Vreme za poslaničku grupu LDP je iskorišćeno.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković. Posle njega narodni poslanik Zoran Nikolić.

Gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, u današnjoj raspravi o ovako važnoj odluci sigurno nema mesta demagogiji, populizmu, kao što u danima i mesecima koji su pred nama nema mesta ni defetizmu, ni malodušnosti.
Mi se nakon odluke MSP nalazimo u jednom potpuno drugačijem kontekstu, u jednoj geopolitičkoj konfiguraciji koja je potpuno drugačija. Zbog toga je potrebno, upotrebiću izraz koji često ne koristim, ali zaista, državno i političko jedinstvo, jer pitanja sadržaja Predloga odluke koji se nalaze pred nama, jesu jedna od ključnih pitanja našeg društva i naše države.
Kao što smo privrženi evropskim integracijama, kao što istrajavamo u evropskim integracijama, tako moramo da istrajavamo na politici očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije na KiM.
Danas su se ovde u raspravi čule dve ključne reči, odnosno dva pitanja su postavljena. Da li će iko ikada reći građanima Srbije istinu? I pre mišljenja MSP-a, državni organi su vodili i promovisali realističnu politiku. Niko nije bio nerealno optimističan, niti Vlada, niti parlament, ni predsednik Republike.
Vlada je dala svoj maksimum. Dala je maksimum maksimuma u sprovođenju državne politike. Sa političkog, ovaj problem smo prebacili na pravni teren. Činjenica je da je MSP pravni krov sveta, kako se to kaže. Činjenica je, da ovaj sud zaista svojom odlukom nije odgovorio na suštinsko pitanje i svojim savetodavnim mišljenjem nije legalizovao pokušaj etnički motivisane secesije kosovskih Albanaca.
Drugo, što se provlači kroz današnju raspravu i na to pitanje treba dati odgovor – šta je nova politika? U toku današnje rasprave slušamo to pitanje, da je potrebna nova politika. Mi postavljamo pitanje – šta je to nova politika? Imamo li mi pravo da eksplicitno ili implicitno priznamo nezavisnost Kosova? Imamo li prava da prekršimo Ustav? Imamo li mandat od građana Srbije za tako nešto? Naravno da nemamo.
Iz tih razloga, kao narodni poslanik, kao pripadnik DS-a podržavam Vladu Srbije u njenim naporima da nastavi politiku koja će pred Generalnom skupštini omogućiti ostvarivanje državnih interesa Republike Srbije, koja će omogućiti istorijsko pomirenje Srba i Albanaca, trajni i sveobuhvatni mir na Balkanu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić. Posle njega narodni poslanik Srđan Miković.

Poštovani građani Srbije, vi koji večeras gledate ovu sednicu Narodne skupštine preko malih ekrana, vi koji preko malih ekrana gledate jednu veliku podvalu koja se sprema građanima Srbije i srpskoj državi, vi koji na delu prisustvujete jednoj velikoj nacionalnoj podvali, obmani i iluziji, apelujem na vas.
Ne znam koliko vas ima večeras koji gledate ovo, ne znam koliki je broj, da li vas ima više ili manje, ali verujem da vas ima dovoljno da na tu nacionalnu obmanu koju nam priprema Vlada Republike Srbije, ministar Jeremić i, kao najodgovorniji čovek u ovoj državi, predsednik Tadić, nikada, ni večeras, ni za vek vekova ne pristanemo, zato što je Kosovo ne samo teritorija Republike Srbije, Kosovo je ideja.
Kosovo je ekonomija. Kosovo je, i to nije fraza, srce našeg naroda i srce naše države. Zato, ne nasedajte, još jednom ponavljam, na nacionalnu obmanu i iluziju koja vam se večeras nudi.
Vlada Republike Srbije dve godine nije izašla pred ovaj parlament. Ni posle dve godine premijer nema snage da ovde čitav dan bilo šta kaže, iako je predsednik Vlade koja po Ustavu vodi politiku ove države. Po članu 132. Ustava vi podnosite ostavku predsedniku Republike. Izvolite, gospodine Cvetkoviću, tu vam je predsednik Republike. Nikada nećete imati bolju priliku da olakšate muke srpskom narodu.
Zašto verovati ovoj vladi? Zašto verovati ovoj odluci? Zašto verovati predsedniku Republike? Apelujete na jedinstvo, da je ono sada potrebno. To posebno voli da ističe ministar Jeremić. Kako verovati Vladi? Kako da vam veruje bilo ko u svetu, kada vi kao Vlada i vi, gospodine Tadiću, kao predsednik Republike, ne poštujete rezolucije koje je doneo ovaj parlament i odluke koje je doneo ovaj parlament.
Kažete u najnovijoj odluci koju ste nam ovde dali i pozivate se na kontinuitet politike. Reći ću vam da tog kontinuiteta nema. Na osnovu Rezolucije koju je ovaj parlament sa preko 220 glasova usvojio 26. decembra 2007. godine i na osnovu odluke koja je doneta 18. februara 2008. godine, neposredno posle proglašenja nezavisnosti Kosova, mi smo usvojili odluku kojom se potvrđuje i sledeća odluka Vlade.
Član 6: ''Pozivajući se na Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, posebno na tačku 5. Rezolucije, u kojoj Narodna skupština traži od Vlade Republike Srbije da sa EU utvrdi da misija EU ne može doći na teritoriju Republike Srbije, na KiM, bez adekvatne odluke Saveta bezbednosti UN-a, Vlada Republike Srbije proglašava ništavnim sve odluke organa EU o slanju Misije na Kosovo i Metohiju. Kao protivpravne, ove odluke za Republiku Srbiju nemaju nikakvo pravno dejstvo i ne proizvode bilo kakve obaveze Republike Srbije prema EU, niti prema bilo kome ko bi ih sprovodio.''
Poštovani građani Srbije, vi koji gledate ovo večeras, ne znam koliko vas ima, ali verujem da vas ima dovoljno da ne verujemo u obmane i u iluziju, niste obavezni po Rezoluciji koju je usvojio ovaj parlament, a nikad opovrgao, odnosno možete da tvrdite da je Euleks protivpravno na Kosovu i Metohiji, da sve što je uradio na implementaciji kosovske države je protivpravno i da država Srbija ne priznaje.
Naročito to poručujem Srbima na Kosovu i Metohiji. Nemate po odluci sopstvene države nikakvu obavezu da poštujete bilo koji organ EU jer to vam garantuje Narodna skupštine Republike Srbije.
Sad mi recite predsedniče - da li ispravno tumačim rezoluciju, da li ispravno tumačim odluku koju je ovaj parlament doneo? Ako ne tumačim, onda objasnite građanima Srbije to ispravno tumačenje.
Svašta se danas moglo čuti. Moglo se čuti od prvog zamenika premijera, gospodina Dačića, kako vam je poželo da budete uspešniji u odbrani nego što je to bio on i obećao vam je podršku. Onda smo mogli čuti da se ni u jednoj ozbiljnoj državi ne iznose planovi države u parlamentu. Pa, recite mi gde to može da se čuje i gde se to dešava?
Dešava se samo u virtuelnim glavama onih koji zajedno sa EU, jer Evropa nema alternativu, žele da odbrane Kosovo. Kako? Iznesite jedan argument kako ćete sa EU odbraniti KiM. Tako što ćete sa ministrima EU, sa gospodinom Fratinijem, koji je večeras jasno rekao da se stvara prostor za pregovore između Beograda i Prištine, i da se o svemu može pregovarati, ali se jedino ne može pregovarati o statusu?
Kosovo nikada neće biti nezavisna država, ne zato što Vlada to ponavlja svaki dan i ne zato što to čini predsednik Republike. Zato što Srbija ima dovoljno prijatelja da u UN Kosovo ne može da dobije stolicu, jer odluku sednice Generalne skupštine UN već možemo da nazremo. Ona će biti veoma slična. U svakom slučaju ponižavajuća, kao što je bila i odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu.
Da bi neko postao član, on to može postati na predlog Saveta bezbednosti. U Savetu bezbednosti postoje države, pre svega Rusija koja to neće dozvoliti. Nemojmo ni očekivati da će Rusija više braniti naš suverenitet i teritorijalni integritet nego mi sami.
Propast ekonomije u ovoj državi, propast evropskih integracija, sem ako prodaja Kosova ne bude dogovorena na taj način da nam se da još jedan ustupak ka približavanju EU, u svakom slučaju, i gubitak Kosova i gubitak puta ka EU, ekonomski slom su, gospodine Cvetkoviću, učinak vaše Vlade. Možda ste Vladu za ove dve godine spasili od katastrofe, ali je sada ubrzanim koracima ka toj katastrofi vodite.
Zbog onih ljudi koji gledaju ovaj TV prenos, koji veruju da je istina najvažnija, da istina pobeđuje ma koliko je teška, poručujem i Vladi i vama predsedniče – ako mislite da je gotovo, varate se. Tek sada počinje.

Iskorišćeno je osam minuta i 28 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Posle njega narodni poslanik Boris Aleksić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, problem KiM je istorijski problem, problem koji traje decenijama. Samo onih 200.000 prognanih i interno raseljenih samo u 1999. godini teraju nas da sa posebnom odgovornošću pristupamo pokušaju rešavanja ovog problema. Jako je teško naći rešenje. Mnogi nisu verovali kada je Srbija predložila rezoluciju Generalnoj skupštini UN.
Međutim, upravo zbog toga, iako mnogi nisu u to verovali, skoro dve godine zaustavljen je proces priznavanja jednostrano proglašene republike Kosovo, bez obzira što su u isto vreme postojali veliki pritisci veoma moćnih država.
Nakon dobijenog mišljenja Međunarodnog suda pravde mislim da je dobro što se ne mirimo sa ovom situacijom, što čvrsto stojimo na stanovištu da ne treba prihvatiti secesiju i upravo sam Predlog odluke, koji u svom naslovu sadrži i deo o nastavku aktivnosti Republike Srbije, govori da će Vlada Republike Srbije, a nadam se i Skupština Republike Srbije, upravo u skladu sa Ustavom Republike Srbije preduzimati i dalje mere i dalje aktivnosti.
Na to nas tera Ustav, ali na to nas tera i potreba da se uz teritorijalnu celovitost borimo i za zaštitu ljudi, ljudskih prava, imovine, spomenika kulture, naše duhovnosti.
Smatram da paralelno s time što se borimo da jednostrano proglašena republika Kosovo ne dobije stolicu u UN moramo da se borimo pre svega za ljude i ljudska prava. Nadu mi bude hrabrost i čista savest onih koji su prednjačili pred Generalnom skupštinom UN, oni koji su i danas ceo dan bili ovde s nama, koji se nisu sakrili u rupe, već su došli ovde da u narodnom parlamentu zajedno tražimo put za dalje. To mi budi nadu da ono što je napisano u Predlogu odluke daje dobru perspektivu da našu borbu nastavimo i dalje.
Zbog toga, dame i gospodo, drage kolege, pozivam vas da prilikom glasanja u što većem broju podržimo odluku Narodne skupštine o mišljenju Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija KiM i nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.

Iskorišćeno je tri minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Boris Aleksić. Posle njega narodni poslanik Milan Stanimirović.

Hvala, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, upravo smo stigli do suštinskog trenutka do kojeg nas je dovela prozapadna, proamerička politika Vlade Mirka Cvetkovića i vlasti koju predvodi DS i predsednik Republike Boris Tadić.
Niste odgovorili, iako ste ovde došli u priličnom broju, na neka od suštinskih pitanja. Prvo pitanje – da li ste ovakav potez sa Međunarodnim sudom pravde povukli sa umišljajem ili ste ga povukli iz neznanja? Ni jedna, ni druga opcija vas ne oslobađa odgovornosti.
Primera radi, analiza uglednog časopisa "Forin polisi" pod naslovom "Zašto je nezavisnost Kosova dobra za Srbiju", upravo govori o tome da je cela taktika Republike Srbije bila da se oslobodi balasta KiM, kako bi mogla da poleti ka EU i NATO paktu. To pišu ljudi koji su savetnici šiptarskih separatista, koji vladaju zapadom i koji šire svoj hegemonizam celim svetom.
Jer, kako objasniti vaš potez da tražite savetodavno mišljenje od suda, gde od 15 sudija, devet dolazi iz zemalja koje su priznale nezavisnost KiM? Dakle, ne postoji teoretska šansa da vi tu možete da pobedite.
Zašto ste taj potez povukli? Iz gluposti ili sa umišljajem? Kažete da nije bilo drugih opcija. Apsolutno nije istina. Imali ste mogućnost da tužite zemlje koje su priznale nezavisno KiM. Postavlja se sledeće pitanje – od Rusa ste unapred dobili podatke kakva će biti odluka, zašto niste povukli zahtev? Zašto tog trenutka, tih par dana unapred, kada ste dobili podatke od Ruske federacije, niste povukli vaš zahtev? Ta opcija postoji.
Dalje, niste razmatrali veoma bitan institut iz 1950. godine, institut Ujedinjeni za mir koji, uzgred, dokazuje da ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić nije u pravu, jer ne zna da ono što se raspravlja u Savetu bezbednosti može da se raspravlja i u Generalnoj skupštini Organizacije UN upravo na osnovu tog instituta. Više puta se desilo u istoriji UN.
Dakle, potezi ove vlade su neshvatljivi. Vi govorite da ste traženjem mišljenja od Međunarodnog suda pravde zaustavili priznanja KiM. Treba da vas bude sramota. Ta priznanja nije zaustavio niko drugi nego Ruska federacija. Ukoliko ste realni, ukoliko ste dobronamerni, vi ćete u jednom trenutku to priznati.
Ruska federacija je zaustavila najveći deo priznanja nezavisnosti KiM. Kakva vaša diplomatija? Vi ne znate gde se nalazite. Gospodin Jeremić, kada je bio prošli put u ovom parlamentu, rekao je da u 80% slučajeva naše ambasadore u zemljama gde služe neće da primi niko od ministara, niko od predstavnika izvršne vlasti, da ne govorim o šefovima država. Dakle, to je vaša diplomatija, ona ne postoji.
Gospodin Bataković istoričar, stručnjak za istoriju KiM 19. veka, šef pravnog tima, paradoks. Predmetni i vremenski paradoks. Na čelu Pravnog tima treba da bude pravnik. Ovo je 21. vek, a ne 19. vek. Sa jednom rukom u džepu, gospodin Bataković jutros nabroja savetnike bajne i vajne srpskog Pravnog tima. Već ima i zemalja koje su priznale nezavisno Kosovo. Ni jedan jedini Rus. Zašto niste izabrali neke stručnjake Ruske akademije nauka?
Pogledajte dalje, kako vas nije sramota da izlazite sa ovakvim predlogom odluke pred Narodnu skupštinu? Ne znate ni pune nazive nekih dokumenata. Povelja UN, to ste potrefili, Helsinški akt, koji Helsinški akt? Helsinški završni akt iz 1975. godine. Da bi se došlo do tog završnog akta bilo je puno dokumenata na toj konferenciji.
Govorite o kompromisnom rešenju i pregovorima. Sve što imamo da pregovaramo sa Albancima pregovarali smo u Firenci 1926. godine.
Konačno razgraničenje između Srbije i Albanije. Sada hoćete pregovore da to poništite. To je moguće, bilateralni sporazum u međunarodnim odnosima može da obesnaži prethodni bilateralni sporazum. Je li to želite ovim?
Rezoluciju 1244 nigde ne pominjete. Prosto neverovatno. U ovoj odluci vi pokazujete da se plašite, da ste kukavice, ne smete da kažete šta je uradio Međunarodni sud pravde. Zašto? Zato što je kontinuitet vaše prozapadne politike, vaše politike okrenute Vašingtonu i Londonu, sasvim jasan - vi svojim gazdama ne smete da se suprotstavite.
Sad malo da vam pomognemo kada budete izlazili pred Generalnu skupštinu Organizacije UN da se opametite. Mišljenje Međunarodnog suda pravde ne ispunjava osnovne uslove savetodavnog mišljenja predviđene međunarodnim pravom. Vi ste smogli snage da kažete – aha, oni nisu odgovorili na suštinsko pitanje, a niste rekli da je ovo jedna vrsta prevare, možemo čak da kažemo, falsifikata. Da ste imali ove Ruse u pravnom timu, oni bi vam to rekli.
Da vidimo gde je Međunarodni sud pravde preformulisao pitanje koje ste vi postavili i to dva puta preformulisao, dao odgovor na sasvim drugo pitanje, ne na formalni aspekt, ne formalno-pravni. Dakle, dva puta je preformulisao pitanje.
Prvo, u odgovoru suda govori se ne o proglašenju nezavisnosti, već o usvajanju izjave o proglašenju nezavisnosti. Možda nekom zvuči isto, verujte za pravnike to nije isto, zato je i bitno da imate pravnika na čelu Pravnog tima. To su, dakle, različite stvari.
Drugo, u svom odgovoru Međunarodni sud je dodao rečima "normi međunarodnog prava" reči "primenjivih normi". Sada su oni ovlašćeni da utvrde koje su primenjive norme. A koje su za njih neprimenjive norme? Deo Povelje organizacije UN i Helsinški završni akt, kao i neke druge norme.
Dakle, savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ima karakter prevare i falsifikata i vi to morate u ime Srbije da napadnete pred Generalnom skupštinom Organizacije UN.
Šta je dalje radio Međunarodni sud pravde? Mnogo neutemeljenih tvrdnji. On kaže da je rezolucija Saveta bezbednosti Organizacija UN 1244 utvrdila specijalni pravni režim koji ima prednost u odnosu na srpski pravni režim. Nebuloze.
Oni daju svojim mišljenjem aktima UNMIK-a snagu normi međunarodnog prava. Apsolutna glupost. Dakle, to je vaš glavni argument, opasnost za druge zemlje, ne samo da ne odgovore na njihovo pitanje, već da pitanje koje postave preformulišu, falsifikuju da bi ostvarili neke političke ciljeve. Koje političke ciljeve? Političke ciljeve koje njihove gazde, a i vaše gazde u Vašingtonu i Londonu, kažu da moraju da se izvrše.
Dakle, vrlo jasno je šta se tu dešavalo. Rezolucija 1244, na koju se vi ne pozivate u ovom aktu, nije jedino važna, vi imate niz rezolucija i sporazuma pre toga koji potvrđuju suverenitet Republike Srbije na KiM: Rezolucija Saveta bezbednosti UN 757, od 30. maja 1992. godine; Rezolucija 777, 19. septembra 1992. godine; Rezolucija 47/1, 22. septembar 1992. godine Generalne skupštine UN; Pariski sporazum, 14. decembar 1991. godine, ponovo se potvrđuje državnost i celovitost Republike Srbije.
Da vas podsetim, neke od ovih akata su prihvatili i EU, i SAD, i Ruska Federacija, i Ujedinjeno Kraljevstvo, i Nemačka i Francuska. Čudi vas što Međunarodni sud pravde ili neka institucija takva može da se upusti u falsifikovanje? Da li ste vi čuli da su pokušali da falsifikuju Rezoluciju 1244? Ako niste, imate odličnu analizu grčkog profesora Panajotisa Haritosa na tu temu. Pročitajte obavezno.
Morali ste da imate veliki broj izvora međunarodnog prava na umu. Između ostalog, deklaracija o nedopustivosti intervencija i mešanja u unutrašnje poslove država Generalne skupštine UN iz 1981. godine, kojom se pravo na samoopredeljenje vezuje isključivo za narode pod kolonijalnom vlašću.
To je međunarodno pravo, a EU i SAD su svoj odnos prema Jugoslaviji definisali Deklaracijom o smernicama za priznanje novih država u istočnoj Evropi i SSSR-u i Deklaracijom o Jugoslaviji, gde je rečeno da su Sovjetski Savez i Jugoslavija slučajevi za sebe i da tamo narodi imaju pravo na samoopredeljenje, bez obzira što nisu bile pod kolonijalnom vlašću.
Očekivali ste nešto od EU. Godine 2009. Evropski parlament vam donosi rezoluciju kojom podržava nezavisnost Kosova, 424 glasa za, 133 protiv. Ove godine jula 2010. ponovo Evropski parlament donosi rezoluciju kojom poziva druge države da priznaju nezavisno KiM.
Robert Kuper, bivši savetnik Tonija Blera, sadašnji visoki funkcioner Saveta EU, generalni direktor za spoljnopolitičke i vojne poslove, pre svega jedna nemoralna osoba, napisao knjigu "Razbijanje nacija". Pazite šta kaže u toj knjizi – izazovi postmodernog sveta leže u tome da se prilagođava dvostrukim standardima.
Evropljani bi trebalo međusobno da sarađuju na temelju prava i zajedničke sigurnosti, ali izvan Evrope valjalo bi da primenjuju surovije metode iz prethodnih vremena, silu, preventivne napade, prevaru i šta god je potrebno. To vam je funkcioner EU. Kako onda možete da se oslanjate na EU? Ovo što priča i piše Robert Kuper, to je divljaštvo, gospodo, to nije evropska civilizacija.
Dakle, pozivam vas da dobro porazmislite o svemu ovome i da se date u pamet i nastupite kvalitetno pred Generalnom skupštinom Organizacije UN.

Reč ima poslanik Milan Stanimirović.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi predsedniče Vlade, gospodo ministri, gospođo predsednice Narodne skupštine, kolege narodni poslanici, problem KiM je višedecenijski, može se čak reći i vekovni problem, koji je svoju kulminaciju doživeo nažalost s nama kao savremenicima.
Nerazumevanjem promena koje su se u svetu desile padom Berlinskog zida, nesnalaženjem u novim okolnostima, Srbija pobednica u Balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, našla se u ovim istorijskim događajima na suprotnoj strani od većine saveznika u ovim ratovima.
Svi pregovori na taj način su unapred bili osuđeni na neuspeh i pre i posle 2000. godine, da bi 2000. godine, šahovskim rečnikom rečeno, nastavili da igramo partiju u cajtnotu, sa već gotovo bezizlaznom situacijom, a da je protivnik već imao mnogo jaču sekundantsku ekipu na svojoj strani. Napadani smo s jedne strane zašto odmah ne pobedimo, a s druge strane zašto se odmah ne predamo.
Osvrnuću se na nekoliko tvrdnji koje su se čule danas u ovim diskusijama. Pre svega, imali smo jednu glorifikaciju Rezolucije 1244 od nekoliko učesnika u današnjoj raspravi. Od 11. juna 1999. godine na prostoru KiM Republika Srbija nema ni svog vojnika, ni policajca, ni poreznika, ni carinika, svega onoga što predstavlja u punom smislu državu. Što bi rekao Pol Viridoa, država to nisu teritorije, to je kontrola nad teritorijama.
U svetlu ovoga, groteskno danas zvuče reči kako je Rezolucija 1244 pojam za postojanje državnosti Srbije na KiM, ali se slažem u oceni da je to nažalost danas jedini zvanični međunarodno-pravni dokument na kome se između ostalog može graditi državna politika prema KiM u skladu sa postojećim i važećim Ustavom.
U prethodnim diskusijama apostrofirano je i pitanje zašto 25 meseci KiM nije bilo na dnevnom redu ovog visokog doma. Najglasniji u tome su bili oni koji su vraćanjem mandata narodu u punoj meri KiM stavili na dnevni red prethodnih izbora.
Na tim izborima prošli su onako kako su prošli, narod im nije vratio mandat, a posebno je pitanje da li je prava politika paljenje ambasada i Beograda i šta smo time dobili ili izgubili? Odgovor na pitanje da li je to pomoglo ili odmoglo poboljšanju pravno-političkog i diplomatskog položaja Srbije je više nego jasan.
Postavljeno je ovde i pitanje zašto smo uopšte postavljali pitanje? Pitanje KiM nije samo puko političko-diplomatsko, već u svojoj suštini duboko vrednosno pitanje. Često se u ovom visokom domu pominju tzv. evropske vrednosti, a rekao bih pre svega radi se o univerzalnim ljudskim vrednostima. Život bez vrednosti je opasan i najčešće besmislen. Bez viših ciljeva ili smisla života, život je puko tavorenje.
Vrednosti daju smisao dnevnoj prolaznosti. Zahvaljujući njima razlikujemo dobro i loše, tačno i netačno, uspešno i neuspešno, istinito i lažno, pristojno i nepristojno i mnoge druge vrednosne orijentacije.
Za razliku od vrednosti koje su apstraktne, norme su konkretne. Norme kao merila i propisi su tehnički deo, ali bitan u ostvarenju vrednosti. Iza svake moralne norme nalazi se neka vrednost, na primer dobro. Iza svake pravne norme pravda. Sa nadom da je sve zaista tako obratili smo se u dobroj meri Međunarodnom sudu pravde.
Jedna digresija. Kada je jedan novinar svojevremeno komunističkom funkcioneru postavio pitanje po njega veoma neugodno, funkcioner je kao iz topa odgovorio – ne slažem se s pitanjem. Kod Međunarodnog suda pravde umesto pravnih normi dobili smo u uvijenoj formi odgovor da se ne slažu sa pitanjem. Ovakav ''odgovor'' ne samo da nije dao odgovor, već je samo otvorio mnogobrojna nova pitanja, što će budućnost nesumnjivo i potvrditi.
Ako je svojevremeno Badinterova komisija dala tumačenje kao pravni osnov za raspad Jugoslavije, bojim se da će mišljenje Međunarodnog suda pravde imati još teže i dalekosežnije posledice, ne samo na Balkan, ukoliko Generalna skupština na jesen ne uvede celu situaciju u okvire međunarodnog pravnog poretka u Povelje UN.
Prilično maliciozno deluju argumenti kako je slučaj Kosova tzv. sui generis - jedinstveni slučaj, na koji se u budućnosti niko ne može pozivati. Još je neverovatnije da ovaj argument koriste države čiji je pravni sistem zasnivan na tzv. precedentnom pravu, tj. da se jednom donesena presuda može uzimati kao primer u svim budućim sličnim situacijama, čime se podriva i sopstveni pravni poredak država koje to tvrde.
Uprkos osećanju nepravde, Skupština, Vlada, predsednik Republike moraju ostaviti emocije po strani. Kao što je već rečeno u današnjoj diskusiji, nijedna Vlada na svetu ne bi mogla da kaže - baš nas briga za naša prava, ne želim da se borim za njih.
Debata u Generalnoj skupštini poslednja je prilika da međunarodna zajednica pokaže da je za trajno i održivo rešenje, u kome jedna strana neće sve dobiti, a druga sve izgubiti. Na taj način nije moguće obezbediti mir, stabilnost i prosperitet u regionu.
Pregovorima je moguće postići cilj istorijskog sporazuma Srba i Albanaca, koji će trajno pacifikovati region Balkana i omogućiti nesmetan razvoj i evropske integracije, a sve ostalo prouzrokovalo bi trajnu nestabilnost. Istorija je prepuno ovakvih ili sličnih situacija u prošlosti.
Danas smo slušali priču o Trijanonskom sporazumu od gospodina Pastora. Meni trenutno pada na pamet primer Francuske i Alžira i dileme i teške odluke Šarla de Gola. Možda mu je pri donošenju odluke pomogla i misao Andrea Malroa koji je tada rekao - nikada neću razumeti civilizacije koje mitovima žrtvuju žive ljude, pa valjda uvek mitove treba žrtvovati živim ljudima.