Narodni poslanik Nada Kolundžija.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, članovi Vlade, uvažena predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o jednoj temi koja je važna ne samo za ovu vladu, već je bila važna za vlade koje su prethodile i mislim da će ova tema nažalost ostati kao važna tema možda i za neke buduće generacije.
Ova tema je važna zbog toga što su decenije, pa čak i više od veka ovo bilo pitanje na koje očigledno Srbija kroz mnoge decenije nije nalazila adekvatan odgovor.
Ono sa čim se suočila ova vlada jeste bio užasno skučen prostor nakon svih neuspelih politika.
U tom skučenom prostoru mogli smo da biramo između fatalističkih odluka, kakve su ranije donošene, i da se opredelimo za Kosovo ili smrt, ili smo mogli da uvažimo interese građana Srbije koji su rekli – ne, mi hoćemo da ova vlada zastupa interese Srbije vezano za KiM, ali hoćemo takođe da zastupa interese građana kada je u pitanju njena evropska perspektiva.
Ovde se postavljalo pitanje legitimnosti politike koja je vođena u poslednje dve godine. Legitimnost te politike nedvosmisleno proizilazi iz Ustava RS, rezolucija koja je ova skupština donosila, kao i ekspozea Vlade u kome je nedvosmisleno utvrđeno da će Vlada nastaviti borbu za teritorijalni integritet i nastaviti borbu diplomatskim, pravnim i političkim sredstvima.
Kada je ova vlada birana, mi smo je birali između ostalog i zbog toga što su građani nas izabrali na platformi koja je rekla – nećemo odustati od borbe za KiM, ali isto tako nećemo odustati od naših evropskih integracija, jer to natpolovična većina građana Srbije prepoznaje kao sopstveni interes.
Kada je Vlada povlačila poteze pre svega je imala obavezujuće odredbe i naših rezolucija, i Ustav RS i onoga što je prilikom svog izbora ovde pred narodnim poslanicima položila kao program za koji će se zalagati. Tada se postavilo pitanje – koja sredstva možemo da biramo u toj borbi?
Nema nikakvog spora da sada zaista niko u ovoj skupštini, a verujem ni među građanima Srbije, apsolutno ne dovodi u pitanje opredeljenje za sredstva koja podrazumevaju međunarodno pravo, međunarodnu diplomatiju i politička sredstva. Dakle, niko više neće pomisliti, čini mi se i za ubuduće, da treba primeniti neka sredstva koja su bila primenjivana i koja su nažalost donela poražavajuće rezultate, ne samo po KiM, već i po građane Srbije.
Kada smo izabrali mirna i diplomatska sredstva, tada se postavilo pitanje – koje oruđe ćemo upotrebiti u konkretnom slučaju? Od svega što je moglo da se čuje i u ovoj današnjoj raspravi i u svim raspravama do sada, postojale su očigledno samo dve mogućnosti.
Jedna od njih jeste da tužimo neke zemlje koje su priznale jednostrano proglašeno nezavisnost KiM, a drugo sredstvo je bilo da se obratimo međunarodnim institucijama kako bi, tražeći zaštitu međunarodnog prava i međunarodnog pravnog poretka, našli prostor za nastavak sopstvene diplomatske i političke borbe.
Argumentacija koja se poteže kada je u pitanju tužba protiv nekih zemalja ima niz slabosti. Jedna od tih slabosti jeste da to Srbiju stavlja u konfrontirajući položaj sa zemljama u svom okruženju, u EU, zemljama sveta. Konfrontirajući položaj Srbiju je u nekim ranijim periodima doveo do katastrofalnih rezultata.
Posledice konfrontacije sa pojedinim zemljama, međunarodnim institucijama, sa zemljama sveta, Srbiju je doveo do tragičnih godina teške izolacije i na kraju krajeva do bombardovanja 1999. godine, i konačno do onoga što jeste jedino uporište svake naše politike, a to je Rezolucija 1244.
Istina je da i taj akt nije nedvosmislen. Istina je, kao što u ovom parlamentu neki tvrde da je 1999. godine tom rezolucijom Srbija izgubila Kosovo, da tako misle i neke zemlje u svetu. S druge strane, u pravu smo i mi koji smatramo da je to jedini međunarodno-pravni okvir koji nam daje mogućnost da se borimo za očuvanje teritorijalnog integriteta.
Ideja da se tuže druge zemlje u velikoj meri ugrozila bi i naš drugi strateški cilj. Bez obzira što ovde postoje oni koji smatraju da Srbija treba da se okrene nekim drugim zemljama, dalekim destinacijama, da traži savetnike na nekim drugim kontinentima, ne samo zato što građani Srbije veruju i misle da je EU prirodno okruženje za Srbiju i da ne samo da je to prirodno okruženje, već da je to interes i potreba građana Srbije, tužba bi nas dovela u ogroman rizik da ugrozimo tu težnju građana Srbije.
Dovela bi nas u rizik da Srbiju okrenemo od jedinog puta koji podrazumeva ne samo ekonomski interes i bolji život za građane, već pre svega transformaciju našeg društva, koja podrazumeva da ćemo iz jedne pravno neuređene zemlje, iz jednog vremena diktature, jednopartijskog sistema, urediti zemlju kao demokratsku, u kojoj će vladavina prava biti ono na čemu se temelje sve vrednosti društva, u zemlju u kojoj ćemo poštovati ljudska prava i tu se sada otvara posebno pitanje kada se radi o KiM. Pitanje ljudskih prava građana koji žive na KiM jeste pitanje kojim se ova vlada bavi i verujem da mora da intenzivira svoj rad.
Želim da kažem da kada se razmišlja o tome da li smo imali neki drugi potez, da li smo imali neku jaču argumentaciju, da li smo mogli da povučemo neki potez koji bi lošu poziciju iz koje smo ulazili u ovu borbu mogao da popravi, osim što nismo čuli ni od koga da postoji taj dobar potez, mi od svih onih sa kojima je ova vlada razgovarala nismo čuli da postoji bolji potez.
Zato mislim da je za nas od posebne važnosti da danas pokažemo nekoliko stvari. Dakle, da pokažemo da u ovoj skupštini postoji svest i odgovornost da borba za Kosovo nije laka i da ta borba neće trajati ni samo ovu godinu, možda ni samo sledeću godinu, da kada kažemo kontinuitet borbe, onda pre svega mislimo na Ustav i na to na šta nas obavezuje Ustav.
Dakle, mi možemo menjati taktike i sredstva u toj borbi, ali kada kažemo ono što je kontinuitet ove borbe, onda to znači da Srbija ne može da prestane da se bori za teritorijalni integritet i ne može da odustane od svojih legitimnih prava koja ima na Kosovu i Metohiji.
Pozivam sve narodne poslanike, bez obzira na kritiku koju imaju potrebu, nekad imaju možda i argumentaciju, da upute Vladi Republike Srbije, da pokažemo svest da znamo šta ova današnja sednica Skupštine znači, da znamo da Vlada Srbije, ukoliko ima nedvosmislenu podršku parlamenta, ima bolju poziciju u daljim naporima da očuva ustavni poredak. Ukoliko ima podršku većine, ne samo parlamentarne većine, već i opozicionih stranaka, da će tada njena argumentacija biti jača pred međunarodnim institucija.
Zato vas još jednom pozivam, ne postoji ništa u ovoj odluci što nije prihvatljivo, ova odluka obavezuje Vladu i obavezuje nas na poštovanje Ustava, ova odluka daje podršku Vladi da nastavi borbu za teritorijalni integritet pred međunarodnim institucijama i zaista molim sve narodne poslanike da se u danu za glasanje opredele za podršku ovoj odluci, jer će time jedino i istinski pokazati da im Kosovo i Metohija nije samo politička tema na kojoj žele da dobiju neki politički poen.

Po Poslovniku, Slobodan Samardžić.

Pošto je ovde bilo reči o stvarima o kojima sam govorio i bio sam pogrešno protumačen, tražim po članu 101. repliku.
Naime, ovo što je koleginica …

Ne, nemate pravo na repliku. Samo da vam kažem zbog čega. Zbog toga što nakon govornika koji je izrekao sadržaje koji se odnose na vas ili vaš tekst, onda možete. Međutim, gospođa Kolundžija, pratila sam pažljivo, nije ništa o tome rekla.

Govorila je o tužbi. Jedini sam ja govorio i pogrešno je protumačila moje reči.

Ne, nemate pravo na repliku.

Hvala lepo.
Reč ima prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić.

Dame i gospodo, poštovana gospođo predsednice parlamenta, dame i gospodo poslanici, predsedniče Republike, predsedniče Vlade, mislim da je tema o kojoj danas govorimo samo naizgled vezana za Kosovo. Tema o kojoj danas govorimo je svakako važna i vezana je uopšte za strategiju kuda i kamo kao zemlja mi idemo i mislim da je to suštinsko pitanje oko kojeg ponekad i danas ovde zatvaramo oči.
To što je ovo savetodavno mišljenje doneo Međunarodni sud pravde, s jedne strane, ne znači da je Međunarodni sud pravde uvek pravedan, ali s druge strane ne znači da to bilo ko može i sme relativizovati. Ovo je jedna drugačija politička realnost od one koju smo imali do prošle nedelje. Svako ko drugačije misli, mislim da ima duboko zatvorene oči pred problemom pred kojim se nalazimo.
Isto tako, ne mislim da će danas biti postignut konsenzus. To nikada nije bilo u istoriji Srbije, pa ne znam zašto bi bilo i danas. Uostalom, da je bilo konsenzusa u istoriji Srbije, možda danas ne bismo ni raspravljali o ovoj temi.
Želim ovde da kažem potpuno otvoreno, mišljenje Međunarodnog suda pravde je zasnovana na pogrešnoj interpretaciji Rezolucije 1244. U preambuli Rezolucije 1244, o kojoj se raspravljalo i u ovom domu 99. godine, stoji da se njom još jednom potvrđuje teritorijalni integritet tadašnje države SRJ. Kako onda ta rezolucija može biti osnov za proglašenje bilo čije i bilo koje nezavisnosti bilo kog dela tadašnje SRJ?
Rezolucija 1244, o kojoj se izjašnjavao parlament Srbije, za koju su glasali poslanici SPS-a i, čini mi se, tadašnje opozicije SPO-a, doneta je kao mirovni sporazum, praktično. Rezolucija 1244, odnosno kako se tada to zvalo, i Vojno-kumanovski sporazum i Ahtisarijev plan itd, to su bili uslovi pod kojima je prekinut rat.
Zar vi mislite da bi iko u Srbiji tada glasao za tu rezoluciju da je u njoj bila ostavljena mogućnost da posle 10 godina neko na osnovu nje proglasi nezavisnost? Znači, apsolutno je netačno da Rezolucija 1244 pruža bilo kakav osnov za proglašenje nezavisnosti Kosova.
Kad smo već kod mirovnih sporazuma, kako bi međunarodna zajednica reagovala kada bi Republika Srpska jednostrano proglasila nezavisnost, koju neko kasnije može da ocenjuje kako nije suprotna međunarodnom pravu? Ili, kako bi međunarodna zajednica reagovala kada bi sever Kosova sada proglasio nezavisnost od te tzv. nezavisne države Kosovo?
Ali, mi ovde govorimo u teoriji. Politička realnost je drugačija. Te stoga želim da podsetim sve narodne poslanike da smo mi ovde birani da vodimo ovaj narod, a ne da ga vodimo gledajući unazad ili nadole. Vreme Domanovićevih vođa je prošlo.
Stoga svako ko danas govori o novoj politici, slažem se, mada sam mislio da je nova politika došla posle 2000. godine, jer ste vi na osnovu te politike pobedili 2000. godine tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, ali očigledno da je trebalo 10 godina da se uspostavi neka međupolitika i da dođemo do neke nove politike.
Mislim da treba da budemo svesni političke realnosti, a to je da u međunarodnoj zajednici ne postoji samo pravda ili nepravda, da postoje, naravno, i dvostruki aršini. Razlika između Kine i Srbije, kada je reč o teritorijalnom integritetu, odnosi se, znate na šta – na milijardu stanovnika. Apsolutno smo i mi u pravu, kao i druge velike države na svetu, ali su, kako bi govorio Orvel, oni malo više u pravu zbog toga što postoje veoma jaki argumenti snage tih država.
Međunarodni sud pravde, kad je izricao mišljenje, nije išao snagom argumenata, nije poštovao snagu argumenata, verovatno je poštovao nešto drugo, argumente snage i činjenice je da je najveći broj država, između ostalog i one iz kojih dolaze te sudije, priznao nezavisnost Kosova.
Zar neko očekuje da će Međunarodni sud pravde ili bilo koji organ međunarodne zajednice do danas jednom svojom odlukom poništiti ono što je rađeno u proteklih 20-30 godina na prostoru Balkana? Mislim da je to utopistički. U ovoj državi više ne postoje čak ni socijalisti-utopisti. Prema tome, predlažem da se i drugi samoukinu.
U svakom slučaju, želim da kažem da mi treba da nastavimo našu borbu. Mi imamo svoje stavove. Smatramo da je time narušen naš teritorijalni integritet i suverenitet. Smatramo da smo u pravu. Treba ići pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, naravno, ali treba voditi računa da to ne bude i kraj naše politike prema Kosovu.
Treba dobro promisliti korake i treba dobro promisliti Predlog rezolucije, da ne dođemo u situaciju da time konačno sami sebi stavimo tačku na sve ovo o čemu govorimo danas.
Kada je reč o Međunarodnom sudu pravde, želim samo da podsetim, da je Međunarodni sud pravde sebe proglasio nenadležnim kada je Savezna Republika Jugoslavija tužila zemlje članice NATO-a koje su bombardovale Srbiju bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, da bi isti taj Međunarodni sud pravde nekoliko godina kasnije svoje obrazloženje koje je imao povodom prve odluke, da je nenadležan, a nenadležan je bio zbog toga što po njihovom tumačenju Srbija tada nije bila, odnosno Jugoslavija nije bila članica Ujedinjenih nacija, da je potpuno suprotno imao obrazloženje povodom tužbi Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv Srbije i oglasio se nadležnim, iako je reč o istom periodu, kada Srbija jeste ili nije bila članica Ujedinjenih nacija.
Takođe, da ne govorimo o Badenterovoj komisiji, da ne govorimo o Rambujeu, kada je jedan od razloga zašto nije bio prihvaćen bio predlog da se održi referendum na Kosovu. Ne verujem da bi bilo ko sad ovde ko vodi državne pregovore prihvatio da se održi referendum na Kosovu, naročito u to vreme devedesetih godina.
Kada je reč o tužbama protiv ovih država koje su priznale, moram vam takođe reći da je to naravno pravno ispravno i politički potpuno u redu, ali bih želeo da podsetim da se Međunarodni sud pravde, još jednom da podsetim, oglasio nenadležnim kada smo optužili države koje su nas bombardovale, a sa druge strane, kada je reč o tome, mi smo pred domaćim sudovima ovde presudili nekima koji su nas takođe bombardovali pre 2000. godine, pa kada je došlo do promene vlasti posle 2000. godine, sve te tužbe i presude je Vrhovni sud poništio ili je povučeno, ne znam više tačno. To je bilo vreme te nove politike o kojoj je gospodin Jovanović malopre govorio.
Prema tome, ne znam samo koja je kada stranka u kojem delu vlasti bila, pošto se najveći deo polemika ovde vodi između stranaka jedinstvenog DOS-a, koji je 2000. godine pobedio Socijalističku partiju Srbije na izborima. Očigledno je da niste pobedili sa istom politikom, osim što je politika bila protiv Miloševića. Samo ne znam po čemu je ta politika bila drugačija u odnosu na ovo pitanje Kosova i Metohije.
Mislim da je suštinsko pitanje da svi ovde bežimo od toga i mislim da je malo ko danas uopšte to pitanje spomenuo. Dame i gospodo, gospodo predsednici, predsednice Skupštine, narodni poslanici, ministri, poštovani građani, nema nama ove teme i neće je biti ako Srba više ne bude na Kosovu.
Te stoga, ako želite da mudro vodimo ovu državu, moramo dobro da razmislimo i odmerimo šta su nam potezi, ne na ovoj sednici, pa ne očekuje valjda neko da ozbiljno država na ovakvoj sednici sa ove govornice govori o tome šta zaista želi da radi.
Slovenci i Hrvati su 70-80 godina govorili o bratstvu i jedinstvu, a pravili svoje nezavisne države, a mi čak pretimo i govorimo o nečemu što nikad nećemo da uradimo. Zaista mislim da je krajnje vreme da političari u Srbiji sednu i da razgovaraju o tome kakvi su interesi ovde u pitanju.
Da li neko zaista misli da Evropska unija i nemačka država više voli Albance od Srba ili druge narode bivše Jugoslavije? Hajde da se zapitamo kakvi su interesi u pitanju i koji su interesi u pitanju? Zaista treba da se porazgovara suštinski šta se više hoće od ove države i gde je kraj pritiscima na ovu državu.
To nije pitanje koje ja treba da postavljam, to je pitanje koje treba da postavi i predsednik Republike, zato što je on izabran sa osnovnom koncepcijom otvaranja ove države prema svetu, ulaska u EU, a ta ista EU, Međunarodni sud pravde i UN itd. nas ne teraju na zbližavanje sa EU, jer u ovom trenutku najveće saveznice Srbije nisu EU ili neke države, nego dve stalne članice Saveta bezbednosti, bez čijeg glasanja Srbija ne može dalje da računa uopšte na ostanak ovog pitanja na dnevnom redu. Ili pet članica EU, kako će one dalje svoje stavove oko ovog imati?
Stoga mislim da je naš vrhovni interes u ovom trenutku da vidimo gde je naše mesto u podeli karata na evropskom kontinentu. Gde nam je mesto, odnosno šta je naša koncepcija i šta se od nas traži? Šta ćemo ako nam sledeći korak bude da je za članstvo u EU neophodno ipak da se nekako prizna Kosovo i Metohija?
Tu je gospodin Čanak, neka to ne oseti kao poziv na sličnu politiku, ali ustavno-pravno pozicije Kosova i Vojvodine su iste po Ustavu iz 1974. godine. Da li je to poruka, ako neko govori ovde, i zato molim poslanike da olako ne prebacuju krivicu sa jedne vlasti na drugu.
Sada će, na primer, Koštuničina stranka da kaže da je Boris Tadić kriv ili SPS zato što je danas došlo do savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Mogu da kažem da ste vi krivi iz prethodne Vlade što je u to vreme proglašena nezavisnost Kosova i Metohije 2008. godine.
Ovi iz te vlade i svi vi posle 2000. godine možete da kažete da je za to kriv Milošević, jer je izgubio rat, odnosno došlo je do Rezolucije 1244, Vojno-tehničkog sporazuma itd. Milošević može da kaže da je za to kriv Tito, jer u ovoj istoj sali ovde je donet Ustav iz 1974. godine, po kojem je Kosovo dobilo isti status praktično kao Srbija.
Isto kao što će neko reći da su krivi naši kraljevi zato što su stvorili Jugoslaviju umesto samostalnu Srbiju posle pobede u Prvom svetskom ratu. Naravno, možemo ići i do Kosovskog boja, koji se inače vodio između Srba i Turaka, jer Albanaca u tom periodu na Kosovu nije ni bilo.
Šta je suština? Dame i gospodo, 45, 68. i 81. godine nije bilo ni Slobodana Miloševića ni SPS-a, ali bilo je albanskog separatizma i ekstremizma. Ako neko misli da je taj separatizam i ekstremizam nastao kao reakcija na ponašanje srpske vlasti, ne poznaje istorijske činjenice. Albanska politika je oduvek bila stvaranje nezavisne države, odnosno tada republike Kosovo. Nije bilo nikakve razlike između različitih političkih opcija na Kosovu.
Ovde je samo reč o tome kako neko misli da zatvori knjigu koja se zove Balkan. Kako neko misli da zatvori knjigu koja se zove Balkan sa rešenjima koja otvaraju mogućnosti za nove sukobe. Nema trajnog mira ako nije pravedan. Ostavljanje nerešenog srpskog pitanja na Balkanu, srpskog pitanja u Republici Srpskoj, srpskog pitanja u Crnoj Gori, srpskog pitanja na Kosovu, srpskog pitanja u Krajini, srpskog pitanja u Hrvatskoj, srpskog pitanja, odnosno pitanja Bošnjaka u Raškoj oblasti, to su sve pitanja koja ostaju nerešena i nezatvorena.
Mi smo, dame i gospodo, što se tiče Kosova i Metohije, probali i vojno, i politički i pravno. Imali ste i Miloševića i vas posle Miloševića. Šta je rezultat? Zar to ne govori dovoljno o tome da ovo nije partijsko pitanje, ovo je državno pitanje koje je pitanje svih nas.
Zato danas apsolutno me ne interesuje da ostvarujemo bilo kakve političke poene, niti da bilo koga hvalim ili kudim, želim samo da svi zajedno shvatimo da je situacija veoma teška i da nam neće pomoći traženje krivaca u drugima ili prebacivanje krivice sa jednih na druge. To je problem koji postoji decenijama, ako ne i vekovima. Nije jedini problem koji Srbija ima.
Ako budemo zatvarali oči pred svim problemima koje Srbija ima, dočekaćemo ponovo neka savetodavna mišljenja Međunarodnog suda pravde. Problemi se moraju rešavati. Ponekad je to teško i nije lako.
Naravno, kad je neko ovde govorio o novoj politici, kompromisnom rešenju itd., ne znam koje je to kompromisno rešenje zaista koje bi bilo prihvatljivo. Mi treba da budemo svesni nove političke realnosti u kojoj se nalazimo, a ta politička realnost jeste takva da mi danas treba da branimo Kosovo, ali ne vodeći zemlju u izolaciju ili u samoizolaciju. Kako ćemo je drugačije braniti zatvarajući se sami u sebe. Isto kao što treba da znamo, da budemo svesni, sve nepravednosti poretka u kojem živimo.
To što je međunarodni poredak nepravedan, ne znači da mi treba da budemo van njega. Stoga mislim da je važno da postoji dijalog između političkih stranaka oko ovoga o čemu danas govorimo. Važno je ponekad i reagovati da međunarodna zajednica zna gde su naše crvene linije, ali i građani Srbije zaista treba više da znaju dokle, dokle više i šta je krajnji cilj.
Doći ćemo dotle da će poverenje građana u međunarodnu zajednicu biti još gore nego poverenje građana u domaće političare, koje je inače veoma loše. Mi smo izabrani ovde da vodimo ovu zemlju, a ne da se međusobno ubeđujemo ko je više loš.
Ovo pitanje prevazilazi pitanje vlasti i opozicije. Ovo prevazilazi pitanje da li je neko bio na vlasti pre 10, 20 ili ne znam koliko godina, ili pre godinu dana. Inače, kad sam izabran za predsednika Glavnog odbora SPS, to je bilo 2003. godine, jednu od prvih aktivnosti sam imao konsultacije kod tadašnjeg predsednika Vlade Zorana Živkovića, konsultacije oko odlaska naše delegacije na pregovore oko Kosova, mislim da je bilo u Beču. Pregovori traju, razgovori traju, ali moramo da znamo.
SAD i najveće zemlje Evrope održavaju nezavisnost Kosova. Albanci na Kosovu ne žele da razgovaraju ni o čemu drugom osim o tome. Onda da znamo šta je nama alternativa. Nemojmo pretiti nekome ako tu pretnju ne možemo i ne želimo da je ostvarimo.
Istorija je ponekad puna onih koji sebe pripisuju istorijskim događajima. Ovde je reč o budućnosti ovih ljudi koji treba da žive na Kosovu i Metohiji, njih 100-150 hiljada Srba i nealbanaca koji tamo žive. Šta će biti ako sutra počne njihov egzodus? Ako počne napad na njih? Kako ćemo mi reagovati? Šta ćemo raditi?
Kako ćemo? Neće nam pomoći, uz dužno poštovanje, obraćanje bilo kome drugome, osim upravo onim zemljama koje imaju najveće akcije u međunarodnoj zajednici.
Znam da je SPS za mnoge od vas partija koja je alibi za sve vaše greške, neuspehe, promašaje itd. Neka bude tako. Želim vam da budete bolji od nas po ovom pitanju. Samo da znate da nije lako.
U tome ćete imati i našu podršku. Našu podršku zato što pitanje Kosova nije pitanje Kosova. Ovo je pitanje Srbije i budućnosti Srbije. Ova tema danas, verujte mi, možda vam se čini da je pitanje mišljenja Međunarodnog suda pravde. Ovo je pitanje kuda mi želimo da idemo kao država, ko su nam saveznici, imamo li uopšte saveznika i šta je krajnji cilj svih nas.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.