Narodni poslaniče, da bi se ugrozilo dostojanstvo Narodne skupštine, odnosno da bi to učinila predsedavajuća potrebno je da date obrazloženje. Slučaj o kome govorite nije dovoljno obrazloženje. Da li želite da se u danu za glasanje Narodna skupština izjasni? Ne želite.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da, pre svega, treba da se vratimo na početak ovog zakona, a to je etimološko značenje reči korupcija. Dakle, "korupcija" je reč latinskog porekla i znači kvarenje, znači pokvarenost.
Vi se ovih dana, gospodo iz vladajuće koalicije, hvalite da ste doneli nekoliko stotina zakona, a moram da vas podsetim da su još rimski pravnici i filozofi rekli i postoji jedna latinska sentenca na tu temu, da "najpokvarenija država na svetu ima najviše zakona", corruptissima in re publica plurimae leges.
To danas uče srednjoškolci u gimnazijama, vi se hvalite time da ste doneli veliki broj zakona, a mi vas sad pitamo, izvinite, kakvu korist država Srbija i njeni građani imaju od tih silnih zakona. Nikad više zakona u Srbiji i nikad više pokvarenosti u tom najširem društvenom smislu te reči.
SRS ne može da se složi sa onim što je rekla gospođa Nada Kolundžija da je ovaj zakon suviše strog. Ne, ovaj zakon je suviše blag. Ovaj zakon postoji reda radi, da bi se reklo, eto, ispunili smo još jedan uslov za ulazak u EU time što imamo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali suštinski ovaj zakon nikog u Srbiji, a kad kažem – nikog u Srbiji, mislim naravno na moćnike iz vladajuće koalicije, neće da spreči ne samo da vrše više javnih funkcija, nego da te javne funkcije na najdrastičniji mogući način zloupotrebljavaju.
Najbolji dokaz za to su vam lokalni izbori. Nema lokalnih izbora, gospođo Malović, u to vas uveravam, koji su održani u Republici Srbiji, da ne idemo dalje u prošlost, od 2008. godine pa do danas, svi vanredni lokalni izbori u Srbiji, bilo gde da se održavaju, održavaju se u potpuno neregularnim uslovima.
Tu imate jednu pojavu koju ovaj zakon čak i ne tretira, a to je korupcija biračkog tela. To je pojava da stranke vladajuće koalicije, ali bogami i ova novoformirana evropska stranka, koja se hvali time da Kosovo nije prepreka za ulazak Srbije u EU, služe se takvim sredstvima kojima se ne služi apsolutno niko upravo u toj EU.
Ako mi navedete primer ijedne države članice EU gde se biračima, da bi glasali za partiju kojoj pripadam, daje gotov novac, veštačko đubre, štapovi za pecanje, kineski mobilni telefoni, gde se ljudi mame da glasaju za jednu političku stranku time što im se asfaltira put do kuće ili im se tri dana pred izbore postavi bandera.
Ili, gospođo Malović, imate neviđeni primer ponižavanja ljudi u Srbiji gde se kaže – da, dobićeš tih 50 evra ako glasaš za ovu ili onu stranku, ali moraš da uđeš na biračko mesto sa mobilnim telefonom i da uslikaš mobilnim telefonom glasački listić. Ako vidim da si zaokružio broj ispred naziva moje političke stranke, onda ćeš dobiti tih 50 evra. To ste imali u Vrbasu, to ste imali u Odžacima, to ste imali u Boru, to ste imali u Negotinu, to ste imali u Aranđelovcu.
Nije suština ovde samo šta piše u zakonu, nego postoji li politička volja da se zakon sprovodi. A izvinite, ko će da ga sprovodi? Isti oni koji korumpiraju te ljude, koji brutalno zloupotrebljavaju činjenicu da građani u Srbiji teško žive, da ima mnogo nezaposlenih, da ima mnogo socijalnih problema, i onda ti koji će navodno da primenjuju zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, na dan izbora ili neposredno uoči izbora dolaze u jednu opštinu sa kamionima, sa bagerima, sa parama.
Imali ste u Negotinu slučaj, ljudi bre delili farmerice iz Novog Pazara i šporete za grejanje i na osnovu toga dobijali izbore. I kad se završe izbori, o tome nema ni jedne jedine reči, nego – ja sam osvojio 25%, ja sam osvojio 26% itd. Kako sam ih osvojio? Da li vas to neko u Srbiji pita? Ne.
Dakle, to je osnovni problem s kojim se država Srbija suočava. Ako zaista imate iskrenu nameru da pristupite EU, ne vredi da govorite po sto puta – mi smo za Evropsku uniju. Ponašajte se malo kao što se ponašaju oni tamo. Kažite mi da li je u Francuskoj normalno da ministar na dan izbora deli farmerke u nekoj opštini, recimo u Tuluzu, u Nici itd? Je l' ste čuli da se to negde dešava? Ja nisam čuo.
Ili da nemački ministar finansija deli šporete po Drezdenu, Bremenu, Minhenu itd? Ja nisam čuo. Možda ste vi čuli? To se u državi Srbiji dešava. I to se dešava na jedan tako ogoljen način da se to prosto kosi sa elementarnim moralom.
Gospođa Kolundžija potpuno previđa jednu činjenicu. Ovim zakonom, gospođo Kolundžija, vi ne da ne sankcionišete, vi stimulišete ljude da se upuštaju u razne vidove korupcije. Kažite mi koja je sankcija za one koji, po važećem Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, nisu do 1. aprila 2010. godine se izjasnili koju javnu funkciju zadržavaju? Ima li neke sankcije za njih? Nema. Hajde probajte da se u Beogradu parkirate tamo gde nije dozvoljeno. Platićete kaznu od 10.000 dinara.
U državi Srbiji sistem moralnih vrednosti je sledeći: možeš da vršiš sto funkcija, ne moraš da poštuješ Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali nemoj slučajno da si se parkirao tamo gde nije propisano, odmah ćeš da platiš kaznu. Kažite mi, u takvom sistemu moralnih vrednosti, ko će da se izbori sa korupcijom? Neće niko.
Po ovoj varijanti zakona, po izmenama i dopunama, produžavate rok sa 1. aprila do 1. septembra. U postojećem zakonu, do 1. aprila je funkcioner trebalo da se izjasni koju funkciju zadržava, a sad do 1. septembra samo treba da obavesti Agenciju koje funkcije vrši. To je besmisleno.
Koje funkcije javne neko vrši, to je, gospođo Kolundžija, notorna stvar. Zna gospođa Malović šta to znači, notorna činjenica. To je činjenica koja se ne dokazuje, koja je svima poznata. Svima je poznato da je danas 21. jul, da sija sunce, da nije nedelja itd. Vi ćete o notornim činjenicama da obaveštavate Agenciju za borbu protiv korupcije? Valjda ona to zna.
Šta se onda dešava kad je obavestite? Onda ona procenjuje dve stvari: da li postoji sukob dve javne funkcije i da li postoji sukob javne funkcije i privatnog interesa.
U zakonu je definisano kad postoji sukob privatnog interesa i javne funkcije. To je ono što se u zakonu naznačava kao sukob interesa i to nije sporno. Ono što jeste sporno i ono što će u praksi da izazove brojne zloupotrebe, jeste što zakonom nije definisano u kojim situacijama postoji sukob dve javne funkcije.
Jer, u izmenama i dopunama Zakona piše da Agencija procenjuje u kojim situacijama postoji sukob dve javne funkcije, ali nigde ne piše kad se ima smatrati da postoji taj sukob, nego će Agencija od slučaja do slučaja da kaže – ovde postoji sukob dve javne funkcije, a ovde ne postoji. Čim Agenciji dajete pravo da ona arbitrarno procenjuje ima li sukoba dve javne funkcije ili ne, to znači da nema dosledne primene zakona, to znači da u praksi zakon može da se tumači i da se primenjuje od slučaja do slučaja. Umesto da zakon spreči korupciju, zakon će korupciju da stimuliše.
I šta se onda dešava kada taj vajni funkcioner do 1. septembra obavesti Agenciju da ima dve javne funkcije? Onda Agencija procenjuje da li su dve javne funkcije u sukobu, pa ako su u sukobu, ostavlja mu rok od 30 dana da se on izjasni koju javnu funkciju zadržava, pa ako se ne izjasni, onda Agencija sprovodi postupak da se utvrdi da ne može da vrši dve funkcije. Znate li koliko će to vremenski da traje? Do sledećih izbora. I ovaj zakon će ostati mrtvo slovo na hartiji.
Evo, sada je jul 2010. godine, bude li se ovo sprovodilo ovako kao što je napisano, teško da će do kraja 2011. godine bilo ko biti u prilici da se odrekne neke svoje javne funkcije, prosto zato što neće imati vremena. Ovo će prilično da potraje.
Gde su vam ovde garancije da će da se primenjuje princip – jedan čovek, jedna funkcija? Na to smo vam ukazali u načelnoj raspravi. Temelj moderne demokratije jeste princip da jedan čovek može da ima samo jedan glas, bez obzira na to koje je nacije, koje vere, koje je rase, kog je pola, koliko je obrazovan, koliko je bogat.
Nastavak, logički nastavak, filozofski nastavak tog principa jeste princip da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju, osim u retkim izuzetnim situacijama.
Kod nas ono što treba da bude izuzetak postaje pravilo. Po ovom izmenjenom zakonu postaće izuzetak da čovek može da vrši samo jednu funkciju, a pravilo da može da vrši dve ili više javnih funkcija. I onda će nam se desiti ono što je Njegoš lepo rekao – za pravilo ludost izabraše. Onda od tog principa da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju neće ostati ništa.
S jedne strane, omogućavate potpunu patološku kumulaciju društvene i političke moći. Govorili ste o mogućim zloupotrebama javnih preduzeća i to ne samo da je mogućnost, to je praksa u Srbiji.
Vi znate kako se danas dobijaju glasovi, time što se nazove neki direktor javnog preduzeća i kaže – ima da spremiš toliko i toliko para za izbore, jer nama treba toliki i toliki broj glasova. Unapred se proceni koji je to broj glasova koji je potreban da se pobedi u jednoj opštini. Jedan deo glasova ćemo da dobijemo na legalan način, a veći deo na nelegalan način, kupovinom i to svi znaju.
Nema poslanika vladajuće koalicije koji ne zna da se to radi u Srbiji i to je već sad postala javna tajna. To što mediji o tome ćute, to je nešto drugo, ali vi koji ćete glasati za ovaj zakon, vi znate da se to radi. Možda su neki od vas u tome učestvovali.
Postavlja se pitanje iz kojih izvora potiče novac, iz kojih izvora potiču te materijalne vrednosti iz kojih se kupuju glasovi, bolje rečeno ljudske duše danas u Srbiji. Je l' ministri sami daju po 50 ili 100 evra iz svog džepa, odvajaju od usta svoje dece. Da li ministri sami kupuju te paketiće, sami kupuju novopazarske farmerice i smederevce ili se novac uzima iz državnih izvora? Uzima se iz državnih izvora.
Sumnjam da je neko, tako da kažem, human pa da sve to radi o sopstvenom trošku. Takvog u Srbiji nema, ja bar nisam čuo ni za jednog takvog ministra, ni za jednog takvog poslanika, ni za jednog pokrajinskog sekretara.
Gospođo Malović, ovim zakonom, između ostalog, amnestirate, pre svega, pokrajinske poslanike Demokratske stranke, G17 plus i Socijalističke partije Srbije, koji su bili u obavezi, budući da su istovremeno i predsednici opština i pokrajinski poslanici, da se izjasne do 1. aprila koju funkciju zadržavaju. Od njih 20 i nešto ne znam da li postoje dvojica koji su rekli evo ja se odričem jedne od funkcija.
Imali ste čak primere gde se neki moćnici u Vojvodini, recimo Goran Ješić, javno hvale, kakav zakon, kakva Agencija za borbu protiv korupcije, ja ću biti na funkciji na koju su me izabrali građani, ne pada mi na pamet da se odričem bilo koje funkcije.
U Vojvodini je to, gospođo Malović, jedan dodatni problem zato što u Vojvodini imate jednu instituciju koja se zove Fond za investicije, Fond za kapitalna ulaganja u Novom Sadu. Tu imate takvu situaciju da su predsednici opština članovi Upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja.
Naravno, po principu košulja je bliža od kaputa, pa pre će čovek da usmeri sredstva u svoju opštinu nego u neku drugu, čak i onda kada za tim ne postoji objektivna potreba. Da ne govorimo o tome koliko se para o iz Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine daje da bi se duvalo u jedra Demokratskoj stranci ili G17 plus da bi oni pobedili u izborima u nekoj opštini.
Svojim sam očima video, pričao, rukova se s čovekom, gde smo bili, u Odžacima, kada je u nedelju, na dan izbora, došao direktor Fonda za kapitalna ulaganja iz Novog Sada i hvali se, eto, došao sam da pomognem svojima. Ne da im pogura kola, ne da obilazi birače, nego da donosi novac. Gospodin Novaković kaže da to nije tačno. Evo, kažem da je tačno.
Gospođo Malović, to su sve praktični problemi koji danas u Srbiji postoje. Da li ćete ih ovim zakonom rešiti? Nećete. Možda imate dobru volju. U vašu dobru volju ne sumnjam, ali praksa vas demantuje.
Žao mi je što ovde nije gospođa Nada Kolundžija. Ona je navela primer iz engleske prakse. Moram da vam navedem primer iz naše prakse, političke prakse Kraljevine Srbije, kada tadašnja opozicija nije mogla da zameri ništa tadašnjem predsedniku srpske Vlade, Nikoli Pašiću, u načinu na koji vodi svoju Vladu, u načinu na koji vodi državu, odnosno tadašnju Kraljevinu Srbiju.
Ali, uhvatili su se za jedan detalj. Nikola Pašić je imao problematičnog sina, Radomira, Radu Pašića, i dok je otac bio nacionalni entuzijasta, dok se borio za to da država Srbija bude što jača i što bolja, sin Radomir je obilazio kafane po Skadarliji, voleo je kažu i da se napije, i da se kocka i to je jedina stvar koju je tadašnja opozicija imala da prigovori Nikoli Pašiću.
Danas u Srbiji niko o tome i ne govori. Danas je to minorna stvar. Danas je elementarna stvar da se službeni automobili koriste u privatne svrhe. Danas na dan izbora više možete da vidite službenih automobili iz Beograda i Novog Sada nego automobile sa registarskim oznakama te opštine.
Nekada je opozicija u srpskom parlamentu vodila debatu s Nikolom Pašićem, sme li žena Nikole Pašića da se vozi u državnom fijakeru. I odatle imate onu čuvenu anegdotu, jedan poslanik opozicije je rekao – gospodine Pašiću, vaša žena nema pravo da se vozi u državnom fijakeru, a Baja je onako mudar, lucidan, izašao za govornicu i rekao – u pravu ste. Onda je izašao jedan radikalski poslanik i rekao – niste u pravu vi, žena gospodina Pašića ima pravo da se vozi državnim fijakerom. Baja je i njemu reko – i vi ste u pravu.
Hoću da kažem da se nekad u Srbiji o tome izuzetno vodilo računa. Danas možete da potrošite milione evra narodnog novca da vas niko ne pita zašto i zbog čega. Danas možete, u vreme ekonomske krize, tako brutalno da zloupotrebljavate državni budžet, pokrajinski budžet, opštinski budžete, budžete javnih preduzeća, da je to praksa koja ne znam da li postoji danas u nekoj najzaostalijoj državi, negde na dalekim meridijanima Azije ili u Africi. To su problemi, gospođo Malović, s kojim ćete morati da se suočite.
Ili, još jedan primer iz malo bliže prakse. Znate da je gospodin Mirko Cvetković, aktuelni predsednik Vlade Srbije, na mesto direktora Agencije za privatizaciju došao sa mesta izvršnog direktora konsultantske kuće "Ces Mekon". Šta se desilo posle toga? Kada je postao direktor Agencije za privatizaciju, on je zaključio 14 konsultantskih ugovora sa firmom u kojoj je do tada radio. Ukupna vrednost ugovora 455 miliona dinara. To je vreme kada je dinar vredeo nego što vredi danas. Da li je taj čovek sankcionisan?
Nekad je vođena rasprava u srpskom parlamentu sme li žena predsednika Vlade da se vozi državnim fijakerom. Da li ste čuli nekad raspravu ovde da li je pogrešio možda Mirko Cvetković? Da li je prekršio neku zakonsku ili moralnu normu? Ne, taj čovek je nagrađen time što je nakon toga postao ministar finansija, danas je predsednik Vlade.
Onda vi iz vladajuće koalicije se pozivate na praksu iz Engleske, iz ko zna gde. Nema potrebe da idete u Englesku, to je jedna dobro uređena država, bez svake sumnje, ali imali ste primer nekadašnje Srbije, pre nego što je zavladao komunizam, gde su takođe važili ti principi.
Jeste li ste čuli da je neko nekad zamerao ljudima poput Nikole Pašića, poput Milovana Milovanovića, poput Stojana Protića da su nemoralni zato što vrše dve, tri ili pet funkcija. Ne, tim ljudima nije padalo na pamet, iako nisu imali Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, da vrše dve ili više funkcija.
Tada se znalo – predsednik vlade je predsednik vlade i ništa drugo. On je morao da stavi prst na čelo pre nego što stavi svoju ženu u fijaker da mu opozicija to ne bi zamerila. Danas možete da budete ministar, možete da budete konsultant, možete da budete poslanik, direktor javnog preduzeća, možete da budete gradonačelnik, narodni poslanik, pokrajinski poslanik, pokrajinski sekretar, član upravnog odbora Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodina, za sve vas je majka rodila, sve umete super da radite, mnogo ste pametni.
I onda se na celu tu situaciju kao kruna donosi zakon o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kojim se ne sankcionišu ljudi koji na očigledan način se bave korupcijom u Srbiji, nego im se daje jedna široka amnestija. Nema veze to što niste poštovali 1. april kao rok. Gospodo, imate novi rok do 1. septembra, ali ne da se izjasnite koju funkciju zadržavate, nego samo da obavestite Agenciju o notornoj stvari, o tome koje funkcije vršite.
Sada vas pitam, gospođo Malović, kao pravnik – šta će biti sa građanima Srbije koji nisu u roku platili porez na imovinu, porez na dohodak građana, bilo koju drugu fiskalnu obavezu državi? Ima li nekoga u državi Srbiji ko će te građane da amnestira? Ne, poslaćete im poreske izvršitelje. Da li je moralno da jedan standard važi za običnog čoveka, a drugi standardi da važe za javne funkcionere.

Iskorišćeno je 15 minuta ovlašćenog predstavnika i 5 minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe.

U elektronskom sistemu su prijavljeni narodni poslanici Milica Radović i Jovan Palalić. Kažite mi kojim redom, pošto nisam sigurna? Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je neverovatno kakva smo obrazloženja odbijanja amandmana dobili i koliko sve ono što smo dobili kao obrazloženje zašto se amandmani odbijaju odudara od onog što piše u Zakonu.
U obrazloženju odbijanja ovog amandmana kaže se da amandman predviđa izuzetke za pojedine kategorije funkcionera od primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, što je u suprotnosti sa koncepcijom zakona. Svaki član ovog predloženog zakona predviđa izuzimanje pojedinih kategorija funkcionera iz primene zakona.
Počećemo od člana 11 - Agencija može opštim aktom da utvrdi druge javne funkcije koje funkcioneri mogu da obavljaju bez saglasnosti Agencije. Član 14: Za pojedine kategorije funkcionera, odnosno za određene posebne delatnosti, direktor Agencije može opštim aktom da propiše da nije potrebno dostaviti obaveštenje itd. Zaista moram da kažem da ovakve formulacije, ne znam ko je pisao ovo obrazloženje, vređaju zdrav razum kada se pogleda čitav koncept zakona.
Ono što smo danas čuli, što smo čuli i kada je bila načelna rasprava, danas ponovo su neverovatna obrazloženja, meni je žao što ovde gospođa Kolundžija nije, kako se ovaj zakon brani i koja su sve to obrazloženja da bi se ovaj zakon odbranio u Narodnoj skupštini. Čuli smo neverovatnu stvar, da ne postoji sukob javnog i javnog interesa, da to prosto nije moguće utvrditi, zato su ovako uopštene i neprecizne formulacije.
Gospodo, Ustav Republike Srbije govori koje javne funkcije pojedini funkcioneri ne mogu da obavljaju ako se na jednoj nalaze. Da li je javna funkcija narodni poslanik? Da li je javna funkcija pokrajinski poslanik? Da li je javna funkcija odbornik? Da li je javna funkcija izvršna vlast Republike Srbije? Da li je javna funkcija pravosuđe?
Ako Ustav govori da postoji sukob interesa i ne dopušta gomilanje javnih i javnih funkcija, mi ovde danas slušamo opravdanje činjenice da neko vrši nekoliko funkcija i da to nije sukob interesa, da to nije gomilanje funkcija. Prosto je neverovatno šta ćemo čuti u ovoj Narodnoj skupštini i ignorisati ustavnu normu, konkretno član 102. Ustava.
Osnovni problem ovog zakona jeste njegova nepreciznost, a nepreciznost se rešava tako što se Agenciji za borbu protiv korupcije daje mogućnost da tu nepreciznost popunjava svojim tumačenjima. Onda ulazimo u jedan problem, sad vas pitam - kako će to tumačenje da izgleda, a nadasve da li je posledica ovakvog rešenja ono što se desilo u pripremama o rešenju Ustavnog suda Republike Srbije.
Mi smo danas svi, kao članovi Zakonodavnog odbora, dobili tu odluku Ustavnog suda, kojom je faktički obustavljeno izvršenje svih onih rešenja, gde Ustavni sud kaže da je sporno pravno tumačenje člana 82. od strane Agencije. Ponovo Ustavni sud kaže da je Agencija donela zaključak za davanje saglasnosti koje je takođe sporno. Ustavni sud govori o spornim tumačenjima i pravi problem, a onda se sada ovako daje široko pravo Agenciji da ona tumači zakon.
Mislim da je predlagač zakona zaista napravio ogroman problem, jer je sad u pitanju kako i na koji način će Agencija da tumači ove odredbe i da li ćemo imati niz sada sporova pred Ustavnim sudom zbog takvog tumačenja kao što je ovaj, i u krajnjoj liniji, da li se takvim velikim diskrecionim pravom koje se daje Agenciji daje mogućnost da se veliki broj funkcionera nađe u poziciji da vrši nekoliko funkcija.
Ovo je, nažalost, moram to da kažem, zakon koji opravdava gomilanje funkcija. To je potpuno suprotno od onoga što se pričalo u oktobru 2008. godine, kada se ovde iznosio stav da ćemo na sve moguće načine sprečiti gomilanje funkcija.
Jedini način da se reše problemi koji će se tek stvoriti u praksi, mnogo veći nego što su bili do sada, jeste da se vrlo precizno definiše koje to funkcije ne mogu biti spojive. Vi ste to izbegli i otišli ste korak unazad, čak i u odnosu na rešenje iz osnovnog teksta. Baš zato što niste to precizirali, naći ćemo se u problemu i naći ćemo velika osporavanja od strane građana.
Najbolje rešenje je da se vrati zakon nazad na doradu i da se vrlo precizno kaže – te i te funkcije nije moguće zajedno vršiti. Nema Agencija za borbu protiv korupcije nikakva ovlašćenja da tumači. Vrlo usko tumačenje ovaj zakon zahteva. Tako ćemo sprečiti gomilanja funkcija i tako ćemo moći da kažemo da se ovaj zakon u potpunosti primenjuje u duhu Ustava Republike Srbije.
Ovako bojim se da ulazimo u jedan period kada ni na koji način nećemo moći opravdati sve ono što smo govorili ovde, a to je da se ide ka rasterećenju vršenja funkcije i nadasve ka sprečavanju potencijalnih mogućnosti da se dođe u poziciju da se vrši i ostvari korupcija.

Iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Narodna poslanica Milica Radović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o kome mi danas raspravljamo je, nažalost, još jedan u nizu zakona koje je vlast donela, a koji se ne primenjuju.
Ovo je danas jedna od najvažnijih tačaka dnevnog reda na ovoj sednici Skupštine, ali je u isto vreme ovo jedan od najlošijih zakona koje ova Skupština donosi. On je pun konfuznih odredaba, on je pun jednostavno nepreciznosti, nejasnosti. On se, nažalost, kvalifikuje kao zakon koji stvarno, možemo da kažemo, zaslužuje da se vrati predlagaču i da se uputi jedan valjan tekst ponovo pred nas da o njemu zauzmemo svoj stav.
Koliko je samih konfuznih odredaba u ovom zakonu sadržano, nejasnih, najbolje potvrđuje činjenica da amandmane koje smo mi podneli na ovaj predlog zakona i odsustvo svake mogućnosti da predlagač ovog zakona shvati suštinu amandmana. Moram da pokažem svoje iznenađenje da danas, kada smo dobili mišljenje Vlade, vrlo sam iznenađena što nije nijedan amandman, pa čak ni onaj koji je bio tehnički, nije prihvaćen. Naravno, nismo očekivali nijedan suštinski amandman da bude prihvaćen, ali bar onaj tehnički, bilo je osnova za to.
Koliko je konfuzan zakon najbolje ću pokazati ukoliko prođem kroz par odredbi ovog zakona. Odmah na početku, to je član 15, gde se kaže da direktor Agencije daje mišljenje i uputstva za sprovođenje ovog zakona. Da li je to normalno? Valjda je intencija svakog predlagača zakona da zakon bude, pored toga što treba da bude smislen, a ovaj to nije, da bude i jasan, da izbegnemo raznorazna tumačenja koja možda nekad mogu da budu toliko oprečna da dovode samu primenu zakona u pitanje, kao što je slučaj sa ovim zakonom.
Mogu da tumačim ovu odredbu na dva načina. Na jedan način, da je sam predlagač shvatio koliko je ovaj zakon konfuzan, da je morao da predvidi ovakvu jednu odredbu, a drugi razlog zbog čega to vidim i zašto je to predviđeno jeste taj da se na samog direktora Agencije prebaci odgovornost i da on odluči da li se na, izvinite zbog izraza, ali sitnog profitera, sa ogromnim ucenjivačkim potencijalom, ovaj zakon primenjuje. Ovo je jedna potpuno besmislena odredba, ali nažalost nije jedina.
Dalje, ukoliko krenemo po samom tekstu zakona, nailazimo odmah na član 28. Predloga zakona. I u načelnoj raspravi sam govorila da je ovo ključni član, po mišljenju DSS, kojim se, protivno Ustavu, ozakonjuje sukob interesa.
Osnovna namera ovog člana 28. jeste da se pokrajinskim poslanicima omogući da vrše sve druge funkcije, sem funkcije koja je predviđena u Ustavu, odnosno sem funkcije narodnog poslanika. Time se samo stvara privid da se nešto u Vojvodini rešava. Time se samo stvara privid da oni nisu u sukobu interesa. Sam predlagač zakona ovom odredbom potpuno jasno staje na stranu kršenja samog Ustava.
Moram da kažem da ovaj član 28. kaže u stavu 2. da funkcioner izabran na javnu funkciju neposredno od građana može, bez saglasnosti Agencije, da vrši više javnih funkcija na koje se bira neposredno od građana, osim u slučajevima nespojivosti utvrđenih Ustavom.
Ponoviću, jer očigledno nije bilo mnogo jasno, da u ustavno-pravnom sistemu Srbije postoje samo četiri položaja na koje se građani biraju, odnosno funkcioneri, neposredno od samih građana. To je odbornik, pokrajinski poslanik, narodni poslanik i predsednik Republike.
Ustav tretira samo jednu stvar, poziva se na narodnog poslanika. Ostale funkcije ne dira, već daje mogućnost samom zakonu da reguliše ovu materiju. Zakonodavac, odnosno predlagač zakona se, protivno Ustavu, odriče te mogućnosti. Sada imamo situaciju da ta situacija nije rešena. Faktički, mi nemamo ni u ovom zakonu, a ni u samom Ustavu mogućnost da predvidimo koje su to situacije koje jednog funkcionera podvode pod sukob interesa.
Sam član Ustava, mislim da se radi o članu 6, predviđa da sukob interesa reguliše i Ustav i zakon. Koji to zakon reguliše sukob interesa? To nije ovaj koji danas donosimo, zato što se on samo poziva na nešto što je već regulisano samim Ustavom.
Moram da napomenem da u praksi imamo situaciju da nijedan pokrajinski poslanik nije narodni poslanik. Tu je očigledno uslov potpuno ispunjen, ali postoje činjenice koje kazuju da su većina pokrajinskih poslanika u sukobu interesa zato što su na mnogim funkcijama u izvršnoj vlasti.
Ovde prvenstveno mislim na pokrajinske sekretare, mislim na predsednik upravnih odbora raznih javnih preduzeća, mislim prvenstveno na članove upravnih odbora. Šta se dešava s njima? Da li ovaj zakon, o kome mi danas raspravljamo, govori o njima? Po mom mišljenju, apsolutno ne, a volela bih da čujem i suprotno mišljenje.
Dalje, idemo na sledeći stav člana 11, gde se u stavu 2. kaže da funkcioner koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu funkciju i očigledno namerava da vrši više funkcija, sada traži saglasnost od same Agencije za tako nešto, ali u onom trenutku kada je on već stupio. Znači, imamo situaciju da on već vrši dve funkcije i da zakon takvu mogućnost predviđa.
Zar nije bilo normalno da on samu saglasnost da li će da stupi na tu funkciju traži pre samog stupanja na samu funkciju? U takvoj odredbi bi se onda tačno videlo da predlagač zakona ima jasnu želju i cilj da spreči gomilanje funkcija, odnosno da spreči eventualni sukob interesa. Od toga se odustalo, to više u zakonu kao mogućnost ne postoji.
Dalje, stav 8. Moram prethodno da se pozovem na stav 7. istog člana, gde kaže da funkcioneru koji je izabran, postavljen ili imenovan na drugu javnu funkciju suprotno odredbama ovog zakona, kasnija funkcija prestaje po sili zakona.
Sledeći stav ovaj prethodni stav razrađuje. Da li je uopšte normalno da ga razrađuje, kada je stav potpuno jasan? Ovde se sada odstupa od norme da ona kasnija funkcija na koju je funkcioner stupio prestaje po sili zakona, već se kaže da onaj organ koji je izabrao funkcionera donosi odluku o tome da li je on u sukobu interesa.
Postavlja se pitanje same pravne prirode takve odluke. Ona može da bude samo deklarativnog karaktera i da kaže da ona po sili zakona prestaje, a ne da se donosi nova odluka, jer se onda potpuno prethodni stav čini ništavim.
Naravno da se sama suština ovog zakona izigrava i time što se direktoru Agencije, ne samoj Agenciji, podzakonskim aktima daje mogućnost da pobroji sve javne funkcije koje funkcioner obavlja bez saglasnosti Agencije. Zar nije sama suština zakona da on predvidi mogućnost da ne dođe do sukoba interesa, da dođe do deakumulacije funkcija, a ne da ga još nagrađuje zato što će mu ''možda'' Agencija uskratiti pravo da neku funkciju obavlja.
Sada dolazimo i do onog ključnog člana o kojem je danas mnogo toga rečeno, a to je član 82. kojim se predlaže retroaktivna izmena. Taj član se menja, tačnije menja se onaj koji je bio vrlo jasan i koji je predviđao da do 1. aprila funkcioneri, koji su u očiglednom sukobu interesa, moraju da se opredele za funkciju koju će da zadrže, odnosno koje će da se odreknu.
To niko nije uradio, uradila je nekolicina funkcionera. Naravno, ono što je najstrašnije, niko za to nije odgovarao, niko nije snosio sankciju za tako nešto.
Sada se predviđa druga situacija, određuje se naknadni rok od 1. septembra, ali ne da se oni odreknu funkcije za koju se smatra i za koju svi znaju da su u sukobu interesa, nego se njima predviđa novi rok gde kaže samoj Agenciji, a to Agencija ne zna, koje oni funkcije sve vrše.
Podsetiću ministarku pravde da je svaki funkcioner prilikom podnošenja prijave o svojoj imovini dužan da navede koju funkciju obavlja. Znači, Agencija već poseduje informacije na kojim funkcijama se nalazi funkcioner. Zašto izigravati samu suštinu zakona?
Šta je predlagač ovog zakona želeo da postigne, svima je nama jasno i svi mi to znamo, ali nemojmo da se zavaravamo i da bilo ko, kako od strane vladajuće koalicije, tako i od strane ministra, na bilo koji način brani bilo koju odredbu ovog zakona, jer ona je potpuno neodbranjiva.
Na kraju da kažem i to da član 82, čija se retroaktivna izmena traži, nije u skladu sa članom 197. stav 2. Ustava, kojim se predviđa da pojedine odredbe zakona mogu da imaju povratno dejstvo samo u onoj situaciji kada za to postoji opravdan opšti interes i kada je to utvrđeno prilikom donošenja samog zakona. Prilikom donošenja zakona takav razlog nije ni postojao, zato što je bilo jasno i svako od nas je to smatrao za obavezu da će 1. april biti krajnji rok kada ćemo završiti sa pričom o sukobu interesa.
Sada ovom odredbom, koja je ovde predviđena, i propisivanjem tog člana autoritet same Agencije je bitno narušen, da ne kažem da je potpuno iščezao. Ona nije bila u stanju, a nije imala ni snage da sprovede ovaj zakon u delo, prvenstveno mislim na ovu odredbu, pa joj se ovom odredbom pruža još jedna šansa. Njoj se veštački vraća autoritet. Autoritet Agencije je, nesprovođenjem ovog člana u delo, faktički izgubljen.
Pozvaću se još na jedan član, koji takođe zaslužuje komentar, a to je član 56, gde se kaže da državni službenik može da podnese prijavu Agenciji samo ukoliko je u dobroj nameri i ako opravdano veruje da postoji korupcija u organu u kome radi.
Na ovaj način se, faktički, lica koja rade u organu onemogućavaju da podnesu krivičnu prijavu, odnosno da pokrenu postupak. Zašto ovo kažem? Zato što je potpuno jasno da će oni ovakvim diskriminatorskim stavom imati strah od toga da li uopšte ispunjavaju uslove da u dobroj nameri podnose krivičnu prijavu i da postoji opravdana vera da postoji sama korupcija. U krajnjem slučaju, ko je taj koji procenjuje da li je došlo do samog ispunjenja ovih uslova?
Mislim da je ova odredba koja, nažalost, nije trebala da stoji u ovom zakonu, kao što sam to navela i u drugim odredbama zakona. Ovo je, kao što sam rekla, jedan jako loš zakon koji korupciju podstiče, koji je ne sprečava, a moramo da se setimo da samo tolerisanje sukoba interesa predstavlja, nažalost, temelj same korupcije.

Iskorišćeno je 13.30 minuta vremena ovlašćenje predstavnice.

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković ima reč, 55 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice i ukupno vreme poslaničke grupe.

Prijavljena sam još od javljanja gospođe Nade Kolundžije, jer želim da prokomentarišem njen način, a pretpostavljam i ostatka vladajuće većine, oko tretmana zakonskih akata koji se ovde razmatraju i amandmanskih intervenisanja na njih.
Znači, ovaj zakon će proći, ali će doći neki sledeći i opet će se postaviti pitanje na šta to poslanici imaju pravo da intervenišu kada im Vlada, kao neko ko je, po evidencijama koje imate u proceduri, predlagač 90% onih zakona koje predstavljate javnosti, a koje smo ovde imali prilike da razmatramo.
Ni jedan jedini predlog drugih predlagača, sem poslanika vladajuće većine, a u dogovoru sa Vladom, nisu bili predmet razmatranja u ovom domu. Znači, pravo poslanika da predlažu zakone i druga akta je nesporno na papiru, u praksi ono se ne primenjuje i neka neko kaže da preterujem kada kažem da se ovde privremeno formira jedna monarhija, u kojoj 126 ruku može sve, a oni koji nemaju tu većinu ne mogu čak ni zakonski projekat da stave na dnevni red.
To znači da se takvim načinom nameću teme razgovora, ne samo zakoni, nego kada nam kažete da amandmanima možemo da reagujemo samo na one članove zakona koje je Vlada predložila da menja, vi nam namećete i temu za razgovor.
Ograničenje tema za razgovor postoji u štampi, u svim drugim medijima, pa da li je i Skupština to mesto gde treba da se ograniči broj tema o kojima treba da se razgovara? Čime se to pravda? Nametanjem neophodnih pravila, jer bi u protivnom bio haos. Citirala sam doslovce gospođu Kolundžiju.
Iz toga izvlačim jedini mogući zaključak. Ili da poslanici opstrukcijom podnošenja amandmana na sve moguće članove zakona koji se menja ili dopunjuje, umesto samo na one koje vi predlažete, jer su u najmanju ruku nedovoljno pametni, pa žele da pričaju tek onako bez veze o svemu. Ili, drugi mogući zaključak, da zakoni apsolutno ne valjaju i da ćemo mi kada vi podnesete predlog izmene i dopune pričati baš o svakom članu zakona koji taj zakon ima, na primer, od jedan do 239 članova.
Morate da priznate da u tim krajnostima nije suština. Niti smo mi spremni za opstrukciju, niti smo mi nesvesni situacije u kojoj se nalazimo, niti su zakoni do te mere potpuno loši da bi mi trebalo da intervenišemo na svaki član zakona. Zaista nije u redu da se tako izvrgava ruglu i karikaturalno slikaju naša nastojanja da popravimo zakone koji se u ovoj proceduri pojavljuju.
Moram da priznam da se ovakvim načinom tretiranja zakonskih procedura dovodi u pitanje stvaranje zajedničkog kapaciteta za promenu ove države, administrativnih kojima raspolaže ova skupština, političkih, a to smo svi mi ovde, i intelektualnih potencijala kojima raspolaže ova država. Čemu vam onda služi u Poslovniku ona odredba javnog slušanja, a to su u stvari javne rasprave, gde se istaknute pojedinci stavljaju u poziciju da pomažu izradi zakona?
Gde je sva ta energija koja postoji u ovoj državi i koja treba da dovede do pozitivnih promena, ako je ovde jedini predlagač Vlada, a poslanici mogu da intervenišu jedino na članove zakona koje Vlada želi i uz ograničenja vremena koje su dovedena do perfekcije da u sekundama moramo da vodimo računa šta govorimo? Verujem da to nije cilj. Ako vama jeste, platićete cenu za to.
Ono što želim da zaključim povodom člana 82, koji je SNS podnela, i člana 28. o kojem se govori i člana 11. i usredsređivanja ovog zakona na položaj direktora Agencije i njegovog zamenika, koji je, proverite, uzgred budi rečeno, u debelom sukobu interesa, jer je uzeo otpremninu iz fonda PIO, o čemu postoji evidencija, pa se onda zaposlio kao zamenik, možda je to i rezultat sukoba trenutnog sa direktorkom, ali to nije važno, ta kumulacija funkcija nije jedini problem sukoba interesa. Ali jedno da znate, mi se zalažemo za princip jedan čovek – jedna funkcija.
Kumulacija je sistemska mogućnost za korupciju, za nameštanje poslova, za prikrivanje interesa i za zloupotrebu javnog interesa u privatne svrhe. Pod dva, samo Skupština, samo ovaj dom može da donese propis kojim nekoga obavezuje da vrši još neku drugu funkciju.
Sećate se primera gospodina Škundrića. Potpuno opravdano je tada Ivica Dačić rekao – čovek je zakonom obavezan da vrši funkciju predsednika skupštine, a sada mu pripisuju da je u sukobu interesa. Znači, samo Skupština je vlasna da donese koju to funkciju može neko da pod obavezom vrši. Nema daljih podzakonskih i drugih akata koja mogu da prave ovakvu kumulaciju.
Odobrenje za drugu funkciju, ako se njeno obavljanje ne može ni na koji drugi način obezbediti, obavlja se na način kako smo mi vama predložili izuzetkom u članu 82. Zašto samo takvim izuzetkom? Ne mogu da se spajaju nespojive funkcije, ali ne možete reći, vrlo lepo koristite obrazloženje koje SNS već dva dana javno promoviše, da je u sukobu interesa odbornik u nekom malom mestu i onaj ko je u školskom odboru.
Kakvog tu sukoba interesa ima? Ali u Beogradu je to nešto drugačije, jer u Beogradu člana školskog odbora imenuje Skupština grada, a odbornik je u nekoj drugoj proceduri imenovan kao neko ko je direktno izabran od ljudi koji treba da obavljaju neku funkciju.
Od 37 podnetih amandmana koje ste odbili, 15 je podnela SNS, uložila veliki trud, pokušavajući da vam onemogući da pozitivne propise i izuzetke, koji su potrebni kada ugledni profesori, mudri ljudi sa mnogo iskustva rade, na primer, u državnim ustanovama ili fakultetu, treba da budu članovi nečega što se može tretirati sukobom interesa, odnosno kumulacijom funkcija.
Tu je potrebno da ne direktor, nego odbor donese mišljenje, odnosno stav da li je to dopustivo. To je sva filozofija koja se mogla rešiti izmenama ovog zakona, za šta vi niste pokazali ni dobru nameru, ni dobru volju.
Ovaj zakon je gori od samog osnovnog zakona. Ovaj zakon je nasledio nekoliko projekata borbe protiv korupcije koji se mogu svesti na jednu rečenicu: stvarate uslove za korupciju, a onda ustanovljavate organe i tela da se bore protiv korupcije, i to na teret građana. Neka vam služi na čast.

Iskorišćeno je sedam minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe i iskorišćeno je ukupno vreme ovlašćene predstavnice, a 55 sekundi je narodna poslanica imala vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Da li se još neko javlja za reč u raspravi u pojedinostima o Predlogu za dodavanje novog člana? (Ne.)

Na član 1. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.

Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Saša Maksimović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli se odnosi na definiciju sukoba interesa i njime se u članu 1. Predloga zakona dodaje stav 2. koji glasi da se alineja 6. menja  i glasi: ''Sukob interesa'' je situacija u kojoj funkcioner ima privatni interes ili drugu funkciju, koji mogu da utiču ili izgleda kao da utiču na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije, odnosno službene dužnosti na način kojim se ugrožava javni interes, ili prava i slobode i na zakonu zasnovani interes građana i pravnih lica.''
Ono što smo mi hteli je da se ovim predloženim amandmanom praktično menja definicija izraza sukob interesa i to u alineji 6. člana 2. Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, radi njenog usklađivanja sa članom 6. stav 1. Ustava.
Sadašnjim tekstom tačke 6) nije obuhvaćen sukob interesa koji nastaje zbog vršenja druge funkcije, iako je to definisano članom 6, kako rekoh, Ustava Republike Srbije.
Takođe nije obuhvaćeno ugrožavanje prava i sloboda građana kao zabranjena posledica sukoba interesa, već samo javnog interesa, pa je odredba dopunjena i u tom smislu, čime je u stvari usklađena i sa međunarodnim konvencijama.
Moram da dopunim gospođu Jorgovanku Tabaković, a u stvari dopunjava je i Vlada kroz obrazloženje za odbijanje ovog amandmana i tvrdi da je u stvari ovde opozicija u pravu kada ima pravo da menja članove koji nisu predloženi zakonom o izmenama i dopunama Zakona. Konkretno u obrazloženju stoji da se amandman odnosi na alineju koja nije obuhvaćena Predlogom zakona, tačka. Znači, to jeste konstatacija.
Međutim, Vlada je onda dalje dostavila obrazloženje da ne prihvata amandman iz razloga što smatra da je rešenje iz člana 2. alineja 6. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije kojim je određeno značenje itd, dovoljno jasno i precizno usaglašeno sa međunarodnim konvencijama u ovoj oblasti.
Vlada priznaje pravo poslanika da menja, odnosno da predlaže, pretpostavljam da se vi ne slažete s tim, ali je svakako Vlada dostavila mišljenje da amandman ne prihvata iz određenih razloga, ali svakako priznaje pravo poslanika da predloži izmenu i dopunu člana zakona koji nije predložen zakonom o izmenama i dopunama zakona.