tražimo da svi predlozi zakona, kada dođu u Narodnu skupštinu, budu i u tim odredbama u skladu sa Ustavom Republike Srbije. To je prva stvar.
Druga stvar koju bih hteo da potenciram u ovoj raspravi. Moram da vas podsetim, nekada su poslanici SRS-a podnosili amandmane u kojima je bilo ''briše se'' taj član, pa smo rekli – nemoguće je popraviti zakon. Drago mi je što su danas to prihvatile i druge poslaničke grupe pa su slične amandmane podnosili, jer su videli da to ne može nikako da se ispravi. Ovo je stvarno besmisleno i nije materija koja uopšte može da bude u nekom zakonu.
Sada nešto za šta se nadam da gospodin Dulić neće pogrešno da shvati. Naravno da se, kada dođe teška ekonomska situacija, onda preduzimaju mere. Koje mere? One koje u skladu sa Ustavom mogu da pruže najbolju zaštitu. Jer, celokupna politika se vodi da bi građani što bolje živeli, a da šteta u kriznim situacijama, koja verovatno mora da se podnese, bude što manja. To je, uostalom, svrha politike. Tako da mi je drago kada čujem da postoje neka razmišljanja o svojevrsnoj izolaciji.
Ali, moram sve da vas podsetim, pre godinu i po dana bio sam predmet velikih kritika, jer sam, kada je Obama rekao ''moramo da prekinemo sa uvozom jeftinog čelika iz inostranstva, da podignemo našu čeličnu industriju'', rekao – to se uklapa u principe tržišne ekonomije. Tada su me napadali. Doduše, napadali su me i kada sam se pozitivno izjasnio o nečemu što je Berluskoni prošle godine rekao za Italiju, kad je rekao ''mi moramo da veličamo naša nacionalna jela kao brend, a ne neke ćevape''. Onda sam rekao – interesantan pogled na tržišnu ekonomiju u EU od strane jedne od država osnivača EU. Naravno, opet su me napali novinari (doduše, oni me stalno napadaju), ali i političari.
Sada vidim da se menja raspoloženje kod ovih koji su na vlasti. Jednostavno, ima nagoveštaja da žele u centar svoje političke aktivnosti i zakonodavne aktivnosti da stave pre svega interese građana Republike Srbije, interese naše privrede i da se stvore uslovi za bolji život kod nas.
Međutim, kada se vratimo na naslov ovog zakona, na građevinsku industriju, država može da se javi kao investitor kada su u pitanju objekti od javnog značaja, koji se finansiraju preko budžeta ili parabudžetskih fondova, znači – javna komunalna preduzeća, direkcije, Vlada Republike Srbije, Pokrajina, jedinice lokalne samouprave. Međutim, kada se radi o nečemu što je stvarno za tržište, nema mogućnosti da mi zakonom utičemo u smislu podsticanja. Moguća je samo neka vrsta pomoći radi stvaranja poslovno prihvatljivog okruženja i uslova. Tu država ne sme da interveniše, ali mora da obezbedi te uslove – ravnopravnost, jednakost na tržištu itd.
Stičem utisak da se ovde pravi svojevrsna zamena teza. Samo da podsetim, kao vid pomoći tom komercijalnom obliku je i Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita, razni programi Vlade, koji, doduše, ne idu direktno prema investitorima i izvođačima radova, nego preko banaka pokušavaju na neki način da pomognu tako što se utiče na kamate, ali za onaj deo gde država investira, postoji Nacionalni investicioni plan. I onda se postavlja pitanje – zašto bismo sad ulazili u ovo? Da li možemo da rešimo pitanje likvidnosti građevinske operative? Ne možemo, ne može država da reši. Da li je postojala mogućnost da se izvrši neka svojevrsna koncentracija potencijala? To je nešto drugo, ali to nije materija zakona.
Malopre je neko ovde prokomentarisao, a ja sam dobacio da se ne slažem s time – pa, naravno da onaj ko nema mašine, nema operativu, ne može s tašnom i mašnom i papirima da dokazuje svoju sposobnost da može da bude izvođač radova. Malo mi imamo kompletnih građevinskih firmi koje imaju sve – od statike, preko ljudi koji se bave betoniranjem, do završnih radova. Po pravilu, objekti visokogradnje zahtevaju saradnju velikog broja firmi koje se angažuju kao podizvođači za neke zanatske poslove. Svi su oni u ovom sistemu gde 70% građevinskih firmi pokazuje nelikvidnost pa samim tim i nesposobnost da učestvuju na javnom nadmetanju. To je mnogo opasnije.
Javnost mora da zna – ovo angažovanje stranaca da rade kod nas na nekim objektima poskupljuje cenu tih objekata, vrednost tih objekata, za 20 do 40 posto. To je podatak Privredne komore Srbije, nije to izmislio Zoran Krasić. Molim vas, obratite pažnju. U ovoj industriji radi 92.000 ljudi, kako onoj koja se bavi izgradnjom objekata, tako i onoj koja proizvodi građevinski materijal koji je neophodan za ovo.
Ako vi danas želite da budete uspešan u građevinskoj industriji, pa bilo koji deo od ova dva da posmatrate, onda bih vam preporučio da budete svedok saradnik. Jer, kad ste svedok saradnik i imate preduzeće za puteve, imate kamenolome, imate sve što je potrebno za niskogradnju, vi imate i državno obezbeđenje, da ne sme niko čak ni da vam udari u retrovizor. Izvinite, molim vas, kad takav poslovni partner, koji je svedok saradnik da ne bi bio u zatvoru, a nesporno je da je izvršio krivično delo, dođe sa policijskim obezbeđenjem da ugovara neki posao, da vidim ko neće da zaključi posao sa takvim "biznismenom".
Vi ste, prosto, promovisali princip – san svakog omladinca u Srbiji jeste da bude svedok saradnik. Jer onda ima državnu zaštitu, ima tu vrstu monopola u poslu pa može da kupuje i fakultete i univerzitete itd. Samo ne znam šta bi tamo mogli učenici da nauče. Ovo možda deluje malo i smešno, ali jeste tragikomično.
Ovde je napravljen jedan sistem koji ne može da opstane. Ako država, lokalna samouprava, treba da bude investitor, ona to može da radi kad su u pitanju javni objekti, gde postoji odgovornost države i odgovornost lokalne samouprave, gde je Ustavom i zakonom propisano da država i lokalna samouprava mora da obezbedi uslove, pa se, u cilju obezbeđenja tih uslova, javlja i kao objekat. I, po pravilu, država taj posao ne radi neposredno, nego radi preko svojih direkcija i specijalizovanih organizacija koje to treba da rade. Svaka vrsta koncentracije ovog posla na jednom mestu je pogubna. Stvarno je pogubna.
Sada se stvarno postavlja pitanje kako pomoći ovo što se naziva građevinskom industrijom kada je 70% tih firmi nelikvidno. Da ne pričam o firmama koje su u stečaju, koje su propale, da ne pričam o tome da je u procesu privatizacije tih firmi pre svega došla do izražaja mafija. I, ono što stalno pričam u ovoj zgradi ovde, nije primena zakona sasvim ista u Beogradu i u Beloj Palanci, i ne možemo da donosimo propis ili zakon imajući u vidu samo Beograd, a ne uzimajući u obzir specifičnosti neke druge sredine.
Samo da podsetim, naše lokalne samouprave su istrošile budžete za još nekoliko godina. Zašto? Zaduživale su se. I svake sledeće godine dovodi se u pitanje da li će njihovi tekući budžeti biti u mogućnosti da servisiraju ono što je jedino obaveza lokalne samouprave, a to su pre svega oni poslovi koji su nezamisliv uslov za život i rad na određenom području.
Verovatno u Babušnici obdanište može da napravi preduzimač sa nekoliko radnika, s obzirom na kapacitete, gabarite itd., ali neki drugi objekat od javnog značaja, u Beogradu, moraće da radi vrlo ozbiljna građevinska firma, koja mora da se dokaže sa građevinskom operativom, mašinama, postrojenjima, radnicima, kvalifikacijama, referencama itd. Ja sam očekivao da će to da se reguliše ovakvim jednim predlogom zakona, da se neki red uvede.
Samo da vas podsetim, bez namere da bilo ko loše protumači to što ću da kažem, ali, gospodine Duliću, i 2003. godine, kada je usvajan Zakon o izgradnji, iz milošte zvani "Šumarčev zakon", bilo je toliko kritike na postojeće stanje, neke su bile i opravdane, i rečeno je da će taj zakon sve da reši, da će se za 30 do 40 dana dobiti građevinska dozvola i da će se raditi. Taj zakon je pokazao vrlo negativne rezultate. Taj zakon je čak i omogućio da se stvore neki monopoli, a uveo haos u svemu onome što se zove papirologija.
Došao je prošle godine ovaj vaš zakon. Kritikovali smo vas zašto taj zakon ne valja i rekli smo da neće da reši nijedno pitanje. I nije rešio. Ne pričam ja, pričate vi. Nema građevinskih dozvola u Beogradu već odavno. Neko je zauzeo lokacije – i Luka i Auto-komanda itd. Pa ste rekli da ćete da raspravite ono pitanje Ušća, pa nije raspravljeno. Pa ćete da raspravite pitanje Belvila, pa nije raspravljeno. Pa se onda kaže – postoji višak stambenih jedinica koje ne mogu da se prodaju.
Pa, da l' se nešto pravi zato što postoji potreba ili mi treba ovaj zakon da donesemo da bi se … šta? Šta da se desi? Da se napravi nešto? Pa, to već imamo. Šta je sa lokacijom Voždovac? Šta će tu da se desi? Zašto to kasni? Ko je to zaustavio? Ko to sprečava?
Gospodine Duliću, niske tačke, niske kote u Beogradu imaju velikih problema. Neko je nadzidao silne objekte, a nije imao u vidu kakva je komunalna infrastruktura. Padne kiša, izlije se kanalizacija. Nadziđivali ljudi, pravili neke krovove. Sneg padne, slomi čoveku terasu.
Znate, ja sam potpuno svestan da vi ne možete ništa da uradite u ovoj oblasti. Ne zbog toga što vi ne želite tu vrstu autoriteta, nego je takva disperzija moći u oblasti građevinarstva, da je to strašno.
Da li vi znate da su u nekim ulicama između 31. decembra 2009. godine i 6. januara 2010. godine nikli objekti (doduše, od aluminijuma, može se reći da su montažni) i odmah su, već 15. januara, dobili dozvolu, rade, da li su buregdžinice, da li nešto drugo itd.? Kada biste uzeli u obzir samo šta je sve prigovor, primedba građana na tu vrstu gradnje i kada biste uzeli to da rešavate, koliki bi posao bio?
