Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan jako važan zakon iz pozicije SNS, važan zbog toga što ne samo reguliše oblast trgovine, već zato što reguliše kompletno tržište. SNS nalazi da su u tom periodu od tranzicije 2000. godine naovamo napravljeni ozbiljni propusti. Zbog tih propusta smo došli u situaciju da imamo ozbiljne monopole, da imamo situaciju da se na tržištu formiraju karteli, da imamo privilegovan položaj na svakom koraku i potpuno nesređene odnose kada je u pitanju odnos proizvođača, trgovaca i potrošača kao krajnjih korisnika.
Nažalost, mislim da je dobrim delom za takvu situaciju krivo i samo Ministarstvo, ali i činjenica da Ministarstvo nije imalo snage da se odupre različitim pritiscima u prethodnom periodu, koji su išli pre svega u tom pravcu da se što više, nazovistranih investicija privuče u Srbiju.
Kažem nazovistranih investicija jer ove investicije u šoping molove značile su samo priliv eventualno deviza, ali nisu omogućile da mi u ovih deset godina tranzicije stvaramo proizvode koji su razmenljivi sa svetom. Zbog toga smo i došli u situaciju da danas ne možemo na osnovu deviznih priliva od izvoza da pokrijemo uvoz koji nam je preko potreban.
Ono što je očigledno, a i sam predlagač ovog zakona je to uočio, jeste da smo imali jako lošu statistiku, da smo imali jako loš uvid kada je u pitanju tržište, da se to na neki način kroz ovaj centar za razvoj trgovine možda popravlja, ali je žalosno što, po meni, nije osmišljena veća koordinacija sa statističkim zavodom koji bi i te kako trebao da obradi dobar deo ovih podataka i ovih poslova. Žalosno je da faktički dolazimo u situaciju da posle deset godina razvoja tržišta, razvoja jedne tržišne ekonomije, mi nemamo pravi uvid u to šta se dešava na našem tržištu.
Želeo bih da kažem da mislim da je i politika stranke na vlasti napravila jednu veliku grešku jer je to bilo svesna demagoška priča, kako će razvoj nekih velikih marketa kod nas značiti neki budući izvoz i njihovo širenje na tržište van Srbije. Pokazalo se da su se oni uglavnom opredeljivali za domaće tržište, da su jako malo radili na tome da domaću proizvodnju plasiraju kroz svoju maloprodajnu mrežu i da i na tom planu nismo postigli nikakve rezultate, da je i stanje sa izvozom dokaz da je to bila najobičnija demagogija.
Kada pogledate marže koje su u našim hipermarketima videćete da su one znatno veće nego što su marže u, recimo, evropskim hipermarketima. Mi se uvek nekako ugledamo na Evropu. Isto tako videćete da kada su u pitanju i maloprodajne cene da smo u mnogim cenama čak i iznad cena koje su trenutno aktuelne u zapadnoj Evropi, a da je rast tih cena bio izuzetno velik u periodu 2005. do 2009. godine.
Po tome smo možda bili, gledajući neke statističke podatke Eurostata, lideri ne samo u regionu, već i u celoj Evropi. To najbolje dokazuje da smo jako puno toga propustili u regulaciji tržišta u nekom narednom periodu, da nismo stvorili konkurenciju na tržištu, da smo forsiranjem velikih hipermarketa u stvari dobrim delom uništili ove male trgovce.
Ono što meni možda ponajviše smeta u ovom predlogu zakona, to je što imam utisak da predlagači nisu svesni niti značaja, niti stanja u kojem se danas nalaze mali trgovci, nisu svesni činjenice, bar u mojoj Jagodini, da je svaka druga radnja faktički prazna, da se veliki broj samostalnih trgovinskih radnji zatvara, da je najveći pad zaposlenih i najveći broj izgubljenih radnih mesta u prethodnom periodu baš u tom sektoru. Kroz ovaj predlog zakona ne vidim nikakvu ozbiljnu brigu da se ta mala trgovina, sitna trgovina zaštiti.
Hipermarketi su tretirani faktički samo jednim članom zakona koji ograničava neku površinu od 2000 kvadrata i obavezu da se tu uradi studija uticaja. Mislim da su sve kolege iz opozicije to rekle, a i ja u ime SNS-a moram da izrazim nezadovoljstvo da je ministar taj koji će da odlučuje da li su zadovoljeni uslovi, naravno uz pomoć nekih referentnih institucija, ali je to bez sumnje jedno diskreciono pravo.
Tu su potpuno zaobiđene lokalne samouprave. Mislim da i lokalna samouprava ima pravo da odlučuje o tome kako će da izgleda njeno unutrašnje tržište, da umnogome može da preporuči, da da sugestije Ministarstvu i da je ono što fali nama u ovom zakonu upravo ova činjenica da su lokalne samouprave potpuno zapostavljene.
Istina, nisu se mnogo u ovom prethodnom periodu ni te lokalne samouprave pokazale. Njima je bilo drago da dolaze hipermarketi, pa makar se otvarali u samom centru. U Jagodini imate da je deo hotela pretvoren u hipermarket u samom centru, stotinak metara od glavnog skvera. Isto tako imate i Deltin hipermarket koji je jako blizu centra.
Na prste jedne ruke mogao bih da nabrojim trgovinske objekte iz oblasti prehrane koji su u centralnom okruženju, što najbolje pokazuje da se nije vodilo dovoljno računa u nekom prethodno periodu i da su u celom Pomoravlju dolazak hipermarketa političke stranke shvatile kao priliku da preko vlasnika tih hipermarketa eventualno čak i zapošljavaju svoje članove, kao priliku da zbrinu deo jednih kadrova i da ojačaju svoju političku moć, bez obzira na to što su uz te hipermarkete zatvorene na desetine malih trgovina koje su i te kako potrebne da bismo imali konkurenciju na tržištu.
Želeo bih još u vezi hipermarketa da kažem da tu nema nikakve politike, niti se kroz ovaj zakon prepoznaje koji su obrisi neke strategije, jer ti hipermarketi najčešće imaju jako malo svog kapitala. Ako uzmete odnos dugova koje imaju, najčešće hipoteka, s jedne strane, i kapitala vlastitog s kojim raspolažu, dolazite do odnosa da dugovi budu ponekad dva-tri puta veći nego što je njihov kapital.
Pozajmljenim parama sa kamatama, koje znate već kakve su, nije ni čudo što dolazimo do velikih marži koje imaju hipermarketi, da možemo jako često da imamo i situaciju da manje trgovinske radnje mogu da isprate te marže, ali da hipermarketi na tržištu nastupaju u startu sa dampiškim cenama, očiste sve male preduzetnike u okolini, a posle toga dižu cene i ostvaruju ekstraprofit i ekstrazaradu.
Država na tom polju nije uradila ništa. Deo Evrope, deo EU čak je i ograničio rokove za plaćanje dobavljačima. Po tom pitanju naša država nije učinila ništa i tu se usisava jedan ogroman kapital i biva u službi velike trgovine, umesto da bude u službi proizvodnje. Nije ni čudo što danas imamo takvu situaciju u proizvodnji, da nam je proizvodnja sve slabija i da jednostavno nemamo s čime da izađemo na domaće tržište, a ne možemo da subvencionišemo taj uvoz koji imaju, a kamoli da izađemo na neko strano tržište.
U ovom zakonu isto tako treba da se definišu monopoli, pre svega na vertikalnom nivou jer imate situaciju da hipermarketi otkupljuju, odnosno kupuju preduzeća i da kao vlasnici tih preduzeća isključivo tu robu drže u svojim hipermarketima, a da mali proizvođači nisu u situaciji da mogu svoju robu da plasiraju jer su zahtevi najčešće za odloženo plaćanje, koje dostiže čak i šest meseci, katastrofalni po njih, jer moraju da uzimaju jako skupe kredite i bukvalno idu u nelikvidnost.
Kada je u pitanju udaljenost hipermarketa od centra grada, to je rešeno u velikom broju evropskih zemalja i mislim da smo i tu trebalo da imamo neki jasni stav, jasniju politiku i u tom slučaju je trebalo da imamo neku konstataciju ministarstva i lokalnih samouprava, jer je razlika između lokalnih samouprava vrlo velika.
Kao što malopre propustih da kažem, ta kvadratura od 2000 kvadrata možda je velika za Beograd, možda je velika za Novi Sad, Niš, Kragujevac, ali za veliki broj malih opština koje imaju po dvadesetak, 30.000 stanovnika, videćete da su te velike kompanije koje su otvarale markete sa površinama koje su možda i ispod 1000 kvadrata.
Trebalo je to da ima neku progresivnu skalu. Ne možete na isti način da se odnosite prema Beogradu i prema Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, jer su to znatno manje sredine i ta skala je morala da bude, kao što rekoh, progresivna. U manjim sredinama uslov za otvaranje takvih hipermarketa je morao da bude znatno manja površina.
Rekao bih još par reči, kada su u pitanju mali trgovci, potpuno ste ih zanemarili u ovom predlogu zakona. Ne vidim nikakvu brigu. Generalno preduzetništvo u ovoj zemlji nema nikakve brige o preduzetništvu, jer se još uvek oseća jedna dogmatska svest.
Malopre čuh od jednog mog kolege da kaže da te male trgovine prodaju kvarljivu robu, prodaju dnevno kvarljivu robu. Čak i u ovom parlamentu možete da vidite omalovažavanje preduzetništva, a veliki broj tih ljudi bukvalno sastavlja kraj s krajem, radi za vrlo mala primanja i trebalo je da imamo, mi kao parlamentarci makar, mnogo više poštovanja prema tim ljudima koji se svakodnevno bore da opstanu od ranog jutra.
Ono što, nikakav predlog niste dali, a pretpostavljam da bi strategija trebalo da se tim pitanjem bavi – šta ćete sa nelikvidnošću malih preduzeća? Imate preko 10.000, bar 10.000 trenutno STR koji ne ispunjavaju svoje obaveze, koji kasne sa plaćanjima od 40 do 60 dana. To bitno utiče na veleprodaje.
Imate činjenicu da oni nemaju dovoljno obrtnog kapitala, da su kredite koje ste u toku prethodne godine davali za nelikvidnost uglavnom uzimali veliki sistemi, velika preduzeća, a zbog potrebne papirologije, mali preduzetnici, čak i srednja preduzeća, nisu bili u situaciji da dođu do tih povoljnih kreditnih sredstava. Sve što se radi, radi se u korist velikih, a skoro ništa u korist malih.
Kupovna moć i slab asortiman, to je ono što danas karakteriše malu privredu. Dovoljno je da uđete u bilo koju prodavnicu i da vidite koje zalihe robe oni imaju, koja je vrednost tih roba, a kada pogledate kaznenu politiku koju ste osmislili ovim zakonom, dobar deo tih radnji, kada bi sve to što ima prodao, čak i da je njihovo, a najčešće uzimaju na odloženo, ne bi imao da pokrije ove kazne koje ste propisali kroz kaznenu politiku.
Činjenica je da su male trgovine pre svega krenule da se gase onog trenutka kada ste ukinuli čekove, ukinuli odloženo plaćanje, kada ste sve prebacili na platne kartice. Oni nemaju prilike da najčešće kroz platne kartice daju neko odloženo plaćanje svojim kupcima i kada ste uveli PDV, gde ste im unapred naplatili porez, makar dali robu oni na odloženo plaćanje, prvo moraju da ispune obaveze prema državi. Država je najbitnija, a preduzetništvo, privreda, neka se snalaze kako znaju i umeju.
Konkretne zamerke u vezi ovog zakona, rekao bih da radno vreme niste mogli da ostavite da preduzetnici sami određuju da li će da idu prekovremeno da rade ili ne. To mora da se reguliše zakonima, to ne može da bude ni stvar lokalne samouprave. To najčešće pada preko leđa i na teret samih zaposlenih, koji ionako imaju platu od 15-20.000…