Narodni poslanik Riza Halimi ima reč.

Hvala, gospođo predsednice, uvaženi gospodine predsedniče Republike, ministri u Vladi Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ću da iznesem da ispred Koalicije Albanaca Preševske doline ne mogu prihvatiti ovaj predlog odluke iz niza razloga, koje ću da iznesem u svojoj diskusiji.
U poslednje dve decenije u vremenu funkcionisanja višestranačkog političkog sistema u odnosu na kosovsko pitanje nije u Srbiji nedostajalo političkog jedinstva, čak ga je bilo na pretek, a pogotovo 1998. godine, kad je bila postignuta enormno visoka homogenizacija u odbijanju međunarodne pomoći u rešavanju ovog osetljivog pitanja.
Zapravo, osnovni suštinski problem koji je prenet iz ranijeg vremena je nedostatak realističkog i savremenog pristupa u državnoj politici Srbije prema pitanju Kosova. Očigledno da nakon neozbiljno obećane brzine u rešavanju ovog pitanja i dramatičnih i tragičnih posledica koje je prouzrokovala ova politika, još uvek centralne vlasti u Srbiji ne uspevaju da formulišu i sprovode državnu politiku prema kosovskom pitanju koja bi bilo u funkciji rešavanja životnih problema građana Srbije, Kosova, a što bi doprinelo stabilizaciji šireg područja.
Nakon iznetog mišljenja Međunarodnog suda pravde u vezi sa nezavisnošću Kosova, krajnje je vreme da se u okviru evropske perspektive i Srbije i Kosova obezbedi novi konstruktivni pristup rešavanja veoma teških, osetljivih problema, a što bi doprinelo unapređivanju uslova za život građana Srbije, Kosova i šire.
Spisak ovih problema je zaista obiman, počev od bolnog pitanja nestalih osoba, pa teške problematike izbeglica, ali i niza drugih osetljivih nerešenih problema koji sprečavaju građane i na Kosovu i u Srbiji da ostvaruju svoja Ustavom i zakonom garantovana prava.
Naravno da nepostojanje neophodne minimalne komunikacije između Beograda i Prištine najviše pogađa kosovske Srbe i Albance u Preševskoj dolini. I jedni i drugi su taoci aktuelnih zategnutih odnosa političkih rukovodstava Srbije i Kosova. U tom sam se uverio ovih dana kad sam imao prilike da razgovaram sa priličnim brojem političkih predstavnika kosovskih Srba.
Kad su u pitanju Albanci Preševske doline koji su getoizirani nakon promena nastalih 1999. godine, može se konstatovati da su u daleko lošijoj situaciji nego u svim prethodnim periodama nakon Drugog svetskog rata. Nivo ostvarivanja ljudskih prava, gospodo, još uvek je niži nego onih 60-tih i 70-tih godina na osnovu Ustava iz 1974. godine.
Pored katastrofalne ekonomske situacije i enormno visoke stope nezaposlenosti imamo težak nerešeni problem priznavanja univerzitetskih diploma Kosova, ali i Albanije i Makedonije, gde uglavnom studiraju mladi iz ovog područja.
Zbog nepriznavanja dokumenata koji se izdaju od strane kosovskih institucija, priličan broj građana Preševa, Bujanovca i Medveđe ne može da dobije prebivalište, a time i lična dokumenta, pa zbog toga ne može da ostvari niz zakonom zagarantovanih prava.
Znači da kosovsko pitanje nije samo istorijsko, diplomatsko i pravno pitanje, u pitanju su i životni problemi koji se ne rešavaju više od deset godina. Ni u ovom predlogu nema ni reči o ponudi međunarodne zajednice da što pre započnu razgovori između Beograda i Prištine o rešavanju konkretnih problema.
Umesto brige o konkretnim životnim problemima, Vlada nam je ponudila dokument koji stvarno predstavlja kontinuitet dosadašnje višedecenijske politike vođene prema Kosovu i pored veoma jasnog mišljenja iznetog od strane Međunarodnog suda pravde.
Mislim da umesto jalove diskusije o tome na koje suštinsko pitanje je trebalo da da odgovor Međunarodni sud pravde, praktičnije bi bilo da smo danas više prostora posvetili životnim problemima, i na tu temu je u ovim trenucima sigurno moguć dijalog legitimnih predstavnika Srbije i Kosova, a što da ne i saradnja odgovarajućih institucija.
Sigurno bi ova saradnja za rešavanje životnih problema naišla na svesrdnu podršku EU, što bi i za Srbiju i za Kosovo bilo od velike važnosti za ubrzavanje evropskih integracija, što je zapravo perspektiva svih evropskih naroda, pa što da ne i Srba i Albanaca.
Ovde sam imao prilike da čujem brigu ili hajde da kažem pežorativno o učešću Srba na albanskim izborima. Gospodine Simiću, ispravljam vas, po ustavu Kosova, to su kosovski izbori, jer su svi građani nosioci uopšte suvereniteta i tih prava na izbore, a nisu izbori Albanaca ili Srba ili Turaka, nego izbori građana Kosova.
Automatski oni učestvuju na tim izborima da zaštite interese u svojim opštinama gde predstavljaju većinu. To je sasvim legitimno, kao što ne vidim apsolutno nijedan razlog da u ovom vremenu izrazimo brigu šta ako se krene na Srbe.
Pre nekoliko dana imao sam prilike na jednom skupu u Crnoj Gori da vidim da to nije aktuelna tema kosovskih Srba. Oni se trenutno muče, bave životnim problemima i apsolutno nisu izrazili nikakvu strepnju da uopšte postoji neka opasnost da neko krene na njih. To je prošlost. Prošlost je 1988. i 1989. godina. Prošlost je sigurno i 2004. godina.
Uz pomoć međunarodne zajednice znamo da je projekat koji se sprovodi, Ahtisarijev dokument, međunarodni projekat. Nije to albanski projekat. Moramo to imati u vidu, jer je interes građana u čitavoj Srbiji da ne stvori bilo kakvu iluziju da ovakvim opštim diskusijama rešavamo probleme ljudi na terenu, ponavljam, ni Albanaca u Preševskoj dolini, ni Srba na Kosovu, ovakvim jalovim diskusijama.

Narodni poslanik Vlajko Senić ima reč. Izvinite, ministar Žarko Obradović.

Kolega Seniću, izvinite molim vas, želeo sam da reagujem na izlaganje kolege Halimija. Mislio sam da je danas dnevni red sednice Narodne skupštine Republike Srbije Predlog odluke Vlade, a ne razgovor na jugu Srbije.
Ne mogu da ne primetim da kolega Halimi vrlo nekorektno, tendenciozno tumači događaje iz naše prošlosti. To što za njega tzv. kosovski problem traje dve decenije, to je njegovo lično pravo poimanja istorije, ali porediti položaj kosovskih Srba i preševskih Albanaca na način na koji ste vi uradili stvarno je netačno i nije korektno.
Podsetio bih vas da je Vlada Republike Srbije i prethodna vlada Republike Srbije donosila posebne akte da bi se omogućilo registrovanje Albanaca s prostora Medveđe, Bujanovca i Preševa da učestvuju na lokalnim izborima, za razliku, primera radi, od kosovskih Srba, Crnogoraca i nealbanskog življa koji su posle 1999. godine proterani. Preko 250.000, po zvaničnim izveštajima EU, ne može do dana današnjeg, sa izuzetkom manje od jedan posto, da se vrati na svoja ognjišta.
Drugo, pomenuli ste stvari koje ne stoje. Ova Vlada, tu je kolega Milan Marković, i to koordinaciono telo koje on vodi, čine izuzetne napore da unapredi položaj svih stanovnika iz Preševa, Medveđe i Bujanovca, i to u različitim oblastima, pa i u obrazovanju.
Vi znate dobro da je prethodna vlada Republike Srbije 2002. godine stvorila normativne pretpostavke da se diplome koje su izdate u Prištini, a koje u svom sastavu imaju oznaku UNMIK, na osnovu Rezolucije 1244, budu priznate u Srbiji. Posle 2008. godine to nije bilo moguće zato što u sadržaju tih dokumenata nema oznake UNMIK.
Kolega Marković i ja smo razgovarali sa predstavnicima OEBS-a, ambasadorom koji vodi taj posao u Srbiji, sa još jednom grupom ambasadora koji su zainteresovani za to pitanje i mi smo ih uverili da, ukoliko ta dokumenta budu upodobljena svom sadržaju, nemamo nijedan valjan razlog da ih ne priznamo.
Ali, govorili smo i o onome što smo učinili, i otvaranju odeljenja pravnog i ekonomskog fakulteta u Medveđi, i o namerama da otvorimo odeljenje učiteljskog fakulteta u Bujanovcu, i o tome da se polaže na albanskom jeziku u Preševu ispit za dobijanje licenci i o brojnim drugim stvarima koje zajednički radimo u oblasti obrazovanja.
Molio bih vas, ako je moguće, prvo, da ne iznosite neistine, a drugo, da se zadržite u okviru teme koja je danas na dnevnom redu. Hvala.

Gospodin Riza Halimi. Replika. Izvolite.

Gospođo predsednice, nisam čuo nijedan razlog da nisam govorio o temi niti da sam izneo neistinu. Hteo bih te argumente da čujem. Inače, smatram da su proizvoljni.
Što se tiče Koordinacionog tela, zaboravili ste da sam potpisnik, zajedno sa gospodinom Markovićem. Po čemu spominjete samo gospodina Markovića, a ne i mene kao ravnopravnog potpisnika i nosioca aktivnosti kada je u pitanju Koordinaciono telo?
Dva puta gubim izbore i poziciju u opštini Preševo upravo na temi Koordinacionog tela i zbog niza problema koji se ne uspevaju rešavati obećanom brzinom i dinamikom i niza onih problema iz 2001. godine koji su programom i savezne i republičke vlade bili zacrtani da se rešavaju u okviru tri godine, a tek sada, nakon deset godina, daleko smo od najvećih delova tih objektiva i uopšte tih ciljeva u ostvarivanju.
Apsolutno nisam van teme. Čitavo vreme govorim o toj relaciji Albanaca i Srba, pitanje Kosova, kosovsko pitanje, a hteo sam naglasak da dam na rešavanju životnih problema. To očekuju ljudi.
Kažem vam, Srbi na Kosovu, bili su pozvani predstavnici Vlade, nažalost nisu bili, ali su došli lokalni rukovodioci nekoliko kosovskih opština sa većinskim srpskim stanovništvom. Da znate, nije baš ova priča koja se ovako za širi auditorijum daje. Ljudi su skloni da razgovaraju o ozbiljnim životnim problemima i to je ono što i njih tišti i za šta se oni zalažu.
Zato kažem da umesto neke visoke politike, u koju se ne mešam, neću ući uopšte u ove argumente diplomatske i istorijske, nije mi namera, niti sam stručnjak u toj oblasti, kao predstavnik naroda na terenu govorim o potrebi, i to nasušnoj, da se rešavaju životni problemi, jer od toga zavisi autoritet i ove vlade, i ove države i položaj koji će imati u međunarodnoj zajednici i kako će onda inicijative da prođu, i u Skupštini UN i u svim drugim međunarodnim organizacijama.
Apsolutno ne želim da izlazim van teme. Naprotiv, zameram što smo uopštili, previše ušli u teoretske teme razglabanja, koje su više za stručnjake iz tih oblasti, a apsolutno se ne bavimo problemima ljudi na terenu.
Po meni, ovo je osnovna zamerka. Želeo bih da smo celokupnu energiju u tom pravcu orijentisali.

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić.

Poštovani predsedničke, poštovani predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, dame i gospodo ministri i narodni poslanici, na našu inicijativu i uz podršku Generalne skupštine UN, Međunarodni sud pravde je dao savetodavno mišljenje da Deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u neskladu sa međunarodnim pravom.
Odluka suda je bila jedna od udarnih vesti u vodećim svetskim medijima. Opšti je politički utisak da je Međunarodni sud pravde u dobroj meri dao nedostajući legalitet odluke Kosova da proglasi nezavisnost od Srbije. Malo je bilo prostora za naše pravno tumačenje da sud nije odgovorio na suštinsko pitanje.
Nakon ovakvog ishoda pred najvišim pravnim telom UN, mi ne možemo i ne smemo zabiti glavu u pesak i ignorisati političku realnost. Ona je veoma nepovoljna za Srbiju. Ne možemo ići dalje napred bez sagledavanja dosadašnjih efekata i rezultata naše politike.
Naša spoljnopolitička inicijativa nije dala očekivane rezultate. Verovali smo da će presuda Međunarodnog suda pravde biti vetar u leđa naporima Srbije da se na polju međunarodnog prava ospori legalitet jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Verovali smo da su naši pravni argumenti takvi da mogu da promene političku realnost.
Izabrali smo sud, uvereni da će na polju prava pobediti pravo i da ćemo ojačani pravnim argumentima, overenim pred najvišom pravnom instancom UN, vratiti loptu na politički teren pred Generalnu skupštinu UN.
Izgubili smo pravnu bitku prošle nedelje. Vojna avantura je završena odavno porazom. Politika - Kosovo, pa tek onda EU - doživela je dvostruki poraz na izborima 2008. godine. Možda će neko reći da je ovakva konstatacija politički defetizam i moralna malodušnost na koju nemamo pravo. Čvrsto verujem da je to istina i da je suočavanje sa njom jedini lek od koga može da nam bude sutra bolje. Zato je važno što su predsednici vlada otvoreno rekli da je odluka suda teška i nepovoljna.
Gde smo danas i šta moramo činiti sutra? Dva su pitanja na koja odgovor mora dati Narodna skupština Republike Srbije. Da li smo u sličnim situacijama bili u prošlosti i kakve smo odluke donosili? Podsetiću sve, a mnogi su bili i učesnici toga, da smo u sukob sa NATO paktom ušli odbijajući plan u Rambujeu, koji je predviđao 10.000 vojnika NATO na Kosovu i nekoliko hiljada vojnika Srbije.
Rekli smo tada - neće strana čizma kročiti na srpsku zemlju. Ostvarili smo političko jedinstvo kod tog stava. Da li smo postigli zacrtan cilj? Šta je bio rezultat takve politike? Da li stotine hiljada Srba mogu da se pozovu na to tada ostvareno narodno jedinstvo i odluku Skupštine i vrate se na Kosovo? Ne mogu. Da li smo narodnim jedinstvom i demonstriranjem rešenosti da odbijemo kompromis izbegli bombardovanje? Nismo.
Da li smo skupštinskom deklaracijom sprečili dolazak 10.000 stranih vojnika na Kosovo? Nismo. Umesto 10.000, došlo je 40.000. Šta hoću da kažem? Ta i takva deklaracija nije uvažavala realnost i nije vodila računa o ljudima, o Kosovu, o ljudima na Kosovu i interesima Srbije, već isključivo o dnevnoj politici. Realnost je učinila Deklaraciju mrtvim slovom na papiru.
Šta smo postigli Rezolucijom iz 2007. godine? Sve je umrlo, živa je nažalost još samo vojna neutralnost. Šta da činimo danas da ne bi u neku sličnu situaciju došli sutra? Kako da donesemo odluku koja uvažava novu, a rekao bih pre staru političku realnost? Kako da Vlada sprovodi današnju odluku, a da ona bude osnov za pobedu, a ne novi poraz?
Odgovorna, mudra i realna politika je višestruko važnija od nacionalnog konsenzusa. Neophodno je da tražimo političko rešenje u UN, zajedno sa zemljama EU i SAD. Dakle, da današnja odluka bude osnov Vladi za kompromis, a ne za sukob, da pružimo ruku, a ne da okrenemo glavu, da demonstriramo odgovornost prema Srbiji i budućnosti naše dece.
Srbija nema snage za novo razdoblje sukoba sa najmoćnijim zemljama sveta. Ekonomija je krhka, na staklenim nogama. Narod grca u problemima, siromaštvo je prisutno svuda oko nas. Ljudi teško žive i sa neizvesnošću gledaju budućnost. Gledaju današnju Skupštinu, očekujući da im ulijemo optimizam i nadu, a ne pesimizam i strepnju.
Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministri, tom i takvom stanju u Srbiji pomoći nema ako ne nađemo rešenje u partnerstvu sa onima od kojih zavisi budućnost Srbije i naše dece. Biću krajnje otvoren i vrlo jasan. Ne vidim mogućnost da pred Generalnom skupštinom UN, koja je politički teren par ekselans, ostvarimo i odbranimo svoje interese bez podrške najmoćnijih zemalja sveta, dakle, bez podrške EU i Amerike.
Ako je, kako sami tvrdimo, politika pobedila na polju prava, jako teško se možemo nadati da politika izgubi na polju politike. Takvim tumačenjem ove današnje odluke pokazaćemo kritičan stepen nacionalne odgovornosti i patriotizma ili, kao što je rekao gospodin Dačić, ako opet krenemo pogrešnim putem, putem sukoba sa našim jedinim prirodnim partnerima, nećemo moći nikoga da optužimo za sopstvenu propast.
Mi po svaku cenu moramo omogućiti budućnost Srbiji i našoj deci i to mora da bude rezultat današnje odluke. Svi dobro znamo da je jedini održiv političko-ekonomski okvir koji garantuje razvoj, napredak i zapošljavanje Srbije ulazak u EU. To je naše tržište, izvor kapitala, jedina sigurna luka za naš brod. Taj zadatak da vodimo Srbiju u EU su nam pre svega dali građani Srbije na izborima 2008. godine.
Podsetiću vas sve, podsetiću i građane Srbije, da u najkritičnijem i najosetljivijem političkom trenutku u mesecima proglašenja nezavisnosti Kosova građani Srbije nisu imali dilemu, nisu poklekli i predali se. Nisu izabrali politiku sukoba sa EU i Amerikom. Glasali su za Evropu dva puta, prvi put za Borisa, drugi put Za evropsku Srbiju.
Glasali su Za evropsku Srbiju zato što su znali da je to jedina politika koja može da omogući normalan i uravnotežen razvoj ove zemlje. Mi smo imali dovoljno glasova da formiramo Vladu, ali zahvaljujući i političkoj i ljudskoj hrabrosti rukovodstva Socijalističke partije izabrali smo put koji je jedini mogući za ovu zemlju.
Nema ulaska u EU ako smo u sukobu sa EU i Amerikom, to je aksiom i to je mantra koja mora biti ideja vodilja svake naše političke odluke, i ove danas i svake naredne sutra, i tačka. Tu nema i ne sme niko da ima dilemu. Ova skupština predstavlja većinsku volju građana koji hoće Srbiju u EU.
Nakon današnje odluke Vlada mora da preduzme političku inicijativu koja će nam omogućiti da pred Generalnom skupštinom UN očuvamo i partnere i naše interese. Moguće je, ako interese budemo branili sa našim partnerima. Vlada je to uspešno činila do sada, ali sada će joj zadatak biti daleko teži.
Dakle, glasamo za današnju odluku sa čvrstim uverenjem da Vladi Srbije dajemo podršku, ohrabrenje i vetar u leđa da učini ono što je moguće, ponavljam, da očuvamo interese, a ne izgubimo partnere.
Poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, ako budemo imali dilemu šta da radimo u budućnosti, vratimo se uvek u februar i maj 2008. godine, poštujmo jasno i nedvosmisleno iskazanu volju građana da nas predsednik države i Vlada vode u EU. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Seniću.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Prosto ne znam kome da izrazim zahvalnost, posle 25 meseci insistiranja mi konačno pričamo o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije. Nisam ni paranoik, ali nisam ni dovoljno naivna da poverujem u činjenicu kako je slučajnost to što o pitanjima Kosova i Metohije raspravljamo istog dana kada se o našoj južnoj pokrajini raspravlja i u Briselu.
Isto tako, ne mogu, a da ne povučem paralelu između obe u svakom pogledu okasnele rasprave, sa poznatim i nažalost najčešće primenjivanim vidom kontracepcije u Srbiji koji se svodi na pilulu zvanu dan posle. Zašto ne pre dve godine? Zašto ne čak samo četiri dana od predviđene odluke Međunarodnog suda pravde, kako je traženo, 19. jula?
Zar je trebalo da sa ovako vođenom odbranom Kosova doživimo istorijski poraz države Srbije i njenog naroda, da bi se prijateljska vlast u Srbiji setila kako je neophodno raspravljati o Srbiji u Srbiji jasno, glasno, bez Tačijevih izaslanika, pod demagoškom floskulom da je sada neophodan širok konsenzus u cilju očuvanja nacionalnih i državnih interesa?
Vi zapravo hoćete da odgovornost za posledice katastrofalne politike ove vlasti podelite sa svima nama. Neće moći. I, naročito o novonacionalnoj saglasnosti neće govoriti ljudi koji su se iz marketinških razloga opredelili da po svaku cenu proture dogmat – EU nema alternativu.
Šta je to značilo? To je značilo da će, po nalogu zapadnih mentora, uz savetodavnu podršku domaćih marketinških agencija, koji tvrde da je narod sit Kosova i da hoće pare i bolji život, vi poturite slogan - EU nema alternativu, šta god to značilo.
Niko se nikada nije sudio da preispituje dogmat EU, jer bi automatski bio obeležen kao retrogradni luzer. Bez ičijeg odobrenja, iako po Ustavu, Skupština Srbije donosi odluke o važnim spoljnopolitičkim pitanjima, mučeni Boža Đelić je pravo sa tetkinog kanabeta, odhujao da potpiše SSP, koji nam je kao narodu i državi toliko pomogao, da ni do danas nismo svesni - uvod u viznu liberalizaciju, slobodna putovanja,* letovanja na svim željenim destinacijama.
Valjda zato dve trećine nas ne može ni u naučnoj fantastici da napusti Srbiju, opusti se i letuje. Narod jede hleb od sedam kora, a ministri se presunčali. Pogledajte samo ministra Šutanovca.
Stvarno ne znam odakle toliko čuđenje predstavnika naše vlasti, koji se ponašaju još naivnije od francuskih sobarica. Jednostrana primena SSP, prihvatanje Euleksa kao posledice Ahtisarijevog plana, sporazum o graničnoj saradnji, traženje mišljenja sa krajnje trapavo formulisanim pitanjem, umesto tužbi protiv država koje su primenile pravno nasilje, sve je to samo uvod u konačno negativno mišljenje MSP. Jednom će deca u Srbiji, u okviru istorije, što je čudno, učiti matematičku formulu, po kojoj SSP vodi u MSP.
Konačno, nešto što me intimno proganja i boli, od donošenja Rezolucije o KiM, koju je Narodna skupština Srbije usvojila 21. novembra 2005. godine, preko 30. septembra 2006. godine, kada je usvojen novi Ustav Srbije, odluke o vojnoj neutralnosti, 26. decembra 2007. godine, a posebno, nakon potvrđivanja odluke Vlade Srbije o poništavanju akta o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, 18. februara 2008. godine, verovala sam da će ova majica sa natpisom – Kosovo je Srbija – biti predmet naših prisećanja i da će otići u muzej.
Umesto toga, proganjali su nas da se Kosovo ne brani majicama, da ovo – podrži Srbiju, koje za nas nema alternativu jeste prosto demagogija. Ismejavali ste sve naše napore, uključujući i pokušaj da nacionalno jedinstvo pokažemo tako što ćemo sednice ove skupštine održavati baš na KiM. Mi smo išli, vi ste ovde imali preča posla.
Da stvar bude gora, na majici se stvorio i prostor da se dopiše i Vojvodina, i Raška i tri tačke. Bili ste neumorni u onome što ste eufemistički nazvali regionalizacijom, dok svaki normalan čovek zna da je to fragmentacija i razbijanje,* razbijanje jedinstvene države.
Stoga vas pitam – da li će onaj koji je prvi i najodgovorniji za vođenje ovako pogrešne politike podneti ostavku ili ne? Naravno da ne očekujem da Džozef Bajden ili drugi vaši vrli prijatelji podnesu ostavke. Pitanje je namenjeno svima vama, iz vrha, navodno, domaće vlasti, svima koji su nam obećali da ne brinemo, jer znaju šta rade, i to gotovo bolje od prljavog Harija.
Lepo je izgledalo ono gotovo evrovizijski pripremljeno natjecanje da o KiM treba da odluči pravedni sud. No, nije lepo što je epilog takav da se Srbija sada našla u gotovo gorem položaju nego posle NATO bombardovanja. MSP, za koji sada narod u Srbiji smatra da predstavlja skraćenicu za "malo sutra pravda", funkcionisao je u skladu sa rečenicom jednog čuvenog vođe koji je rekao – vaši zakoni protiv mojih topova. Nesreća je samo što se taj veliki lider i firer zvao Hitler.
Naši zakoni jesu bili protiv NATO bombi, protiv ubijanja civila sa bezdušnom racionalizacijom da je reč o "Milosrdnom anđelu" koji hoće da pomogne narodu da se reši zlog vođe. Odustalo se ne samo od tužbi protiv agresora, već i od samog pojma agresije. Možda uskoro probaju da nas ubede da bombardovanja nikada nije ni bilo, već smo sami sebe povredili.
Kao nekada davno, sada već zaboravljeni Srbin Martinović, koji je proglašen žrtvom sopstvene zavere protiv svog tela. Odustalo se i od tužbi protiv država koje su izvršile pravno nasilje, jer se ne smeju osporavati procesi evropskih integracija.
Pošto smo se tako lepo preintegrisali, ostalo je da još samo najljubaznije pitamo onog ko je izvršio nasilje – da li smo mi u pravu što se smatramo žrtvom nasilja? Dobili smo očekivani odgovor – niste, jer da ste uvereni kako ste u pravu, ne biste ni tražili mišljenje od nas. Prosto rečeno, kada čovek zna da je u pravu, da je učino sve što do njega stoji, on ne traži mišljenje, već uporno traži istinu, koristeći se svim legalnim sredstvima.
Preuzmite zato odgovornost za posledice svoje pogubne politike koja je Srbiju dovela na rub provalije i do teškog, gotovo nezapamćenog položaja u njenoj istoriji. Postanite svesni svoje moralne odgovornosti, ako ni zbog čega drugog, onda zato što ste ljudima kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo, a to je pravo na život, obećali da ih nikada nećete napustiti.
Napustili ste i nas i njih, onog dana kada ste pojurili u Brisel da potpišete, kako reče gospodin Senić – mantra zvana EU nema alternativu.