Nema više replika nikakvih. Molim vas, gospodine Nikoliću, ovo je bilo pojašnjenje. Po Poslovniku, izvolite.

Želeo bih da mi objasni gospodin Čanak - da li je to samo nekom limu psovao mater ili nekoj sirovini za proizvodnju table? Na toj tabli je pisalo – RTS.
Gospodine Čanak, vi ste svima koji nisu iz Vojvodine tog dana opsovali mater. Ne znam kako se oni zovu, koja im je nacionalna pripadnost, ali vi ste opsovali majku nama zato što je na tabli pisalo – RTS. To čitam iz ovog teksta, a vi se perite dokle god hoćete. Nisam vas pitao za vaše veze sa narko-dilerima i ostalima. To je između nas.

Reč ima narodni poslanik Stojanka Petković.

Obraćam se gospodinu predsedniku,
poštovani članovi Vlade, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mišljenje Međunarodnog suda pravde da proglašena deklaracija ne krši međunarodno pravo i nije u sukobu sa Rezolucijom 1244 je krajnje nepovoljna i teška odluka kojom je zadat snažan udarac Srbiji, srpskoj diplomatiji, a posebno Srbima na Kosovu i Metohiji, kao i ostalim koji priznaju institucije države Srbije.
Sada kada se razmišlja o predlaganju nove rezolucije koja će biti upućena Generalnoj skupštini UN, koja treba doneti zaključak koji bi nas obavezivao, treba dobro promeriti i razmisliti kako ne bismo doživeli još jedan neuspeh. Poznato je da se od dolaska međunarodnih snaga i usvajanja Rezolucije 1244 na Kosovu stiče utisak da Srbija nema jasnu strategiju za rešavanje problema Kosova i Metohije.
Godinama govorimo šta nećemo, ali ne znamo šta hoćemo ili to što mi hoćemo i ne možemo. Albanci su uvek znali šta hoće, još u Beču, dok su naše vlasti nudile suštinsku autonomiju, koja ni dan-danas nikome nije jasna.
Težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji, besperspektivnost, nezaposlenost, socijalna nesigurnost, apatija i bezidejnost, sve više slabljenje srpskih institucija, sve češće im pogled upire u kosovske institucije, pa se dešava, primera radi, da u Partešu na kosovske izbore izađe više od 65% Srba, pripadnika stranaka, kako iz vlasti, tako i iz opozicije.
Beograd se mora zapitati – zašto Srbi na Kosovu izlaze na kosovske izbore? Zašto Srbi uzimaju duple pasoše i ostala kosovska dokumenta? Može li Beograd njima da obezbedi mir, posao, ekonomsku sigurnost, stabilnost i normalan život? Život dostojan čoveka. Da život bude život. Mislim da može.
Stvaranjem ekonomskog suvereniteta na Kosovu, većim finansijskim ulaganjem, jačanjem srpskih institucija, kako južno, tako i severno od Ibra, srpski narod mora ostati na ovoj teritoriji, jer narod čuva teritoriju. Ako nema naroda, nema ni teritorije.
Opšte je poznata stvar da su svi politički subjekti na severnom delu KiM jedinstveni u stavu da sever ni u snu neće i ne želi da se integriše u kosovske institucije. Stoga treba ozbiljno razmisliti u narednom periodu o otvaranju osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici, u kome bi se sudilo po zakonodavstvu Srbije, uz kapacitet srpskog sudstva, kao i prisustvo Euleks sudija i Euleks tužioca.
Postoje mehanizmi saradnje Kosovske policijske službe i suda i sasvim je bilo moguće i ostvarljivo privođenje onih koji krše zakon, a obzirom da Zavod za izdržavanje kazni postoji u Kosovskoj Mitrovici, sve navedeno je moguće sprovesti.
U predloženoj tački 4. Odluke, u kojoj se kaže da je neophodno da se putem mirnih pregovora dođe do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za KiM, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koje će omogućiti istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i mir i stabilnost regiona, postavlja se sledeće pitanje – na koji način dovesti Albance za pregovarački sto, da pregovaraju o konačnom statusu Kosova ako se zna, a posebno posle ovog iznetog mišljenja Međunarodnog suda pravde, da oni smatraju da je za njih status Kosova rešen i da oni mogu diskutovati samo o tehničkim pitanjima?
Da bi se došlo do kompromisnog rešenja kojim bi se zadovoljile obe strane, a koje bi donelo trajan mir i stabilnost u čitavom regionu, potrebno je da Vlada Republike Srbije izađe sa novim predlogom, sa takvom strategijom koja bi bila prihvatljiva za obe strane, a doprinela mirnom rešenju.
Da li je Beograd spreman na to? Da li će Rezolucija koju će Beograd podneti Generalnoj skupštini UN biti u potpunosti prihvaćena i obavezujuća i za albansku stranu, da sednu za pregovarački sto i šta će se desiti ukoliko rezolucija ne bude prihvaćena ili pak bude izmenjena u nekom drugom obliku? Da li je ozbiljno izvršena procena da ćemo na toj sednici Generalne skupštine UN imati većinu za podnetu rezoluciju? Sve su to pitanja na koja trebamo već unapred da imamo odgovor.
Obzirom da se unazad nekoliko godina u javnosti srpske politike stalno govori o kompromisnom rešenju koje će doneti trajni mir i stabilnost, na osnovu mog saznanja iz naroda KiM, odakle dolazim, to bi značilo - svuda tamo gde figurira većinsko srpsko i nealbansko stanovništvo moraju postojati jasne ingerencije i institucije Republike Srbije, a zaštita srpske istorijske i kulturne baštine mora da bude prioritet. Svako drugo rešenje, vidim kao jednostrano, koje u svakom slučaju ne doprinosi miru i stabilnosti.
Šta nam je činiti u narednom periodu? Preduzeti što više diplomatskog napora u pravcu stvaranja uslova za nove pregovore, kao i sinhronizovati i jačati unutrašnju politiku na terenu, kako bismo što pre došli do cilja, jer nam vreme izmiče.
Na kraju, da bismo došli do zajedničkog konačnog cilja, moramo biti jaki i organizovani, čvrsto opredeljeni za mir, bez podele i bez sukobljavanja među sobom. Samo tako možemo dobiti bitku za naše stavove. Sami sebi više nikada u istoriji ne smemo da budemo neprijatelji.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.

Gospodine predsedniče, predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, koliko je važno ovo pitanje o kojem danas raspravljamo, upravo govori činjenica da je danas ovde prisutan predsednik i da je prisutna gotovo kompletna Vlada.
Slično je bilo i 2008. godine, kada je ova skupština donela rezoluciju, odnosno odluku o proglašenju ništavom Deklaraciju skupštine Kosova o proglašenju nezavisnosti, kao i svih drugih odluka privremenih organa Kosova. Tom odlukom tada smo dali Vladi ovlašćenje i podršku da preduzme sve mere radi očuvanja teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Prošle su dve godine. Za to vreme, institucije Srbije su slabile i nestajale na teritoriji KiM, pa i u tom, da kažem, severnom delu, gde za tim nije bilo potrebe. Reagovanje Vlade je bilo slabo i mlako na razne incidente, tako da smo svi mislili da je sve dato, kada je u pitanju KiM, na tu kartu, savetodavno mišljenje MSP.
Ipak, u ovom periodu smo bili svedoci diplomatske aktivnosti Vlade, posebno ministra spoljnih poslova, predsednika Republike na zastupanju interesa Srbije u UN, EU, kao i prilikom raznim bilateralnih susreta.
Kažem, bili smo svedoci, jer nismo bili akteri. Saznanja smo o tim aktivnostima uglavnom dobijali iz sredstava javnog informisanja. Ni od strane Vlade, ni od strane predsednika nismo informisani kako teku pregovori i sa kojim se problemima oni sreću prilikom tih pregovora.
Sada kada smo došli do zida ponovo se od nas traži blanko podrška. Svi mi u ovoj sali imamo odgovornost za stanje u Republici, no naša odgovornost svakako nije ista. Mi kao narodni poslanici odgovorni smo za odluke koje smo doneli u ovoj sali. Oni koji su neposredno učestvovali u pregovorima kao akteri sa međunarodnim faktorom, odgovorni su za rezultate koje su tom prilikom postigli.
Sam početak naše današnje rasprave pokazuje da vladajuća većina koja traži konsenzus, odnosno jedinstvo o ovom vrlo važnom pitanju, kao što inače to redovno čini, nije u dovoljnoj meri uvažila nas kao opoziciju. Na početku rasprave, jedan poslanik opozicije je predložio da se o ovako važnom pitanju raspravlja u dvostruko dužem vremenu, što je i inače predviđeno Poslovnikom Skupštine. No, vladajuća većina je to glatko odbila.
Da li postoji neko drugo važnije pitanje od ovoga pitanja koje je danas na dnevnom redu, koje zaslužuje da se o njemu raspravlja u dvostruko dužem vremenu? Gospodo, kako možete tražiti jedinstvo, a da gotovo nikada ne pokažete razumevanje za predloge koji dolaze od opozicionih stranaka?
Mi znamo da je uvek potrebno jedinstvo, a pogotovo u ovakvoj situaciji. Ali, ako vam kroz ovu odluku damo podršku, mi Vladu i predsednika amnestiramo za mnoge greške koje su činili i čine u unutrašnjoj i spoljnoj politici ove zemlje. Da li je samo dovoljno reći pred ovom skupštinom i građanima Srbije – prihvatam odgovornost za neuspeh naše spoljne politike u odbrani KiM i da se na tome sve završi?
Personalno isti akteri koji su nas doveli u ovakvo stanje poraza i očaja žele da nastave dalje, da nas i dalje zastupaju i od nas traže podršku za isto. Ako vam damo podršku, amnestiramo sve vaše greške i propuste u prošlosti i preuzimamo odgovornost za ono što ćete uraditi u budućnosti.
Svi mi u ovoj sali u poslednja dva meseca preko sredstava javnog informisanja, kao i građani Srbije, obmanjivani smo o tome kako teku pregovori u Hagu. Kroz našu štampu govorilo se o tome da dobro stojimo, čak se govorilo da je odnos snaga osam prema sedam, pa posle ostavke predsedavajućeg Međunarodnog suda pravde, da je to otprilike sedam prema sedam, pa se govorilo o tome da ta odluka neće biti podrška ili neće biti u korist nijedne strane, pa na osnovu toga da će svaka strana moći da tu odluku tumači onako kako njoj odgovara. A šta smo dobili na kraju?
Dobili smo jednu vrlo jasnu i eksplicitnu odluku. Još nam je, gospodo, u svežem sećanju rasprava o Deklaraciji o Srebrenici koju je na inicijativu predsednika i po predlogu Vlade usvojio ovaj parlament. Predsednik se jednom prilikom izjasnio da na njega nisu vršeni nikakvi pritisci u vezi sa tom deklaracijom. Stručna javnost je sugerisala da treba da donesemo jednu deklaraciju o svim zločinima na prostoru bivše SFRJ.
Sve opozicione poslaničke grupe su dale predloge svoje deklaracije, ali o njima se nije ni raspravljalo. Srpska napredna stranka je dala prihvatljiv predlog deklaracije o osudi svih zločina, ali je i to od strane vladajuće većine i Vlade ignorisano. Sama činjenica da je deklaracija usvojena sa samo 127 glasova i da se jedva provukla u ovom parlamentu dovoljno govori o tome.
Samo dva dana posle usvajanja te i takve deklaracije na Kolegijumu predsednika Skupštine ponuđena je nova deklaracija o osudi zločina prema građanima Srbije, posebno prema pripadnicima srpskog naroda. Evo, mesecima već ovaj parlament ne može da usvoji deklaraciju o osudi zločina učinjenih prema građanima Srbije i prema sopstvenom narodu. Šta je to, gospodo, u pitanju? Da li smo takvi mazohisti da se tako odnosimo prema sebi, odnosno prema sopstvenom narodu.
Gospodo, valjda danas već svakome u Srbiji treba da bude jasno da smo tada načinili taj prvi pogrešan korak, a onda i svi drugi koraci koje smo učinili posle toga su pogrešni.
Bojim se da i u ovom slučaju ne učinimo pogrešan korak, jer onda i sve ostalo po ovom važnom pitanju može biti pogrešno.
Lično mislim da mi ne možemo i da nismo pozvani da ocenjujemo mišljenje Međunarodnog suda pravde. Prema tome, i sam naziv ovog dokumenta, odnosno ove odluke bi trebalo da se promeni. Smatram da je to neozbiljno. Pri tom, znam da među svima nama postoje lične emocije po pitanju ove odluke, ali njih ipak moramo ostaviti po strani.
Osnovno je pitanje – šta dalje? Znamo da se mora reagovati brzo, ali to ne znači da se mora reagovati brzopleto.
Lično očekujem da se i predsednik Srbije izjasni po ovom pitanju. Nešto od toga šta će on preduzeti saznali smo iz štampe, ali je važno da nas ovde u Skupštini obavesti o tome, šta je sve pokušavao da uradi u proteklom periodu, šta je uspeo, ali šta namerava da uradi ovih dana.
Šta i ako postignemo konsenzus u Skupštini, ako pokažemo jedinstvo koje vi tražite. Da li možemo sami rešavati ovo pitanje? Ministar spoljnih poslova nam je pre nekoliko minuta rekao da su u toku neke konsultacije. Važno je da znamo koje važne i moćne zemlje će stati iza nas.
Nije dovoljno što znamo koje zemlje će nas podržati u Ujedinjenim nacijama. Da li smo učinili dovoljno da osim nas i neke druge zemlje lobiraju u bilateralnim kontaktima kod tih 50 ili 57 zemalja, da se ne desi ta lavina priznavanja o kojoj ste govorili na početku današnje rasprave.
Ako danas damo podršku Vladi, da može podneti rezoluciju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a da tu rezoluciju ne usvojimo prethodno u Skupštini Srbije, onda opet dajemo blanko podršku Vladi, a odgovornost preuzimamo na sebe.
Takođe, primetio sam da i pored toga što nije bilo vremena za dublju analizu ove odluke, jedan broj opozicionih stranaka je dao amandmane na ovaj predlog odluke Vlade Republike Srbije. Vlada svakako treba da se izjasni po tim amandmanima, jer od toga će zavisiti i odnos poslanika, posebno poslanika opozicije prema ovoj odluci. Hvala.

Narodni poslanik prof. Dragoljub Mićunović.

Gospodine predsedniče, predsedniče Vlade, ministri, predsedavajući, pre 20 godina prva debata u višestranačkoj Skupštini ticala se Kosova na sledeći način - bila je verifikacija mandata, Albanci nisu hteli da izađu na izbore, bili su većinski izbori i onda je rečeno da u drugom krugu nije važno koliko ko dobije, pa su mnogi sa 90 glasova postajali poslanici u okrugu od po 40.000 birača.
Prva reč koju sam upotrebio u parlamentu bila je – javio sam se da kažem da to neće biti zgodno da neko sa 90 glasova postaje poslanik, nego da bi bilo dobro da uvedemo razgovore sa Albancima pod kojim uslovima bi oni izašli na izbore. Tada sam prvi put dobio salvu patriotskih snaga da sam izdajnik, Branković, da su mi draži Albanci nego Srbi i sve ono što sam godinama čuo od mnogih patriota, kojima za sve to vreme ništa nije falilo, jer ih metak nije hteo u toj silnoj borbi za Kosovo.
No, ovo pominjem samo zbog toga koliko ovo dugo traje. Onda je bio problem na koji način ćemo zadržati teritoriju bez stanovništva. To je bilo pitanje. Bilo je raznih predloga. Mi pripucamo, oni pobegnu itd. Bio je predlog, koji su posle podržali poslanici DS, Đinđić i drugi, da probamo nove pregovore, pa da probamo da ih integrišemo i da oni imaju svoje partije pa da uđu u parlament, Vladu itd, jer nam se činilo da je to način najbolji da se sačuva teritorija ako se integriše stanovništvo. Taj proces naravno nije uspeo.
Bilo je lepo imati 30 mandata više i od tada kreću razni problemi. Ne bi hteo da podsećam na ono što se događalo. Cilj moga govora je potpuno drugačiji, da se okrenemo budućnosti.
Sećam se da je predsednik Vlade SRJ gospodin Bulatović podnosio ovde ekspoze i tom prilikom nam je rekao da smo mi pobedili NATO, da smo sačuvali naš suverenitet i naš integritet i da je to jedna velika pobeda.
Imate u stenografskim beleškama, rekao sam mu: "Gospodine predsedniče, kada se malo dete plaši, ono stavi ruku na oči i veruje da ono što ne vidi, to i ne postoji. Nemate vi tamo suverenitet, ni integritet. Ako imate, vi biste otišli u Prištinu i onda bi naši graničari držali granice prema Albaniji i Kosovu. Prema tome, pomirite se sa tom činjenicom da stvari stoje drugačije, a ne onako kako bi vi želeli da izgledaju." Kasnije su stvari išle kako su išle, ne bih vas podsećao.
Međutim, mi sada ovde imamo jedan problem. Ušli smo u jednu bitku, malo smo podgrejali ambicije da ćemo to moći, naravno, izgubivši vojnu bitku, jer je nismo ni mogli dobiti protiv NATO, protiv UN. To je bilo sasvim sigurno.
Prešli smo na jedan mirovan proces koji je dao rezultate, sredili smo situaciju na jugu Srbije, oko bezbednosne zone i krenuli smo putem mirnog rešavanja problema diplomatskim sredstvima. Onda smo malo podgrejali nade da ćemo tom diplomatijom ipak, uz veliki napor i od strane predsednika Republike i ministra spoljnih poslova, da pokolebamo mnoge zemlje da ovo pitanje može biti izuzetno važno i tako je došlo do glasanja gde je većina rekla – obratićemo se Međunarodnom sudu pravde.
Dobili smo rezultat na pitanje da li može jedna deklaracija o nezavisnosti da se tretira kao akt suprotan međunarodnom pravu. Dobili smo odgovor da to nije tako. Sad idemo dalje.
Za mene se postavlja jedno krupno pitanje – da li ćemo ponovo podgrejati optimizam bez velikog pokrića ili ćemo realističnije i mirnije prići tom problemu. Stvari nisu izgubljene ako se ne fiksiramo samo za neke određene reči.
Ono što mi se čini da ovde ne razumemo dovoljno, u celom našem regionu, da se stvari menjaju mnogo brže nego što to mi vidimo ili želimo da vidimo. Pojmovi se menjaju, a mi nismo u stanju da im se prilagodimo novim ponašanjem. Nacionalizam je ovde u 19. veku, kao i u Evropi, u Nemačkoj, Italiji i kod nas bio pozitivan pojam vezan za demokratsko oslobađanje naroda koji su bili pod tuđinskim ropstvom, pa je bila mlada Nemačka, pa je bila mlada Italija, pa je bila omladina srpska i to je bio jedan značajan proces.
Međutim, imam utisak da naša inteligencija, političari nisu uspeli da blagovremeno transformišu svoj nacionalni program i nisu primetili da se, pogotovo posle Drugog svetskog rata, nacionalizam vezao za jedno potpuno negativno vrednosno značenje, pogotovo posle iskustava sa fašizmom i svim drugim, ali su se nastavile mnoge nacionalne priče, mitovi itd, kao da je to najključnije.
Druga stvar se desila sa pojmom suvereniteta. Nekada kada su se stvarale nacionalne države, to je bila stvar 19. veka kao glavni ideal, nemojte se mešati u stvari drugih zemalja, vi ste suvereni u određenoj državi. Danas je situacija drugačija.
Taj suverenitet u mnogo čemu je okrnjen mnogim međunarodnim ugovorima i tendencija razvoja jeste, ne ka stvaranju isključivo tih nezavisnih država u kojima će svako biti gazda, koliko do stvaranja nekih opštih principa, opštih načela na kojima će društva postojati, pa i ova evropska društva, pa i naš region.
To je jedna prepreka, čini mi se, što mi neke pojmove tako čvrsto fiksiramo i smatramo da oni sve odlučuju. Naravno da je važan suverenitet koji ovde nemamo i naravno da je važan integritet, koji takođe nemamo. To je sigurno važno, ali važne su i druge stvari. Nema dobre teritorije bez dobrog života građana, stara je politička istina.
Naš zadatak treba da bude da stvorimo i ovde i svuda u našoj okolini, gde naši građani žive, dobre uslove za život. Nemojmo to potcenjivati: ili sve ili ništa, ako ne možemo o statusu, nećemo ni o čemu nikada razgovarati.
Naravno, mi smo izbegavali, s pravom, te kontakte, da ne bi na taj način imali indirektno priznanje, ali to ne sme da bude naša trajna politika. Mi ćemo ovde živeti kao susedi sa svim tim narodima koji ovde žive i u drugim okolnostima. Ne znamo, brzina je mnogo veća u menjanju, kako će izgledati konfiguracija Evrope, šta će značiti granice u Evropi.
Mi smo danas videli da neke oblasti, npr. iz Austrije i Francuske žele da se priključe Austriji. Ljudi idu tamo gde život izgleda bolje, gde granice nisu ono što ljudima određuje njihova prava. Prava postaju univerzalna, zakonodavstvo važi svuda, Evropski sud važi za sve. Prema tome, ta situacija sa granicama je otežana.
Naravno, ovo podrazumeva da i drugi uvažavaju takve principe. Nedavno smo imali jedan izveštaj, koji je kasnije pretvoren u rezoluciju o stanju ljudskih prava na Kosovu. Taj izveštaj je porazan po stanje ljudskih prava na Kosovu. Mnogi su se i pitali – zar to može da bude država, ako se tako ponašaju prema svojim građanima, kako će se onda ponašati prema manjinama? Dakle, postoji jedan kriterijum o tome šta se može, a šta se ne može. To treba da bude vrlo značajan faktor.
Naravno, imamo mi jako mnogo i prava i interesa na Kosovu, ne smemo da ih tako olako zanemarimo, pre svega ljudi i njihov život, zatim imovina, ogromna, i stanovi, i ulaganja, kulturni spomenici. Dakle, ima jako mnogo stvari koje su za nas važne i to treba da stavimo, uspeli smo nekim amandmanima da to stoji u izveštaju, da Srbija ima i prava i interese na Kosovu.
Kako će se stvar dalje razvijati? Mi nemamo drugog izbora nego, ako smo krenuli sa tim mišljenjem i obraćanjem sudu, da taj proces dovedemo do kraja i da probamo da to bude neka debata u UN. Ono što je u ovom slučaju važno, treba dobro da procenimo da ne uđemo u konfrontaciju koja bi onda značila naš drukčiji poraz.
Za to sam da naša diplomatija ide u oba smera i u tom smeru da ovu rezoluciju, koju želimo da predložimo, preformulišemo, ali i da pridobijemo i pristalice za to i, eventualno, koautore ili partnere, jer bi se na taj način čitava stvar razvila kroz jednu debatu povoljnu za nas, a ne da se ponovo nađemo u nekoj izolovanoj stvari.
Pošto imam iskustva o tome da mi sporo ili loše učimo, a postoje tu zablude oko učenja, da li ljudi nešto nauče iz iskustva, i ta poslovica repetitio mater studiorum est, da je to ponavljanje majka nauke, značilo bi da su ponavljači najbolji đaci, ali to nije slučaj.
Na kraju, da izađemo iz napete debate dozvolite mi jednu šalu, jedan mali vic. Kada Mujo i Haso u bioskopu gledaju jednu komediju u kojoj Čaplin nešto obilazi drvored i Mujo kaže – hajde da se kladimo u 100 dinara da će ovaj udariti u drvo. Ovaj udari u drvo, i sad Haso izgubi i on mu plaća. Idu oni dalje i kaže Mujo – slušaj Haso, ti si mi stari drug, nije lepo da ti uzmem 100 dinara, to sam gledao dva puta, ipak nisi u ravnopravnom položaju, kladio sam se jer sam to dva puta gledao.
Ovaj se zahvali – jesi jaran, jesi čovek. Krene malo dalje, a onda se on pokoleba i kaže – slušaj, moram otvoriti dušu, gledao sam to, bolan, četiri puta, ali sve računam naučiće ćoek. Problem je u tome da li se može naučiti ili se stalno očekuje da će se nešto iz toga naučiti.
Apelujem na poslanike da ovu debatu ne širimo u neke druge, imamo prilike, hvala bogu, viđamo se i traju ova naša zasedanja, da debatu ipak vežemo da tražimo koje su to najbolje mogućnosti da izađemo iz ovoga i da stvorimo malo optimizma građanima da nije sve propalo zbog toga što smo negde sad u nekom glasanju izgubili, jer je sud rekao drugačije ili to izgleda ovako ili onako, nego da imaju poverenja u sebe, u svoje snage i da se okrenu svojim poslovima.
Veoma je indikativno da građani ovo posmatraju sa mnogo većom mirnoćom nego što se to dešava u skupštinama. Oni razumeju da je život težak, da imamo velike probleme, da smo i usamljeni i da teško živimo, da nekako moramo da nađemo načina da se okrenemo svojim problemima. Ako naša debata krene u tom smislu da neko predloži nešto što bi bilo valjano, to bi bilo jako lepo.
Čuli smo dosta kritike, i opravdane i one neopravdane, ali mi nemamo inovativne kapacitete. Nisam čuo nijedan zdrav predlog koji je glasio - na ovaj način mi dobijamo, stvar je završena. Lako je naravno kritikovati, to je udobna pozicija, ali bilo bi dobro da imamo i pozitivne projekte šta je to dobro što treba da uradimo. Hvala vam.

Zahvaljujem profesoru Mićunoviću i dajem reč narodnom poslaniku Sretu Periću.

Uvažene dame i gospodo, prihvatiti misao o porazu znači biti poražen. SRS, a to nas je učio njen predsednik dr Vojislav Šešelj, i naš predsednik, ne prihvata to. Mi ne prihvatamo i tvrdimo da Srbija nije vlasništvo nekog političara, pa da mu prepustimo da on radi šta god hoće. Srbija, srpske zemlje, srpski identitet predstavljaju naše nasleđe i ono što mi treba da ostavimo budućim generacijama.
To što neko namerno ili iz nehata radi loše ili nedovoljno dobro nije razlog da i mi postanemo slični ili da ništa ne radimo. Nije razlog, ali jeste izgovor za neke čiji je izbor pogrešan. Pokušajmo Srbiju vratiti na nacionalno odgovoran put.
Mi to želimo i možda danas nijedna druga reč ne može biti tako jaka kao KiM, jer svaka druga može neki broj ljudi da ostavi ravnodušnim. KiM zasigurno ne mogu. Sa jedne strane, to je sveta zemlja za srpski narod, a sa druge strane obećana zemlja za Albance na KiM. Mi danas imamo situaciju da je jače pravo onih kojima je to obećana zemlja, nego onih za koje je to sveta zemlja.
Ovde se mogla čuti izjava da je KiM emocionalno pitanje, mi tvrdimo da nije, to je istorijsko pitanje, jer treba podsetiti da su u 13, 14. i 15. veku Kosovo i Metohija vrlo često bili sedište srpske zemlje.
KiM su i sadašnjost, jer da to nije tako ne bi se odlučno borili za očuvanje KiM u sastavu države Srbije, ne bi doneli i podržali Ustav. Govorim za pripadnike SRS. Za nas misao o porazu nikada ne sme biti prisutna i dok ima ijednog Srbina, dok ima ijednog srpskog radikala, mi ćemo se boriti za takvo pitanje.
KiM jesu i budućnost za Srbiju i srpski narod. Mnogo je razloga da to tako bude. Ovo nije problem ovog predsednika i ove vlade, jer da jeste problem samo ove vlade i ovog predsednika, mi bi vas najljubaznije zamolili, sve vas iz prvog i drugog reda i gospodina Tadića da podnese ostavku, jer mnogo ste propustili na ekonomskim pitanjima, koje nije bilo nasleđe, da uradite da bi građani Srbije, pa i građani KiM, imali bolju i izvesniju budućnost.
Nesiguran sam u ministra Jeremića. Mislio sam da je mlad čovek. Ponekad pripadnici SRS su sa simpatijama gledali na ono što on čini i na koji način predstavlja interese Srbije, ali kada je danas ponudio izvesnoj osobi misionarsku ulogu i zadatak, onda mi izražavamo sumnju u njegovu ozbiljnost u vođenju spoljne politike. Možda je to i greška, ali čovek na tom mestu morao bi da bude mnogo obazriviji.
Od jednog narodnog poslanika, koji je bio delimično ovlašćeni predstavnik jedne poslaničke grupe, čulo se – ova vlada na čelu sa predsednikom Tadićem. Ne, to nije lapsus, ovde su poremećene neke vrednosti. Jačaju se pozicije pojedinaca, a guše pozicije institucije. Kada to međunarodni faktori vide kako se radi ovde u Srbiji, onda s punim pravom smatraju da mogu i Međunarodni sud pravde da pretvore u politički organ, baš kao što je i Haški tribunal.
Kao što je Haški tribunal sudionica samo za Srbe, tako je i Međunarodni sud pravde doneo političku, a ne pravnu odluku. Treba se zapitati kakve poruke smo mi iz Srbije, Vlada i predsednik Tadić, slali vezano za očekivanu odluku?
Ima li većeg motiva, gospodine Tadiću, za vas lično, a i za sve članove ove vlade, nego borba za očuvanje KiM? Ovde se ne postavlja pitanje koja vlada se može proglasiti krivom za ono što se se Srbi, pre svega na KiM, a i pokušaj otimanja dela teritorije nalazi u ovoj situaciji? Čija je to odgovornost i koje vlade?
Poznato je da već duži niz godina postoji taj problem i više uopšte nije važno, a to je za vas veliki motiv, za vašu skoro desetogodišnju vladavinu kao predsednika države Srbije, da iza sebe ostavite rešeno pitanje KiM i pripadnici SRS su spremni da daju svoj doprinos.
Ovde smo mogli čuti i neke izjave i možda su neki od prisutnih u ovoj sali, nažalost, očekivali da će Međunarodni sud pravde eksplicitno reći da KiM imaju pravo da naprave secesiju. Ako smo se mi borili protiv Osmanlija kako bismo stekli nezavisnost, ako smo tokom svetskih ratova ginuli da bi je sačuvali, zašto Albanci danas nemaju to pravo?
Odgovor je jasan, nemaju iz razloga što oni otimaju tuđe. Kosovo i Metohija jesu Srbija i jesu srpski. Albanci imaju pravo da žive na toj teritoriji kao i svi drugi građani, uz poštovanje Ustava, pre svega, i drugih zakona koje donosi ovaj parlament.
Vrlo često i određeni političari i zvaničnici Srbije, kako ovde, tako i kada predstavljaju Srbiji na zvaničnim međunarodnim organima, koriste termin nezavisnost, a mora se isključivo koristiti termin secesija, jer secesija je separatizam, odvajanje, otpadništvo. Ahtisarijev plan iz 2007. godine je afirmisao nadgledanu secesiju i ona nije bila nadgledana samo od Albanaca, ona je bila nadgledana i organizovana pre svega od zemalja članica EU i od SAD.
SRS je spremna da pruži podršku u ozbiljnoj i do kraja borbi za očuvanje integriteta Republike Srbije, ali vam poručujemo da imamo jedan uslov. Podneli smo određen broj amandmana. Oni nisu uslov, ali naš uslov jeste da prekinete svaku saradnju sa EU. Politika za evropsku Srbiju je poražena. Iako je neko tvrdio da je ona ovde afirmisana, da je doživela svoj vrhunac, odgovorno tvrdim da je ona poražena.
Kako? Zašto kod zemalja članica EU niste tražili podršku da Međunarodni sud pravde donese drugačiju odluku, a ne ovakvu kakvu je doneo sad? To je dokaz da je politika za evropsku Srbiju poražena i ne možemo se stalno okretati i govoriti da Srbija nema alternativu i pokušavati da postanemo član zajednice koja ne priznaje, praktično otima 15% teritorije Srbije.
Mi jesmo za saradnju na ekonomskom planu, na trgovačkom, na svakom drugom gde je to moguće, pod ravnopravnim uslovima i sa 22 zemlje članice EU, koje su priznale secesiju Kosova i Metohije, ali nismo za ulazak u takvu zajednicu. Mi imamo drugih izvora i drugu alternativu.
I u jednom momentu kada ste vi postali visoko svesni da EU nema isti tretman za sve kandidate i za sve zemlje koje treba da uđu u EU, onda ste počeli da pričate da postoji pored dva stuba, pored SAD i EU, i treći i četvrti stub.
Taj treći i četvrti stub izgleda da nemaju alternativu, a to je ozbiljna saradnja kako na nacionalnom tako na ekonomskom, na tehničkom i na vojnom planu, pre svega, sa Rusijom, Kinom, Brazilom, Indijom i drugim zemljama, gde bruto nacionalni dohodak raste većom brzinom i većom progresijom nego što je slučaj sa SAD i sa zemljama članicama EU.
Vreme je i za vas gospodine Tadiću i za ovu Vladu da pokuša da reši ovaj problem. Mi znamo da će trećeg utorka u septembru Generalna skupština pokušati da rešava ovo pitanje. Vi morate biti mnogo aktivniji i građanima Srbije reći istinu. Problem jeste težak, al' mi od njega ne smemo i nećemo odustati. Odustajanje od EU konačno je nametnut i ovakvom odlukom Međunarodnog suda pravde, jer da to nije tako bila bi doneta sasvim drugačija odluka.
Neću, kao profesor Mićunović, vama na kraju svog izlaganja govoriti o Husi i Hasi, ne što mi smetaju ta imena, nego što mislim da u ovom parlamentu na današnji dan možda treba se kaniti šala. Hoću da pozovem da se vidimo u Prištini, u Pećkoj Patrijaršiji, u Gračanici, u Visokim Dečanima. Ako budete tako razmišljali, podrška SRS za borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije neće izostati.