Gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih da umesto vas reagujem na prethodno izlaganje i da zamolim ljude koji ne veruju u Boga da ne kritikuju nas koji u Boga verujemo. Mnogo je građana Srbije koji su ovih dana otišli u crkvu da bar pokušaju da ispune ono u šta su ih uveravali njihovi stari da je božija pravda najviša moguća pravda, da božiju pravdu treba zaslužiti i da se od Boga treba bojati.
Današnji dan je dan kada državnički odgovorni ljudi podnose ostavke da bi Srbija krenula dalje napred. Ako to ne shvatate vi koji ste na vlasti, shvata narod. Današnji dan nije za svađe među nama u Narodnoj skupštini. Današnji dan nije ni za amnestiranje, ni za napade. Voleo bih da predsednik Vlade zatraži hitnu sednicu na kojoj će potražiti mišljenje od Narodne skupštine da li je ispravno to što je on radio do sada, a ne da li je ispravno to što je uradio Međunarodni sud pravde.
Ubeđivali ste nas da je to naša poslednja odbrana, da bih od ministra Jeremića, dok je govorio ispred zgrade Suda u Hagu, čuo da ta odluka i nije mnogo bitna. Citiram: "Ova odluka nije mnogo bitna." Što smo je toliko dugo čekali? Što smo je tražili? Ako je negativna, nije bitna. Da je bila pozitivna, bila bi bitna.
Ovde čujem da smo tražili da se jednostrano proglašena nezavisnost proglasi kao akt suprotan međunarodnom pravu. Međunarodni sud pravde je rekao da to nije suprotstavljeno međunarodnom pravu.
Dobili smo šta smo tražili. Sada svi treba da ispaštamo zbog toga i sve će u Srbiji da se promeni osim Vlade, osim odgovornih ljudi. Svi se mi osećamo posramljeni, poniženi, pobeđeni, samo Vlada ide dalje. Samo nam Vlada predlaže odluku kojom ćemo da tumačimo mišljenje Međunarodnog suda pravde.
Samo Vlada predlaže odluku kojom ćemo da je podržimo u svemu što je do sada radila. Izvinite, ko mora neka podrži. Ko zavisi od ove vlade, neka podrži. Ko je potrošio narodske pare dok je ova vlada na vlasti, neka izdrži. Ko je sa njom učestvovao u marifetlucima, neka izdrži.
Pitate li građane Srbije – mogu li oni da izdrže? Gde ste najviše pogrešili? Kada ste mislili da je svet Srbija, pa je dovoljno na medijima da pričate kako smo povećali stopu zaposlenosti, kako smo izašli iz krize, kako smo sredili kriminal. Kako ste govorili i svetu – mi smo potpuno u pravu. Samo nije RTS medij koji se gleda u svetu, nego neki drugi mediji.
Danas se nalazimo tu gde jesmo. Kažete – pravni neuspeh za Srbiju. Ovo je neuspeh za Srbiju, a ne pravni neuspeh. Niko da kaže – jeste, ja sam kriv. Ja sam vas ubeđivao, dragi moji građani, godinu dana da ćemo da pobedimo.
Čuo sam predsednika Republike dva dana pred izricanje mišljenja da očekuje pozitivno mišljenje po nas. Bar da je rekao – nadam se. Pomislio sam da predsednik Republike zna šta očekuje, jer to su izjave kojima se ne igra. Dobili smo negativno mišljenje i odmah smo medijski potražili šta to ne valja u tom mišljenju.
Molim vas da mi omogućite da govorim bar jednom u ovoj skupštini. Kada ih puštate da ujedaju dok nisam tu, nemojte bar sada kada sam tu.
Ovo je, čini mi se, mnogo ozbiljnije od poraza nekih ideja. Ovo je poraz Srbije. Kada već učestvujem u tome i kada moram i ja da se pokrijem ušima, tražim i od vas da podnesete svoj deo odgovornosti, a ne da se ponašate kao da ova sednica tek treba da prođe. Vrlo dobro znate da nam treba bar 180, 190 glasova za nešto što šaljemo svetu.
Ne želim uopšte danas da raspravljamo o vašoj odgovornosti. Morao sam na početku, jer to je sednica za nas. Ne želim da pišemo u toj odluci ko je odgovoran, jer to je opet za nas, ali želim da ni ovom odlukom ponovo ne izazivamo ljude da donose odluke protiv nas. Nismo mi najjači na svetu, nismo ni najbolji, ni najpravedniji, ali nismo ni najkrivlji.
Ovde slušam predstavnike raznih vlada od 2000. godine, utrkujete se da dokažete koja je to vlada sudbonosno pogrešila. Sve su sudbonosno grešile, od 2001. godine, kada ste se sklonili s Kosova i Metohije, kada vas to nije interesovalo uopšte, kad vas Rezolucija nije interesovala.
Danas Međunarodni sud pravde kaže da nije pogažena ni Rezolucija, da nisu pogaženi ni ustavni okviri za Kosovo i Metohiju. Nemojte da se ponašamo kao da se to nije ni desilo. Hajde bar danas, ako možemo neku odluku da donesemo, koliko nas ovde ima – 250, a ko neće, neka izađe, da kažemo da će Srbija učiniti sve da se situacija do konačne odluke na Kosovu i Metohiji uopšte ne promeni, da ni u jednom selu, ni u jednoj kući više ne bude gore, da se ne promeni dominacija, posebno u četiri opštine na severu Kosova i Metohije.
Hajde da se ovde bar u nešto zakunemo i da se za nešto opredelimo, a ne da jedni druge napadamo i ogovaramo. Mogao bih sve vas ovde da napadam, mada imam odgovornost za ono što je stranka u kojoj sam bio učinila 2000. godine. Mi smo za to kažnjeni. Da znate, građani Srbije kažnjavaju one koji ne misle o Kosovu i Metohiji. Možda ih je strah, možda ne vidite, ali sledeće izbore izgubiće onaj koga je baš briga za Kosovo i Metohiju.
Dece za rat nemamo. Ratna ideja više nije u opticaju u Srbiji, izuzev, ponavljam, ako bi se bezbednosno stanje na Kosovu i Metohiju drastično promenilo, ukoliko bi neko napao Srbe, ukoliko bi neko napao severno Kosovo i Metohiju, kao čovek, a stranka o tome nije raspravljala, odobravam sva sredstva koja bi Vlada u toj odbrani iskoristila, a vi sada mislite jeste li spremni i to da branite ili niste.
Nemojte da se hvalite svađama sa celim svetom, jer ste te svađe napadali svojevremeno. Nemojte da se svađate sa velikima koji su priznali nezavisnost. Gledajte da sad utabamo puteve prema velikima koji nisu priznali nezavisnost.
Možda ćemo imati godinu ili dve teškog života u Srbiji zato što su velike sile priznale nezavisnost Kosova i Metohije, možda ćemo biti upućeni na sebe i na prijatelje u svetu. Otvarajte te puteve, nemojte da pričate o šatl diplomatiji, propala je, gospodine Jeremiću i gospodine Tadiću. Vi ste ukinuli značaj diplomatskih predstavnika. Vi ste putovali avionom da branite ideju.
Vi sad kažete da šaljete 55 pisama, 55 emisara, kao da nemamo ambasadore u tim državama. Ko nas predstavlja u tim ambasadama, ljudi koji su nešto doprineli ideji DOS-a? Neko je mogao da popije najviše, neko je umeo da napiše najgori članak protiv bivše vlasti, neko je ovakav, neko je onakav.
Gde su diplomate? Kako se zovu diplomate u srpskoj diplomatiji? Čak vidim da ovde sedi i sekretar Ministarstva. Valjda da se vidi značaj koji ima sekretar Ministarstva, a ima ogroman značaj i to sve diplomate znaju. Od njega i glava zavisi diplomatama.
Vi ste ubili srpsku diplomatiju, sveli ste je na dva čoveka, koja u Srbiji govore kako smo mi u pravu, kako ćemo mi sve da odbranimo, kako mi imamo veliku podršku. Dan za danom gledam kako se vraćate iz sveta i govorite – ta država još nije priznala. Neće ni da prizna.
Kada ste doneli jednu vest da ste preokrenuli mišljenje jedne države koja je priznala nezavisnost? Šta smo radili godinu i nešto dana, ubeđivali Španiju da ne prizna, Slovačku, Rumuniju? Naravno da neće da priznaju. Ne zavisi im sudbina od toga, ne zavisi im članstvo u EU od toga, ništa im od toga ne zavisi, vode svoju zemlju kako oni misle da treba da je vode.
Pričate o tome da će druge države da imaju problema. Baš me briga koji će pokret negde u svetu da proglasi nezavisnost. Što Srbi u Republici Srpskoj ne proglase nezavisnost? Jeste li ste ih učili tome da uzmu ovu odluku suda i da grupa građana proglasi nezavisnost, da vidimo šta će da se desi? Šta će ako na jugu Srbije dve opštine proglase nezavisnost? Šta će da bude ako ovaj turski islamski centar proglasi nezavisnost Raške oblasti? Što ne gledate u svoje dvorište, što vas interesuje tuđa avlija?
Šta će nama još loše da se desi? Šta će nama dobro da se desi? Hajde o tome da razgovaramo kao ljudi koji imaju i decu i unuke, i koji treba da se udaju, neki ovde nisu ni ženjeni, ni udati. Što tako ne razmišljate u Srbiji?
Ko će da glasa za, ko će da glasa protiv, kao da će to nešto da promeni, kao da nismo sve odluke donosili sa 200 glasova za. Zna se ko će da iskoči, neka iskoči, ali neke koji su bili na vlasti dok smo mi bili u opoziciji podsećam da smo glasali i za njihove rezolucije, iako ništa novo nisu donosile u odbrani Kosova.
Kada je Kosovo u pitanju, ovde nema vlasti i opozicije. Ali, ajde pokažite da nema vlasti opozicije, pokažite da ste i vi toliko odgovorni kao i mi. Ovo je propala ideja. Šta ćete više na vlasti, zbog novca, zbog fotelje, zbog čega? Kad ideja propadne vlast se sklanja, dolazi neka nova vlast sa nekom novom idejom, pita narod koja ideja sad treba da promeni, pa narod kaže – ta.
Vi ste miksovali ideje, vi ste napravili Vladu od stranke čiji je predsednik rekao "borićemo se oružjem za Kosovo i Metohiju", Vladu koja je rekla da neće oružjem posle da se bori.
Jeste li ste vi obmanuli nas posle kad ste formirali Vladu? Jeste. Niko od nas nije znao kako ćete da se borite za Kosovo i Metohiju. Danas je lako govoriti svim diplomatskim, sad počeše i politička sredstva. Da li je to možda rat? Rat je političko sredstvo.
Bilo je – pravna i diplomatska sredstva, danas su diplomatska i, kako rekoste. Razmišljate li vi o tome? Mislim da vi dobro razmišljate i da ste ovo napisali veoma mudro.
Prvo, dajemo vam amnestiju za sve što ste uradili, kart blanš. Podržavamo sve odluke, svih vlada, sve što su uradile do sada. Što se onda napadate?
I jedni i drugi ste podržani od strane Skupštine danas, kada budete glasali, ali podržavamo i unapred sve što ćete da uradite. Šta ćemo vam onda mi?
Oto fon Kelrajter je rekao – šta će između naroda i predsednika Skupština, šta će ta bespotrebna veza? Ne mislim tu na gospodina Tadića. On je pogrešio u prvim godina ovog svog mandata, kad je pomislio da može sve sam. Sad shvata da ne može. Nije mu kasno. Svako može da se opameti i da dođe sebi.
Šta će vama Narodna skupština koja ne zna šta ste to rešili da pišete po svetu? Šta će vam Narodna skupština koju niste upoznali sa sadržinom akta? Šta smo mi ovde, da vežemo oči i dam nam samo kažete koje dugme se pritiska, jer je Srbija u pitanju? Jeste u pitanju Srbija, ali i za vas i za nas, i svi treba da snose posledice, a ne samo oni koji nisu na vlasti.
Nekih ministara nema, verovatno otvaraju nova radna mesta. U kampanji ste, gospodo. I danas kada se radi o Kosovu i Metohiji, vi ste u kampanji, spremate se za izbore. Bar nam recite kada će biti ti izbori. Možda i mi možemo nešto da spremimo.
Da sedimo ovde sa vama, da sačekamo taj trenutak kada ćemo da glasamo i vrlo dobro znate da onaj ko misli na državu neće da glasa protiv nečega za šta se u medijima tvrdi da brani Kosovo i Metohiju, a da ne znamo za šta to glasamo, da ne znamo zbog čega glasamo, da ne znamo ko će tamo da nas zastupa, da ne znamo zašto nas nisu zastupali neki ljudi koji su vam izgleda na početku otvoreno rekli da to mišljenje ne treba tražiti u tom obliku, to nemojte da očekujete od nas.
Ponavljam, Srpska napredna stranka nije problem nijednoj vlasti koja brine o državi, o Kosovu i Metohiji posebno. Mi smo opoziciona stranka, tako se i ponašamo, ali nećete nas nigde čuti, niti videti, niti će neki agent moći da vam javi da ne želimo da vam pomognemo da ovu bitku sprovedete do kraja.
Samo mislim da ste vi nesposobni za tu bitku. Mislim da vas vrlo dobro poznaju, da su vaš psihološki profil snimili, da znaju kako daleko smeju da idu sa vama i da idu do poslednje granice.
Ne mogu da zamislim da vi hoćete da odbranite KiM, a da ljutite i Rusiju i Ameriku, da ljutite Nemačku. To ne mogu da zamislim. Ne znam na koga se onda oslanjate. Pola Vlade sprečava bilo kakav oblik saradnje sa Ruskom Federacijom. Jednog dana je cela Vlada bila u sukobu sa Amerikom. Jedan ministar koji troši najviše državnih para je u sukobu sa Nemačkom. Isterao je nemačke investitore iz Srbije.
Šta vi u stvari branite? Gole rovove. Iza vas nema naroda. Vi ste se ušančili i vi hoćete da odbranite svoje pozicije, trenutno stanje. To ne može da se trpi.
Vi ćutite na prigovor da više Albanaca izlazi na srpske izbore nego Srba na KiM. Vi svi ćutite, kao da je to tačno. Ćute ministri. Ćuti ministar za KiM, baš ga briga. Kako možete to da trpite? Da vam neko kaže da je na srpske izbore na KiM izašlo više Albanaca nego Srba i vi to da oćutite? Nije tačno? Ko to treba da kaže da nije tačno? Moja baba?
Dame i gospodo, Srbija mora da ide dalje napred i mi ćemo izaći isto posvađani kao što smo u ovu salu i ušli. Ova će rezolucija neke od nas da okupi najverovatnije, neke će da odvoji na stranu, neki će da tvrde da su bili u pravu, pa da sada ne treba ništa da se radi, neki nikad više neće doći u situaciju da se odlučuje da li su oni u pravu ili nisu, ali nikad ne zaboravite da Srbija sutra treba da ide napred, sa nama, naravno, na čelu. Samo sa nama i može da se ide napred.
Ne zaboravite da Srbija mora da ide napred, da se ne osvrće pozadi, da Srbija mora da brani svoje interese na KiM. Nemojte uopšte da se zaklinjete da nećemo da priznamo nezavisnost. Pa mi to ne smemo po Ustavu. Možemo da zaglavimo na dugogodišnje robije ako bismo priznali bez promene Ustava.
Nemojte uopšte da se zaklinjete da nećemo da vozimo na crveno svetlo, nama to ne dozvoljava zakon. Nemojte uopšte da se zaklinjete u ono što je već regulisano našim pozitivnim zakonodavstvom. Hajde, zakunite se da ćemo da se ujedinimo u onome što nam je zajednički cilj.
Voleo bih da nas je predsednik Vlade, odsutan verovatno zbog godina, pozvao na konsultacije pre ove sednice i da smo pokušali da sročimo jedan zajednički tekst. Ja bih voleo da iz ove sale ne izađemo razjedinjeni, da izađemo svesni toga da smo učinili nešto što smo mogli.
Podneli smo vam amandmane i iz toga sastavili tekst kako bi trebalo da izgleda ova odluka. Molimo vas da ih ozbiljno shvatite. Odluke Međunarodnog suda pravde, o njima se ovde ne daje mišljenje. O njima nećete dobiti mišljenje ni na Generalnoj skupštini UN, one se ne tumače.
Mi nismo taj saziv Narodne skupštine koji će da da mišljenje o odluci Međunarodnog suda pravde. To može da ostane u pravnim analima da pravni stručnjaci komentarišu mišljenje, ali mi kao Narodna skupština nemojte da se u to mešamo.
Nismo spremni da glasamo tek tako i da kažemo – sve ste bili u pravu i verovatno ćete sve biti u pravu, samo ćemo mi ostati bez KiM. U tom smislu su naši amandmani. Čak vam nismo dirali ni osnovni koncept, čak nismo koristili ni grube reči, čak nismo ni oštre reči.
I mi smo zabrinuti, i mi svesni toga da ne ide kako treba. Svesni smo toga da u ovoj situaciji mnogo toga više ne može ni da se uradi. Znaju to i građani Srbije. Samo ponavljam, 2000. godine kaznili su vlast koja se po njima nije dovoljno izborila za KiM, a ostavila im, iako je bila bombardovana i napadnuta kao nedemokratska, ostavila građanima Srbije Rezoluciju 1244.
Od tada do danas deset godina, demokratska vlast, saradnik celog svega, gubi Rezoluciju 1244, zato što je Međunarodni sud pravde rekao da ova odluka o proglašenju nezavisnosti nije suprotstavljena Rezoluciji 1244.
Razmislite dobro, koga je moliti, nije ga ljutiti, ali svako poniženje ima svoje granice.

Narodni poslanik Suzana Grubješić ima reč.

Poštovane kolege dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri i predsedniče, kao što je profesor Bataković rekao u uvodu, još od jeseni 2008. godine je Međunarodni sud pravde proučavao da li je Deklaracija kosovske skupštine o proglašenju nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom.
Epilog tog skoro dvogodišnjeg proučavanja mi smo čuli u četvrtak 22. jula. Deklaracija ne krši norme međunarodnog prava. Mi smo ovde u Narodnoj skupštini tu kosovsku deklaraciju poništili samo dan nakon što je ona doneta u kosovskoj skupštini i tako potvrdili odluku Vlade Republike Srbije kojom se poništavaju svi akti i radnje kojima Privremeni organi samouprave na Kosovu proglašavaju jednostranu nezavisnost.
Mišljenje Međunarodnog suda pravde je, bez obzira na sve jezičke i pravne akrobacije, nepovoljno za Srbiju. Izjašnjavanje na kraju jednoipočasovnog izlaganja to potvrđuje. Deset na prema četiri u korist stava da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Tačno je da Sud nije dao odgovor na suštinsko pitanje legalnosti prava na secesiju kosovskih Albanaca, ali to isto tako ne znači da mišljenje Suda nije važno. Ne sećam se da je iko to od zvaničnika Republike Srbije rekao i da to mišljenje neće imati posledica na međunarodni položaj Srbije.
S druge strane, to nije ni odluka, ni presuda, već mišljenje. Mišljenje suda ne obavezuje ni Generalnu skupštinu UN. Nigde nije rečeno da su Albanci bilo u pravu kada su doneli Deklaraciju o nezavisnosti, ali nije nam mišljenje Međunarodnog suda pravde otelo KiM ili nam oduzelo pravo da nastavimo sa političkom i diplomatskom borbom za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje. Sve je nas podsetilo na to da je međunarodno pravo promenjiva kategorija, da je izraz konsenzusa moćnih i da vrlo često biva poraženo od politike.
Sud nije zalazio u traženje odgovora na neka ključna pitanja koja su mnogi od nas učili na društvenim fakultetima, a to je šta je jače i šta je važnije, da li pravo naroda na samoopredeljenje ili pravo države na odbranu integriteta, ali ovako izrečeno mišljenje može da postane i opravdanje i ohrabrenje svima onima koji se u raznim delovima sveta bore za otcepljenje. Ma koliko se neki trudili da to predstave, Kosovo nije jedinstven slučaj, već samo presedan. Nema ničeg jedinstvenog u slučaju Kosova.
Pitanje koje se postavlja je šta dalje i šta nam je činiti? Da li smo mi u stanju da ovde u Narodnoj skupštini vodimo jednu odgovornu političku raspravu? Možemo li da izađemo iz svojih stranačkih rovova i pošteno odgovorimo na pitanje: koliko nas to uopšte interesuje KiM? Ne samo kao teritorija, nego koliko nas interesuju ljudi koji su, uprkos svemu, ostali da žive na KiM. Šta mi možemo da im ponudimo, osim raznih parola i raznovrsnih stranačkih stavova?
Prošlo je 11 godina otkad su NATO i UN stavile Kosovo i Metohiju pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo, niti da uspostave vladavinu prava. Na Kosovu i Metohiji živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element, koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost.
Slično je stanje i sa odnosom Srba na Kosovu i Metohiji prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da, osim zahteva za simboličkom suverenošću, mi moramo da otvorimo put i za traženje novih rešenja. Taj put treba da vodi do krajnjeg cilja, a to je postizanje istorijskog kompromisa i pomirenja između srpskog i albanskog naroda.
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ne obavezuje Generalnu skupštinu i stoga su napori da se u Generalnoj skupštini potraži mišljenje, odnosno potraži rešenje prihvatljivo za Srbiju, sasvim opravdani.
Mi naprosto nemamo prava i nismo dobili mandat od građana da odustanemo od traženja tog prihvatljivog rešenja. Svesni i svoje snage, i svog položaja i svog strateškog opredeljenja za evropske integracije, danas treba da izrazimo podršku i damo ovlašćenje Vladi da podnese rezoluciju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i da učini sve diplomatske i političke napore da ta rezolucija bude usvojena, da otvori put ka traženju kompromisa, jer kompromis je u politici pobeda, a ne poraz.
Šta bi to bio kompromis? Svako rešenje kojim Srbija ni eksplicitno ni implicitno ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije. Ali, da bismo stigli do tog rešenja potrebni su nam saveznici i to ne bilo koji, već najjači. Potrebna nam je i Evropska unija i potrebne su nam Sjedinjene Američke Države. Bez njihove podrške samo ćemo se udaljiti od željenog kompromisnog rešenja.
Kao što nemamo prava da dignemo ruke, odustanemo od diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju, isto tako nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa Evropskom unijom. Uz usaglašavanje sa Evropskom unijom mogli bismo da dođemo do rezultata u korist interesa kako Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, tako i države Srbije. To je u stvari politika zbog koje je moja stranka G17 plus i ušla u koaliciju Za evropsku Srbiju, i zbog nastavka te politike danas ćemo podržati ovu odluku.

Narodni poslanik Dragan Todorović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, moram da izrazim svoj protest zbog načina kako je predložena ova odluka, doduše ništa novo kada je u pitanju ova vladajuća većina.
U poslednje dve godine ovo je jednostavno njihov manir. Oni se ponašaju po principu uzmi ili ostavi – žele samo da zadovolje formu, ali ih ne interesuje suština, jer da ih je to interesovalo pribegli bi najjednostavnijim i najrazumnijem načinu da u Skupštini Republike Srbije pokušaju da dobiju opšte jedinstvo kada je u pitanju Kosovo i Metohija.
Da su krenuli i poslali ove predloge na vreme, da su poslaničke grupe imale prilike da se izjasne o ovom dokumentu, pretpostavljam da bi, uz neko razumno prihvatanje određenih dobronamernih sugestija, mnoge stvari bile bolje nego što danas jesu. To je tako kako jeste, naučili smo na to u ove protekle dve godine. Uostalom ,za vreme ove vladajuće većine parlament Skupštine Republike Srbije takoreći je ugušen. Ovde je na sceni brutalna diktatura i gaženje i zakona i Poslovnika.
Međutim, šta je tu je. Mi ćemo se osvrnuti na ovu odluku. Između ostalog, Srpska radikalna stranka je podnela nekoliko amandmana za koje mislimo da bi u velikoj meri popravilo tekst ove odluke.
Ono što prvo pada u oči kada pogledate ovu odluku, vidite da nema nigde poziva na Rezoluciju 1244. To nas ozbiljno zabrinjava i postavljamo sebi pitanje – šta nas to očekuje, imajući u vidu neke nagoveštaje da bi u saradnji sa Evropskom unijom trebalo da pišemo neku rezoluciju prema Ujedinjenim nacijama itd, šta nas to očekuje, jer u ovoj odluci, ponavljam, nema ni jedne jedine rečenice ili poziva na Rezoluciju 1244?
Mi smo, između ostalog, podneli amandman da se u stavu 5. preambule Predloga odluke reči "kao i odluke Vlade zasnuju na tim odlukama" brišu. Ovom odlukom Narodna skupština iznosi svoj stav o svojim odlukama i rezolucijama, a ne stav o odlukama Vlade. Osim toga, Vlada za svoje odluke nije tražila prethodnu saglasnost Narodne skupštine, te u preambuli ne može da sadrži poziv na odluku drugog organa.
Takođe smo podneli i amandman na tačku 4. Predloga odluke da se promeni i da glasi - "Narodna skupština smatra da je neophodno da se mirnim putem dođe do trajnog, održivog i praktičnog rešenja za Kosovo i Metohiju, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koji će omogućiti mir i stabilnost ovog regiona". Izbrisali smo ovaj deo gde se poziva na istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda . Nismo se mi ni svađali, niti na to treba da se pozivamo. Mi treba da radimo u skladu sa Ustavom, sa našim zakonom i Rezolucijom 1244.
Kao i amandman da se tačka broj 6. Predloga odluke briše. On je vezan za prethodni amandman koji će obrazložiti gospodin Zoran Krasić, jer ukoliko bi se prihvatio, onda bi član broj 6. bio potpuno besmislen. Sada da se vratimo tamo gde smo počeli ili tamo gde smo stigli. Nekako deset godina između 1990. i 2000. godine i 2000. i 2010. godine. Isti period, različiti načini funkcionisanja, različiti i rezultati.
Godine 2000. ona bivša država sačekala je Kosovo i Metohiju sa Rezolucijom 1244. Nažalost, mi tu bivšu državu više nemamo. Sećate se Beogradskog sporazuma, pa državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa onda prihvatanje referenduma koji je unapred bio osuđen na neuspeh, odnosno na mogućnost da će Crna Gora da izađe iz te državne zajednice.
Pa danas smo dočekali posle deset godina kako ste vi ili kako još uvek volite da kažete, demokratske vlasti, dočekali smo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu, koje ne direktno, ali na osnovu onog što je rečeno, prihvata praktično nezavisnost Kosova i Metohije i to će za nas biti veliki problem.
Ali, kako ste i mogli da očekujete da će biti drugačije? Jeste li ste vi, koje je Amerika i EU dovela na vlast 2000. godine, mislili da ćete voditi politiku? Prevarili ste se. Vi ste marionete. Vi ste dovedeni da prihvatate naloge i tako se i ponašate. Tu nema nikakve dileme.
Evo, Boris Tadić, pretpostavljam, u svom izlaganju da će reći predstavnicima Skupštine Republike Srbije šta mu je to Džozef Bajden rekao u razgovoru. Da li je tačno da mu je rekao da će Srbija biti u velikoj nevolji ukoliko bude preduzela bilo šta kad je u pitanju mišljenje Međunarodnog suda? Ketrin Ešton, takođe, u istom tonu. Stiven Vordsvort, ambasador Engleske u Srbiji, bio je vrlo precizan, rekao je da Kosovo i EU više nisu na dva koloseka. Šta očekivati od tih vaših prijatelja na koje ste se pozivali.
Šta očekivati uopšte od Skupštine kojoj je 2008. godine predat predlog rezolucije koji je potpisalo 108 poslanika, a rezolucija se odnosila na već pretpostavljenu mogućnost da se prihvati Misija Euleks. Ona do dana današnjeg nije zakazana. Ako to nije brutalno kršenje Poslovnika, šta je onda? Zbog čega? Zato što ste vi hteli da Skupština ne donese takvu rezoluciju kako bi prihvatili Euleks.
Sada se hvatate za glavu jer Euleks je misija koja je formirana na osnovu plana Martija Ahtisarija, misija koja je trebalo, i koja to radi, da formira institucije te nove države Kosova i Metohije.
Šta vam je sporazum u šest tačaka sa Euleksom? Kako se ostvaruje? Onako kako Euleks misli da treba da ga ostvari, tako da svakoga dana smanjuje ingerencije Srbije, da KiM što dalje drži od Srbije. Tu nema nikakve dileme.
Šta je to uradila tzv. statusno neutralna misija, za koju ste tvrdili da će pomoći da se poboljša kvalitet života na KiM? Kako ste mogli da očekujete da će na bilo koji način neko poštovati Srbiju kada je vi ne poštujete?
Da li mislite da je vraćanje ambasadora u države koje su priznale KiM bio čin koji je trebalo da pokaže snagu Srbije ili poštovanje Srbije prema sebi, prema svojoj teritoriji? Ne, vi ste tim činom jasno stavili do znanja da ćete prihvatiti takoreći sve, ali ne odmah. Vama je bitno da se operete pred našim domaćim javnim mnjenjem i da KiM polako, svakoga dana malo po malo odlazi iz Srbije.
Promovisali ste svoju politiku na diplomatskom planu za Kosovo i Metohiju i sve karte ste bacili na Rezoluciju UN kojom je zatraženo mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu da li je priznavanje KiM u skladu sa međunarodnim pravom.
Srpska radikalna stranka vas je upozoravala da je to izuzetno rizičan potez, da može da se obije o glavu, zato što u međunarodnom pravu postoje uslovi, odnosno mogućnosti kada delovi određene teritorije mogu da proglase tu nezavisnost. Vama to nije bilo dovoljno. Insistirali ste na tome, verujući da će vam put koji nema alternativu, put u EU, omogućiti da postignete eventualno neke uspehe na domaćem planu i da će građani Srbije lakše progutati odlaženje KiM.
Kažete da je svega 69 država priznalo KiM. Sada najavljujete oko 57. Ne treba ni svih 57, ministre. Vi znate, 192 države u UN, 87 je većina i kakvu vi to onda rezoluciju možete da očekujete da će doneti UN koja bi bila korisna za Srbiju.
Imali ste prvo dva stuba, jedan koji nije imao alternativu, Amerika, pa onda četiri stuba – Amerika, EU, Rusija i Kina. Od ova dva stuba, odnosno od Rusije i Kine, ni jednog jedinog momenta niste zatražili stvarno pomoć kada vam je trebala i kada je mogla da bude značajna.
Jedan od tih trenutaka je bio donošenje odluke o prihvatanju Misije Euleks, jer vi ste prihvatili da se o tome ne raspravlja u Savetu bezbednosti zato što ste bili sigurni da će na vaš poziv i Rusija i Kina staviti veto na tu odluku i te misije ne bi bilo danas. Zato ste vi to izbegli, zato imamo Misiju Euleks i zato je KiM dalje nego što je bilo ranije.
Podsećam vas da sve što se dešava nije ni najmanje slučajno, ima svoj sled. Godine 2009. smo doneli Statut Vojvodine i time udarili kamen temeljac buduće federalne jedinice u Srbiji. Uostalom, Andreas Cobel vam je to precizno rekao – Srbija 912. godine nije ušla u ovim granicama u kojima je danas, tako da o tome moramo da vodimo računa.
Da li verujete da će nas EU i Amerika ostaviti na miru? Da li mislite da Ameriku interesuje da li je Kosovo jedinstven slučaj ili ne? Uopšte ih ne interesuje. Njima svuda takve situacije služe samo za pritisak, čak i da te koji imaju takav problem natera da prihvate sadašnju situaciju, verujući da je to samo iznimni slučaj koji se odnosi na Kosovo i Metohiju.
Vidite li šta se polako dešava u Raškoj? Valjda ste za ovih 20 godina mogli da uočite na neki način kako to polako kreće i kako se završava, jasno stavljanje do znanja da Srbija nema šta da očekuje. Srbija jednostavno može samo da očekuje dalje pritiske Amerike i EU radi ustupaka koje su oni zacrtali i od kojih neće odustati.
Problem je što izbegavamo da radimo ono što je u našem nacionalnom interesu. Šta je to u našem državnom i nacionalnom interesu, ipak bi trebalo da odredi Skupština Republike Srbije, ali vi to nećete jednostavno. Hoćete po svaku cenu da nametnete vaše viđenje vođenja politike i evo vidite za ovih 10 godina dokle smo stigli.
Predsednik Republike je pre nekoliko dana rekao da Srbiju ne interesuje ulazak u EU posle 2020. godine. To je već ozbiljna sumnja da Srbija za sledećih 10 godina može da uđe u EU i to mnogi najavljuju kao tačno, tu nema nikakve dileme. Neki čak prolongiraju to i na mnogo duži period. Postavlja se pitanje da li će uopšte EU biti do tog vremena. Postavlja se i pitanje da li će biti i Srbije i da li će Srbija biti Beogradski pašaluk.
Ono što SRS misli da treba uraditi u ovom trenutku je nešto do čega i vi polako dolazite, a to je saradnja sa Rusijom, Kinom, Indijom i drugim državama koje su u poziciji da ne moraju da podležu pritisku SAD.
Imali ste prilike da pre desetak dana ovde vidite kinesku delegaciju i da vidite rezultate te posete, i da je to nama, objektivno govoreći, jedan od najboljih izlaza – jačanje saradnje sa Rusijom i Kinom. To je jedan od puteva koji Srbiji garantuje mogućnost da smanji pritiske koje sve vreme trpi. To što želite u EU, to je jedna stvar, ali vodeće države EU ne žele Srbiju, ili ne ovakvu Srbiju u EU. Možda će, kada je budu sveli na Beogradski pašaluk, pristati da i Srbija uđe u EU, ali ovakvu Srbiju EU ne želi.
Ono što takođe mislimo da treba ubrzano raditi, to je da se ispitaju sve mogućnosti saradnje i pristupanja organizaciji ODKP, jer to je organizacija koja je priznata u UN, garantuje kolektivnu bezbednost.
Mislim da Srbija u ovoj situaciji nema boljeg izlaza nego da kroz neke procese polako, u skladu sa svojim interesima, sagleda mogućnosti i da pristupi ovoj organizaciji. Svesni smo činjenice da na KiM imamo američku bazu "Bondstil", koja služi da bi Srbiju držala u pokornosti.
Ono što nam takođe stoji na raspolaganju, to je da trezveno razmislimo i ako shvatimo, a mislim da je vrlo blizu trenutak kada će se to desiti, da Amerikanci definitivno hoće da nam otmu KiM, da razmislimo o stanju i situaciji u kojoj se Srbija nalazi ili deo Srbije.
Mislim da treba proglasiti okupaciju dela teritorije Srbije od strane NATO-a, jer NATO je okupirao Srbiju 1999. godine. Nisu ušle UN, ušao je NATO i on tamo funkcioniše. Funkcioniše tako što nam otima KiM, a u situaciji kada je neka država pod okupacijom nikakvi akti međunarodno ne mogu biti priznati i kad-tad moraće da se vrati u prvobitno stanje.
Ono što nam takođe jedino ostaje, da sledeća rezolucija koju imate nameru da uputite Generalnoj skupštini UN, to je da se traži poštovanje Rezolucije 1244, i to taksativno, sve ono za šta su se obavezale UN. Ako smo mi ispunili sve, zbog čega oni ne ispunjavaju svoje obaveze? Zašto sve da važi za nas, a za njih da ne važi ništa?
I napokon da se na KiM stvarno pošalju mirovne snage i pri tom, ono što je neizbežno, moramo da tražimo da misija Euleks ode sa KiM, jer je svojim dosadašnjim delovanjem pokazala da deluje protiv interesa Srbije, da deluje protiv interesa građana Srbije, građana na KiM i ako budemo preduzeli deo ovih koraka (Predsednik: Vreme, gospodine Todoroviću.) postoji šansa da poboljšamo naš položaj.
Uzmite vreme između 1990. i 2000. godine, šta smo sačekali 2000, i uzmite šta smo sačekali 2010. godine, mislim da zaključak uopšte nije težak.

Gospodine ministre, imate reč
Ministar Vuk Jeremić ima reč.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Želim da odgovorim na nekoliko pitanja koja su mi postavili gospodin Nikolić i gospodin Todorović.
Ne možete u rezoluciji Generalne skupštine tražiti ispunjavanje Rezolucije Saveta bezbednosti. Po proceduri i po Povelji UN, rezolucije koje se diskutuju u Savetu bezbednosti ne mogu biti diskutovane u Generalnoj skupštini i obrnuto. Tu postoji tzv. kineski zid u pravnom smislu između rezolucija o kojima se može diskutovati u jednom i u drugom telu ove organizacije.
Kada je reč o sadržaju rezolucije koja će biti podnesena, jako teško je diskutovati to ovde na otvorenom, pred kamerama, jer to je pitanje diplomatske strategije koja se ne otkriva jer postoje neke druge strane, zainteresovane strane u ovom procesu, koje imaju neku svoju strategiju vezanu za Generalnu skupštinu i ukoliko bi na ovakav način diskutovali sam sadržaj rezolucije, sam tekst rezolucije, mislim da bi sebi učinili veliku medveđu uslugu, naprosto poslavši signal nekim stranama koje u ovoj prilici nisu prijateljske i koje bi otkrile naprosto taj put.
Ono što je najvažnije je da bude jasno šta želimo da postignemo ovom rezolucijom. Ovom rezolucijom želimo da postignemo da dođe do kompromisnog rešenja za budući status Kosova kroz nove pregovore.
Ali, isto tako ono što je važno je da ova rezolucija praktično posluži kao štit protiv novih priznanja Kosova i Metohije nakon ovakvog stava. Kosovo je priznalo 69 država na svetu, od toga, rekao sam, samo petnaestak nakon što je proces započet pred Međunarodnim sudom pravde.
Mogu da kažem da činjenica da se proces vodio pred Međunarodnim sudom pravde je bio svojevrstan štit, ne u potpunosti nepropusan štit, ali prilično dobar štit za nova priznanja KiM.
Nama je potreban novi štit. Nama je potreban novi dokument koji će, kada bude usvojen, pomoći u našoj argumentaciji prema trećim zemljama da ne priznaju Kosovo dok se ne postigne pregovorima međusobno prihvatljivo rešenje i zbog toga je usvajanje ove rezolucije vrlo važno za Srbiju.
Slažem se da će biti jako teško usvojiti većinu. Zbog toga je mnogo važno da se na što višem nivou, sa što više zemalja ozbiljno priča i da im se ovog trenutna ozbiljno uputi apel da ne menjaju svoj stav o Kosovu.
Gospodin Nikolić je pitao – zbog čega to ne rade ambasadori? Gospodine Nikoliću, mi smo jedna mala zemlja i ambasadori malih zemalja vrlo retko mogu da dođu da budu primljeni na visokom nivou na kome se donose političke odluke u stranim zemljama.
Kada je neka zemlja pod pritiskom da prizna Kosovo, to radi i ministar spoljnih poslova neke velike i uticajne zemlje direktno predsedniku republike ili ministru spoljnih poslova te zemlje. Vi ne možete na ambasadorskom nivou, odnosno na nekom relativno niskom nivou u ministarstvu spoljnih poslova te zemlje da ga ubedite da on ne popusti pod pritiscima da prizna Kosovo.
Zbog toga su sada izuzetno važni izaslanici. Zbog toga je važno da oni budu primljeni na što je moguće višem nivou, a to će se desiti zbog toga što ide direktna poruka predsednika naše države predsedniku te druge države i oni će zaista biti primljeni na visokom nivou.
Ta poruka je vrlo jasna. Mi se obraćamo, kao zemlja, nekoj drugoj državi, tražeći od njih da pod ovakvim okolnostima ne priznaju Kosovo i da podrže početak pregovora kroz koje bi se postiglo kompromisno rešenje. To je ono što Srbija traži. Tražimo, drugim rečima, drugim zemljama da ne priznamo Kosovo. Što je viši nivo izaslanika, to će na višem nivou da bude primljen.
Mislim da je ovde danas zaista važno, to sam već rekao, da pokažemo, možda ne u debati, ali da pokažemo na kraju jednu ozbiljnost i državno jedinstvo po ovom pitanju. Mislim da bi bio izuzetan gest ukoliko bi mogli da računamo i na podršku opozicije.
Mislim da tu SNS igra izuzetno važnu ulogu, kao najveća opoziciona stranka, i vi, gospodine Nikoliću, bili biste izvanredan izaslanik. Vi ste neko ko ima visok položaj u ovoj državi, i kao šef najveće opozicione stranke, ukoliko biste vi odneli pismo nekoj državi sa molbom da ne priznaju Kosovo i ukoliko bi se aktivno uključili u pokušaje da sprečimo priznanje Kosova, to bi ovome dalo jednu ozbiljnu težinu.
Ali, tu ne mislim samo na predsednika najveće opozicione stranke, tu mislim zaista na predstavnike svih stranaka. Molim vas da razmislite o tome.
Kada bi predsednici svih stranaka u Srbiji, uključujući i opozicione stranke, prihvatili da pomognu Vladi u ovom trenutku, kada bi prihvatili da pokažemo zajedništvo, da odnesemo zajedničku poruku tim državama, da tražimo da ne priznaju Kosovo, da tražimo da nas podrže u Generalnoj skupštini, da tražimo da podrže kompromisno rešenje, tada bismo zaista poslali svetu jednu ozbiljnu poruku da smo jedinstveni kao država.
Na stranu sve političke razlike, ali poruka je jasna i izuzetno bismo vam bili zahvalni ukoliko biste nam u ovom trenutku u tom smislu pomogli. Hvala.

Replika, gospodin Dragan Todorović.

Gospodine ministre, ako sve znate kao što znate odnos u Skupštini Srbije, onda mene uopšte ne čudi ova situacija u koju smo mi došli kada je u pitanju mišljenje Međunarodnog suda u Hagu.
Ono što je problematično, gospodine ministre, vi tražite da to što radite, radite u tajnosti, jer navodno, javnost bi bila ta koja bi vam smetala da postignete uspehe koje inače do sada niste postigli.
Recite mi, gospodine ministre, u protekle dve godine kada ste vi s bilo kime razgovarali o politici koju vodite? Vodili ste je tajno i došli ste ovde gde ste došli. Sada kada mi tražimo da taj položaj koliko-toliko se popravi, vi opet tražite da vodite tajno.
S kime? Sa EU, koja traži od vas da piše zajedničku rezoluciju. Zbog čega? Hoće li u toj rezoluciji EU rezolutno stati iza stava da je KiM deo Srbije? Hoće li ministre? Nije nikakav problem, a što onda to ne bi javno rekli? Evo, mi javno pozivamo EU da se izjasni po pitanju KiM i javno tražimo da se prekinu svi procesi prema EU dok se ne izjasni po pitanju KiM.
Ne razumem vas. Apsolutno vas ne razumem. Vi kažete da ste zaustavili priznavanje KiM i svega 69 država priznalo. Pa sada treba samo 30-ak još da prizna i oni imaju većinu, i vi ćete sa 52 izaslanika da to sprečite, jer ste 52 najavljivali pre neki dan, a danas kažete 57. Znači, dodatnih pet država najavilo je, možda, mogućnost da bi priznalo možda nezavisnost KiM.
Gospodine ministre, vi i vaša vlada nemate više kart blanš od Skupštine da vodite bilo kakvu tajnu politiku i bilo kakve tajne pregovore. Hoćemo u Skupštini Srbije da predstavnici parlamentarnih stranaka kažu ono što misle šta Srbija treba da radi u narednom periodu. Ako vama pustimo, od Srbije neće biti ništa.