Iskorišćeno je šest minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Oliver Dulić.

Rekli ste da malo karikirate. Moram da kažem da ste karikirali malo više, jer ste pomešali i pobrkali nekoliko stvari i dužan sam da vam kažem činjenice koje su vezane za ovaj zakon.
Prvo, cilj ovog zakona je bio da se pomogne domaćoj operativi u uslovima svetske ekonomske krize i da se iznađe jedna od mera kako da pad u građevinskom sektoru, koji je nesumnjivo izazvan svetskom ekonomskom krizom i jedino svetskom ekonomskom krizom zbog toga što postoji očigledna kriza tražnje i privatnih investicija, da se prevaziđe tako što ćemo uspeti državnim merama da održimo uposlenost ili da omogućimo da se u građevinskom sektoru otvore nova radna mesta.
I prekjuče sam, u raspravi u načelu, nekoliko puta ponovio – jedini način kako možemo da spasimo građevinski sektor jeste da država postane investitor. Nema drugog načina. I moram da kažem, kao jednu vrstu kritike vama, da nijednog trenutka nisam čuo šta to drugo može da se uradi da se građevinski sektor spasi. Koja je to mera koju država, koja mora da interveniše, može da uradi da se građevinski sektor spasi.
Dakle, vi niste ponudili alternativu. Ponudili ste kritiku svega onoga što smo mi ovde napisali i mi smo, naravno, spremni da o tome debatujemo. U toj kritici ste izneli nekoliko stvari koje apsolutno ne stoje i ja ću pokušati polako, na početku ove rasprave o amandmanima, da pojasnim i objasnim na koji način mi mislimo da pomognemo.
Prvo, kad je ekonomska kriza krenula, mnogi ekonomisti su ulazili u rasprave kako mi kao država treba da reagujemo na ekonomsku krizu. Povlačene su paralele sa drugim zemljama koje se ponašaju na jedan način sada i pokušali su da nađu odgovor iz svetske ekonomske krize koja se, ista ili slična, desila 1929. godine i koja je dovela takođe, kao i sada, do urušavanja celokupnog svetskog ekonomskog poretka. Tada su gledane koje su greške pravljene u Americi i pokušano je da se iznađu mere koje ne bi bile ponovljene kao odgovor američke vlade tada, 1929. godine.
Tada smo slušali od liberalnih ekonomista kako je jedini odgovor na svetsku ekonomsku krizu ne protekcionizam, ne pokušaj da se spasu domaća preduzeća, nego naprotiv, što je moguće više otvaranja, što je moguće više liberalizacije svega – neka propadne ono što ne valja, tržište će to da odredi. Kao efekat toga, mi u realnom životu imamo da stotine hiljada ljudi ostaju bez posla.
U ovom trenutku mi to više ne možemo da izdržimo. Mi kao država više ne možemo da podnesemo socijalne posledice tog pristupa da ne treba raditi ništa, da država ne treba da interveniše, da država ne treba da koristi svoje resurse kao pomoć privatnim preduzećima, da njih treba prepustiti tržištu, neka umre ono što ne valja. To je pristup koji vi, očigledno, ovde zagovarate.
Da su sve države u svetu primenile tu meru, smatrao bih opravdanim da vi danas kritikujete ovu vladu što tu meru koristi, ali ni jedna jedina država u svetu nije primenila tu meru. Svaka država se potrudila da, pre svega, zaštiti svoje kapacitete u smislu ekonomskog jačanja ili barem preživljavanja ove krize. Videli ste ogromne državne intervencije u gotovo svim državama sveta – subvencije za kupovinu domaćih proizvoda, intervenciju države u privatnom sektoru koja se merila hiljadama milijardi dolara ili evra. Dakle, videli ste nešto što je bio pokušaj svake vlade sveta da pokuša da zaštiti svoju ekonomiju.
Mi to sada radimo u jednom vrlo osetljivom i vrlo specifičnom sektoru, a to je sektor građevine, zbog toga što sektor građevine isključivo zavisi od odnosa investitora u građevinski sektor i od odnosa tražnje koja podrazumeva kupce tih dobara koje građevinski sektor proizvodi. To su uglavnom stanovi i poslovni prostori, kojih nažalost danas nema. U ovom trenutku imamo milione kvadratnih metara stanova i poslovnih prostora koji zvrje prazni i koji ne mogu da budu prodati upravo zbog efekata svetske ekonomske krize.
Naš pokušaj se ne svodi na to da mi od građevinske operative u ovom trenutku stvaramo jedan sektor koji će se obogatiti kroz ovaj projekat. Ne, neće se obogatiti. Zbog toga što će cene koje se budu definisale kroz postupak javne nabavke, koji će se sprovesti u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, a o tome ću nešto kasnije da pričam, dovesti do toga da se dođe do najbolje moguće cene.
Možemo sad da razlažemo i pričamo o tome kako vi to vidite da mi urušavamo sistem kada apsolutno poštujemo sve ono što je postupak za javne nabavke, što se definiše ovde, osim jedne stvari i tu ste u pravu. Mi smo rekli – ovo je program koji je ograničen, koji je limitiran i koji isključivo podrazumeva da u njemu mogu da učestvuju domaća preduzeća. Tačno je da smo namerno stavili da mogu da učestvuju domaća preduzeća i tu eventualno mogu da prihvatim kritiku i tu ste u pravu, ali je upravo to program ove vlade, da pokuša da spasi domaću operativu.
Kažete da će ceo sistem da bude napravljen tako da se desi jedna vrsta centralizacije u procesu donošenja odluka. Sad ću vam reći kako će da izgleda ceo taj program, pa mi recite gde je tu centralizacija.
Poslali smo javni poziv bankama i poslali smo javni poziv lokalnim samoupravama da prijave svoje projekte. Svaka lokalna samouprava koja u svom budžetu ima planirana sredstva za rekonstrukciju, adaptaciju ili izgradnju bilo kog građevinskog objekta koji podrazumeva ovaj zakon, podnese državi zahtev za sufinansiranje iz ovog projekta. Potom jedna međuresorna radna grupa uzima u obzir procenu koliko je taj projekat važan u smislu lokalne zajednice, ali mnogo više procenu koliko će taj projekat da angažuje građevinske operative.
Prema tome se stvara jedna lista projekata koja može da se finansira iz pula sredstava koja možemo da udružimo mi kao država zajedno sa bankama. U ovom trenutku taj iznos pul sredstava je negde oko 180 miliona evra. Dakle, u ovom trenutku imamo oko 180 miliona evra koje treba da upumpamo u građevinu.
Jedina je centralizacija, ako to zovete centralizacijom, kada lokalne samouprave predlože listu projekata, a mi im kažemo – ove projekte možemo da finansiramo, a ove projekte, nažalost, u ovoj godini ne možemo. To je jedina centralizacija koja postoji, odnosno donošenje odluka na centralnom nivou. Mi ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava da učestvuje u ovom programu, ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava projekte da pošalje, ne ulazimo u to da li je njima važno da grade školu, vrtić, obdanište, bazen, stan. Nama to nije važno, nama je važno da ti projekti zaposle što je moguće više ljudi.
Potom se dešava jedan ceo proces donošenja odluka, koji će podrazumevati da lokalna samouprava, kada ima obezbeđena sredstva od strane države, ulazi u pregovarački postupak koji je definisan Zakonom o javnim nabavkama.
Sada ću vam citirati članove Zakona o javnim nabavkama i vi mi recite šta je tu prekršeno osim ove stvari o kojoj smo pričali, a to je da isključivo domaća preduzeća mogu da učestvuju i ove druge stvari, da smo ukinuli suspenzivno dejstvo prigovora kod Komisije za zaštitu prava ponuđača. A možemo da pričamo i o tome zašto smo to uradili, jer nam dosadašnje iskustvo govori da ne možemo hitnu meru da sprovedemo ukoliko imamo suspenzivno dejstvo. Dakle, to smo uzimali kao argumente.
Mogli smo, kao Vlada, da kažemo – svetska ekonomska kriza i situacija u građevinarstvu je poput poplave ili klizišta. Možemo da primenimo član 7. Zakona o javnim nabavkama, koji definiše nabavke na koje se zakon uopšte ne primenjuje. Dakle, Zakon o javnim nabavkama je predvideo da postoje situacije u kojima se zakon ne primenjuje i u kojima postoji direktno pogađanje bez bilo kakve procedure. Tačka 3) kaže – ''radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda, drugih nesreća ili havarija, u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita od takvih nepogoda, nesreća, odnosno havarija''.
Dakle, Vlada je mogla da kaže – ovo jeste jedna elementarna nepogoda, nećemo uopšte da primenjujemo Zakon o javnim nabavkama, evo vam pare i gradite. Ne, mi nismo to uradili. Insistirali smo na tome da postoji procedura, jer, da budemo iskreni, i mi hoćemo da zaštitimo naš pravni poredak, i mi hoćemo da obezbedimo da tržište ima mogućnost da izniveliše cenu koštanja toga na najbolju moguću.
Evo čitam vam postupak koji smo predvideli i koji vi kritikujete, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u članu 24. Zakona o javnim nabavkama – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak, primenjuje se ovaj član.
Upravo vam opisujem situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Dakle, vanredne okolnosti ili nepredviđeni događaji čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca. Mi nismo mogli da utičemo na tok svetske ekonomske krize, niti smo krivi što se ona desila. I mi upravo iz razloga što to u Zakonu o javnim nabavkama postoji kao mogućnost, taj postupak primenjujemo. Dakle, poštovali smo proceduru i taj postupak ne znači da neće postojati konkurencija na tržištu.
Odmah po donošenju ovog zakona donećemo dve uredbe. Jedna uredba će definisati kriterijume koje građevinske firme moraju da ispunjavaju da bi učestvovale u različitim vrstama projekata. U tim kriterijumima formiraće se jedan registar preduzeća koja mogu da učestvuju u ovom programu, koja će morati da se razvrstaju po vrsti posla, da li je to stanogradnja, postavljanje kanalizacije, molerski radovi, rekonstrukcija, adaptacija, izgradnja puteva itd., zatim obima posla, da li su u stanju da grade 20.000 kvadrata, 1.000 kvadrata ili 100 kvadrata, i treća stvar – lokacija gde se te firme nalaze.
Nama je namera da napravimo jednu listu preduzeća koja ispunjavaju kriterijume i mogu da učestvuju u ovom programu. Naručioci, a to su lokalne samouprave, biće dužni, i to u ovom zakonu vrlo lepo piše, da pošalju javni poziv svim naručiocima koji ispunjavaju uslove koji su definisani ovim kriterijumima, da se na njega jave. Neće biti mogućnosti da se tamo neki predsednik opštine sa svojim kumom dogovori da okreči školu. On će biti obavezan da uputi poziv, odnosno da uđe u pregovarački postupak sa svim firmama koje su se prijavile za ovaj program.
I, kao superkontrolu svega toga, mi smo doneli dve stvari. Jedna stvar je da smo definisali maksimalnu, odnosno minimalnu cenu kada je u pitanju stanogradnja, jer ona može da se odredi. Druga stvar, svaki od tih projekata će na kraju morati (i vi to nazovite centralizacijom, a ja ću nazvati superkontrolom) da dođe pred jednu komisiju, koja će da kaže – krečenje škole u Lebanu ne može da košta dva miliona, bez obzira što je on sprovodio postupak javnih nabavki kako je to definisao zakon, ona može da košta otprilike 100.000; ako si dao preko 100.000, izvini, molim te, mi smo ti odobrili taj projekat, ali si dao nekorektnu cenu i tog projekta neće biti.
Učinili smo sve da bude, sa jedne strane, mogućnosti lokalnim samoupravama da uđu u projekte. Mi ćemo im pomoći novcem pod vrlo povoljnim kreditnim uslovima, koji će podrazumevati povoljnu kamatnu stopu i otplatu na osam godina. Omogućili smo svim firmama da učestvuju i svaka firma koja hoće da učestvuje imaće mesec dana da se prijavi u taj registar, da se kandiduje da učestvuje u ovom programu. Na kraju, uveli smo superkontrolu, da se ne desi da neko ugovori posao za prekomerno visoku cenu. Pored svega toga, postojaće i kontrola koju je definisao Zakon o javnim nabavkama.
Dakle, u potpunosti smo zaokružili sve ono što je neophodno da bismo bili sigurni da će ovaj projekat da uspe. Da li će on da uspe, u ovom trenutku to ne možemo da znamo. Ono što je nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a to je pitanje stanogradnje, budite sigurni da će da uspe. I budite sigurni da ćemo i kroz određivanje maksimalne, odnosno minimalne cene i kroz mogućnost da sada sa Vojskom, preko Građevinske direkcije Srbije, otkupimo još vojnog zemljišta i da na njemu gradimo, u ovoj godini pokrenuti nekoliko velikih gradilišta, kao što je "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović", na kome će vrlo brzo početi da se gradi negde oko 560.000 kvadrata.
Mi smo, dakle, spremni da pokrenemo građevinsku operativu i da pomognemo građevinarima da izađu na teren. Ko će da gradi? Gradiće naša preduzeća. To je odgovor na ono pitanje koje se pojavljuje u medijima, da država sad hoće da gradi, upropastiće privatni građevinski sektor jer država hoće da gradi. Država nema kapaciteta da gradi. Ne postoje više velike državne firme koje su u stanju da grade. Sve velike građevinske firme su privatne, postoje vlasnici i država će ih angažovati da rade po cenama koje ćemo ovde da preciziramo.
Ponavljam, ovo nije mera koja će da omogući investitorima koji su toliko puta pominjani u negativnom svetlu zbog toga što drže visoke cene kvadrata, da zarade još više para. Ovo je mera koja će pomoći građevinskim preduzećima, molerima, tesarima, stolarima, zidarima, armiračima, dakle ljudima koji rade građevinske poslove, koji izvršavaju građevinske radove, da najzad izađu na gradilišta. Ova mera je dobra i ova mera je jedino moguća.
Molim vas da mi sad kažete, u ovoj raspravi, šta vi to predlažete. Liberalizaciju? Neka umre sve ono što ne valja? Šta da radimo, kriza je, ali ko nije likvidan i ko nije dobar, neka umre? Da vam kažem nešto, onda u ovom trenutku gotovo 80% građevinske operative ispunjava taj kriterijum i mi ćemo, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, izgubiti građevinsku operativu. Je l' to treba da se desi? Mi smatramo da ne treba. Smatramo da je potrebno da nešto uradimo i to radimo kroz ovaj zakon. Zahvaljujem.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Molim vas samo, gospođo predsedavajuća, da kada sledeći put on optuži jednu poslaničku grupu da želi da svi umru koji se bave građevinskom industrijom, nekako skrenete pažnju da se takve stvari ne rade u Skupštini, pošto one kulminiraju na kraju obezbeđenjem. Ali, sada to nije tema.

Gospodine ministre, gledajući lica ovih vaših kolega iz vladajuće koalicije, mislim da ste vi ovim što ste sada rekli potvrdili ono što sam govorio. Sad ja ne znam gde se tačno mi ne razumemo. Ne razumem, da li se mi zalažemo za lesse fer državu? To je stvarno čak mnogo nisko da bih ja sada odgovarao na vaše pitanje. Naravno da ne. Tako nešto ne postoji nigde, ni u tom svetu o kome pričate, već 70 godina.

Ali da vam kažem nešto, kada govorimo o uzrocima svetske ekonomske krize, stvarno mislim da to zaslužuje malo ozbiljniji pristup. Da Srbija treba da radi isto što i SAD, verujte, to je mnogo više smešno nego što bih ja uspeo bilo kakvom šalom sada ovde da kažem. Naša zemlja zavisi od stranih investicija, gospodine Duliću. Ukoliko njih nema, tri do četiri milijarde godišnje, Srbija ne može da ima rast. Ali to kažem ovako samo sa strane, teško mi je da polemišem o tome verovatno isto kao kad bih polemisao s vama o nekom ortopedskom zahvatu.

Što se tiče centralizacije i procene, to je koruptivnost. Neki ljudi će sedeti i donositi nekakve procene sa jednog spiska i odlučivati ko ima prioritet, ko nema, da li ga je poslao SPS, ''Nova Srbija'', Jagodina, ko je gradonačelnik, šta ovaj radi, da li će da glasa za nešto u Skupštini, pa ako sve to ispuni, onda će moći da bude na spisku.

Vi tako birate, gospodine Duliću. Ne vi lično, nego vladajuća koalicija tako bira sudije Ustavnog suda. Tako što ima jedan Sulja, pa mora da ima i Rasim, pa nema veze što je taj radio u privatnoj firmi kao pravnik, to ga ne sprečava da ima ambiciju da bude sudija Ustavnog suda. Znači, tako stvari funkcionišu, bez obzira na to da li mi, ili bilo ko, vama nešto verujemo ili ne verujemo. U ovoj zemlji se to tako radi – ko i koliko ima iz koje stranke, toliko ima firmi, ti će gradonačelnici da dobiju projekte.

Mi nemamo pravo, gospodine Duliću, da kažemo – da li će ovaj projekat da uspe, videćemo. Nažalost, odgovornost je mnogo veća. Proći će vreme, utrošiće se novac. Posledice su ogromne. Mi se ne možemo zadovoljiti time. Mi znamo da ovo neće biti dobro. Tako smo vam rekli i za Zakon o planiranju i izgradnji i šta je danas efekat? Iz jedne greške ulazite u drugu. Znači, treba da očekujemo da uđete u neku treću, pa da se onda, na kraju, svi naslađujemo što nećete ponovo biti ministar. Nas to ne zanima.

Što se tiče elementarne nepogode, mislim da je vaše objašnjenje stvarno skandalozno. Vi ste rekli da se samo na način da domaće firme učestvuju krši Zakon o javnim nabavkama. To je netačno. Znači, primenjuje se pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva. To je korupcija. Nema tu nikakve poplave, nikakve hitnosti u smislu Zakona o javnim nabavkama.

(Predsedavajuća: Tri minuta. Narodni poslaniče, vreme za repliku je iskorišćeno. Zahvaljujem.)

Ako mogu da završim rečenicu…

Reč ima ministar Oliver Dulić.

Zamolio bih vas da, usled nedostatka argumenata, ne koristite stvari koje bi mogle da budu uvredljive. Kao prvo, ja sam ponosan što sam ortoped.  I, da vam kažem nešto, ne znam koji ste vi fakultet završili, možda bih se prisetio pošto se znamo iz studentskih dana, ali sam ja sa svojom specijalizacijom ortopedije završio tri vaša fakulteta.

Nemojte da potcenjujete moju struku i moju sposobnost da upravljam bilo kojim sistemom. Jedva čekam da uđem u raspravu oko jednog drugog amandmana, gde vi iz LDP-a vidite problem u Zakonu o planiranju i izgradnji. Jedva čekam da čujem vaše argumente i da vas pitam – šta je to problem u Zakonu o planiranju i izgradnji, osim možda tamo gde vaši ljudi sede i primenjuju ga?

Spremio sam se da vam kažem kako se zakon primenjuje svuda gde sede svi ostali, i pozicija i opozicija. Primenjuje se sasvim solidno. Mogu da vam kažem i koliko je Ministarstvo u stanju da primeni odredaba Zakona o planiranju i izgradnji. Dakle, vi imate problem sa zakonom samo iz razloga što tamo gde sede vaši ljudi postoji neko nerazumevanje, ne postoji dobra volja da se zakon primeni ili postoji potreba da se građevinski sektor zadrži. O tome možemo da pričamo.

Dakle, čekam, kada počnemo da pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, da mi vrlo jasno i argumentovano kažete šta to ne valja. Do tada, sve ovo što ste rekli, ponavljam, nije tačno.

Pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva je predviđen Zakonom o javnim nabavkama i predviđene su okolnosti kada se primenjuje – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca... Mi smo protumačili i siguran sam da svako ko sluša i gleda ovo može da kaže da je to upravo okolnost koja se desila građevinskom sektoru u Srbiji i može da se primeni ovaj pregovarački postupak.

To i dalje ne znači da se svi ostali članovi Zakona o javnim nabavkama ne primenjuju. Postoji i kontrola, postoji i postupak koji podrazumeva tržišnu cenu, postoji sve ono što inače postoji. Mi smo još na to dodali da postoji kontrola države, ona mora da postoji, ali u smislu da nećemo prihvatiti da se realizuje neki projekat gde je ugovorena cena viša od nečega što će biti procenjeno. Dakle, mi smo učinili sve da ovaj projekat uspe i da postoji kontrola. Možete vi to da nazovete centralizacijom, to je u redu.

Kada već pričamo o državnim intervencijama, nijedna država nije dopustila da se njen ekonomski sistem uruši u ovoj krizi. Svaka država je odstupila od inače proklamovanih načela liberalne ekonomije koja danas dominira svetom. Svaka država je to uradila. To je uradila i Nemačka, to je uradila i Amerika, to su uradili bastioni liberalnih ekonomskih shvatanja od kojih smo mi učili kako da organizujemo naš ekonomski sistem. I, kad kažem ''neka umre sve što ne valja'', naravno da ne mislim fizički, mislim u ekonomskom smislu. Zašto Amerika nije pustila sve te silne banke, od kojih zavisi ekonomska stabilnost jedne zemlje ovde, nego je državnim novcem, novcem građana, intervenisala u privatnom sektoru da se sve to spasi?

Mi, naravno na mnogo manjem nivou (možda nije uporedivo, ali jeste shvatljivo) moramo da intervenišemo, jer naš građevinski sektor doživljavamo kao vitalnu granu naše industrije, od koje zavisi i te kako prosperitet naše ekonomije. Iz tog razloga intervenišemo. Ovo je mera koja je ograničena, ona će imati kraj svog dejstva. U ovom trenutku mi mislimo da je ovo jedini način kako može da se pomogne.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Vrlo kratko i najmanje važno. Ja duboko poštujem profesiju ortopeda, to je prvo jako važno, ali duboko sumnjam u to kada se ortoped bavi ekonomijom. I, to je moje pravo.

S druge strane, gospođo Čomić, stvarno, mi da slušamo ovde razloge svetske ekonomske krize i njihovo tumačenje u smislu opravdavanja nečega što ruši temelje demokratije, to je uvreda Skupštine. Ni Amerika, ni Nemačka, ni Engleska, ni Luksemburg, ni Belgija, ni bilo koja civilizovana zemlja nije ukinula javnu kontrolu u procesu trošenja novca građana i to opravdavala svetskom ekonomskom krizom. Nijedna od njih nije rekla – svetska ekonomska kriza je kao poplava, pa ćemo sada da trošimo pare kako nam padne na pamet.

Vi ste upotrebili reči poplava i elementarna nepogoda. Nijedna od tih zemalja nije to uradila. Vi zamenjujete teze. Mi nismo protiv zaštite domaće industrije, ta zaštita već postoji u Zakonu o javnim nabavkama. Ono što nama nije jasno, to je da dve godine niste uradili ništa, a onda ste došli i rekli nam – potrebna je hitnost, brzo, brzo. I zato što je brzo, onda gasimo postupak javne nabavke. E, mi vam kažemo – problem je u vašoj nameri, a ne u Zakonu o javnim nabavkama, pošto ostali mogu da grade po Zakonu o javnim nabavkama i to funkcioniše.

Da li je kontrola potrebna? Naravno. Da li je danas ima? Ima je. Da li hoćete da kažete da država danas ne obnavlja nijednu školu, nijedan dom zdravlja, nijednu bolnicu? Je l' nisu počeli radovi na "Gazeli"? Je l' nisu počeli radovi na auto-putu? Kakve veze ima proces javne nabavke sa tim? Znači, negde je moglo, a negde ne može. E, mi vam kažemo – zato što negde niste mogli, vi ste to centralizovali i napravili procenu da bi, što bi naš narod rekao – mogli da muljate.

Optužujete nas da Zakon o planiranju i izgradnji ne funkcioniše tamo gde sede naši. Tu gde sede naši, sede i vaši i mišljenje je zajedničko. Zakon je loš, a to ste priznali i vi. Za to ste okrivili administraciju. Zadali ste im cilj da svako od njih mora da bude visok četiri metra, pa pošto nije visok, oni su krivi. Je l' se to desilo? A nije bila vaša greška što ste od njih tražili da budu toliko visoki.

Gospodine ministre, vaše odluke nisu odluke iz vremena kada smo zajedno bili u ''Otporu''. One danas imaju ozbiljne posledice. Jedna od posledica je ta, bez obzira što vi to negirate, da je i taj zakon, pored svetske ekonomske krize, uticao na propast građevinske industrije u Srbiji. I, to nije naše izolovano mišljenje. To je mišljenje svakoga ko se bavi time, makar u pet procenata svog vremena.

Da li će rešenje svetske ekonomske krize biti suspendovanje javne kontrole u procesu trošenja novca? Neće. Niti ima jednu vezu sa uzrokom svetske ekonomske krize. Arogancija i način na koji se o tome govori, vređanje nas, neće učiniti da vi budete u pravu…

Tri minuta, iskoristili ste vreme namenjeno za repliku.

Ministar ne želi reč.

Narodni poslanik Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Duliću, hajde malo da ovo stavimo u jedan ozbiljniji kontekst od ovog u kojem vi pokušavate da nas zadržite.
Pominjete svetsku ekonomsku krizu, reakcije drugih država, a ja vas pitam – zašto mi dve godine živimo u zemlji i radimo u Parlamentu, koji je jedina adresa na planeti na kojoj se Vlada nije pojavila sa planom i konkretnim merama kojima će odgovoriti na ekonomsku krizu u zemlji? Da li znate koliko je, ako govorite o Americi, Obama održao javnih skupova na kojima je promovisao svoj program rešavanja ekonomske krize u Americi? Trista skupova je održao pre nego što se Kongres o tom programu izjasnio.
Vi ste došli ovde sa šest članova zakona, da nam dve godine posle krize kažete da je kriza elementarna nepogoda i da se zbog toga mora reagovati na takav način. Elementarna nepogoda je eksplozija vulkana na Islandu, klizište u Trgovištu, poplava u Zaječaru. Elementarna nepogoda nije propast građevinske industrije.
Mislim da nije fer da našoj poslaničkoj grupi kažete kako ništa nismo predložili. Lično sam vam poslao predlog izmena Zakona o planiranju i izgradnji, predlog naše odredbe kojom se preciziraju postupci i podzakonski akti kojima se čini efikasnijim Zakon o planiranju i izgradnji. Pre dve godine smo ovoj skupštini predložili celovit paket mera "Odgovor na krizu – dogovor za budućnost". To sam predao vašem predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću u novembru 2008. godine. U okviru tog programa, koji smo vam predložili i kandidovali, ne kao Sveto pismo nego kao jednu inicijativu o kojoj možemo da razgovaramo, mi smo predložili i mere kojima će se pomoći građevinskoj industriji.
Kakve su to bile mere, gospodine Duliću? Ne ovakvo politikantstvo, ne ovakve besmislice, jer nemate banke koje će ovo finansirati. Pre dva dana se 17% hartija od vrednosti ove države prodalo na tržištu. Niko više ne veruje u sposobnost ove države da organizovano vodi ekonomsku politiku. Tražili smo da država ne naplaćuje PDV preduzećima koja angažuje ako prethodno ne plati uslugu. Potopili ste "Mostogradnju". Ne mislim vi lično. Država je potopila "Mostogradnju". Potopila je "Planum". Preko 150 miliona evra su dugovi države prema građevinskoj industriji. Vratite svoje dugove. Uvedite red u te procedure. To je ono što država može da uradi.
Drugo pitanje – konkurentnost. Konkurentnost je isključiva nadležnost Republičke vlade. Ne može građevinska industrija da postane konkurentnija sama od sebe. Srbija je postala Černobilj. Ekonomska klima u Srbiji je onakva kakva je klima u Černobilju – kontaminirana. Šta Vlada po tom pitanju može da uradi? Mora da donese nove političke mere, da promeni svoju politiku.
Uđite u NATO, pa će stepen opterećenja zbog kreditnog rizika biti manji. Dobićemo IDA standarde Svetske banke. Onda će se pojaviti oni investitori koji u ovu zemlju ne dolaze zbog toga što znaju da u njoj nema reda. Kada vide kako se ponašamo prema partnerima iz Rusije, oni misle kako ćemo se ponašati prema njima. Ako ove koje volimo tako varamo, kako ćemo se ponašati prema onima koje uopšte ne volimo? To je politika Vlade, gospodine Duliću.
Ako govorimo o konkretnim efektima ovog zakona, onda moram da vas upozorim, gospodine Duliću, da ne znamo ko je zakon napisao, da je formirana radna grupa, da je tu radnu grupu svojom odlukom formirao predsednik Vlade Mirko Cvetković. Kad se sastala ta radna grupa? Nemojte da sada čitam ovde ko su njeni članovi. Kad se ona sastala?
Sa šest članova zakona da odgovorimo na problem građevinske industrije? To je nemoguće.
Rekli ste da je izuzetno hitno, pa se mora delovati. Pa, to ''izuzetno hitno'' traje dve godine. Kako se zove ono što se desi danas, a traži reakciju momentalno? Kako je to što je izuzetno hitno, trajalo dve godine? Mi smo ovde u Skupštini, to je bilo prošle godine, po hitnom postupku usvajali zakon koji će stupiti na snagu 2012. godine, Zakon o privrednim komorama.
Nismo mi vaši protivnici. Mi sa vama želimo da se dogovorimo, gospodine Duliću. Nema vaših i naših. U Sekretarijatu za urbanizam grada Beograda nema ni mojih, ni Đilasovih. Postoje profesionalci, to je pristup LDP-a. Gde je problem u svemu tome? U tome što je red u tom sekretarijatu drugačiji od onog koji postoji u drugim lokalnim samoupravama. Što oni ne mogu da tumače zakone, jer se u Beogradu radi o milionima, desetinama miliona koje prate investicije zasnovane na nečijem tumačenju. Zakon se ne tumači na nivou lokalne samouprave, on se primenjuje.
Rekao sam da je 15-16 verzija tog zakona. Nije to samo vaš zakon, ja to vrlo dobro znam. U tom zakonu ima puno i populizma i demagogije i želje da se javnosti pošalje poruka – ako nema posla, biće pravde. Najmanje zameram vama loš efekat tog zakona, zameram vašoj vladi. Gde je danas Mirko Cvetković? Šta je za njega važnije od projekta investiranja 180 miliona evra?
Beograd je morao prošle nedelje da se zaduži 60 miliona da bi mogao da nastavi svoje projekte, nema novac, ostao je bez prihoda po osnovu naplate naknade za građevinsko zemljište, vi to vrlo dobro znate. Znate da je u Novom Sadu isti takav problem. Šta na sve to utiče? Tačno je, utiče i međunarodna ekonomska kriza, nema više novca koliko ga je bilo, ali je ta kriza samo ogolila naše unutrašnje domaće slabosti, nedorečenosti, veliku konfuziju.
Vi kažete da se država pojavljuje kao investitor. Gde je država bila dobar investitor i dobar poslodavac? Od 590 javnih preduzeća, 585 posluje sa minusom. Kakav je poslodavac država u oblasti elektroprivrede, kad joj se duguje 60 milijardi dinara? Kakav? Zidari, tesari, moleri, stolari, sve je to apsolutno u redu, ali to, gospodine Duliću, nije građevinska industrija, i vi to vrlo dobro znate.
Građevinska industrija su privatni investitori, oni koji imaju dobar menadžment, znanje, potrebnu energiju da te ljude zaposle. Tamo gde nema privatnih investitora je haos. Zato nam je građevinsko preduzeće "Rad" u stečaju već 15 godina, zato više nema… Da ne nabrajam sva ta građevinska preduzeća, vrlo dobro znate kakva je tu sudbina. Zemlja koja je nekad pobeđivala na međunarodnim tenderima, dolazeći iz komunističkog sistema, poštujući najrigoroznije kriterijume i standarde zapadnog sveta, došla je u poziciju da ne može da napravi most preko potoka kao nosilac radova, nego kao podizvođač.
Slažem se da treba da pomognemo našoj građevinskoj industriji, slažem se da treba da budemo pametni, spremni smo i da zajedno preuzmemo rizik za teške odluke koje donosimo, ali nema demagogije.
Timoti Gajtner je na kraju prošle godine Americi rekao – jeste, građani, investirali smo 800 milijardi dolara vašeg novca, profit je 52 milijarde, ova zemlja je zaradila 52 milijarde. Kad je "Dženeral motors" mislio da može po starom, otišao je u stečaj, bankrotirao je. A mi 300 miliona svakog meseca dajemo u Bor, da bi Bor mogao po starom. Mi ćemo da otvaramo fabrike, mi ćemo da zapošljavamo ljude i da preuzimamo propale privatizovane kompanije pa da mi budemo novi vlasnici. Od toga nema ništa.
Ovaj zakon će samo vas i Vladu dovesti u težak položaj, a on će biti problem i za nas, zbog toga što mi u ovom haosu koji vi stvarate pokušavamo da pronađemo osnov da vas štitimo i podržavamo, jer ova vlada je mnogo bolja od bilo koje druge alternative koja stoji naspram nje u ovom trenutku.
Ako govorimo o politici, gospodine Duliću, uništili ste centralnu banku (govorim samo o nekoliko poslednjih postupaka) i to svaki bankar u ovoj zemlji zna, samo nema odgovor na pitanje – koja je to sila prisilila guvernera u ostavci da dođe ovde i predloži zakon kojim negira sve ono što je godinama radio?
Kako smo juče birali sudije Ustavnog suda? Niko u ovoj skupštini danas ne može da pomene imena kandidata. Vaš zakon šest članova, a kandidatura za sudiju Ustavnog suda šest i po redova. Izabran je direktor Javnog servisa. Više transparentnosti je bilo u glasanju za pobednika "Farme" nego u izboru za direktora Javnog servisa. Na kraju dobijamo poruku da će Vlada uredbom definisati kriterijume. Nas interesuje zašto kriterijumi nisu u zakonu.
Mi time pokušavamo i vama da pomognemo. Jer, kad dođe do toga na vladi, onda znate kako će biti, kao što je bilo u reformi pravosuđa – a gde je moj sudija. Kao što je bilo i kada se glasalo o antidiskriminatornom zakonu – ja ne mogu, neka glasa LDP. Mi to ne možemo da pratimo i ne možemo da podržavamo.
U ovome vidimo zabrinjavajući trend, koji prevazilazi nadležnosti vašeg ministarstva. Šta je ono što smo mi predlagali kao alternativu tome? Vratite postupak korak unazad. Sedite da razgovaramo sa građevinskom industrijom. Razgovarajte sa ministrom ekonomije. Razgovarajte sa Ministarstvom finansija. Vidite da li je moguće izvršiti poresku reformu, da li je moguće obavezati državu da plaća onima koji za nju rade. Ako ne može da im plati, nek im ne naplaćuje to što su preduzeća u državi koja nije sposobna da ih plati.
Svako ko se upusti u posao sa državom, plati PDV momentalno na fakture koje je izdao, a onda čeka po dve-tri godine da mu država odgovori na taj račun sa novcem koji će mu uplatiti. Tokom dve-tri godine on je u minusu, ne može da povuče kredite, ne može da modernizuje svoju tehnologiju, ne može da isplati plate.
Ako pričamo o Beogradu, puno je problema u Beogradu. Okoštali sistem, koji treba reformisati. Promeniti Sekretarijat za urbanizam iz korena, razdvojiti Sektor za velike investicije, Sektor za građanstvo, Sektor za pojedinačne projekte. Depolitizovati ga. Mi smo tamo poslali stručne ljude. Nijedan funkcioner LDP-a ne sedi u Sekretarijatu za urbanizam, ali sede ljudi koji imaju našu punu profesionalnu podršku. Zbog čega? Zbog toga što rade onako kako rade i neki drugi na drugim mestima.
Kada smo preuzeli upravljanje ''Beograd putom'', na javnom konkursu smo izabrali direktora. Niko od nas ga nije poznavao. Nasledio je preduzeće sa dugovima od dve milijarde dinara. Posle godinu dana je, sa 30% manjim budžetom nego što je bio budžet prethodne godine, vratio sve dugove i završio poslovnu godinu sa plusom od 800 miliona dinara. To su efekti jedne politike.
Ne možemo mi da poredimo Beograd sa nekim lokalnim samoupravama koje vi citirate. Ja vam kažem, Direkcija je uzela kredit od 60 miliona, nema prihoda. Kvadratni metar je užasno poskupeo i to je posledica mera koje ste vi doneli. Moramo da presečemo to, ne mogu i jare i pare. Ne može i tranzicija i pravda. Tranzicija nije proces u kome je pravda imperativ. Tranzicija mora da bude poštena i efikasna, a po pravdu – u crkvu. Tako je govorio i vaš i moj uzor.
Nema pravde u ovom životu. Gde je pravda u svemu onome što nam se svakog dana dešava? Nemojte da političari nude ljudima pravdu, neka to radi patrijarh, neka radi muftija, neka radi biskup. Mi moramo da budemo efikasni. U ovome nema efikasnosti.
Ko vas prati u ovome? Ko podržava? Kakva javna debata sve ovo prati? Vi ćete se obratiti lokalnim samoupravama. One su nesposobne, vi to vrlo dobro znate. Mi smo im smanjili budžete 15% u prošloj godini i i dalje to moramo da režemo. Kakve projekte oni mogu da kandiduju? Obnova škola, obnova bolnica, obnova mostova, obnova puteva. Sve to je tako malo prema ovih 180 miliona evra.
Reforma celog sistema, nova politika, nova ekonomija. Premijer ovde i svi ministri ovde. Istina građanima Srbije treba da se kaže. Zemlja koja za penzije daje 30% svog BDP-a nema nikakvu budućnost. Zemlja koja svoj BDP pokriva sa 15% izvoza. Gospodine Duliću, vi ste ortoped, to je kao čovek bez obe potkolenice koji hoće da trči na olimpijadi. Sa ovakvim referencama zemlja mora da pokriva 70% svog BDP-a, a ne 15%.
Zakoračili smo u tržišnu ekonomiju, pa smo videli da nam se ne to dopada i onda smo pobegli u dogovornu. I u tome svi učestvuju. To je prijalo i onima koji su kroz kosovizaciju Srbije postali tajkuni, a do 2003. godine su bili biznismeni koji su se normalno sretali sa predstavnicima vlasti, pa im je prijala dogovorna ekonomija u Koštuničinoj epohi kada su se oko svega dogovarali, a sada traže ljubav građana. Traže ljubav građana zbog toga što su za tri miliona odneli dušeke u Trgovište, a sa druge strane predsednik države i vi svi zajedno sa njim tražite njihovu solidarnost.
Nije nam to potrebno. Ne treba nam nečiji most da bi nas vodili žedne preko vode. Jasan sistem. Privrednici hoće jak dinar – moraju da rade više. Neka kažu koji su njihovi programi. Neka propadnu trule građevinske kompanije. Šta će nam one, gospodine Duliću? Neće kompanije iz Nemačke dovoditi svoje radnike, nego će zaposliti one koji ovde rade. Dovešće nove tehnologije.
Nemojte da nas na takav način optužujete. U svemu ovome što mi govorimo nema ničeg ličnog. Da nismo reagovali toliko puta, onda biste imali pravo to da kažete. Mi smo 2008. godine rekli – ciljana inflacija 2%, zamrzavanje plata i penzija. Tada je plata u Srbiji bila 450 evra, kao i u Crnoj Gori, kao i u Republici Srpskoj. Danas je plata u Srbiji 300 evra, a u Crnoj Gori i Republici Srpskoj i dalje 450.
Mi ne opterećujemo vas nekim svojim ličnim politikama i pristupima, ali sve vreme ukazujemo na sistemsku nelogičnost. Ne možete vi ad hok merom da reagujete na ovako duboke strukturne probleme. Morate da iskoračite iz sfere u kojoj se nalazite kao Vlada.
Nema pravde, gospodine Duliću, u privatizaciji građevinskog zemljišta. Amerika je napravljena tako što su svako jutro uz pucanj pištolja svi kretali, pa ko prvi stigne – njegovo je. Ja se za to ne zalažem danas u Srbiji u 21. veku, ali se zalažem za red. Zalažem se da neko plati porez, da taj neko ima pravo na jake institucije, na stabilnu državu, na jasan sistem i na mere koje ne zavise ni od vas ni od mene.
Imam prava da govorim 15 minuta i, ako vam nije prijalo ono što sam do sada rekao, žao mi je. Ovim se iscrpla mogućnost učešća u raspravi i stoga je to naš doprinos rešavanju ekonomske krize u zemlji. Vaših šest članova je kao naših 15 minuta, a građevinari neka se drže na skelama.