Dame i gospodo narodni poslanici, neću imati fatalistički stav koji smo čuli ili recimo izraz – totalni poraz ili tako nešto vezano za odluku Međunarodnog suda pravde, ali je to izgubljena bitka, to je činjenica.
Borba traje dugo, neko se vraćao daleko u prošlost, ministar Dačić malopre. Mogu reći, hajde da pratim poslednjih 20 godina tu borbu koliko sam punoletan i imao sam eto tu, hajde da kažem, nesreću da sam služio vojsku u vreme kad je onaj Albanac, čini mi se da se zvao Keljmendi, u Paraćinu pobio nekoliko vojnika.
Bile su tad i demonstracije na Kosovu i Metohiji itd. Od tada pa do danas evo već 20 godina aktivno baveći se politikom učestvujem u tim našim borbama, ali mogu reći da je moj utisak da je tih poslednjih 20 godina ili ove naše dve decenije u stvari dve decenije izgubljenih bitaka. Ovo je samo jedna u nizu. Bilo je grešaka i pre toga, ali neću na to da se osvrćem, davno je bilo.
Tri političara u zemlji, koji su imali najveće poverenje i najveću vlast u tih poslednjih dvadeset godina, jesu Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i aktuelni predsednik gospodin Boris Tadić. Ponavljam, to su sve izgubljene bitke. Prethodna dvojica su već očigledno politička prošlost, aktuelan je gospodin Boris Tadić, nastave li se porazi bićete i vi politička prošlost, sa istom sudbinom kao i njih dvojica.
U čemu se sastoje ove greške? Ne samo ova sad. Ovo nije jedina greška ove Vlade Republike Srbije i nije jedini poraz. Ima mnogo poraza, borba protiv kriminala, čuli smo malopre. Za to vreme nam EU objavljuje podatak da preko naše teritorije pređe 80 tona raznih narkotika u toku jedne godine tranzitom. Danas je na ulicama Beograda droga jeftinija nego ikad, što znači ponude i potražnje da ima više nego ikad, a razbijen je zemunski klan, surčinski klan, Šarići, pa koji klan prodaje drogu jeftinije nego ikad dosad, ako se uspešno vodi borba protiv kriminala.
Brži put ka EU sad kažu 2020. godine, pomirenje sa svim državama sveta, naročito sa onim bitnim sa kojima su nas oni prethodni, znači, Koštunica i Milošević, posvađali, a lično sam prisustvovao 2. jula ove godine, stajem u red za ulazak u američku ambasadu, kada su iz tog reda ministri morali da istrčavaju i da ne prisustvuju tom prijemu povodom Dana nezavisnosti SAD 4. jula.
Svi su bili pozvani. Ma nije loše, nego su svi pošli, stali u red i iz reda su počeli da beže jadan po jedan napolje. Čak sam čuo, jedan ministar je stajao pored mene, neću reći o kome se radi, ko ga je i pozvao i ko mu je rekao da ne ide na prijem, to se već sada zna. To je to približavanje i način na koji radimo kao ozbiljna država.
Privreda je razorena. Plate su za 100 evra manje otkad je ova Vlada prosečne. Dinar je slabiji u odnosu na prošlu godinu 30%, a milijardu i po evra smo potrošili ove godine za odbranu tog istog dinara.
U istoriji čovečanstva, ovde ima istoričara, ne postoji primer plemena, nacije, države, koji su odbranili ili ostvarili plemenski, nacionalni, državni interes sa razorenom privredom, osiromašenim pojedincima i bez saveznika.
U sledeće bitke možemo da uđemo samo kad počnemo na ovome da radimo. U septembru biće Skupština UN, i slažem se možda i ne treba javno govoriti šta sad treba da sadrži ta naša rezolucija itd, i naravno da ova Vlada treba da preuzme odgovornost i da ide da se bori i tu bitku da vodi, ali posle toga, zbog svih ovih poraza ništa strašno nije, neće mnogo da boli, potrebno je zbog Srbije, mora se snositi odgovornost za ono što se radi, potrebno je raspisati nove parlamentarne izbore i izabrati neku novu Vladu koja će pokušati da ima manje poraza, pre svega u interesu države Srbije i naših građana.

Vreme. Reč ima poslanik Velimir Ilić.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako ružno što smo se danas okupili, gde je jedan deo Vlade došao da zatraži  od poslanika podršku za odluku koja će biti donesena.
Koliko vidim, vi u Vladi nemate jedinstva oko te odluke. Neki ministri iz nekih partija koje su u koaliciji potpuno ignorišu ovu odluku i danas nisu prisutni ovde. Oni radi neki svoj posao, vode kampanju, prave neke regione, šta sve ne rade po Srbiji, dele neka sredstva. Evo, vidim tandemi koji su se posvađali - nema mog prijatelja Mrkonjića i Kalanovićke, nema Dinkića. Vidim da je s gospođom Dragutinović potpuno u razlazu i niz drugih problema koje vi imate u Vladi.
Da li vi to možete da prevaziđete? Meni je bilo veoma nezgodno da slušam diskusiju ministra Dačića. Veoma pažljivo sam slušao. Čovek lepo objasnio. Da li naši političari koji odlaze vani, koji odlaze u UN, koji odlaze u Brisel, opomenu nekoga da postoji Rezolucija 1244, koja mora da se poštuje? To je temelj. To je nešto osnovno što smo mi dobili i zašto je rat prekinut i na tim osnovama, na tim temeljima gradi se danas Srbija.
Međutim, vidite i sami, Međunarodni sud, on tu Rezoluciju ne uvažava, ne poštuje. Kako će poštovati neke druge odluke? On ne poštuje ništa.
Mi sad nismo ni merodavni da kritikujemo sud. Sud radi svoj posao i njemu je neko naložio da tako radi. Nemojmo sada pričati o nezavisnom sudstvu.
Ne vidim ovde, da se samo vratim još jednom na Vladu, i ministra, sigurno je Bradić podneo ostavku pošto mu je pao na Ustavnom sudu Zakon o informisanju jer smo mi ovde danima objašnjavali da to nije u redu sa Ustavom. Mislim da je podneo ostavu, gospodine predsedniče. Je l' tako? Vidim da ga nema ovde, nije prisutan.
Očekujem još neke, kad padnu ovde neki zakoni, da će neki ministri korektno podneti ostavke i povući se.
Moj zemljak i prijatelj, Vuk Jeremić, očekivao sam da podnese ostavku posle ove odluke suda, što je prirodno, normalno i to se dalo očekivati i to bi bilo lepo, a ne da nas ovde satima ubeđujete. Ne treba nas da ubeđujete. Zašto niste ubedili sud? Zašto niste izlobirali? Zašto niste ubedili sudije? Vi ste to radili danonoćno. Glasanje – deset, četiri, devet, pet, šest, kako beše, to je znak da niste uradili posao, a neko ko ne uradi posao mora da se povuče. To je neki moralni čin.
Prema tome, očekivao sam pre neki dan da ministarka pravde podnese ostavku kada je branila zakon da može da izvršna vlast i zakonodavna da se prepliću, da isti ljudi obavljaju. Vi ste to branili i bilo je logično da se borite protiv toga. To je osnova borbe protiv korupcije. Ne možete dozvoliti da se tako nešto dogodi.
Gospodin Vuk Jeremić je trebalo da podne ostavku još kada je objasnio nama ovde da Euleks ulazi, da prihvatamo Euleks sa nekih šest tačaka. Šest tačaka ne postoji. Mi smo prihvatili zaobilazno Ahtisarijev plan i sami sebi iskopali rupu iz koje ne možemo izaći, i sami sebe upleli u jedan bezizlazan položaj iz koga ne možemo izaći.
Očekivao sam neki dan da se ovde dogodi, birali smo guvernera, bili smo vrlo ozbiljni. Guverner nas nije udostojio da se pojavi. Mi smo ga čekali. Čoveka smo izabrali, niko ga nije video. Čovek nema ga da dođe. Mi ga čekamo i on neće uporno da dođe i nije došao do kraja sednice.
Gospodine predsedniče, vi ste ga predložili. Zašto nije došao bar da klimne glavom – dobar dan, ja sam gospodin Šoškić? Bilo bi nam drago.
Znači, mi ne poštujemo sami sebi, e onda neće ni oni spolja da nas poštuju. Moramo poštovati sebe. Moramo poštovati svoj parlament.
Gospodin Šoškić je trebalo da dođe, morao je da dođe. Mi smo izabrali i neke sudije Visokog saveta, i isto nisu došli. Čekali smo ih i oni nisu došli. Sutra da ih sretnemo na ulici, na hodniku, ne znamo da smo ih izabrali, ne znamo ko su ljudi. Prema tome, to nije lepo.
Možda vi to ne znate i molim vas da se takve stvari ne dogode, da biramo važnog funkcionera koga predlaže predsednik države, on je vas ponizio a i nas. Nije došao, nije seo. Nije morao ništa da govori, samo da klimne glavom i da kaže – dobar dan, ja sam taj i taj, i mi bi bili zadovoljni, ali nije čovek došao.
Mi ovde nekad satima čekamo ministra Dinkića. On po dva dana ne dođe. Ceo dan se šetamo po hodnicima a njega nema, on posle pošalje gospođu Kalanović tobože da ga zameni i tako se održi sednica. Nema ga ni sada. Neće čovek da dođe. Neće nikada da dođe i kada dođe on samo bude minut-dva i magla.
Prema tome, molim vas da upristojimo malo ovu instituciju i da je uvedemo u red.
Imam jednu primedbu i na predsednika Vlade. Gospodine predsedniče, pazite kada gledate demokratske države, udruženje vinogradara, proizvođača mleka, kada traži sastanak oko nekog važnog pitanja sa premijerom, sa Vladom, oni im omoguće i uvek se sastanu, uzmite Francusku, Nemačku, uzmite mnoge države sveta. Mi smo tražili sastanak sa vama o ovom pitanju o kome danas raspravljamo. Gospodin Nikolić je javno izašao i izneo. Vi ste morali da napravite jedan sastanak. Ne možete da nam donesete odluku.
Zamislite juče, zovu nas iz Skupštine i kažu – gospodine Iliću, sutra je sednica Skupštine. Već sat je na sajtu odluka, nađite je i pročitajte. Tako su nas obavestili za današnju sednicu. Kažem im - ja sam u Manastiru Ravanica, ima neka tamo proslava i sada ne znam da li imaju sajt, kako da je pročitam? Oni kažu – snađite se negde, nađite tamo na nekom sajtu, pa pogledajte to i sutra dođite izjutra na konsultacije, a posle je sednica Skupštine.
To je i suviše neozbiljno. To je i suviše neozbiljno za jedan parlament, to je neozbiljno za sve nas i zato smo mi iz opozicije ljuti, i to nas sve nervira. Zato je ovo možda jedina prilika da, gospodine predsedniče, vama to kažem, a vi pozovite pa im recite da se malo uozbilje.
Meni bi bilo drago da počnemo da funkcionišemo onako kako treba da funkcionišemo, da počnemo da radimo onako kako to dolikuje jednom ozbiljnom parlamentu jedne ozbiljne države, da ne ponižavamo sami sebe jer onda će nas manje ponižavati i sud u Hagu, i Skupština UN, i Savet bezbednosti i svi će nas manje ponižavati ako mi sami budemo poštovali više sebe i svoje institucije.
Molim vas da ovo pitanje koje je danas na dnevnom redu razmotrimo, da ga možda malo i popravimo ovim amandmanima koji su dati, i nije to ništa strašno, nešto popraviti, doterati. Možda je dobro i možda je odlična ideja, o čemu je gospodin Dačić govorio, ako neko ne poštuje Rezoluciju 1244, trebalo je neka tužba da bude, ta bi tužba podstakla nekoga da razmišlja da je prekršena Rezolucija Saveta bezbednosti 1244. To je trebalo da se uradi i ne treba tu biti sujetan, već to treba i prihvatiti.
Prema tome, mi jesmo za jedinstvo o važnim pitanjima za Srbiju. Mi jesmo za poštovanje dogovora, ali verujte mi imamo sada tu Skupštinu UN koja je izuzetno važna. Šta ako i tada bude negativno i šta ako tada izgubimo bitku? Onda mora nešto da se uradi. Mora da budu izbori, moraju da se podnesu ostavke. Politika je promašena.
Vi ste obećali, gospodo iz vladajuće koalicije, sećam se, sto puta ovde ponovili - i Evropa i Kosovo. Kosova nema, za sada, Evrope nema. Šta se tu dogodilo? Privreda, evo, pričamo neki dan, ministar jedan izađe i objasni - dolazi Fijat, preseljava sve fabrike, Italijani kažu – šta vam pada na pamet, to nema veze. Znači, ne može više da bude tu laži, da bude prevare, da sami sebe lažemo, da lažemo i narod, i naše institucije i da ovde dolazimo sa lažnim obećanjima itd.
Prema tome, mnogi ministri kada dođu u ovaj parlament daju nam neku lažnu nadu, lažna obećanja. Mi tražimo istinu. Ona je bolna i nemojte da mislite da ste vi izgubili Kosovo. Kosovo se gubi godinama. Mnoge vlade u kontinuitetu su ga gubile i mnogi predsednici su ga gubili. Vama je možda zapalo sad onaj finiš, ali pazite jednu stvar, mi vas ne optužujemo da ste vi direktno krivi, ali vas optužujemo da ste mnoge stvari mogli da popravite i nemojte nam davati tu lažnu nadu i lažna obećanja, ako i sami znate da je za lažna obećanja vreme prošlo.
Imalo je prilike da se mnogo štošta uradi. Sećam se, 2000. godine, u prvom srpskom pregovaračkom timu oko Kosova, sa pokojnim Zoranom Đinđićem i Vladikom Artemijem i još nekima sam učestvovao. Sećam se tačno šta je rečeno. Sećam se šta je od nas traženo.
Neću sad da vam odnosim vreme, a mogli smo mnogo štošta da uradimo i mogli smo posao da završimo i mnogo bolje i mnogo povoljnije. Sećam se odlično da smo četiri puta bili u Beloj kući i razgovarali o tom problemu. Bilo je načina za rešenje. Tvrdoglavost pojedinih ljudi, tvrdoglavost i kruta jedna politika dovela nas je ovde gde nas je dovela i podeljenost u Vladi.
Neću sada da citiram i da ovde neke ljude brukam koji su prisutni, ali mnogi koji su sada na najvišim državnim funkcijama bili su i posle u pregovaračkim timovima i skroz su pričali drugu priču. Sećam se odlično te priče i oni se sećaju odlično, i neki su prisutni u ovoj sali. Oni su rekli - znate šta, Kosovo, to vi radite, u redu je kako god kažete, ali malo mi zbog naroda, znate, moramo tamo. E, ta priča je uništila Srbiju.
Vi niste tad u toj priči bili, gospodine Tadiću, niste učestvovali u tome, ali vam kažem, ali neki vaši sadašnji saradnici jesu. Sećam se kod Olbrajtove kad smo sedeli i kada smo razgovarali o tome, oni su rekli – pa, mi moramo to, daćemo vam mi sve samo mi da dođemo na vlast, sve ćemo vam dati, nije bitno. Šta se sada dogodilo? Sada se situacija menja.
Sećam se kada smo imali razgovore i u Prištini, kada su nam posle kamenovali autobus itd. i kako smo prošli i šta je ko govorio. Mnogi danas pričaju dvostruku priču. Da nije bilo te dvostruke priče, mi bismo sada imali mnogo bolju poziciju, lakšu poziciju, da smo imali čvrst stav.
Drago mi je, puno mi je srce, kad neko kaže – nećemo prekršiti naš Ustav, nećemo ga prekršiti. Ako nešto ne valja, promenićemo ga, ali nećemo ga prekršiti, dok je ovaj današnji Ustav važeći, a ne - politika malo tamo, malo ovamo, dajete jednu priču za strance, jednu priču za domaće i onda se sve ovako i završilo.
Vama, gospodine predsedniče, pred ovu veliku odluku suda zameram što se niste pojavili u Bratuncu. Ako ste bili u Srebrenici, morali ste biti u Bratuncu. To je bilo osnovno, jer i tamo su žrtve, nek je manje, nek je i upola, ali su ipak žrtve.
Morali ste biti u Bratuncu, bili ste u Srebrenici, budite i u Bratuncu i namirite, da građani kažu – naš predsednik je bio i na jednom i na drugom mestu, osudio i jedno i drugo i morali smo ovde doneti te deklaracije koje smo donosili, i jednu i drugu, i ne deliti žrtve, jer sve su to ovi spolja iskoristili i videli da se mi ponašamo neodgovorno, neozbiljno prema sopstvenom narodu. To su veliki problemi, to nismo smeli da dozvolimo i zato smo doživeli ovaj poraz. Ovo je veliki pravni poraz.
Čuo sam ovde gospodina Batakovića, izuzetno ga cenim godinama i, čak štaviše dobri smo prijatelji, govori o nekom ekspertskom timu, jakom timu. Sad pitam samo jednu stvar. Taj tim je izgubio utakmicu. Sada postavljam pitanje – jedan od članova tima, gospodin Varadi, radi u Budimpešti na fakulteti, čiji je to fakultet? Ko ga finansira? Ja znam, ali vas to pitam. Ko je tamo?
Slušao sam pre neki dan Vojina Dimitrijevića, koji valjda vodi neku nevladinu organizaciju – ko je finansira? Raspitajte se malo ko finansira Vojina Dimitrijevića. Nemam ništa protiv, ali treba videti to. Da li ti ljudi sada mogu da se nađu u nekom timu, ali moramo biti veoma jasni, veoma precizni i moramo imati odgovore na mnoga pitanja. Zato će gospodin Vuk Jeremić da izgubi utakmicu kao kapiten jednog tima, ako su mu falš igrači ubačeni unutra. Svi pomalo, i vi izgubiste utakmicu. Je l' tako? Možda niste krivi, možda ste verovali nekim ljudima, ali kapiten je kriv jer izabere pogrešan tim.
Prema tome, molim vas da o ovim pitanjima razmislimo i da ih konačno počnemo rešavati. Ova priča oko EU mora se završiti. Morate biti precizni, ovo što je gospodin Dačić postavljao, niz pitanja ovde, to vi njima treba da postavite kada ih viđate. To je trebalo Bajdenu da postavite, EU. To su veoma važna pitanja, jer na ta pitanja oni moraju da daju odgovor, ako žele sa nama ozbiljnu saradnju.
Igrati se sa Srbijom, provlačiti je, sećam se 2000. godine, kada smo prvi put razgovarali, rečeno je da 2004. godine Srbija ulazi u EU, pa je pomereno na 2007. godinu, pa 2011, a onda je otišlo unedogled. Zašto? Zato što su neki naši političari doprineli da se udaljimo od EU, od onih osnovnih principa koji su u startu bili dogovoreni. Ne možemo ući u EU sa narodnim kuhinjama i da se hvalimo da ih imamo, na primer, 700.000 u narodnoj kuhinji. Ne možemo ući u EU sa ovolikom nezaposlenošću. Naravno, gubićemo te utakmice.
Zato vas molim, gospodine predsedniče, pošto smatram da ste vi izabrani od ovih građana neposredno, da preduzmete neke mere i da neki ljudi, a posebno oni koje vi ovde treba da pošaljete i da ih pošaljete kod nas, da ih opomenete da stvarno dođu i da budu prisutni.

Vreme. Gospodin Balin Pastor ima reč.

Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je peta odluka o KiM u Narodnoj skupštini za protekle tri i po godine. Imali smo jednu Rezoluciju 14. februara 2007. godine. Imali smo drugu Rezoluciju 24. jula 2007. godine, treću 26. decembra 2007. godine, onda jednu u februaru 2008. godine. Ovo je peta odluka o KiM.
Što se tiče prethodnih predloga odluka ili rezolucija, uvek smo bili uzdržani. Bili smo uzdržani zbog toga što smo smatrali, a i dalje smatramo, da pojedini delovi tih predloga i rezolucija nisu bili u saglasnosti sa savremenim rečnikom diplomatije.
Smatrali smo da su određeni pojmovi, određeni izrazi iz tih predloga rezolucija neodređeni i nejasni. Stavljali su u izgled prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama sveta. Deklarisali su vojnu neutralnost, za koju mi smatramo da je štetna po građane Republike Srbije.
Iz tih razloga nismo podržali prethodne rezolucije. Ali smo uvek naglašavali i u februaru 2007. godine, i u julu 2007. godine, i u decembru te godine, da je za SVM jedino prihvatljivo mirno rešavanje svih nesporazuma i sukoba političkim i diplomatskim sredstvima, kroz dijalog i uvažavanje interesa i većine i manjine na celoj teritoriji KiM. I dalje smatramo da je to jedini mogući ispravan put.
Za razliku od nekih drugih stranaka vladajuće većine, mi u potpunosti poštujemo Ustav Republike Srbije. Poštujemo i preambulu Ustava Republike Srbije. Poštujemo i prvi član, poštujemo i poslednji član 206. Ustava Republike Srbije, a poštujemo, za razliku od nekih, i član 184. Ustava Republike Srbije. Ko ne zna o čemu govori taj član Ustava, nek proveri i pogleda. Znači, mi poštujemo Ustav Republike Srbije u celini. Nikada nismo dovodili u pitanje teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak Republike Srbije.
Kada kažem da nismo dovodili u pitanje, onda ne govorim samo o SVM, nego govorimo o vojvođanskim Mađarima u celini. Ali isto tako, svi mi znamo da postoji određeno faktičko stanje, koje ne bi trebalo da ignorišemo i koje ne možemo da ignorišemo i da hoćemo. To je da već 11 godina nema ubiranja poreza na teritoriji KiM, nema nijednog pripadnika policije Republike Srbije na teritoriji KiM, nema nijednog pripadnika Vojske Srbije na teritoriji KiM. Jednom rečju, nema države Srbije na teritoriji AP KiM.
Treba reći i to, da su od 2000. godine sve vlade, i Vlada Zorana Đinđića, i Vlada Zorana Živkovića, i Vlada Vojislava Koštunice i Vlada Mirka Cvetkovića, činili sve, činili natčovečne napore da se KiM vrati pod suverenitet Republike Srbije. Srbija je izgubila suverenitet nad Kosovom još pre 20-30 godina. Osamdesetih i devedesetih je Republika Srbija izgubila suverenitet nad KiM.
Sada vidimo u Predlogu odluke da se zalažemo za istorijsko pomirenje između albanskog i srpskog naroda. To je, naravno, za pohvalu i svakako za podršku. Ali, mislim, čini mi se da je ta inicijativa malo zakasnila. Zakasnila je zbog toga što da je bilo te inicijative pre 20 ili 30 godina, sada možda ne bismo vodili raspravu o ovakvoj odluci i povod ne bi bio ovakav kakav jeste.
Tužna je činjenica da su pripadnici političke elite pre 20 ili 30 godina vodili takmičenje o tome ko će žešće da odbije i samu mogućnost i ideju da se sedne sa predstavnicima Albanaca sa teritorije AP KiM.
Sada više nisam siguran da je moguće o bilo kakvim natčovečnim naporima da govorimo da se ta situacija promeni.
Ne bih želeo da govorim o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde. Smatram da odluke sudova, bez obzira da li se radi o Međunarodnom sudu pravde ili o nekom drugom sudu, da li se radi o presudi ili savetodavnom mišljenju, ne treba komentarisati, ali neki uticajni stručnjaci za međunarodne odnose koji su bliski Vladi Srbije, kažu, izjavljivali su prethodnih dana da je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde otrežnjavajuće. Mislim da toga treba da budemo svesni.
Vlada danas nije došla sa predlogom rezolucije koju namerava uputiti Generalnoj skupštini UN. Ne znamo kakvi su planovi za posle odluke Generalnog skupštine UN. Ne znamo šta je plan ako ta odluka bude pozitivna. Ne znamo šta je plan i nećemo saznati šta je plan, ako ta odluka bude bila negativna.
Ne bih želeo da govorim ni o određenim rešenjima iz Predloga odluke koju je Vlada uputila na usvajanje Narodnoj skupštini. Želim toliko da kažem da je ovaj tekst mnogo bolji i za nas mnogo prihvatljiviji u odnosu na tekstove, u odnosu na predloge rezolucija iz 2007. i 2008. godine. Naravno, ne slažemo se sa svim formulacijama iz ovog predloga odluke, ali je prihvatljiviji tekst nego što su bili dosadašnji.
Kao što sam malopre rekao, mi možemo da podržimo isključivo napore da se mirnim diplomatskim, političkim sredstvima reše ona pitanja koja su za sada nerešena i za to od nas Vlada Republike Srbije ima podršku. Nećemo mi biti oni, neće Savez vojvođanskih Mađara biti stranka i neće vojvođanski Mađari biti narod u Srbiji koji će osujetiti Vladu Republike Srbije u tome da se obrati Generalnoj skupštini UN.
Voleli bismo kada bi se to činilo u saglasnosti, u dijalogu, u razgovoru sa EU, sa članicama EU i sa svim onim državama na koje Republika Srbija može i treba da računa u godinama i decenijama koje dolaze.
Treba da kažem i to, o tome još ovde u Narodnoj skupštini nismo govorili i nadam se da ove moje rečenice neće biti pogrešno protumačene, da mi vojvođanski Mađari u potpunosti razumemo u ovim trenucima srpski narod.
Želeo bih da vas podsetim, pre svega javnost, jer se o tome isključivo malo govori u Srbiji, da smo mi, Mađari, 4. juna ove godine obeležili 90. godišnjicu od potpisivanja Trijanonskog mirovnog sporazuma.
Tadašnja Mađarska je 4. juna 1920. godine izgubila više od dve trećine tadašnje svoje teritorije i tada je Mađarska izgubila više od polovine stanovništva, 3,3 miliona pripadnika mađarskog naroda se probudilo izvan granica dotadašnje Mađarske i mogu vam reći, kao pripadnik mađarske nacionalne zajednice, i iz iskustva da kažem da treba više generacija da prođe da bi te rane zarasle, ukoliko je to uopšte moguće. Zbog toga mi u potpunosti razumemo srpski narod u ovim vrlo, vrlo teškim trenucima.
Ali, isto tako smatramo da Vlada treba da vodi politiku koja je u interesu svih građana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu i svu dugu pripadnost i na sve druge eventualne razlike.
Ne treba ugrožavati evropske integracije. Ne sme se ući u otvorenu konfrontaciju sa zemljama sveta, jer to nije u interesu građana Republike Srbije.
U interesu građana Srbije je da se Republika Srbija razvije, da imamo nova radna mesta, da imamo strane investicije, da budemo punopravna država članica i EU i, prema našem dubokom ubeđenju, NATO-a. To je taj pravac koji je prema nama u interesu svih građana RS, to je ta politika koju Vlada treba da vodi.
EU je nudila zajedničko pisanje rezolucije za Generalnu skupštinu UN. Savet ministara EU je danas razmatrao, ili razmatra možda i u ovim trenucima, situaciju na Kosovu posle objavljivanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde.
Nadam se i duboko se nadamo i smatramo jedino ispravnim koracima ako Vlada Srbije bude razgovarala o svim narednim koracima sa ovim državama.
Smatramo da je konfrontacija usporavanje ionako veoma mukotrpnog evropskog približavanja i veoma sporog evropskog približavanja, nije u interesu ni Srba, ni Mađara, ni drugih naroda koji žive na teritoriji RS.
Nismo sigurni da će ova odluka doprineti ubrzanju evropskih integracija. Nismo sigurni čak ni u to da će ova odluka pomoći Srbima na KiM.
Ali, s obzirom na to da je za nas prihvatljiv dijalog, da smatramo da o svim do sada nerešenim pitanjima treba razgovarati i sa Albancima i sa državama u svetu, danas ćemo glasati za ovaj predlog odluke, uz nadu da Vlada RS neće učiniti ništa što bi bilo na štetu građana RS.

Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade i ministri, uvaženi narodni poslanici, biću vrlo kratak, ali nadam se precizan i jasan. Naša poslanička grupa PUPS smatra da se naša zemlja nalazi u veoma složenoj i teškoj situaciji. Mi smo toga veoma svesni.
U tom kontekstu, smatramo da Međunarodni sud nije uvažio sve činjenice koje smo mi izneli pred sud i u tom pogledu nije napravio pravi potez ka rešavanju ovog ključnog problema, zadržao se samo na jednom segmentu. Ocenjujemo da je u ovom prethodnom periodu Vlada Republike Srbije učinila ogromne napore da se dođe do prihvatljivog rešenja. U tom kontekstu smo podržavali čitavo ovo vreme politiku mirnog rešenja problema na osnovama Ustava Republike Srbije.
Takođe, cenimo da je i predsednik Republike u ovom periodu učinio napore da se dođe do kompromisa i rešenja koje bi bilo prihvatljivo za sve. U tom pogledu, mi smo takođe tu politiku podržavali.
Poslanička grupa Partije ujedinjenih penzionera Srbije ocenjuje prihvatljivom odluku koja je ponuđena od strane Vlade. Mislimo da samo nastavkom borbe u Ujedinjenim nacijama može doći do ostvarivanja interesa naše zemlje, i u tom pogledu mislimo da treba koristiti sva pravna, politička i diplomatska sredstva.
Naša poruka je precizna i jasna: mora se voditi borba do kraja, Kosovo je deo Srbije i tako treba da ostane. Naša poslanička grupa poziva sve političke partije, sve političke činioce da ostvarimo jedinstvo na ovom pitanju, na pitanju očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
Nadam se da je moguće naći kompromis u predlozima koje su dale pojedine poslaničke grupe kako bi se došlo do jedinstvenog teksta koji bi bio prihvatljiv za većinu narodnih poslanika, političkih partija i političkih struktura. U tom smislu mi ćemo u danu za glasanje podržati ovu odluku i dati glas za podršku Vladi. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem gospodinu Čolakoviću.
Određujem pauzu od 60 minuta.
(Posle pauze – 17.25)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Prelazimo na rad po rasporedu narodnih poslanika prema prijavljenima za reč u jedinstvenom pretresu o Predlogu odluke, jedine tačke koja je na dnevnom redu danas.
Molim poslanike da zauzmu svoja mesta.
Narodni poslanik Đorđe Milićević ima reč.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, ono što želim na samom početku da kažem jeste da značaj predložene odluke o kojoj danas govorimo je veliki i rekao bih poseban. Poseban značaj u tome je što parlament i Vlada još jednom potvrđuju jasnu, odlučnu i nedvosmislenu politiku Srbije u odnosu na našu južnu pokrajinu.
Dakle, mi danas još jednom potvrđujemo da su vlade i parlamentarne većine promenljive i to je demokratija, ali odnos prema vitalnim, odnos prema nacionalnim, odnos prema državnim interesima, prema državnim pitanjima je nepromenljiv i ne treba da bude promenljiv.
Ova odluka nije samo politička proklamacija, već predstavlja jedan jasan i obavezujući dokument za sve državne organe u našoj zemlji, i kada je reč o spoljnoj, i kada je reč o unutrašnjoj politici i kada je reč o nečemu što se može definisati kao praktično delovanje.
Jasno je, i to je više puta danas rečeno, borba za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije je duga, teška i puna iskušenja. Da bi bila i uspešna, moramo svi nastojati da se izgradi i održi konsenzus prema ovako važnom pitanju za naš narod i državu.
Poseban značaj ove odluke o kojoj danas govorimo je takođe u tome što ćemo poslati jednu jasnu poruku i svetu, i našem narodu na prostoru Kosova i Metohije i svima onima koji priznaju državu Srbiju za svoju državu, a žive na prostoru Kosova i Metohije.
Bez obzira koliko je odluka Međunarodnog suda pravde teška za Srbiju, ona nije odgovorila na suštinsko pitanje legalnosti secesije, ostavila je da se to pitanje razmatra na Generalnoj skupštini UN.
Ono što takođe želim da kažem jeste da će SPS podržati ovu odluku, jer smatramo da moramo nastaviti borbu za Kosovo i Metohiju i pravnim i političkim sredstvima.
Potpuno je jasno da kada govorimo o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde nije u pitanju samo međunarodno pravo, već je reč o obuci sa dosta političkih elemenata. Bojimo se da je ovde argument sile i argument snage prevagnuo naspram snage argumenata i nečega što se zasigurno može definisati kao istina.
Borba za Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije je, kao što je između ostalog i bilo reči danas, vekovna borba. Možemo gledati i dalju, ali i skoriju istoriju. Albanski separatisti su uvek težili da otcepe Kosovo i Metohiju od Srbije, a Srbija da sačuva Kosovo i Metohiju u svom sastavu. Različita su iskustva iz te borbe, ali zasigurno postoji nešto što se može definisati kao konstanta, a to je strateški, nacionalni i državni cilj.
Bez obzira koliko je teško i složeno, smatram da Srbija danas ovom sednicom najvišeg narodnog predstavničkog tela treba da donese ovu odluku čija je suština kristalno jasna. Srbija nastavlja svoju borbu za odbranu teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta napadnutog na prostoru Kosova i Metohije i nikada neće priznati Kosovo i Metohiju izvan Srbije.
Borba će se i dalje nastaviti i političkim i pravnim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Tako vidim ovu odluku i našu aktivnost kada je reč o Generalnoj skupštini UN.
U čemu je suština današnje sednice? Da budemo jedinstveni, da budemo nepokolebljivi kao predstavnici naroda i da saopštimo, usvajanjem ove odluke, da ćemo u toj borbi biti i dosledni i istrajni.
Ako smem da tumačim stavove i raspoloženje naroda, odnosno građana Srbije, rekao bih da u narodu postoji konsenzus po ovom pitanju. Naša je obaveza da mi ovakav stav koji postoji među građanima Srbije danas potvrdimo i u Republičkom parlamentu.
Takva potvrda i takva odluka, sa maksimalnom saglasnošću svih stranaka, može biti veliki doprinos u našoj borbi i Vlade i države, i nema tu prostora za politizaciju, i nema tu prostora za nešto što se može definisati kao strančarenje. Biće to potvrda međunarodnoj zajednici da smo odlučni i nema promene kada je u pitanju odbrana teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta.
Biće to poruka ujedno i zemljama na koje se vrši pritisak da priznaju Kosovo i Metohiju da se tim pritiscima suprotstave i biće to svakako snažna podrška Srbima na Kosovu i Metohiji, da će Srbija da bude istrajna, da neće odustati, jer oni su taj faktor koji je odlučujući za odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije.
Znači, odluku treba da donesemo, da idemo sa rezolucijom na Skupštinu UN, da vrlo precizno definišemo tekst rezolucije, da vrlo precizno definišemo svaki naredni korak, a tamo zahtevamo nastavak pregovora, jer suština Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, bez obzira ko je kako čitao, bez obzira ko je kako tumači, ima dve ključne i suštinske stvari.
Ujedinjene nacije garantuju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije. Kosovo i Metohija je sastavni deo Srbije, a rešenje za probleme na Kosovu i Metohiji su pregovori u političkom procesu, jer samo pregovorima se može doći do rešenja koje će biti u interesu i Srba i Albanaca koji žive na prostoru Kosova i Metohije. Samo pregovori mogu doneti trajan mir i bezbednost na ovom prostoru.
U našoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije naravno ima dosta prioriteta, želeo bih da istaknem dva koja smatram da su od ključne i suštinske važnosti. Najpre, Srbija, kao što je to mnogo puta danas rečeno, narednih nedelja mora da nastavi diplomatsku aktivnost u cilju odbrane naših stavova na sednici Generalne Skupštine UN.
Kao drugi prioritet, želim posebno da naglasim naš odnos prema srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i svima onima koji žive na prostoru Kosova i Metohije, a smatraju Srbiju svojom državom. Tri su suštinska pitanja u ovom kontekstu.
Dakle, najpre, istina o tome šta se stvarno dešava na prostoru Kosova i Metohije, jer objektivno Kosovo i Metohija je crna tačka Evrope i savremenog sveta danas. Moramo se boriti da oni koji žive na prostoru Kosova i Metohije, a smatraju Srbiju svojom državom, žive kao sav normalan svet.
Moramo se boriti za ekonomski i socijalni položaj ljudi koji tamo žive. Nije bitno za Srbe sa Kosova i Metohije šta se priča, već na koji način i kako se praktično deluje da oni mogu da vide budućnost na ovim prostorima. Jer, oni su u ovom trenutku pravi branioci Kosova i Metohije.
Ono što želim, takođe, na samom kraju da kažem jeste da mi smatramo da je pitanje Kosova i Metohije pitanje svih pitanja. Naravno, da je pitanje Kosova i Metohije veoma važno, da pitanje Kosova i Metohije bude rešeno demokratskim, diplomatskih i političkim sredstvima, dijalogom, uz poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koja treba da bude osnov za iznalaženje kompromisnog rešenja. Naravno, u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije.
Takođe, želimo jasno da kažemo i sigurni smo da Srbija, nijedan građanin Srbije nikada neće dati saglasnost da Kosovo i Metohija ne bude sastavni deo Srbije.
Neko svakako može nešto da vam otme, ali ono što je oteto uvek se može i mora vratiti. Teško je vratiti ono što je svojevoljno dato i na šta je stavljen potpis.
Ono što, takođe, želim da kažem na samom kraju, želim da se u potpunosti složim sa konstatacijom i pitanjem koje je, između ostalog, u svom izlaganju postavio potpredsednik Vlade Republike Srbije – dokle i šta je granica i šta još prosto treba da uradimo? Menjale su se vlade, menjale su se parlamentarne većine u Srbiji, pokušana su različita rešenja kada je reč o pitanju Kosova i Metohije, od vojnog, političkog i pravnog.
Kada je reč o Vladi Republike danas, Srbija se zalaže za nastavak evropskih integracija. Jasan je i vidljiv napredak u reformi pravosuđa. Jasna je, vidljiva i prepoznatljiva intencija Vlade Republike Srbije kada je reč o jednoj jasnoj, odlučnoj i uspešnoj borbi protiv korupcije i kriminala.
Usvojili smo Deklaraciju o Srebrenici. Izvršili i moralnu i međunarodnu obavezu. Pokazali odlučnost da se ovakvi i slični zločini koji su se dešavali na svim stranama nikada više ne ponove. Pokazali smo da Srbija želi da vodi politiku mira, da želi dobrosusedske odnose i stabilnost i bezbednost u regionu. Zaista se, i time završavam, postavlja pitanje dokle i šta je granica i šta još treba učiniti?