ŠESTO VANREDNO ZASEDANjE, 26.07.2010.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

ŠESTO VANREDNO ZASEDANjE

26.07.2010

Sednicu je otvorio: Slavica Đukić-Dejanović

Sednica je trajala od 12:10 do 23:45

OBRAĆANJA

...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Narodni poslanik Jelena Trivan ima reč.

Jelena Trivan

Za evropsku Srbiju
Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, dame i gospodo, drago mi je da na kraju ovog teškog, ali vrlo svrsishodnog dana imam priliku da vam se obratim i da se složim u jednom bar sa svim poslanicima koji su pre mene govorili da je ovo veliki dan za Srbiju i da ono što nam je u ovom danu trebalo jeste istina. Istina, ali i jedinstvo koje ćemo pokazati pred narodom.
Danas smo bili u prilici, tu priliku su neki od nas iskoristili, da građanima čestito i pošteno kažemo šta je to kada je Kosovo u pitanju to što smo nasledili, šta je to što smo imali, šta je to što smo zapravo izgubili i šta je to što sada imamo u rukama da dalje delamo i da očuvamo svoj suverenitet.
Ovo je bila takođe prilika da pokažemo svoje dostojanstvo i da pokažemo svoje jedinstvo, prilika da se uzdignemo iznad politikantstva i da pokažemo da postoje neke stvari koje su vrednije i važnije od dnevno-političkih interesa i naslovnih strana. Neki su tu priliku iskoristili, neki su svoj obraz osvetlali, a neki nisu. Svejedno, važno je da na kraju dana ipak podvučemo crtu i kažemo istinu.
Poslednje što se može prihvatiti kao istina jeste da je Vlada Mirka Cvetkovića odgovorna za gubitak Kosova. Duboko verujem da ne postoji ni malo dete, niko u Srbiji ko veruje da Vlada koja je stupila u mandat u onom trenutku kada je Kosovo već proglasilo svoju nezavisnost može biti smatrana odgovornom za istorijske greške, istorijske propuste i sve probleme koje je nasledila.
Neću krenuti stopama svojih političkih oponenata, neću tražiti krivce, neću tražiti alibi, nego ću samo reći jednostavno – ovo gde smo danas je rezultat mnogo loših procena, mnogo loših poteza i još gorih rešenja, mnogo nepromišljenosti i sa naše strane i od strane međunarodne zajednice.
Ovo gde smo danas je rezultat jedne jednostavne činjenice da smo mi jedna mala zemlja, sa ograničenim resursima u svakom pogledu, i sa tim treba da se suočimo.
Međutim, ono što je takođe istina, to je da je ova vlada sa tako ograničenim resursima učinila sve, ali apsolutno sve što je bilo u njenoj moći. Jedino za čim nije posegnula je oružje i ako je to njena greška onda mi je drago što ste, gospodo iz Vlade, pogrešili.
Ono što se danas postavlja kao pitanje dok svi govorimo o novoj politici, drugačijoj politici, to je šta je sadržaj te nove politike. Nažalost, mi danas u skupštinskoj debati to nismo uspeli da čujemo. Uspeli smo da čujemo mnogo argumentovanih kritika, ali i mnogo praznog kritizerstva, ali nismo uspeli da čujemo šta je alternativa.
Rešenja koja je ova vlada imala pred sobom su se svodila na sledeće – jedno je da prizna nezavisnost i odustane od svake borbe, a to nije bilo moguće, jer za to nije imala ni mandat, ni podršku građana, ni ustavna ovlašćenja. Drugo što je mogla, to je da radikalnije ide u ovu diplomatsku političku borbu, kao što su se neke političke partije zalagale.
Da li je ispravan put i da li mislite da bismo dobili podršku za to da idemo u dalje konfrontacije sa svetom, duboko ne verujem. Ne verujem da građani koji su glasali gotovo ujedinjeno za svoju evropsku budućnost, za normalnu i civilizovanu Srbiju, da bi dali mandat bilo kojoj vladi da ratuje sa zemljama članicama Evropske unije, pa makar i na pravnom polju.
Kolega Nikolić je rekao da nismo imali hrabrosti da to učinimo, verujem da prosto nismo imali ludosti, ili da smo bili dovoljno mudri da naučimo nešto iz prethodnih pogrešaka i da ne idemo u dalje poteze koje bi ovaj narod i ovu zemlju dalje odvlačili od svakog normalnog života i normalne budućnosti.
Kada govorimo o konkretnom postupku pred Međunarodnim sudom pravde, takođe, istina je i pošteno je tu istinu reći, da su sve stranke listom podržale našu inicijativu pred Ujedinjenim nacijama, sve su toj inicijativi aplaudirale, i danas, nadajući se zaboravu građana, to nazivaju najvećim porazom ove vlade. Činjenica je da to nije najveći poraz, da to nije presudna tačka u borbi za Kosovo, kao i da nije poslednja.
Takođe je legitimno pitanje, koje se ovde mnogo puta otvaralo u diskusijama, da li neko treba da snosi odgovornost za ono što se dogodilo. To pitanje bi bilo utoliko legitimnije da iza toga stoji neka konkretna platforma, neko konkretno rešenje, neka politička alternativa ovoj vladi, koja ima rešenje za pitanje Kosova i koja bi mogla pred građane da izađe sa nečim mudrijim.
Nažalost, toga nema, i u tom smislu, kao što rekoh, to je jedno puko političko profiterstvo, kome na pitanju Kosova nema mesta. Zato mi danas treba Vladi da damo podršku za svaku dalju diplomatsku borbu, koja će ići ka tome da sačuva naš suverenitet, ali koja neće zatvarati vrata Srbije ka Evropskoj uniji.
Podsećam da je ova vlada nastala na dva spoljnopolitička prioriteta. Jedno je priključenje Evropskoj uniji, drugo je očuvanje suvereniteta i da je na oba ova polja do sada nizala dobre rezultate. Nekada slabije, nekada bolje, ali ove dve godine stvari su išle napred.
U tom smislu očekujemo da svi potezi koje budemo ubuduće povlačili u Ujedinjenim nacijama idu ka tome da otvaramo nova vrata, nove šanse za Srbiju i da otvaramo mogućnosti za bolju saradnju sa našim evropskim partnerima. To nije nekakvo iracionalno evropejstvo, ovo što danas govorim, nego racionalan interes ovog naroda da sa jakim partnerima u snažnom političkom savezu brani svoje interese i da nikada više ponovo ne bude u poziciji da mu neki od vitalnih interesa bude ugrožen.
Danas nije dan za odustajanje ni od jednog od onoga što sam pomenula, a što mi iz Demokratske stranke smatramo svojim prioritetima. Danas je dan da istinito, tačno kažemo koje su teškoće i izazovi koji su pred nama, šta nam je činiti, kolike su šanse da u tome uspemo.
Ono što je danas najvažnije, to je što smo, za razliku od onih koji nikakav plan nisu pokazali, videli da Vlada zna kuda ide, da zna koji su joj ciljevi i da u tome ima podršku i spoljnopolitičkih partnera. Ono što danas svetu treba da pokažemo, to je da Vlada danas ima podršku i svog naroda i svojih građana, preko parlamenta u kome mi njih predstavljamo.
Ono što, na kraju, želim da kažem, da podelim s vama, jeste jedno osećanje dubokog ponosa prema srpskom narodu i građanima Srbije, koji su dostojanstveno i mirno prihvatili odluku Međunarodnog suda pravde, koji nisu podlegli provokacijama, koji su pokazali da su dostojni istorije koja iza njih stoji.
Pozivam vas da mi danas budemo dostojni građana koje predstavljamo, da zajednički podržimo Vladu i da joj damo šansu da nađe rešenje koje bi sledećim generacijama ostavilo zemlju neopterećenu problemima istorije.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Imate 13 minuta.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
Gospođo Đukić-Dejanović, danas pričamo o nečemu što se zove zakonomernost, a u tom principu postoji nešto što kaže predvidivost. Znači, unapred se zna šta će da se desi, pa da svedemo to na posledice. Stručnjaci za tu oblast su psiholozi.
Samo da vas podsetim, gospođo Đukić Dejanović, 1999. godine kad se usvajao plan Ahtisari-Černomirdin bila je samo jedna stranka koja je glasala protiv tog plana. Svi su podržavali taj plan i rekli su napokon na Kosovo i Metohiju dolaze UN, a to su naši prijatelji.
Kao rezultat te odluke doneta je Rezolucija 1244, koja je garantovali teritorijalni integritet i suverenitet u to vreme SRJ na Kosovu i Metohiji. Kasnije je to protumačeno suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije.
Moram da vas podsetim sad dalje na taj vid zakonomernosti kontinuiteta, a sećam se jednog potpredsednika DS koji je već 2001. godine pokušao da održi sednicu nekog glavnog odbora na teritoriji Kosova i Metohije, zabranjen mu je ulaz.
Sećam se 2001. godine, 25. januara, kad je formirana nova, navodno prva demokratska vlada, rečeno je, mi ćemo da ispunimo naša predizborna obećanja septembra 2000. godine, pobogu na Kosovu i Metohiji nisu okupatori nego naši prijatelji, oni imaju razumevanja za naše političke stavove.
Samo da vas podsetim, da kad je u pitanju agresija na SRJ, NATO i SAD više puta su menjale razloge zbog čega su intervenisale. Prvi put su rekli, razlog je humanitarna katastrofa, 800.000 proteranih, drugi put kad su videli da to suštinski nije bio glavni razlog, pa rekli su, hteli smo da skinemo nenarodni režim Slobodana Miloševića, a pre godinu i po dana Havijer Solana je rekao, pa hteli smo pod bombama da vas nateramo da prihvatite evropske standarde.
Gle, pobrkali navigaciju da zavedu red na Kosovu i Metohiji, pogodili Novi Sad, pogodili Podgoricu itd. Sećam se jednog predsednika Republike Srbije koji je zbog magle na jednom aerodromu srdačno se pozdravio sa Agimom Čekuom, a on je bio na poternici. Rečeno je, pa kako je to moguće, pa kaže, s njim sam se kao s vojnikom pozdravio, odajem mu priznanje kao vojniku, a on je bio optužen da je neki ratni zločinac.
Sećam se jednog malog ministra koji je došao iz inostranstva, bio je potpredsednik Vlade, u onoj staroj zgradi je vikao, hajmo, hajte ka EU. Da bi posle šest meseci rekao da je Narodna skupština crna rupa, nema ga danas, verovatno prebrojava one svoje akcije, s obzirom da je pre tri meseca ovde branio jedan zakon kojim je trebalo da se potvrdi neki sporazum gde Beograd dobija na poklon šest miliona evra.
Znate, nisam čuo da je održana neka međunarodna konferencija za proteklih nekoliko godina otkad je zavladala demokratija na temu Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije. Naravno, nisam očekivao na toj međunarodnoj konferenciji Vojina Dimitrijevića, Sonju Liht, Sonju Biserko, Natašu Kandić.
Evo, da vam dam jedan primer, recimo, Butros Butros Gali je 1992. godine pozvao 78 vodećih profesora međunarodnog prava da kažu šta misle o Međunarodnom sudu, o nekom formiranju itd. Svi su rekli negativno, da je nemoguće.
Samo da vas podsetim, dve rezolucije koje se tiču Haškog tribunala u dokumentaciji, u obrazloženju, u izveštajima sadrže netačne podatke. Naravno, to je kasnije utvrđeno pojedinim presudama Haškog tribunala.
Šta dalje pričati? Evropska unija otima Kosovo i Metohiju u NATO, ne samo što otima nego i formira Kosovske zaštitne snage. To će biti 2.500 vojnika plus 800 rezervista.
Znate, pijete kaficu sa NATO paktom, a ovamo otima deo vaše teritorije. Hajde sada da ovim uvek obaveštenim demokratama objasnim jednu stvar.
Ne znam kako vi to tumačite, ali Vlada Republike Srbije je Predlog odluke napisala 25. jula i podneli su 25. jula u 10 sati i 50 minuta predlog ove odluke Narodne skupštine o mišljenju Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija Kosova i Metohije i nastavka aktivnosti itd.
Vi ste malopre, gospodine Jeremiću, prihvatili amandmane koji su napisani 13. jula 2010. godine. To su neki briselski, tri briselska amandmana, da bi popravili svoj deo teksta.
Sećam se da je jedan rekao – dragi Solana, hvala ti za sve što si nam učinio. Solana je naredio bombardovanje SRJ i Solana, kad je sišao sa one funkcije visokog komesara za bezbednost i spoljnu politiku EU, vratio se čovek u Španiju. Pitali ga – gospodine Solana, je l' vi i dalje zastupate kao Španac sada stav da EU mora da prizna nezavisno Kosovo, on je rekao – pobogu ljudi, pa ja sam Španac, Španija nikad neće priznati nezavisno Kosovo.
Gospodo iz Demokratske stranke, neko vas je prevario. Da li leteći ministar inostranih poslova, gospodin Vuk Jeremić, vi ste lepo pričali o prvoj tački predložene odluke, međutim, moram da vas upozorim, posle usvajanja briselskih amandmana to više nije tekst, džabe ste pričali, sad je sasvim nešto drugo. Ovo je već, kako se vidi, poprilično gotova stvar.
Jaki smo za iskustvo Badenterove komisije. Jaki smo za neko iskustvo s kraja 1991. godine, kada je u to vreme Evropska zajednica pozvala bivše republike da svaka podnese zahtev da bi se priznala nezavisnost. Jaki smo za iskustvo Dejtonskog sporazuma. Jaki smo za iskustvo da autonomne pokrajine nemaju ta prava. Jaki smo za iskustvo da od 2000. godine ni jedna vlast nije otvorila glavnu temu Kosova i Metohije.
Izvinite, molim vas, po Povelji UN, po Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, status je rešena stvar. Trebalo je nastaviti razgovore o širokoj autonomiji i suštinskoj samoupravi.
Šta je radila Dosovska vlast? Da vas podsetim, Rezolucija 1244, sa pratećim dokumentima, ima devet tačaka. Nikad nije traženo da se ostvari prva tačka. Prva tačka je bezbednost, druga tačka povratak, pa tek tamo sedma-osma razmatranje pitanja autonomije i samouprave unutar Republike Srbije.
Da vas podsetim na Čovićeve ekskurzije. Za njega teroristi koji su otišli u privremene institucije više nisu bili teroristi nego ekstremisti.
Da vas podsetim da je jedan predsednik Srbije pozvao Srbe sa Kosova i Metohije da glasaju na kosovskim izborima za privremene institucije.
Da vas podsetim na mnoge stvari koje dokazuju da ste pogrešili azimut. Pogrešili ste jer ste se vezali za EU, ispunili sve što traži EU.
Gle paradoksalne situacije, i danas kažete da ste u prijateljskim odnosima sa SAD i da ste postigli saglasnost o svim pitanjima, čak ste saglasni oko toga da niste saglasni oko Kosova i Metohije. To se u teoriji naziva nož u leđa.
Danas čujemo da su ministri inostranih poslova EU rekli - može o svemu, ali ne o statusu. Sećam se da ste nekada rekli standardi pa status. Sve ste izokrenuli. Očigledno da treba neki prljav posao da uradite.
Da li postoji neka mogućnost pred Generalnom skupštinom da se nešto uradi? Verovatno postoji dokle god Rusija i Kina imaju pravo veta u Savetu bezbednosti. Da li se pojavljuje neki prostor? Siguran sam da uvek postoji neki prostor. Jedno je pitanje samoopredeljenja, drugo je pitanje otcepljenja, treće je pitanje kako neko tumači nezavisnost.
Pre dve godine sam vam savetovao da samo test Nikaragva koristite pred Međunarodnim sudom pravde. Vi niste to hteli da koristite. Samo da vas podsetim, nekad su Sjedinjene američke države OVK nazivale terorističkom organizacijom. Onog trenutka kada je onaj bankar skinuo cipele, prekrstio noge, oni su postali oslobodilačka armija.
Samo da vas podsetim da pitanje Kosova i Metohije unutar Srbije nije samo pitanje ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, to je pitanje celog srpskog naroda.
Da vas podsetim, posle Dejtonskog sporazuma neko je u Republici Srpskoj donosio odluke i izvršio reviziju Dejtonskog sporazuma, predao je Vojsku BiH, predao je policiju, predao je carinu i danas kukaju.
Ne verujte zapadu. Treba nam jedinstvena politika koja u prvi plan stavlja naše interese. Ali, da li vodite tu politiku? Vi ratifikujete sve moguće sporazume sa državama koje su priznale nezavisno Kosovo.
Na kraju, jednu paradigmu da vam dam – Nelson Mendela je 28 godina proveo u zatvoru. Građani južne Afrike su svakog dana protestovali protiv aparthejda. Imate našu podršku ako treba da se borimo za Srbiju, za srpski narod i za naše vitalne interese, ali ako i ova odluka treba da bude nož u leđa ili magla bačena svima, onda vodite računa, mi smo vas i onog dana kada ste usvajali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju upozoravali. Otvorili ste naše tržište. Nema nikakve koristi za nas.
Srbija može da dobije kredit za autoput, za vodu, za bilo šta, ali ni jedan za radno mesto. Italijani su juče štrajkovali, ne daju da se novi model Fijata proizvodi u Kragujevcu. Svi vode računa prvo o sebi, pa onda glume neku humanost i poštovanje međunarodnog prava.
Ne želim da verujem da je pitanje Kosova i Metohije zatvoreno, ali samo želim da skrenem pažnju da to što ste u mogućnosti da medijski izokrenete svaku našu reč, to što ste u mogućnosti medijski da i svaku našu kritiku predstavite kao naše neslaganje sa borbom za očuvanje Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji ne daje vam za pravo da ne uzmete u razmatranje ove naše kritike i naše predloge.
To što ćemo podržati jednu ovakvu odluku ne znači da delimo stavove sa vama o načinu na koji ćete da se izborite za to. Vodite računa, naš pravac jeste istok, Rusija, tamo gde se uvažavaju naši interesi, a ne zapad, gde se zavrću ruke, pričinjava šteta i ništa dobro ne donosi. Ova podvala možda vam je uspela, možda vam je uspela sa ovim amandmanima.
Setite se, neposredno pre mišljenja Međunarodnog suda pravde povodom ovog pitanja, vi ste ga samo pokrenuli, ali formalno-pravno Generalna skupština je otvorila ovu temu, setićete se jedne činjenice, onog momenta kada je doneta Rezolucija u Generalnoj skupštini Crna Gora je sutradan priznala nezavisno Kosovo.
Vodite računa, nemate blanko podršku, samo želimo da pomognemo da se sačuvaju naši interesi.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pitam da li neko ko nije iskoristio pravo iz člana 93. Poslovnika želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Branko Ružić.
...
Socijalistička partija Srbije

Branko Ružić

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
Gospodine predsedniče, poštovani ministri, gospodine predsedniče Vlade, poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nakon skoro 11 sati vrlo argumentovane i teške rasprave o ovom veoma važnom pitanju došli smo praktično do onog momenta kada treba da se opredelimo o ovom predlogu odluke koji je Vlada Republike Srbije uputila, a tiče se, naravno, i savetodavnog mišljenja koji je Međunarodni sud pravde u Hagu dao.
Evidentno je da ovo savetodavno mišljenje i sam ishod jeste težak, ali ne može se označiti kao poraz, niti ga moramo, niti ga treba gledati kao nečiju pobedu. Evidentno je da je ovo plod jedne iskrivljene interpretacije Rezolucije 1244, kojoj se pristupilo na jedan selektivan način u onim delovima koji ne tretiraju pitanje suvereniteta i integriteta naše države, koja u skladu sa Rezolucijom 1244 ima teritoriju Kosova i Metohije.
Ovde smo čuli niz istoriografskih podataka, niz stvari i dešavanja koja su nas pratila svih ovih godina i kada bi se vraćali nazad u istoriju mogli bi mnoge naše prethodnike da okrivimo za ovu situaciju koju možda danas imamo, ali mi u SPS–JS smatramo da se treba okrenuti budućnosti. Smatramo da ne smemo ovde propagirati nikakav defetizam.
Smatramo da imamo odgovornost, pre svega, prema građanima Srbije koji su nas ovde izabrali i pružili nam taj legitimitet, jer su oni upravo nosioci suvereniteta naše zemlje. Smatramo da ova borba praktično tek je u svojoj prvoj fazi, tek je otpočela, na pravi i jedini mogući način, dakle, diplomatskim, političkim sredstvima u onim međunarodnim institucijama koje su vlasne da o tome odlučuju.
Kada smo se u Generalnoj skupštini UN izborili za pravo da Međunarodni sud pravde da to savetodavno mišljenje, pokrenuli smo nešto što ranijih godina, nažalost, nismo bili u prilici da učinimo. Bez obzira na ishod ovog savetodavnog mišljenja, odnosno rada Međunarodnog suda pravde, ne možemo selektivno pristupati odlukama tog istog suda.
Smatramo da ovde ni na koji način u ovom savetodavnom mišljenju nije tretirano pitanje secesije ili otcepljenja KiM, te stoga nemamo ni razloga da na jedan defetistički način ili čak, ne daj bože, nihilistički gledamo na ovu situaciju.
Ono što je evidentno, to je da zvanični Beograd, država Srbija nikada, niti će, niti sme da prizna tu samoproglašenu nezavisnost KiM. Ono što je takođe važno, zbog građana, to je da ovu rezoluciju koju ćemo predložiti predložimo u konsultacijama sa svim relevantnim političkim faktorima u međunarodnoj areni, dakle, i sa stalnim članicama Saveta bezbednosti, i sa EU, da sagledamo koji je to prag do koga bi te države išle, a šta je to što neće narušiti naš državni i nacionalni interes.
Vremena imamo, imamo tu mogućnost i mislim da je moramo na jedan mudar, predan, staložen način iskoristiti i krenuti u taj proces koji je naša zaista jedina šansa kako bi se izborili za ono što nam međunarodno pravo i Povelja UN garantuju.
Ovo nije tema za političko nadgornjavanje, ovo nije tema na kojoj bi neka politička opcija ili politička partija mogla da zgrne poene, a neka druga da ih izgubi. Svi ti pokušaji su se i u nekoj novijoj našoj prošlosti i istoriji pokazali bezuspešnim iz prostog razloga što je evidentno da od Kosovskog boja, preko mnogih drugih istorijskih događaja, do Prizrenske lige, prve i druge, do tih separatističkih tendencija i iredentističkih koje su bile i u vreme kraljevine, i u vreme Josipa Broza i u vreme Slobodana Miloševića i nastavljaju se do dana današnjeg, vidimo jedan kontinuitet koji je prisutan, da kažem uslovno, sa te druge strane.
Kod nas je, nažalost, kroz istoriju konstantno bilo nejedinstvo oko državnih strateških pitanja i mislim da svi nosimo zajedno, dakle, predstavnici svih političkih partija, barem fragmentarno, neko manje, neko više, odgovornost za sve ono što se dešavalo i dešavaće se na KiM.
Trebalo bi danas da tu odgovornost ponesemo na pravi način, da ostvarimo to preko potrebno jedinstvo ili najviši stepen konsenzusa, kako bi na taj način demonstrirali i onima koji su nas ovde izabrali, dakle, građanima Srbije, ali i međunarodnoj javnosti, da imamo snagu, da imamo volju, da imamo htenje, da imamo potencijale i resurse, kako diplomatske, tako i političke, da ostvarimo ono što je naš cilj.
Neće biti nimalo lako i naravno da moramo imati u vidu kolika smo mi država, koliko značajna, koji nam je geostrateški položaj i šta se sve kroz istoriju na ovim terenima i na ovoj teritoriji, dakle, na Balkanu, dešavalo i šta je to uvek nosilo prevagu, da li su to bili interesi velikih sila, što naravno jeste, ili je to isključivo bio neki pravni princip.
Evidentno je da su u velikoj meri i kod ovog savetodavnog mišljenja prevagu odneli pre svega politički argumenti nad pravnim argumentima, ali to je realnost u kojoj živimo, to je realnost pred kojom ne smemo zatvarati oči i to je realnost o kojoj moramo vrlo jasno, otvoreno, transparentno govoriti i u Skupštini i pred našim građanima, jer to je realnost sa kojom idemo, živimo i težimo da rešimo i uskladimo naše državne interese i našu politiku.
Bilo je ovde velikih kritika koje su, naravno, dobrodošle, ali mislim da niko nije posegao za tim da oda priznanje i predsedniku Republike, i Vladi Republike Srbije i ministru inostranih poslova za ono što su uradili u ove prethodne dve godine na ovom planu. Smatram da ovo jeste možda ne najbolji, ali ovo je jedini put koji može dovesti do određenog uspeha i smatram da je za to potreban konsenzus.
Veoma je važno da jedna od najjačih opozicionih stranaka na jedan konstruktivan način pristupa nijansiranju ove odluke, odnosno predloga odluke i želi da da glas kako bi ojačali taj front u daljoj borbi za očuvanje integriteta i suvereniteta, kao i neke druge opozicione stranke.
Mislim da je suština u tome da smo više od 90% vremena koristili na politička nadgornjavanja koja nam ne donose neki benefit, ne donose efekat, ne pokazuju viziju koja je građanima preko potrebna. Moramo jasno i glasno da kažemo da ćemo se boriti, da nikada nećemo ustuknuti i da je trenutno realno politički jedino rešenje da to radimo i pred UN, gde i jeste mesto gde se odlučuje o pitanju poput ovoga.
Ali, takođe je važno da znamo da KiM nisu subjekt međunarodnog prava i pravo na secesiju i otcepljenje nije razmatrano na Međunarodnom sudu pravde. Dakle, taj narodski rečeno vruć krompir je prebačen pred Generalnu skupštinu UN.
(Predsednik: Vreme.)
Važno je da vrlo mudro pristupimo tome, da pripremimo tu rezoluciju zajedno, ponavljam, sa svim konsultacijama, sa svim relevantnim političkim centrima na međunarodnoj areni i da možda sledećih pet, deset, 20 godina… (Predsednik: Gospodine Ružiću, privedite kraju.) završavam, izvinjavam se… istrajemo u ovoj borbi i da odbranimo naš državni i nacionalni interes.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Da li, gospodine predsedniče, želite reč? (Da.) Reč ima predsednik Republike, gospodin Boris Tadić.
...
Demokratska stranka

Boris Tadić

Gospođo predsedniče Skupštine, predsedniče Vlade, poštovani poslanici i članovi Vlade, mislim da možemo konstatovati zajedno da je današnja diskusija Skupštine Srbije  bila u najvećem delu principijelna, veoma konstruktivna i doprinosila razmatranju teme i svih izazova koje ona sa sobom nosi, a istovremeno je otvorila mogućnost dijaloga i sporazuma različitih političkih i socijalnih grupa u našem društvu u jednoj izuzetno važnoj i  veoma bolnoj temi, a to je tema KiM.
S druge strane, ova diskusija je otvorila i mnoge druge teme koje nisu u naslovu saziva za ovu sednicu parlamenta bile predviđene, ali istovremeno su otvorena i neka pitanja koja su bila upućena i meni kao predsedniku Republike. Naravno, iskoristiću priliku da odgovorim na neka od tih pitanja na koja mogu da odgovorim u demokratskom duhu, poštujući parlament i sve poslaničke grupe, bukvalno sve poslaničke grupe i sve poslanike koji su ovde diskutovali, i iz opozicije i iz vladajuće većine.
Sveukupno uzevši, mislim da sam nekih 15-ak godina bio član parlamenta i učestvovao sam u svim diskusijama u parlamentu o Kosovu, što kao poslanik, potpredsednik Skupštine, šef poslaničkog kluba, ministar ili predsednik Republike Srbije. Mislim da je ova diskusija bila najmirnija, najviše usmerena prema cilju i prema problemima koji nas zajedno pogađaju i da je u ovoj diskusiji bilo najmanje teških reči, reči koje su mogle nekoga uvrediti i koje su pomerale težište naše pažnje u pogrešnom pravcu.
Istovremeno o KiM možemo govoriti iz različitih uglova, ali svi smo se složili da taj problem postoji, evo u našoj novijoj istoriji 145 godina, od 1875. godine. Ako bismo uzeli našu celokupnu istoriju, od Velike seobe 1690. godine.
Poslednjih 50 godina u srpskom parlamentu, od 1968. godine vodi se veoma kompleksna i teška diskusija o KiM. Upravo u ovom domu 1968. godine, tada sam imao deset godina i u mojoj kući, sećam se odlično, govorilo se tada o diskusiji u jugoslovenskom parlamentu o problemima na KiM, o tome šta je rešenje za KiM, od 1968. godine do danas. Mi, objektivno govoreći, do sada nismo podnosili rešenje za KiM, za izazov Srbije, srpskog naroda i uslov prostora čitave jugoistočne Evrope.
U političkom smislu, svaki put nakon te 1968. godine, bilo je teže pronaći kompromisno i održivo rešenje, u kojem bi bili u najboljem smislu i u najvećoj meri zaštićeni ne samo interesi Republike Srbije, nego i celokupnog srpskog naroda i čitavog nealbanskog življa na KiM.
Tema Kosova pogađa svakog čoveka u Srbiji. Ovaj put ću izbeći one visoke kvalifikacije ili kvalifikacije koje imaju mnogo energetskog naboja u sebi, da je to najveća srpska reč – da je Kosovo Srbija, da sve ostalo bez Kosova ne postoji, da je Kosovo najvažnije pitanje Srbije itd.
Kosovo je pitanje od izuzetne važnosti, međutim, zemlja smo koja je suočena sa mnogim iskušenjima i sa mnogim izazovima u svakom koraku, od infrastrukture, nerešenog problema zdravstva u Srbiji, obrazovanja, tehnološkog zaostajanja, bezbednosnih izazova sa kojima se suočavamo, spremnost na politički dijalog i uspostavljanje kompromisa. Kod nas je reč kompromis uglavnom bila doživljavana na maliciozan način i nije doživljavana kao politička vrednost.
Sa svoje strane pokušao sam da u debatu o svim pitanjima u Srbiji unesem jedan drugačiji ton. Nadam se da sam jednim delom uspeo, vodeći računa da tako bude i u budućnosti, zbog toga što smatram da je veoma važno postići najviši mogući nivo dogovora oko centralnih tema koje tište Srbiju, njenu budućnosti i njene građane. Kosovo je svakako jedna od tih tema.
Ono što mogu da zaključim je da centralne diskusije u ovom parlamentu tokom današnjeg dana, pre svega liberalnih stranaka i predsednika poslaničkih grupa, nisu nikoga optuživale, ni ovu vladu, ni prethodnu vladu, ni sve prethodne vlade. Postoji jedna opšta svest o tome da je problem KiM problem koji transcendira kroz vreme, koji postoji jako dugo i za koji je veoma kompleksno pronaći najodgovornije.
Moja diskusija neće doprinositi tome ko je najodgovorniji za problem koji danas sve nas pogađa. Mislim da bi bilo krajnje neukusno ukoliko bih krivicu svaljivao na bilo koga ko je obavljao dužnost predsednika Republike, ili predsednika Vlade pre nego što sam ja danas predsednik Republike Srbije.
Mislim da nas čak ni utvrđivanje te tzv. odgovornosti ne bi nigde odvelo. Danas se nalazimo u ovoj situaciji, u situaciji ovog trenutka. U ovom vremenu ovo je naša tačka postojanja u kojoj moramo da pronađemo odgovor na izazov koji nas danas pogađa.
Ovo je izazov naše generacije i svaki put taj izazov je makar delom drugačiji u odnosu na dan pre, na dva dana ranije, godinu dana ranije, pet, deset ili 20 godina ranije.
Ono što je veoma važno jeste da mi sačuvamo i da uvek proširujemo naše kapacitete i potencijale, da vodim aktivnu politiku na KiM. Pasivna politika je politika zastajkivanja, koja nas nigde nije vodila. Ona je samo smanjivala naše potencijale da branimo naše legitimne interese.
Dozvolite mi sada da na ovom mestu otvorim još jedno pitanje. Trudio sam se kao predsednik Republike Srbije, nakon kompleksnih i teških 90-ih godina, da ponovo počnemo da vodimo politiku legitimizacije nacionalnih interesa.
Na neki način, nakon 5. oktobra 2000. godine, tema nacionalnih interesa je stavljena u drugi plan. Ponekad su i naša javnost i naši politički debateri, učesnici u javnom, intelektualnom životu zbunjivali jednim pogrešnim razumevanjem prirode države.
Jednom prilikom sam o tome govorio. Uglavnom se uspostavio na neki neformalan način stav da je suprotnost građanskoj državi nacionalna država. Nije nacionalna država suprotnost građanskoj državi. Suprotnost građanskoj državi je verska država. Nacionalna država i tema nacije i legitimnih nacionalnih interesa je tema građanske države i svakog građanskog društva.
Želim kao predsednik Republike sa ovog najvišeg političkog mesta u Srbiji, srpskog parlamenta, sve to da kažem i da na taj način pristupamo jednoj velikoj temi, a to je nacionalna tema. Time ne delegitimizujem bilo koju drugu nacionalnu temu.
Želim sada, kao predsednik Republike, upravo u srpskom parlamentu da otvorim još jednom to pitanje. Neki narodni poslanici pre mene i predsednici visokih foruma u Srbiji su o tome govorili u prethodnim decenijama, i albansko nacionalno pitanje je jedna legitimna tema, izuzetno važno i za srpski narod i za srpska nacionalna pitanja.
Mi kao nacija živimo u decenijama konflikata i moja namera je ne samo izgradnja infrastrukture ovog društva, zdravstvene, obrazovne, naučne modernizacije i demokratizacije društva, izgradnja puteva, železnica, doprinos stabilnosti i autoriteta parlamenta i svih ostalih institucija ove zemlje, moja namera je da pokušam, u vreme mandata kao predsednika Srbije, da lišim Srbiju nacionalnih konflikata u kojima je ona bila uronjena decenijama iza nas.
Ponekad smo čak, imam utisak, na neki neobičan način smatrali da je svrha politike produbljivanje konflikata. Svrha politike je lišavanje zemlje i građana konflikata, činjenje društva što manje konfliktnim.
Konfrontacije i konflikti Srbiju i srpski narod ne vode nigde. Konfrontacije i konflikti Srbiju, srpski narod i srpske građane vode u siromašenje, u tehnološko zaostajanje, vode Srbiju od demokratije prema diktaturi, od govorenja istine prema manipulaciji upotrebe javne reči.
Imamo nekoliko konflikata u koje Srbija i srpski narod jesu bili uronjeni u prethodnoj deceniji. Srpsko-albanski konflikt izvan svega na KiM možemo okarakterisati kao konflikt oko borbe za životni prostor. Vrlo jednostavno, i danas se radi o borbi za životni prostor. Kad o tome govorim mojim sagovornicima u međunarodnoj zajednici, oni sumnjičavo vrte glavom, zato što ne žive na prostoru Balkana, ali tako je.
Konflikt između srpskog i hrvatskog naroda u poslednjim ratovima i Drugom svetskom ratu, on takođe postoji, i tenzija u srpskohrvatskim odnosima uvek je remetila stabilnost u bivšoj Jugoslaviji, i predstavljala jedan problem, jednu tačku koju smo uvek morali prevazilaziti u prethodnim decenijama kako bi krenuli u pravcu modernizacije i razvoja.
Bošnjačko ili Muslimansko-srpski konflikt, to je treći konflikt koji karakteriše i bivšu Jugoslaviju i naše postojanje, i njegove forme i transformacije viđamo i danas. Smatram da je naša obaveza, svih poslanika u srpskom parlamentu, predsednika Vlade i ministara i predsednika Republike da vode politiku koja izvlači Srbiju iz vira konflikata, iz konfrontacija ne samo sa susedima, ne samo sa susednim narodima sa kojima živimo na ovom našem zajedničkom prostoru zapadnog Balkana, već i sa velikim silama.
Ovde je bilo mnogo tema i diskusija o tome kakav je naš odnos sa velikim silama. Srbija, kakva god da je, ko god da je vodi i u kom god vremenu da Srbija postoji, ona mora imati najbolje moguće odnose sa velikim silama.
Svaka drugačija politika Srbija, kažem to kao predsednik Republike, stojim iza ovih reči i evo odgovoran sam za njih, i izlazim sa njima ne samo pred vas, već i pred građane Srbije, svaka drugačija politika Srbije, politika konfrontacije sa velikim silama, vodi Srbiju direktno u propast.
Građani Srbije bi takvom politikom išli prema novom siromaštvu i tehnološki i obrazovano bi Srbija zaostajala, i mi u takvim okolnostima ne bismo bili u stanju da vodimo politiku koja vodi računa o našim nacionalnim interesima.
Svi oni koji smatraju da u ime najdubljih nacionalnih ciljeva moramo da uđemo u konfrontaciju sa najvećim silama u stvari govore jedan nelogičan stav zbog toga što nas konfrontacija sa najvećim silama lišava mogućnosti da branimo najdublje i legitimne nacionalne interese.
Kao predsednika Republike moja obaveza prema Ustavu je da vodim računa i da branim interese svakog građanina, svake nacionalne, etničke i socijalne grupe, ali i nacionalne interese države Srbije i srpskog naroda. To je moja obaveza. Na svakom od tih polja moram da ispunjavam svoje ustavne obaveze i svako ko obavlja dužnost predsednika Republike u budućnosti moraće tako da se vlada.
Što se tiče KiM, dozvolite mi da usmerim vašu pažnju još jednom na tu centralnu temu parlamentarne rasprave naše današnje Skupštine. Bilo je različitih rešenja 2008. godine - kojim putem dalje nakon prethodne Vlade, u kojoj je takođe vođena diskusija u jednom demokratskom tonu.
Bilo je i različitih mišljenja u toj Vladi, koju su tada činili DS i DSS, kao i neki drugi koalicioni partneri, ali oko politike vezane za KiM imali smo jedinstvo u Vladi i bila je temelj, odnosno pretpostavka jedinstva tadašnje vladajuće koalicije.
U nekoliko navrata u skupštinskoj debati postigli smo visok stepen političkog jedinstva ovog parlamenta kada je tema Kosova na dnevnom redu. Nikada apsolutno jedinstvo i to nije neophodno. Ne treba uvek težiti, po svaku cenu, apsolutnom jedinstvu. Onda čemu parlament?
Treba da postoje različite forme mišljenja. Zato i postoji demokratija, upozorenje da smo možda u krivu kada svom snagom i puni uverenja zastupamo stav s kojim izlazimo pred građane. Uvek je važno imati jedan korektivni mehanizam jer to jeste pretpostavka demokratije.
Poslednji meseci prethodne Vlade bili su karakterisani jednom teškom i kompleksnom diskusijom – kojim putem prema međunarodnim pravnim institucijama? Došli smo do saznanja da je nakon unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova potrebno učiniti veliki napor da se ta tema iz političke ravni prebaci na pravni teren.
Sada dolazim u priliku da odgovorim Vesni Pešić. U politici nekada ne biramo ravan u kojoj ćemo se vladati, u kojoj ćemo povlačiti poteze, nego to polje ili ta nova realnost dolaze same po sebi.
Kada smo pretrpeli mnoge i teške poraze i velika iskušenja na političkoj ravni, nama je bio interes da pređemo na teren međunarodnog prava, jer naši argumenti su bili i dalje su veoma snažni.
Tačnije, u odnosu političkih snaga, to i deca u Srbiji znaju, mi smo kada je u pitanju KiM imali veliki problem. Suočavali smo se sa iskušenjem da najveće i najmoćnije zemlje sveta, ili makar među najvećim i najmoćnijim, jesu one koje su priznale i podržavale snažno nezavisnost Kosova. To je faktičko stanje i politička činjenica koju smo morali uzeti u obzir. Normalno je bilo da tadašnja Vlada razmišlja o tome kako da prebaci tu temu na teren međunarodnog prava. Mislim da je to bila dobra odluka.
Postojala su dva puta. Jedan put je bio da usledi tužba protiv neke od zemalja koja je priznala nezavisnost KiM Međunarodnom sudu pravde. Druga ideja je bila da se uputi zahtev kroz rezoluciju Međunarodnom sudu pravde, Rezoluciju Generalne skupštine UN, da se zatraži savetodavno mišljenje od te najviše pravne institucije Saveta bezbednosti UN, koju čitav svet uzima sa respektom.
Zbog toga mišljenje Međunarodnog suda pravde, tu se slažem sa onim diskutantima koji su to naglasili, ne smemo negirati i ne smemo ga nipodaštavati, jer time se još jednom vraćamo na politiku negacije međunarodnih institucija. To ni po koju cenu ne smemo da radimo, ukoliko hoćemo da budemo respektabilan činilac u međunarodnoj zajednici, bez koje opet ne možemo da pronađemo ni odgovor za rešenje KiM.
Nemoguće je to uraditi u uslovima izolacije. Možemo samo sa međunarodnom zajednicom i to možemo samo sa najvećim silama, koje imaju najveći uticaj na međunarodnu politiku, ne zanemarujući značaj i malih država, kao što smo i mi mala država, ne povređujući bilo koga. Dakle, to je bila dilema.
DSS je smatrala, govorim o onom vremenu, o onom trenutku, izvinjavam se, bez ikakve uvrede, poštujući DSS i njen stav...
Da li u međuvremenu mogu da dobijem malo vode? Ne bi bilo loše. Hoćete li da odem? Nećete? Dobro je što nećete.
DSS je smatrala da treba ...
Dame i gospodo poslanici, nemojte da tema vode poremeti vašu pažnju jer ste rekli da je Kosovo najvažnija tema, pre svega vi iz SRS, i ne bi bilo dobro da ova tema, koja je potpuno beznačajna, poremeti vašu pažnju.
DSS je smatrala u tom trenutku da treba primeniti najsnažniju moguću pravnu meru tj. tužbu protiv jedne od zemalja koje su priznale Kosovo Međunarodnom sudu pravde u Hagu, zato što je ta mera, tačnije odluka Međunarodnog suda pravde ultimativna i zbog toga što ona proizvodi direktne konsekvence prema toj zemlji koja se tuži.
Uopšte ne bežim od odgovornosti ni za jednu odluku koju sam donosio danas. Poznato je da preuzimam čak i odgovornost za ona pitanja koja nisu u mojoj ustavnoj nadležnosti. Želim da i vi to isto činite, jer ovde u Srbiji nedostatak preuzimanja odgovornosti je jedna hronična bolest. I Šormaz klima glavom. Pretpostavljam da zna na šta mislim.
Znači, moj stav je bio tada, i sad je da takav, da pravni pristup koji je legitiman apsolutno ne bi dao rezultat zbog toga što bi takav pravni pristup bio usmeren protiv najvećih sila koje su u glavnom priznale nezavisnost Kosova. Zbog čega?
Zato što smo i danas svedoci da ne postoji nijedna institucija na svetu koje je lišena političkog uticaja. To je u stvari normalno, zato što je politika u svemu i politika je sastavni deo života. To građanima Srbije takođe treba reći kao jednu od istina.
Ne postoji nijedna institucija u svetu, od UN do različitih institucija UN, pravnih, zdravstvenih, naučnih, razvojnih, koje su lišene političkog uticaja, i to svako ko se bavi politikom veoma dobro zna. To je u krajnjem slučaju i normalno, jer je politika forma artikulacije interesa pojedinih država, pojedinih naroda.
Znači, da je Srbija tužila neku manju državu, npr. Maldive, Međunarodnom sudu pravde, to bi zemlje koje imaju najveći uticaj u međunarodnoj politici sagledavale sledstveno situaciji u kojoj smo se našli, u pravnom smislu, kao napad na sebe. U tom smislu bi, sasvim sigurno, upotrebile svoj politički uticaj i izvesnost pravnog postupka koji bi bio u našu korist je veoma mala.
Smatrao sam i smatram da mišljenje koje smo tražili od Međunarodno suda pravde jeste bilo kudikamo celishodnije rešenje. Prvo, ono nas nije lišavalo mogućnosti tužbe u drugom koraku. Drugo, ono je povećavalo naše šanse na uspeh. Naravno, danas vidimo da ni taj pristup nije bio uspešan.
Srbija je, objektivno, to hoću da kažem još jednom i pred vama i pred građanima Srbije, doživela težak udarac. Doživeo sam i ja, kao predsednik Republike, težak udarac.
Nemojte kriviti Vuka Jeremića za mišljenje pred Međunarodnim sudom pravde. On nije ni autor te ideje, on se nije bavio time. Ta ideja je nastala u mom kabinetu, u pravnoj diskusiji sa pravnim ekspertima.
Vuk Jeremić je odlično sprovodio i operacionalizovao tu ideju i ogromnu ličnu energiju uložio, veću nego bilo koji ministar inostranih poslova Srbije u poslednjih nekoliko decenija. To mora da se konstatuje.
Znači, dame i gospodo, kada razmišljate o politici i mislite da se ona vodi samo iz skupštinskih klupa ili iz predsedničke fotelje, ili ministarske fotelje, moram da vam kažem da stvari izgledaju mnogo drugačije. U praksi izgledaju veoma brutalno po onoga koji mora da sprovodi politiku.
Morate veoma mnogo da radite i da putujete po svetu, i to nekada nije nimalo jednostavno, upotrebljavajući argumente u forumima i međunarodnim institucijama koje često nemaju sluha za ono što govorite. Zašto nemaju sluha? Zbog toga što imaju suprotstavljene interese ili interese koji su artikulisani na drugačiji način od interesa Srbije. Uostalom, to ne moram preterano da vam objašnjavam, o tome smo svi svedoci prethodne dve decenije.
Sada smo se našli u situaciji da je Međunarodni sud pravde doneo odluku u kojoj kaže da je unilateralna deklaracija o nezavisnosti Kosova, praktično, u saglasnosti sa međunarodnim pravom. Nešto je drugačije ta odluka glasila. Oni koji kažu da treba sada toj odluci prići, kako da kažem, lično ili na jednostavan način, to je takva odluka i to je gotovo, veoma greše.
Svaka pravna odluka svakog suda mora pažljivo da se analizira. Ako tu odluku analizira Ketrin Ešton, ako tu odluku analizira Džo Bajden, ako tu odluku analizira svaki šef, svaki predsednik države EU, čak i država koje su priznale nezavisnost Kosova, takvu odluku sa punom opreznošću i pažnjom moramo i mi u Srbiji da analiziramo.
Vodio sam razgovore sa svim ljudima koje sam vam pomenuo i mnogim drugim onog dana kada je Međunarodni sud pravde zasedao, zato što je Srbija bila ponovo u fokusu pažnje. Svima, da ne bude nikakve dileme, rekao sam da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije.
Srbija je spremna da nastavi pregovore o statusu Kosova i Metohije, Srbija je spremna da nađe rešenje na kompromisan način i rešenje nije u kojem jedna strana dobija sve, tj. kosovski Albanci, a Srbi, srpski narod i Srbija gube sve. Rekao sam da to nije održivo rešenje i da je to guranje stvari pod tepih.
To je osnov svakog razgovora koji kao predsednik Republike vodim sa državnicima iz drugih zemalja. Na isti način govori i premijer Cvetković i ministar inostranih poslova, kao i potpredsednici Vlade, jer imamo usaglašenu državnu politiku, kao što smo uvek imali do sada usaglašenu državnu politiku.
Reakcije su različite. Moram one koji su mislili da je neko ucenjivao Srbiju i pretio Srbiji, moram da vas lišim tog zadovoljstva. Niko nije ucenjivao i pretio u tom trenutku, svi su samo rekli – pokušajte da pronađete realistično rešenje, trebamo Srbiju u EU, mi želimo Srbiju kao važnog činioca regionalne politike.
Neko će od vas reći – to je preterano itd. Kažem vam da je tako bilo i stojim pred vama. Dakle, to su istinite stvari koje su se ticale mog razgovora sa stranim državnicima toga dana. Da li smo mi time rešili problem? Nismo rešili problem. Da li problem postoji? Problem i dalje postoji. Da li krijemo nešto od građana Srbije? Ništa ne krijemo od građana Srbije.
Danas sam čuo od poslaničke grupe LDP da treba građanima reći istinu. Smatram da sam građanima govorio uvek istinu i bivao sam, zbog toga što sam govorio istinu, napadan od različitih grupacija.
Rekao sam i pre početka pregovora o budućem statusu Kosova, koje smo vodili u vreme prošle vlade, da je Kosovo bliže nezavisnosti nego suštinskoj autonomiji. Rekao sam to pred građanima Srbije, da vas podsetim. Rekao sam to kao predsednik Republike, zato što sam smatrao da je to istina koju ne treba kriti od građana i ne treba zavaravati građane. Tada su me mnogi napadali, ali sam to rekao.
I dalje mislim da je ista situacija, ali to ne znači da mi imamo pravo da prestanemo da se borimo. To nije samo naša ustavna obaveza, to je naša moralna obaveza, to je naša ljudska obaveza.
Kao predsednik Republike neću nikada prestati da se borim. Ako neko smatra da je to politički necelishodno, to je stvar onih političkih grupacija koje imaju takvo mišljenje i neka sa takvim mišljenjem izađu pred građane. Kao predsednik Republike nikada neću prestati da se borim za naše interese na Kosovu, za interese naših građane, za interese svih ljudi koji žele da se na kompromisan i miran način nađe rešenje za Kosovo i Metohiju.
Zato danas hoću da uputim poruku Srbima i nealbancima koji žive na Kosovu da Srbija ne odustaje od borbe za Kosovo, da mi brinemo o Srbima koji žive na Kosovu, da ćemo brinuti i u budućnosti o njima, ali ne samo o Srbima, o svima koji žele da se u okviru države Srbije pronađe rešenje za Kosovo. Od toga ne odustajemo.
Hoću da uputim i poruku Albancima na Kosovu – Srbija brani svoje legitimne interese, Srbija nikada više neće voditi rat na Kosovu i Metohiji, Srbija želi na miran način da se ovaj problem reši. Srbija hoće politikom mira da reši problem Kosova.
Gospodo, nije vreme za veliki patriotizam, vreme je za velika dela. Ne želim da povređujem osećanja bilo koga u ovom parlamentu, ali moram da vam kažem, kao što je konfrontacija sa velikim silama direktan put u gubljenje našeg integriteta na Kosovu i Metohiji, tako je i rat još direktniji i brži put da još brže za sva vremena izgubimo naša prava i mogućnosti da branimo Kosovo i Metohiju.
Ako nekome ono što smo doživeli krajem devedesetih godina nije dovoljan nauk, moram da kažem da nemam pravo u ime građana Srbije, jer su glasali za drugačiju politiku, da se vladam i ponašam na drugačiji način kao predsednik Republike. To je moja i ustavna obaveza, jer moram da poštujem volju građana Srbije, a volja građana Srbije je iznad svega mir, sporazumevanje, kompromis, dogovaranje. Od toga Srbija ne sme da odustane.
Šta mi hoćemo, šta je naš cilj? Sada dolazimo do onoga što je LDP postavila kao pitanje. Ne samo modernizacija Srbije, naš cilj je da dođemo do rešenja o svim otvorenim pitanjima putem pregovora.
Mi želimo pregovore. Kakve pregovore? Dozvolite mi da uopšte ne insistiram na formi pregovora, mene zanima suština. Da li mi možemo da postignemo cilj, a to je održivo rešenje za integritet Srbije, za opstajanje države Srbije na Kosovu i Metohiji, za zaštitu našeg naroda, našeg kulturnog identiteta na Kosovu i Metohiji, za našu kulturnu baštinu. To je ono što treba da nas zanima. To je jedna vrlo praktična politika.
Neko će reći ovde, i bilo je takvih diskusija, ovde se radi o kontinuitetu u politici. Ovde se radi o svojevrsnom kontinuitetu, ali se radi i o neprekidnim inovacijama u politici.
Za trenutak da se vratimo. Da li mislite da smo tužili zemlje koje su priznale Kosovo Međunarodnom sudu pravde da bismo imali istu političku situaciju u Srbiji kao što imamo danas, kada smo primenili traženje savetodavnog mišljenja? Kažem vam da ne bismo imali.
Šta je nama pomoglo kada je u pitanju savetodavno mišljenje? Nekoliko stvari. Pored toga što smo doživeli težak udarac – mišljenje Međunarodnog suda pravde, savetodavno mišljenje koje smo tražili je nedvosmisleno zaustavilo talas priznanja i pritisak, jer dnevno smo se suočavali, i ministar i ja kao predsednik, sa pritiskom za priznanje sa svima s kojima smo razgovarali.
Uvek je falila mala linija razdvajanja – priznanje ili nepriznanje. Naš lični kontakt i ubeđivanje je bilo presudno važno, ali i argument koji smo uvek mogli da upotrebimo – sačekajte savetodavno mišljenje, sačekajte odluku Generalne skupštine u vezi sa savetodavnim mišljenjem. Dakle, ne samo jedno, nego i drugo.
Druga stvar, traženje savetodavnog mišljenje pomerilo je temu mišljenja iz ravni politike na ravan prava i ono je doprinelo stabilnosti srpskog društva. Današnja diskusija u parlamentu mislite da bi bila ista da smo ostali u onoj formi unutrašnje političke konfrontacije oko Kosova kao što je bila pre dve godine?
Pre dve godine, da vas podsetim, imali smo ljudske žrtve zbog samoproglašenja nezavisnosti Kosova, mi smo imali demonstracije u Srbiji u kojima su ljudi gubili živote, imali smo strane ambasade koje su zapaljene i strane ambasadore koji su tražili spas za svoj život na krovovima svojih stranih ambasada.
Imali smo i predsednika Republike Srbije, da vam odgovorim na to pitanje, koji je bio u Rumuniji, koji je razgovarao sa predsednikom Baseskuom, kao jednom od retkih zemalja koja je odbila da prizna nezavisnost Kosova, uprkos pritisku.
Vodio sam razgovor s njim, jer je posebno važno da makar pet zemalja u Evropskoj uniji, zbog evropske budućnosti naše zemlje, nikada ne prizna nezavisnost Kosova. Tamo sam branio i evropsku budućnost Srbije, a ne samo integritet naše zemlje na Kosovu.
Još jednom, nemojte me terati, poštovani prijatelji iz DSS-a, da vam opišem kako sam doneo odluku da odem u Rumuniju u tom trenutku, da ne prepričavam moj razgovor koji sam vodio dan pre toga sa vašim tadašnjim premijerom, ne bi bilo dobro za vas. Verujte mi, ne bi bilo dobro za vas.
Hoćete da vam kažem? Tadašnji premijer Republike Srbije je rekao da građani Srbije ne smeju da steknu utisak da smo mi više protiv njihovog načina protesta, do protiv onih koji su priznali nezavisnost Kosova.
Rekao sam premijeru Srbije da preuzima odgovornost za sve posledice potencijalnih demonstracija koje mogu da uslede u tom trenutku. Rekao sam da je to vrlo opasna politika. Podsećam vas, u tom trenutku je neko izgubio život u državi Srbiji. To je onaj dečko koji je ušao u američku ambasadu i izgubio je život. On nije znao šta ga tamo čeka. On nije znao da je to strana teritorija, on je mislio da je to Srbija, jer je on učen da je Srbija u svakoj stranoj ambasadi. To je bila neodgovorna politika.
Tu ću da se zaustavim. To je dovoljno sada u ovom trenutku, zbog toga što je najvažnije da se usmerimo na temu, jer dve godine što je bilo unazad nije bitno za ovo vreme u kojem se mi danas nalazimo.
Mi se danas nalazimo u veoma teškoj situaciji. Spreman sam da o tome govorim i na jednoj od sledećih sednica parlamenta, ako želite kao narodni poslanici, sa velikim zadovoljstvom.
Teška je situacija u sledećem. Mi, govorim vam svoj stav, bez aktivne politike i integracije u Evropsku uniju ne možemo da odbranimo integritet na Kosovu i Metohiji, kao što ne možemo bez dobrih odnosa sa SAD da odbranimo integritet na Kosovu i Metohiji.
Isto tako, integritet na Kosovu i Metohiji i naše interese mi ne možemo da odbranimo bez dobrih odnosa sa Rusijom i sa Kinom. Moram to da kažem. Nas čeka vrlo kompleksna situacija u kojoj moramo da pronađemo tačno onu direkciju ili putanju koja jedino obezbeđuje kvalitet naših spoljnopolitičkih odnosa, koje sam sada definisao i koja obezbeđuje da Srbija vodi aktivnu politiku na Kosovu i Metohiji.
I zbog toga mi moramo da nastavimo i prema Generalnoj skupštini. To je naša obaveza, a i sve da nećemo, mi moramo, pošto je to mišljenje generalnog sekretara Ban Ki Muna, a uostalom Srbija je podnela Rezoluciju. Mi zbog toga moramo da predložimo rezoluciju.
Naravno, da diskutujemo sa svim partnerima u svetu kako treba da izgleda ta rezolucija, zato što nam je potrebno da obezbedimo glasove. Hvala bogu, ne živimo sami na svetu. Da bismo dobili rezoluciju u Generalnoj skupštini, mi moramo da imamo podršku, pre svega velikih sila, jer one imaju najveći uticaj na Organizaciju Ujedinjenih nacija.
Da li to možemo da uradimo? Danas niko ne može da stavi ruku u vatru da će to tako sigurno biti, ali moramo da probamo, jer ako bismo odustali od toga, odustali bismo od odbrane integriteta Srbije na Kosovu.
Predlog Demokratske stranke Srbije da se sada odustane od toga i da se izvrši nova tužba, on je legitiman i ima argumenata za to. Smatram, i preuzimam odgovornost za taj stav, da takav pristup ne bi dao efekta. Ne bi ništa promenio na terenu, konfrontirali bismo se i ponovo bismo ušli u sukob s velikim silama, i došli bismo ponovo u situaciju da izgubimo sve ono što pokušavamo da očuvamo i da smanjimo šanse umesto da ih povećavamo.
Neko je ovde diskutovao u duhu, ne govorim o šefovima poslaničkih klubova, govorim o pojedinim poslanicima koji takođe imaju pravo, naravno, na svoje mišljenje, govorili su u duhu – ova vlada je doživela apsolutno poraz, ovo je slom jedne politike, to je katastrofa, izgubili ste sve. To me je veoma podsetilo na aforizam gospodina Aleksandra Baljka koji je rekao - pre Drugog svetskog rata ništa nismo imali, onda su došli Nemci i uzeli nam sve. To je ta logika.
Ljudi, mi pre godinu dana jesmo bili u dramatično teškoj situaciji kada je Kosovo u pitanju, pre dve, pet, deset godina. Nemojte sada da ponovo ulazimo u istorijat tih zbivanja. Ova vlada stvarno čini u datim okolnostima sve što je moguće i činiće sve što je moguće. Ja ću kao predsednik Republike činiti apsolutno sve što je moguće i kažem pred vama kao narodnim poslanicima, poštujući ovaj dom, i građanima Srbije, ne samo zbog toga što je to moja ustavna obaveza, nego i moje uverenje.
Sada da odgovorim i onima koji smatraju da Srbija može lako ući u Evropsku uniju bez Kosova, i to je neistina. Ne može Srbija ući u Evropsku uniju lako odričući se Kosova. To je potpuno pogrešna politika. Srbija ne treba Evropskoj uniji više nego što Evropska unija treba Srbiji.
Danas postoji takođe i zamor u proširenju Evropske unije, ali Srbija koja je u stanju da reši problem Kosova na jedan korektan, kompromisan način, takva Srbija postaje jedan od ključnih regionalnih činilaca stabilnosti i Evropska unija bez takve Srbije ne može.
Završiću svoje izlaganje na sledeći način. Mišljenje Međunarodnog suda pravde, dame i gospodo, proizvodi nove praktične političke posledice i one nose zabrinutost. Ostavićemo sada na stranu naše interese i onu tačku u kojoj to mišljenje pogađa Srbiju, srpski narod i srpske građane. To mišljenje proizvodi jednu vrlo opasnu konsekvencu u međunarodnoj politici, u međunarodnom pravu.
Dakle, to mišljenje Međunarodnog suda pravde nedvosmisleno govori da svaki akt o secesiji bilo koje neformalne grupe nije suprotstavljen međunarodnom pravu. Takav stav proizvodi ovog trenutka veliku zabrinutost u međunarodnim političkim i analitičkim krugovima.
Na Zapadnom Balkanu, gde mi živimo, takav akt može da proizvede u godinama koje dolaze novu nestabilnost. Mi smo uložili mnoge godine truda da uspostavimo političku stabilnost, tako da ovo mišljenje Međunarodnog suda pravde – ne mešam se u nadležnost i stav suda, govorim o praktičnim političkim konsekvencama – jer svako mišljenje Međunarodnog suda pravde, ima političke konsekvence.
Jedan takav stav može da proizvede potpuno nov politički rasplet na prostoru Zapadnog Balkana, Kavkaza, u Latinskoj Americi, Africi, negde u EU i u mnogim drugim delovima sveta. Takva konsekvenca mogla bi da proizvede vrlo teške ekonomske posledice i nove ekonomske krize.
Zbog toga ovaj stav Međunarodnog suda pravde izaziva ozbiljne međunarodne reakcije u ovom trenutku. Oni koji su mislili da jednostavnim rešenjem, a to je da se unilateralna deklaracija o nezavisnosti proglasi saglasnom međunarodnom pravu i da se rešava problem, nisu razmislili o konsekvenci koja sledi odmah nakon toga.
Ona možda rešava na jednostran i opasan način za srpski narod i Srbiju jedan problem, a to je problem Kosova i Metohije, ali proizvodi probleme na svim stranama sveta. Ovo je lutajući kamen koji može da pogodi interese mnogih zemalja sveta i zbog toga Srbija u ovom trenutku i svojim nastupom na Generalnoj skupštini UN, i svojim nastupom u regionalnoj politici mora da pokaže još jednom da je faktor stabilnosti i mira, da vodi trezvenu i planiranu politiku, a ne politiku koja ponovo predstavlja udaranje u ratne doboše, koja je opasna sa stanovišta pobuđivanja emocija kod ljudi, koja izaziva strahove kod ljudi.
Srbija mora da pokaže da vodi politiku koja je planirana i koja je deo međunarodne zajednice, deo evropskih integracija. Samo takva Srbija koja rešava probleme biva bitna za EU i međunarodnu zajednicu. Svaka drugačija Srbija je Srbija koja doživljava izolaciju i zaostajanje.
Srbija koja doživljava izolaciju i zaostajanje nije demokratska zemlja i nije zemlja koja može da isprati tehnološki razvoj. Zbog toga svim kritičarima i politike iza koje sam stao, Vlade Republike Srbije, želim da kažem da smatram da u ovom trenutku mi nemamo bolju politiku. Ima alternativa, ali nisu bolje.
Predlozi koji su ovde izneti mislim da nisu na onom nivou na kome se vodi politika danas od strane države Srbije, uprkos tome što doživljavamo i u ovom trenutku teške udarce, zato što nastavlja alternativu.
Predlog koji predlaže DSS nas nedvosmisleno i definitivno udaljava od članstva u EU. DSS traži od 22 zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova da praktično u svom političkom gestu prema Srbiji kažu da to ne priznaju. To je nemoguće. Pošto postavljate nemoguće uslove, gospodo iz DSS, znači želite da Srbija u praktičnom smislu ne ide prema članstvu u EU, iako to možda nije vaša intimna želja.
Što se tiče SRS, ona otvoreno predlaže da se prekinu svi razgovori sa EU i da Srbija postane članica Zajednice nezavisnih država, i da priđe drugim vojnim savezima koji nisu NATO, ali jesu odbrambeni savezi, koji su hiljadama kilometara daleko od Srbije. Postoji samo jedan mali problem, mi geografski nemamo veze sa tim.
Politika SNS, uz veliko poštovanje što se SNS pridružila glasanju za ovaj amandmanima izmenjeni akt, bila je pre dve godine da se zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova tuže njihovim domaćim sudovima. Sećam se to je Tomislav Nikolić izneo, to je drugačiji stav od DSS.
To su sve različiti stavovi. Sva četiri stava su potpuno različita. Da ne bude nikakve dileme, jedini stav koji je objedinjen jeste sada u vladajućoj koaliciji, oko čega je postignut kakav-takav konsenzus. Jedina realistična politika, po mom mišljenju, jeste ova koja se sada vodi.
Uvažavam, da ne bude dileme, legitimnost svake od vaših politika, a sa nekima se duboko ne slažem. Srbija koja bi ponovo vodila politiku urušavanja mira, ugrožavanja bezbednosti, to je Srbija koja bi bila osuđena na propast. Takvu politiku Srbija nikad ne sme više da vodi. Srbija mora da vodi politiku sasvim drugačijeg karaktera.
Dame i gospodo, želim da vam se zahvalim zbog pažnje. Želim da vam se zahvalim zbog svega što je danas bio predmet vaše diskusije. Verujte mi, sedeo sam ovde, ne znam koliko sati već, 11-12 sati. Rekao je naš poslanik iz Šapca da tek počinje, gospodin Nikolić, i njemu da odgovorim, da ne bude dileme, Euleks je došao odlukom Saveta bezbednosti, usvajanjem Predsedničkog saopštenja, na Kosovo i Metohiju. Slobodan Samardžić pokazuje da nije; jeste, mogu da vam pročitam odluku Saveta bezbednosti, i u tom smislu uslov koji je Skupština Srbije postavila jeste ispunjen.
Želim da vam se zahvalim svima na demokratskoj diskusiji i, verujte mi, sve što ste rekli sam zabeležio i sve vreme će biti uzimano u obzir, sem rata, sem prekida saradnje sa EU, nema govora o tome, zato što Srbija mora da postane članica EU, jer nema bolje alternative. Hvala.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Zahvaljujem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću.

Pošto više niko ne želi, u skladu sa članom 144. Poslovnika, da uzme reč, zaključujem jedinstveni pretres.

Zahvaljujem na učešću u radu premijeru, zameniku, pa ceo dan ste bili, molim vas, molim vas, Vlada je danas ceo dan bila sa nama, na kritike poslanika da nema Vlade po važnim temama odgovoreno je današnjim aktivnim učešćem, aktivno učešće je i slušanje. Dakle, vrlo aktivnim učešćem mi smo danas po vrlo važnoj temi imali vrlo kvalitetnu raspravu.

Zahvaljujem Vladi, zahvaljujem još jedanput predsedniku Republike.

Pošto je Narodna skupština završila raspravu o jedinoj tački dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 85. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, određujem 26. jul 2010. godine, sa početkom u 23.35 časova kao dan za glasanje o jedinoj tački dnevnog reda sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Ne smeta da Vlada ostane, ali nije neophodno da prisustvuje glasanju.

(Posle pauze – 23.35)
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređemo na odlučivanje potrebno je da utvrdimo kvorum.
Saglasno članu 86. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, kvorum za rad Narodne skupštine u danu za glasanje postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutno najmanje 126 narodnih poslanika.
Molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 159 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od 126, pa imamo uslove za odlučivanje.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ODLUKE NARODNE SKUPŠTINE O MIŠLjENjU MEĐUNARODNOG SUDA PRAVDE O LEGALNOSTI JEDNOSTRANO PROGLAŠENE NEZAVISNOSTI PRIVREMENIH INSTITUCIJA KOSOVA I METOHIJE I NASTAVKU AKTIVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE U ODBRANI SUVERENITETA I TERITORIJALNOG INTEGRITETA REPUBLIKE SRBIJE
Pošto je Narodna skupština obavila jedinstven pretres, prelazimo na odlučivanje.
Pre nego što pređemo na odlučivanje o Predlogu odluke, potrebno je da prethodno odlučimo o amandmanima podnetim na Predlog odluke.
Podsećam vas da su amandmane na Predlog odluke podneli narodni poslanici: Dragan Todorović, Zoran Krasić i zajedno Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović i Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić.
Prelazimo na odlučivanje o amandmanima.
Na stav 3. preambule amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, 43 je za.
Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na stav 5. preambule amandman je podneo narodni poslanik Dragan Todorović. Stavljam na glasanje amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 46.
Narodna skupština nije prihvatila ovaj amandman.
Na stav 6. preambule odluke amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo". Predstavnik predlagača prihvatio je amandman na sednici Narodne skupštine.
Stavljam na glasanje.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 148.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika prihvatila ovaj amandman.
Na naslov odluke amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo". Predstavnik predlagača prihvatio je amandman na sednici Narodne skupštine.
Molim da se izjasni parlament.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 147.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika prihvatila ovaj amandman.
Na tačku 1) amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanik poslaničke grupe "Napred Srbijo". Predstavnik predlagača prihvatio je amandman na sednici Narodne skupštine.
Stavljam na glasanje amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 145.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika prihvatila amandman.
Na tačku 2) amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo".
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika za amandman je glasalo 28.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 2) amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 62.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 4) amandman je podneo poslanik Dragan Todorović.
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 45.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 5) amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 64.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 5) amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo".
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 27.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 6) amandman je podneo poslanik Dragan Todorović.
Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 46.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Na tačku 6) amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe "Napred Srbijo". Stavljam na glasanje ovaj amandman.
Od 220 poslanika, za amandman je glasalo 27.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila amandman.
Pošto smo završili odlučivanje o amandmanima, prelazimo na odlučivanje o Predlogu odluke, u celini.
Stavljam na glasanje Predlog odluke Narodne skupštine o mišljenju Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija Kosova i Metohije i nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, u celini.
Naslov je promenjen amandmanom, ali moramo da završimo prvo sa glasanjem da bismo dobili prečišćen tekst.
Od 220 narodnih poslanika, 192 su za.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika usvojila Predlog odluke.
Pošto je Narodna skupština obavila razmatranje i odlučivanje o jedinoj tački dnevnog reda, saglasno članu 99. Poslovnika, zaključujem sednicu Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.
Rad ćemo nastaviti sutra u 11.00 časova.