Nema više niko prava na repliku. Razjasnili ste se. Gospodin Ivica Dačić ima reč.

Takođe sam se javio za repliku gospodinu Čanku. Podstakao sam ga u svom govoru, podsetio ga da u ovako nepravnom tumačenju Međunarodnog suda pravda, po kome Kosovo ima pravo na nezavisnost, Vojvodina je imala istovetan ustavno-pravni položaj u nekadašnjoj SFRJ.
Nisam očekivao da će me onda spominjati, dao sam mu podsticaj da razvije tu svoju tezu, pošto je to do sada dosta često radio u svojoj političkoj biografiji, ali pošto je spomenuo da sam, zajedno sa gospodinom Nikolićem, u toj vlasti bio i ja, vlasti koja je izgubila Kosovo, želim da kažem da nikada nisam bio u državnoj vlasti, do vašeg dolaska. Prvi put sam postao ministar u prelaznoj Vladi DOS, SPO i SPS.
Na obeležavanju dvadesetogodišnjice SPS sam vam se zahvalio što ste nas srušili s vlasti, jer ste nam ukazali na to da treba da budemo bolji. Evo i mi sada vama pomažemo malo da vam ukažemo da treba da budete bolji.
U svakom slučaju, molim predstavnike DOS da na desetogodišnjicu njihovog postojanja prestanu više da se ovako obraćaju jedni drugima. Vi ste svi zajedno nas pobedili 2000. godine, obećavajući ovom narodu da ćete voditi neku novu politiku, o čemu je govorio i gospodin Jovanović.
On danas 2010. godine kaže da će sad da traži novu politiku. Koliko to decenija treba da dođe do te nove politike? Zamolio sam vas, još jednom vas molim, ako ćete alibi u svakoj rečenici tražiti u prethodnoj vlasti, podsetiću da je prošlo 10 godina.
Imali ste Koštunicu pre toga, pre Koštunice je bila Vlada Zorana Živkovića čini mi se, bila je Vlada Zorana Đinđića itd. Mislim da tema o kojoj danas raspravljamo je daleko iznad ovih dnevno-političkih uboda koje imamo jedni prema drugima. Ukoliko mislimo da na ovakav način dobijemo neke političke poene, ne mislim da to građani Srbije sa odobravanjem gledaju u ovom televizijskom prenosu.
Mislim da bolest od koje boluje ovo društvo i ova država nisu nastali juče, ni od prethodne Vlade, ni od Miloševićeve Vlade, ni od Vlade u vreme Tita, a takođe, kao i gospodin Čanak, želim da kažem da verovatno u ovoj sali postoje i neki odgovorniji, koji su možda u ovoj istoj sali glasali za taj Ustav iz 1974. godine. Ako se tako budemo vraćali u prošlost, to nije suština ovoga o čemu smo danas ovde govorili.
Stoga molim sve političke stranke da sada ne podbadamo jedni druge na tu temu. Verovatno bih mogao mnogo toga da govorim što bi izazivalo polemike, ali šta ćemo mi sutra da radimo? Šta će ti građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, koji sada gledaju ovaj televizijski prenos, šta će oni da zaključe iz ovoga što mi ovde govorimo? Šta je naša poruka njima? Kako ćemo mi njima sutra pomoći i možemo li uopšte da im pomognemo?
Imamo sada novih problema. Tu je gospodin Ugljanin. Da li imamo problema? Nemojte da se smejete, otvorite malo oči, jer živite u zemlji u kojoj postoji problem koji narasta u Raškoj oblasti ili Sandžaku, kako god hoćete. Ako mi mislimo da smo rešili problem tako što nećemo više da zovemo Sandžak nego Raška oblast, to su dečije igre. Sada treba da neko dolazi iz Turske da rešava nama ovde probleme. Valjda mi treba da rešavamo probleme pre nego što dođe do pušaka.
Evo, Riza Halimi je ovde. O čemu mi govorimo sa Rizom Halimijem? Govorimo 20 godina o tome. On dobro zna da Albanci na Kosovu i Metohiji nisu nikad ni pomišljali o suštinskoj autonomiji. Oni danas govore – menjaćemo sever Kosova za Preševo, Bujanovac, Medveđu itd. Sad vi samo pričate – hoće; neće nikad, ali to su problemi koje imamo u našoj sadašnjosti, a mi ćemo sad ovde da raspravljamo ko je za šta kriv.
Što se mene tiče, oni koji su krivi odavno više nisu, ne samo na političkoj sceni, neki od njih više nisu ni među živima, a Srbija treba da živi i posle nas i posle ove vlasti. Stoga molim gospodina Čanka da kada ovde govori, tačno je da sam bio na vlasti pre 2000. godine, ali tačno je i da sam sada.
Zahvaljujući odluci koalicije SPS, PUPS i JS postoji ova vlada u kojoj svi mi sedimo. To je istorijska istina. Ako ništa drugo, barem smo možda ispravili nešto što vi mislite da smo grešili.
S te strane prosto nije politički svrsishodno da se sada ovde nadmećemo jedni sa drugima oko toga ko je više, a ko manje kriv. Jesmo li mi državnici ili smo mi dnevni političari? Ako smo dnevni političari, onda je ovo sve što radimo ovde…
Molim gospodu iz DSS da saslušaju. Ja sam vas veoma pažljivo slušao. Vi takođe delite deo odgovornosti kao i svi drugi, zato što ste vi vodili Vladu u prethodnom periodu koju smo mi podržavali, isto kao što je i vaš predsednik pobedio Slobodana Miloševića na izborima 2000. godine.
S kojom ste politikom tada pobedili i da li je danas vodite, to je danas drugo pitanje. Gde ste sada svi koji ste bili tada, u koliko ste stranaka sada i koliko je stranaka rastureno posle toga i sastavljeno?
Što se mene tiče, nije uopšte bitno ko je bio na kojoj strani, ali ako danas imamo neki zajednički interes, onda je potpuno politički nekorektno da se sada vraćamo u prošlost. Već sam rekao, lako je vama bilo dok vam je bio Slobodan Milošević, on vam je bio alibi za sve. Hajde sad da vidimo šta ćemo sada.
Prema tome, što se mene tiče, pošto je to bilo alibi za sve što je loše i dan-danas neko kaže – krivi su oni od pre 10 godina, izvolite, mi podržavamo, izvolite da vidimo kako ćete sada to, ali opet ne možete da donesete ni Deklaraciju o zločinima u Srebrenici bez glasova SPS. Što ne donesete sa vašom većinom nekadašnjeg DOS-a? Ne možete da donesete ni Statut Vojvodine bez glasova SPS. Da li je tako?
Što se mene tiče, reagujem na ono o čemu je govorio gospodin Čanak, jer imam pravo na to da reagujem kao predsednik SPS.
(Predsednik: Gospodo poslanici, molim da se čujemo.)
Nijednom svojom rečju nisam govorio o onome što mislim da treba da nas vraća nazad. Čak sam u najvećem delu podržao ono o čemu je govorio gospodin Jovanović, ako me niste razumeli, a to je da otvorimo oči i da sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo. Mi hoćemo da idemo napred gledajući u retrovizor. To je nemoguće.
Zahvaljujem, gospodine Čanak, što postojite, inače ne bih mogao ovako da polemišem s nekim.

Predlažem da dam reč gospođi Vesni Pešić.
Povreda Poslovnika, gospodin Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 104. stav 2 – narodni poslanici su dužni da se jedni drugima obraćaju s uvažavanjem. Moram, gospođo predsedniče, da vas opomenem da je trebalo da opomenete neke poslanike koji to nisu radili u prethodnom obraćanju.
Gospodine Čanak, nikako ne mogu da poverujem da ste vi neiskusni, mladi niste. Trebalo bi da znate neke osnovne stvari.
(Predsednik: Obraćajte se parlamentu i meni.)
Molim vas, prenesite to gospodinu Čanku.
Nekada u Savez komunista primalo se po određenim kvalitetima. Nije bilo dovoljno samo da popunite pristupnicu. Očito da gospodin Čanak ili nije imao te kvalitete ili nije podnosio molbu, ali da je to tako moralo da bude on može da se uveri u svom neposrednom komšiluku.
Postavljam jedno jednostavno pitanje nekome ko se zalaže za poštovanje zakona itd, da kaže svoje mišljenje šta bi bilo kada bi sada ovde neko u ovoj sali ustao i rekao da bi aktuelnog predsednika Republike, recimo, trebalo obesiti o ovaj luster? Da li bi to mogao neko ovde da zamisli i da li bi neki takav mogao da posle toga ima bilo kakvo moralno opravdanje da spočitava bilo kome šta?
To da li je on politički neistomišljenik sa predsednikom Republike, to je potpuno druga stvar, ali zalagati se da se on obesi, to gospodo izlazi iz civilizovanih normi, da ne govorim zakonskih itd.
Još jedna mala sitnica. Ako može gospodin Čanak da nam objasni, recimo, njegov stav na skupu koji se zvao "Srijem Hrvatskoj". Gospodin Čanak i njegov doglavnik gospodin Bojan Kostreš su prisustvovali… (Isključen mikrofon.)

Isteklo vam je vreme. Zahvaljujem. Gospodin Čedomir Jovanović. Omogućite gospodinu Jovanoviću da ga čujemo.

Gospođo predsednice, javio sam se s obzirom da me je nekoliko puta gospodin Dačić spomenuo u svojim nastupima.
Mislim da je jako važno pitanje odgovornosti i da ovo svakako nije mesto na kojem se ona može otvoriti na ozbiljan način. Naime, vidim veliku razliku između perioda od 1990. godine do 2000. godine ili epohe SPS-a i onoga što se može opisati kao epoha Dos-a i stranaka koje su na vlasti po raspadu naše koalicije iz 2000. godine. Mislim da ovo nije prilika za nešto tako.
Ono što smatram da je ozbiljan problem, zapravo jeste činjenica da ste nekoliko puta govorili o potrebi definisanja nove politike, uz pitanje kakva je to politike. Neki vaši poslanici su danas svojim raspravama ovde rekli šta još Srbija treba da uradi da bi bila shvaćena. Mislim da je to fundamentalni problem.
Došli smo danas ovde sa ambicijom da se izjasnimo o odluci Vlade. Vlada je ta koja treba da nam makar predloži tu novu politiku. Možemo da govorimo o stranačkim politikama i onda ćemo tu doći, ako govorimo o LDP-u, na temu EU, NATO-a, uzroka problema koji ima puno pojavnih oblika, jer mi se danas suočavamo sa jednim od najtragičnijih, a to je svakako problem Kosova, koji treba da dobije svoj odgovor u našem društvu. Druga društva su ga dala, mi to treba da uradimo. Kako ćemo uraditi, zavisi od naše sposobnosti da se menjamo.
LDP može da kreira tu novu politiku, ali danas mi imamo ozbiljan problem ako Vlada nema snagu da nam kaže šta je ono što Srbija treba da uradi da bi bila shvaćena. Vlada nema pravo na neznanje, ona to može da konstatuje, a onda da pozove građane na izbore i na tim izborima omogući nekom drugom da vodi ovu zemlju. Mislim da smo u velikom problemu ukoliko je zaista ta nedoumica tako velika da zapravo oni koji vode zemlju ne znaju šta je ono što treba da urade danas.
Parlament u tome treba da pomogne, ali ne vidim da smo u prilici da tako nešto uradimo. Pitanje Kosova je toliko često banalizovano i zloupotrebljeno da mislim da mi to danas ne treba da radimo. U najboljoj nameri ovde smo došli, pre svega, da bi rekli da svako onaj ko želi podršku za promenu političkog kursa u raščišćavanju nasleđa koje proizilazi iz nasleđenog kosovskog problema može da računa na LDP.
Za politiku kontinuiteta ima dovoljno glasova i bez LDP, a činjenica da podrška postoji, da je ona neokrnjena uprkos svemu sa čim se suočavamo u poslednje dve godine, zapravo govori o odsustvu kvaliteta i o tome da problem neće biti rešen.

Vreme. Gospođa Vesna Pešić ima reč.

Hvala vam što ste mi dali reč. Ova je diskusija bila interesantna, ali da nastavimo dalje.
Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi ministri, uvažena predsedavajuća, htela sam da naglasim da je LDP smatrala da je danas zaista važno da prodiskutujemo šta bi mogli da uradimo u budućnosti da ne doživljavamo više ovakve debakle kakve smo doživeli pre nekoliko dana, upravo povodom ove odluke o kojoj danas razgovaramo, znači o mišljenju Međunarodnog suda pravde, koji je doneo izuzetno negativnu odluku kada je o Srbiji reč.
Baš zbog toga bih htela da prvi put možda ovako javno kažem da se ne slažem s mojim kolegom Nenadom Čankom. Tačno je to da su onda u ono vreme, kada je posle bombardovanja potpisan Kumanovski sporazum, neki drugi ljudi bili na vlasti, i da je tada izgubljen suverenitet na Kosovu, kada su neke druge trupe ušle, a mi znamo šta to znači, na teritoriju Kosova.
Ali, gospodine Čanak, niko nije došao posle toga na vlast, a da nije hteo da svoj legitimitet ogrebe na te izgubljene bitke. Svako se ponovo uvalio i zloupotrebljavao Kosovo, a vi ste sada ovo iskoristili da i sada, kada pogledamo šta se danas dešava, kada ponovo gubimo još jednu bitku, da mi sada gledamo i pričamo šta je bilo pre deset godina.
Upravo smatram da je došlo vreme da se vlast više ne legitimira negativnim identitetom i izgubljenim bitkama, nego da sada od 2006. godine, kada je Srbija postala samostalna država, napravimo jednu pozitivnu viziju naše zemlje, da kažemo koji su njeni glavni prioriteti, da preispitamo spoljnu politiku, koja očigledno nije vođena kako treba, da je preispitamo kako je vođena, koji su je igrači vodili i da izađemo iz ovih gubitništava koje sada, po prvi put, moram da kažem, jeste u potpunosti u našoj režiji.
Zašto? Poslednji put kad se ova skupština našla i kad je razgovarala o Kosovu, mi smo razgovarali zato što su albanski predstavnici naroda doneli deklaraciju o jednostranom proglašenju samostalnosti Kosova.
Mi sad prvi put razgovaramo o jednoj situaciji gde smo gubitništvo u potpunosti sami izrežirali. Znači, niko spolja, čak su se i protivili drugi ljudi koji je trebalo da budu naši saveznici, rekli su vam, pa dobro, šta će vam to pitanje u UN. Mi smo isforsirali to pitanje, izrežirali smo strategiju, evo, tu je ministar koji se hvalio kako nam je to pitanje prošlo.
Posle dve godine pumpanja kako ćemo ovaj spor na pravnom terenu da dobijemo, sad je ispalo da smo ovaj spor na pravnom terenu izgubili. Noćas sam do 12 sati u celini pročitala odluku tog suda. Nema nikakve podvale. Jednostavno, ispravno od reči do reči je doneta odluka da to pitanje koje smo mi postavili pravno nije u sukobu sa međunarodnim pravom.
Šta se sad dešava? Da bismo izbegli to i da razgovaramo zašto smo došli dovde i da vidimo ko je snosio odgovornost, sad kažemo, sad smo igrali na pravnom terenu, hajde sad da trčimo na politički teren. Rekli smo, pa dobro nećemo politički hoćemo pravni, sad nećemo pravni hoćemo politički.
Ne možemo mi sami da režiramo svoje gubitke. Ne možemo mi sami da režiramo svoje utakmice koje ćemo da izgubimo. Ovo je u potpunosti naša režija. Očekivali smo da će se sad povesti jedna ozbiljna rasprava o nama samima, ne o istoriji, nego šta se danas dešava.
Da li će predsednik da preduzme određene korake? Ko su bili izvođači ovakvih radova? Smatram da ministar ovo nije dobro vodio i njegova ekipa, navešću da i šef pregovaračkog tima, ovo što sam danas čitala u novinama to ne liči na šefa pregovaračkog tima i to koji je istoričar po struci.
On kaže, bio je pritisak na sud. Pa, kakav je to način? Sad kad smo mi to izgubili, sad kažemo da je bio pritisak na sud, pa onda još kaže pobeđuje jači, kaže, Amerikanci, sud je prepisao američko gledište. Čoveče božiji, Tači sedi kod Amerikanaca, gde ti sediš?
Da li možemo da revidiramo i da kažemo da nismo dobro vodili politiku ni sa velikim silama. Da li smo mi deca u osnovnoj školi da ne znamo ko odlučuje dana u svetu, da li odlučuju najmoćnije sile ili možemo mi da odlučujemo kako nama padne na pamet da postavljamo ne sad ovo pitanje nego neko drugo ćemo pitanje.
Pa onda se izvrgava čak i ovo postavljeno pitanje. Znate, kažu, gde je odgovor na pitanje koje nismo postavili. Nismo postavili to pitanje. Sad je gospodin Jeremić rekao da smo postavili to drugo pitanje, o secesiji, kaže, još bi bilo gore za nas, a onda jedan član tima, gledala sam, ne moram ime da mu pominjem, kaže, koje god da smo pitanje postavili isti bi ishod bio. Pa, što ste pitali onda uopšte, što pitate kad nema razloga da to radite?
Znači, molim da se više sa ovakvim stvarima pred Skupštinu, sa ovakvim odlukama, ne izlazi, gde se izvrgavamo ruglu i mi, kao poslanici, gde se traži da potvrdimo dosadašnju politiku, umesto da raspravljamo o tome gde smo pogrešili i da ispravimo te greške, da učimo na svojim greškama, odnosno sa velikim silama da popravimo.
Da znamo gde se donose odluke. Ne kao naivna deca da kažemo, dobro, hajde igrali smo malo u ovom polju, sad ćemo malo ovamo i da kažemo, sad ćemo da trčimo u UN i da preokrećemo stvar. Ništa, gospodo, tako preokrenuti nećete. Ako ovako nastavimo, mislim da od ovog pitanja neće biti ništa.
Predlažem vam i ono što sam mogla da vidim u novinama, dosta nam se stvari interesantnih nudi. Čini mi se da od ovih izgubljenih bitaka nikad ne vidimo gde su naše prave šanse, a ima dosta sad šansi. Vidim da je gospodin Bajden zvao predsednika Tadića.
Možemo puno stvari sad da rešimo na Kosovu, od specijalnog statusa, do drugih stvari. Priznanje Kosova, to nije važno, niko nas na to ne tera. Iskoristimo sve dobre mogućnosti koje sad imamo umesto da idemo u nove zavade i nove sukobe koji se ovde pripremaju. Hvala.

 Gospodin Riza Halimi reklamira povredu Poslovnika.

Maločas je ministar Dačić  u svom izlaganju spomenuo pitanje razmene teritorija. Moram samo da dopunim da je tu temu otvorio jedan dnevni list u Prištini na  osnovu beogradskih izvora, tako se oni pozivaju, a službeno apsolutno svi znate da nijedan zvanično vodeće lice, ni u Beogradu, ni u Prištini, o toj temi nikad nije izašlo sa javnim izjavama.
Mislim da je neprihvatljivo relativiziranje stanja na Kosovu 90-ih godina u tom delu koje je izneo ministar Dačić da, pored politički opredeljenja koje je svakako su imali kroz istoriju Albanci Kosova, mora se reći da u tom periodu je stvarno bilo veoma ozbiljnih i drastičnih kršenja ljudskih prava. To apsolutno ni sada u retrospektivi ne može niko da negira.