Gospođo Kolundžija, da ste imali nameru da ovu rezoluciju napravite jasnom ne biste tačku 1. strpali u jednu rečenicu i osam redova. Pogledajte molim vas tu rečenicu. To niko živ ne razume.
Da ste stavili tačku iza KiM, na kraju trećeg reda, i otvorili novu rečenicu na početku četvrtog reda, možda bi bila jasnija. Ovako ova rečenica dopušta tumačenje koje je izneo kolega Palalić. Zašto ste napravili tačku 1. sa osam redova, rečenicu koja nema ni podmet ni prilog, a ima puno reči? Zato što niste želeli da budete jasni.
Vaš jezik ovde je jeziv i nije čudo što izaziva i ovakva tumačenja. Naime, vi ste namerno hteli da budete višesmisleni da biste mogli na svaku primedbu da kažete – nije tako nego je ovako. Molim vas, nemojte u ove jasne primedbe uplitati vašu rđavu politiku. Nemojte se vraćati na vreme koje je prošlo. Mi sada imamo jasne politike, odvojene, različite.
Mi smo protiv evroatlantskih integracija zato što je Evropa krajem 2007. godine promenila svoj stav o KiM. Vremena se menjaju zato što se situacije menjaju. Evropa je promenila svoj stav, a protiv NATO smo uvek bili i to smo dokazali onom deklaracijom o vojnoj neutralnosti, koja je donesena krajem 2006. godine.
Ako to nije bilo jasno, kao stav države, prema toj vojnoj organizaciji, onda zaista ne znam šta je jasno. Ali, to nema nikakve veze sa ovim primedbama oko nejasnoća ovog teksta, koja je namerna i zbog toga i podleže ovakvoj kritici.

Gospođa Nada Kolundžija.

Možda biste vi u okviru svog poslaničkog kluba trebalo da usaglasite politiku, pa da onda i nama bude jasno šta jeste politika vaše stranke. Dakle, ako vi govorite različite stvari, onda nemojte nas da optužujete da mi razumemo da unutar te politike, koju vi zovete jednom politikom, postoji više politika.
Dakle, ako u ovom stavu nedvosmisleno stoji da poziva parlamente drugih zemalja, onda kako god rastegljivo da pokušavate da tumačite, ne možete da tumačite onako kako to neko pokušava, dakle, odnosi se nedvosmisleno na parlamente drugih zemalja, bilo tačke ili ne bilo tačke pre toga.

Izneta su tumačenja sa jedne i sa druge strane. Na  gledaocima ili onima koji se bave budućnošću je da protumače ko je u pravu. Zahvaljujem. Ovaj deo replika završavamo, a reč dajem gospodinu Aleksandru Jugoviću, pa gospođi Gordani Pop Lazić.
Izvolite, gospodine Jugoviću.

Dame i gospodo, predsedavajući, u ime SPO podržavam usvajanje deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH, na KiM 90-ih godina prošlog veka, ali izražavam žaljenje zbog izostavljanja osude zločina nad Srbima počinjenim od strane ustaške države Hrvatske za vreme Drugog svetskog rata – Jasenovac, Jadovno, Korićka Jama, Kapavica i ostala stratišta, gde se nalaze naši očevi i dedovi, morali su biti deo ove deklaracije.
Kada je Vuk Drašković o tome prvi put progovorio u "Nožu" i "Molitvi" početkom 80-ih godina prošlog veka, napadnut je od srpskih komunista i proglašavan izdajnikom.
(Predsedavajući: Gospodine Jugoviću, molim vas da se vratite na temu.)
Šta se promenilo? Te iste žrtve se i dan-danas od strane mnogih ne priznaju kao žrtve. Oni su postali tajna i magla. Zašto? Zato što je zabrana svake priče o ustaškom genocidu nad Srbima bila ugrađena u temelje komunističke Jugoslavije, čiji će poglavnici i doglavnici, u poslednjoj deceniji 20. veka izrežirati krvavi rat i zločine.
Kada su se između sebe zavadili oko vlasti i funkcija Titovi kadrovi Tuđman, Milošević i Izetbegović, gurnuli su narode, porodice i ljude na klanicu. Zločini nad civilima i tajne grobnice su delo iste ideologije koja cveta decenijama i skriva istinu o ustaškom genocidu, i koja je, kada je Drugi svetski rat počeo odlaziti u istoriju, stotine hiljada svojih ideoloških protivnika, uglavnom civila, tajno likvidirala, a tela sakrila u tajne grobnice od Slovenije do Srbije.
Ovi zločini crvenih dželata naročito su pogodili protivnike komunizma u Srbiji, što nije slučajno. SPO zahteva da Skupština Srbije, u skladu sa preporukom Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, usvoji posebnu deklaraciju o osudi zločina totalitarnog, komunističkog režima.

Reč ima gospođa Pop Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici i narode srpski, jedan smo od retkih naroda koji je osuđen da mu se istorija ponavlja. Zašto? Danas, na današnji dan 1941. godine je streljano 6.000 Srba u Kraljevu. Ne pamtim da je neko od državnih zvaničnika otišao tamo da se pokloni senima tih žrtava, niti da ih danas ovde pomene. Zločini ne zastarevaju. Danas smo mogli, ne znam da li je slučajno da danas raspravljamo o ovoj temi, barem minutom ćutanja da odamo poštu tim žrtvama. Toliko Srbija i srpski narod ima kratko pamćenje i koliko vodi računa o svojim žrtvama.
Rat je ogromno iskušenje, a naročito građanski rat, za svaki narod. U ratu, kao što znate, idu najbolji. Što rat duže traje, to je više onih na grobljima. U Prvom svetskom ratu je poginulo ono što je najbolje Srbija imala. Ono što je preostalo, poginulo je u Drugom svetskom ratu. Opet, u građanskom ratu 90-ih godina, ginu najbolji sinovi srpskog naroda.
Ono što je važno da se kaže u vezi sa tim jeste da nije lako da se biološki oporavimo i još se biološki nismo oporavili. Trebaće nam mnogo vremena za tako nešto. Mekoća, možda, ove deklaracije to i potvrđuje.
Duhovna snaga i duhovna volja srpskog naroda nije na onom nivou kako bismo želeli da bude, a to je upravo zbog toga što je naša istorija ovoliko teška i što smo ovoliko žrtava imali. U srednjem veku nas je bilo kao Engleza, a danas nas ima 4-5 puta manje nego Engleza.
Velike sile, razmišljajući i odlučujući o našoj sudbini, ne vode nimalo računa o težnjama, stremljenjima našeg naroda, o našim ranijim žrtvama, o našim strahovima pred budućnošću, o apetitima zločinačkih sila koje nas optužuju i stalno napadaju.
Ako neko kaže da je NATO bombardovanje prestalo, mi tvrdimo da nije i da se ono nastavlja na sebi svojstveni način u Haškom tribunalu, jer tamo je umrlo još 16 Srba. Kao što SRS upozorava, u toku je i ubijanje Vojislava Šešelja.
Ni u jednoj rečenici ne vidimo iz ove deklaracije koju ste nam ponudili da osuđujete NATO. To su mnogi poslanici kao primedbu izneli. Da li je moguće da mi kao država i kao narod nemamo toliko smelosti da kažemo – prazločin svih zločina, ako govorimo o ovim zločinima od 90-ih godina, jeste, pre svega, NATO pakt, zapadne sile, Vatikan, evropske sluge SAD koje su i izazvale sve te sukobe.
Ne govorimo o pojedinačnim zločinima, ali zato kada se donosila Deklaracija o Srebrenici, koja je bila neophodno da bi se onakva rezolucija u UN donela, onda je taj zločin imao ime i prezime i onda se u toj deklaraciji izražavalo i saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija.
Danas, u ovoj deklaraciji, u ovoj tački 2, ne znamo u stvari kome izražavamo saučešće. Da li onima koji su kao žrtve NATO bombardovanja pali u Vijetnamu, Kambodži, Libiji, Iraku, Avganistanu i drugim zemljama ili onima koji su pripadnici srpskog naroda i koji su kao takvi poginuli. Možda bi trebalo logički da razmišljamo, da li uopšte možemo da izrazimo sami sebi saučešće.
Da li je trebalo da u ovoj prvoj tački zatražimo da parlamenti okolnih zemalja koji su učestvovali u građanskom ratu izraze saučešće nama zbog žrtava koje smo podneli? Vidite koja je to kontradikcija, koja je to nedoslednost, kako ste lepo umeli da formulišete tačku 1. u Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici, a ovde ne znate šta radite i šta hoćete.
Ne mogu, a da ne pomenem da se danas pouzdano zna da su NATO stručnjaci aktivno učestvovali u pripremanju, osmišljavanju i sprovođenju operacije hrvatske vojske "Bljesak" i "Oluja", koje su dovele do genocida i etničkog čišćenja Srba u Hrvatskoj. NATO avijacija, uz artiljerijsku podršku snaga za brza dejstva, izručila je na Republiku Srpsku preko 10.000 tona najubojitijeg eksplozivnog materijala. Preko 400 borbenih aviona poletelo je sa aerodroma u Italiji i dva američka nosača aviona u Jadranu.
Na dan 30. avgusta u 2.05 časova, a to je samo dva dana nakon Markala koje su ne slučajno baš bile na Veliku gospojinu, i NATO avijacija otpočela je u sadejstvu opet sa snagama za brza dejstva masovne udare na srpsko Sarajevo i srpske opštine Pale, Sokolac, Rogatica, Goražde, Čajniče, Srbinje i delove srpske Hercegovine.
Ko se ikada bavio istraživanjem ili barem pomenuo javno, mislim na državne zvaničnike, 6.000 ubijenih Srba u Sarajevu? Zna li iko tačan broj koliko je Srba poginulo u Sarajevu? Da li taj pojedinačni zločin možda zaslužuje posebnu osudu? Ne, taj zločin krijemo. Ta brojka ne interesuje srpski parlament, srpsku vladu, srpskog predsednika.
Najveći zločinac za nas jeste NATO pakt, a to ovde nigde ne spominjete i niko neće da odgovori na ova pitanja koja mi postavljamo vezano za to pitanje. Zašto je to izostavljeno iz ove deklaracije? Zašto predstavnik predlagača neće da nam kaže zašto nema NATO pakta kao zločinca koji je izazvao najveće žrtve u ratovima 90-tih godina?
Šta ćemo sa žrtvama koje su umrle od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom? Sećate se onih italijanskih vojnika? Danas je kancer epidemija i u Republici Srpskoj i u Srbiji. Hoćemo li to da prećutimo? Ne bi trebalo da prećutimo. To je nastavak tog bombardovanja. Rat nije prestao. NATO agresija nije prestala. Mi i te kako trpimo posledice svega toga i generacije iza nas koje dolaze verovatno će imati posledice svega toga.
Tužba protiv lica koja su donela odluku i izvršila bombardovanje na području SFRJ nikada nije došla na dnevni red. Pošto još sasvim malo vremena imam, obzirom da i moje kolege treba da govore u preostalom vremenu koje nam je ostalo, u tački 3. ove deklaracije, gde govorite da Narodna skupština Republike Srbije pruža punu podršku svim državnim organima i institucijama u čijoj je nadležnosti, pa kažu – čuvajući trajno sećanje na žrtve, stalno podsećaju svetsku javnost na stravične zločine počinjene nad srpskim narodom i građanima Srbije tokom 90-tih godina 20. veka.
Pitam – jeste li podsetili Solanu, jeste li podsetili Hilari Klinton, Blera, bilo koga od njih ikada, koji su vam ovde dolazili, kojima ste prostirali crveni tepih? Zašto pišete nešto što ne možete da ispunite? Nikada nismo čuli da ste ih na to opomenuli.
U tački 4. Narodna skupština Republike Srbije poziva sve međunarodne organizacije i institucije koje se bave istraživanjem i procesuiranjem zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije da do kraja istraže i na adekvatan način kazne zločince nad srpskim narodom i građanima Srbije.
Mislite tu i na Haški tribunal. Dokle ćete da dajete legitimnost Haškom tribunalu, ako znate da je on kao pomoćni organ Saveta bezbednosti morao da bude konstituisan od strane Generalne skupštine UN, a to nije činjenica? On jeste nelegitiman, ali vi to ne smete da kažete.
Jedini čovek koji zaista brani i koji je svoj život stavio na kocku i predao u ruke dušmanima, spreman da ličnim primerom dokaže kako se brani ono što je našim dedovima bilo najsvetije, a to je otadžbina, jeste Vojislav Šešelj i svaka njegova reč izrečena pred Haškim tribunalom ima mnogo, mnogo veću težinu od bilo koje reči koju ste vi uneli u ovu deklaraciju.

Iskorišćeno je 11.50 minuta vremena poslaničke grupe.
Molim poslanike Narodne skupštine, članove poslaničke grupe SRS da uklone transparente i da ne narušavaju ugled Skupštine i ne krše član Poslovnika član 107. stav 1, koji to podrazumeva.
Molim vas da uklonite transparente, da me ne prisiljavate da primenjujem član 109. stav 1. i da izričem mere opomene za narušavanje ugleda Skupštine i za ponašanje suprotno parlamentarnoj praksi, koja podrazumeva pravo poslaničke grupe da izražava protest, stav i ne podrazumeva pravo nijednog poslanika da krši Poslovnik.
Drugi put vas upozoravam da uklonite transparent. Da li hoćete da pozovem Službu obezbeđenja da ukloni transparente? Molim vas, ovlašćeni predstavniče, narodni poslaniče Aleksandre Martinoviću, da uklonite preostala tri transparenta ili da zamolite svoje kolege poslanike da to učine.
Molim Službu obezbeđenja da uđe i da ukloni tri transparenta koja članovi poslaničke grupe SRS ne smatraju svojim i kao takvi su predmeti koji treba da budu uklonjeni iz sale Skupštine.
Molim vas da ne dobacujete, narodni poslaniče Borise Aleksiću, jer je to takođe zabranjeno odredbama Poslovnika Narodne skupštine. Sednica Narodne skupštine služi za ukazivanje međusobnog poštovanja i poštovanja ugleda ove institucije koji svi gradimo.
Obaveštavam narodne poslanike da ćemo sačekati koji minut Službu obezbeđenja da ukloni transparente za koje poslanici SRS smatraju da ne pripadaju njima i da ne mogu da ih uklone, da ne bi narušavali ugled Narodne skupštine i ometali normalan tok rada sednice Narodne skupštine.
Molim narodnu poslanicu Gordanu Pop Lazić da ne dobacuje jer je to takođe kršenje Poslovnika Narodne skupštine.
Narodni poslanici dobacuju pitanje – šta čekamo. Čekamo da se ostvari staranje o redu tokom sednice Skupštine, uklanjanjem transparenata kojima se narušava ugled Skupštine. Za koji sekund će služba, odnosno kurir to uraditi, pošto poslanici SRS smatraju da predmeti kojima se narušava ugled Skupštine nisu njihovi i ne žele da ih uklone, što je njihovo pravo, kao što je njihova obaveza da poštuju sve odredbe Poslovnika Narodne skupštine.
Molim narodnog poslanika Nemanju Šarovića da ne ometa službeno lice Narodne skupštine u obavljanju svojih poslova.
Zahvaljujem službi Narodne skupštine na savesnom obavljanju svoje dužnosti.
Nastavljamo rad.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo, iako me malo poremetila ova pauza, neshvatljiva, kao i sve nas, pokušaću da se vratim na temu. Pre svega, moram ukazati na jednu činjenicu na koju do sada niko nije ukazao, a koja je, po mom mišljenju, sramna, a to je da danas u ovoj sali nema Borisa Tadića.
Boris Tadić je već u nekoliko navrata pokazao koliko ga zanimaju srpske žrtve, koliko oseća patnju srpskog naroda, odnosno koliko je ravnodušan prema njima. Još jedan pokazatelj takvog stanja je njegov nedolazak na današnju sednicu. Zaista moram da se zapitam šta je to što ga je danas odvojilo od Narodne skupštine i šta je to za predsednika Republike Srbije važnije, koji je to posao važniji od ove deklaracije kojom osuđujemo zločine počinjene nad srpskim narodom?
Boris Tadić je doduše taj svoj odnos prema zločinu nad Srbima pokazao i time što nikada nije želeo da ode u Bratunac i da se pokloni senima srpskih žrtava, iako je u nekoliko navrata išao u Srebrenicu i klanjao se žrtvama nekih drugih naroda. Mene zaista čudi da Boris Tadić ne oseća žrtve srpskog naroda. One su posebno stravične bile u tom delu oko Bratunca, tim pre što je Boris Tadić i sam bio državljanin Bosne i Hercegovine sve do maja 2004. godine.
Koliko je za ovaj režim značajna deklaracija o kojoj danas raspravljamo, najbolje pokazuje medijska pažnja koju ste joj pridali i za razliku od one deklaracije o Srebrenici, o gej paradi, o kojima ste pričali skoro godinu dana svakodnevno i do kojih je moralo doći po svaku cenu, očigledno je da režimskim medijima, a danas su u Srbiji svi mediji režimski, ova tema nije bila dovoljno atraktivna.
Predložena deklaracija je ograničena, i teritorijalno i vremenski, na 90-te godine, što za nas nije prihvatljivo, jer smatramo da su morali biti osuđeni i genocid koji je počinjen u NDH tokom Drugog svetskog rata, ali je neprihvatljivo i to što je teritorijalno ograničena na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo i Metohiju, što znači da vi ne izražavate žaljenje i ne osuđujete žrtve zločina u Sloveniji, a podsetićemo da su upravo ti stravični zločini bili inicijalna kapisla i probni balon za dalje krvave sukobe i za nasilnu secesiju Hrvatske, koja je zatim dovela do građanskog rata.
Ne znam zašto izbegavate da osudite zločin i genocid u NDH, ukoliko je Republika Srbija podnela tužbu protiv Hrvatske za taj genocid, kao i za genocid koji je učinjen tokom 1995. godine kroz zločinačke akcije "Oluja" i "Bljesak" i zašto se toliko ustručavate da javno izgovorite reč genocid i da ono što jeste nesporno genocidno nazovete pravim imenom?
Postavlja se pitanje – da li vi, a to je nešto što bi se moglo i zaključiti iz ove rezolucije, planirate da povučete tu tužbu protiv Hrvatske, jer u stavu 5. deklaracije kažete, između ostalog, da se Republika Srbija zalaže za iznalaženje trajnog rešenja koje bi dovelo do istine i pomirenja.
Da li je to povlačenje tužbi koje je najavljivao Boris Tadić, jer se postavlja pitanje – ko ima pravo da oprosti genocid, u čije ime Boris Tadić i ko mu je dao mandat da pregovara sa Ivom Josipovićem, da trguje srpskim žrtvama, da trguje Jasenovce, da trguje Jadovnom, da trguje logorima za decu koji su postojali samo u NDH, a radi se o Jastrebarskom, Sisku i drugim logorima?
U NDH su za četiri godine izgubila život 74.762 deteta mlađa od 14 godina, a u dečijem logoru Jastrebarsko samo za mesec i po dana je umrlo 768 dece, po svedočenju grobara Franje Ilovara, koji je kasnije izjavio da ih je bilo 768, a tačnu evidenciju je vodio zato što je nagrađivan za sahranu po komadu, kako je rekao.
Međutim, ovo nije tema razgovora između Ive Josipovića i Borisa Tadića, jer su za Borisa Tadića i Josipovića važniji bili hrvatski lipicaneri nego što su hiljade ubijenih Srba i stotine hiljada proteranih sa teritorije Republike Srpske Krajine.
Ono što je još začuđujuće je to što vi krijete tekst te tužbe. Ja sam još pre nekoliko meseci, tu je kompletna dokumentacija, pokušao da dobijem tekst protivtužbe Republike Srbije. Prvo sam od strane Slavice Đukić Dejanović obavešten da ona takvom tužbom ne raspolaže i tražio sam je ponovo, jer smatram da je to potrebno za vršenje poslaničke dužnosti. Onda sam obavešten od strane Ministarstva spoljnih poslova da se tekst te tužbe i priloženi dokazi smatraju tajnim. Kako je moguće da bilo koji državni organ smatra nešto tajnim što zahtevaju narodni poslanici, zaista ne znam?
Boris Tadić najavljuje u poslednje vreme odlazak u Vukovar. Danas je od njega trebalo da čujemo u čije ime i kome će se tamo izvinjavati i trebalo je danas da podnese izveštaj jer je prilikom donošenja Deklaracije o Srebrenici tvrdio kako mi moramo biti prvi da se izvinimo za naše zločine, a da će odmah potom uslediti i u okruženju izvinjenja od strane drugih država i predstavnika drugih naroda.
Naravno, oni su se izjasnili odmah nakon donošenja naše Deklaracije, rekli su da im ne pada na pamet da se nama izvinjavaju, ali su od nas, koje smatraju pravim zlikovcima i zločincima, izjavili i najavili da očekuju nova izvinjenja. Ono što ne sadrži ova deklaracija, što je morala sadržati, to je, pre svega, našu izjavu i naše viđenje toga kako je došlo do krvavih ratnih sukoba i morali ste jasno navesti da je do građanskog rata došlo zbog nasilne secesije koje su sprovele Slovenija i Hrvatska.
Neshvatljivo je da nemate hrabrosti da osudite NATO zločine i NATO bombardovanje, već da kažete da Narodna skupština RS izražava žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja i uverenje da mir i stabilnost počivaju na poštovanju međunarodnog prava.
Kog međunarodnog prava? Međunarodnog prava u skladu s kojim su bombardovali Srbiju? Međunarodno pravo u skladu s kojim danas uzimaju Kosovo i Metohiju od Srbije? Neshvatljivo je da zločin u Srebrenici, dakle to nije bio genocid, najoštrije osuđuje Narodna skupština RS, a da za NATO bombardovanje izražavate nekakvo žaljenje, kao da se radi o nesrećnom slučaju.
Vi dalje pružate punu podršku organima Srbije u čijoj nadležnosti je da preduzimaju gonjenje u skladu sa zakonom. Da li to znači da podržavate ponovno pokretanje postupaka protiv onih koji su odgovorni za zločin NATO bombardovanja i ubijanja hiljada građana Srbije? Da li to znači da ćete ponovo protiv ratnih zločinaca Solane, Širaka, Klintona i ostalih pokrenuti sudske postupke i osuditi ih u skladu sa zakonom?
Vi ste pre dva dana sa najvišim počastima dočekali Hilari Klinton, ženu Bila Klintona, ratnog zločinca, čoveka koji je naredio NATO napade na Srbiju, u kojima je izginulo hiljade naših sugrađana. Postavlja se pitanje – da li je zločin zločinca dočekati sa crvenim tepihom i počasnom stražom?
Dobar primer odnosa režima prema srpskim žrtvama i politička trgovina povodom hapšenja i zahteva za ekstradiciju Ejupa Ganića. On je uhapšen 1. marta. Tužilaštvo je tražilo ekstradiciju, dostavilo dokumentaciju, a onda je kao grom iz vedra neba stigla izjava Borisa Tadića ,koji je rekao da je svejedno gde će biti suđeno odgovornim za masakriranje vojnika u Dobrovoljačkoj ulici.
Citiraću, 16. marta on je rekao: "Za Srbiju uopšte nije centralno pitanje da Ganić bude izručen, već da se dogodi sudski proces. Srbija nema ništa protiv da on bude izručen Bosni i Hercegovini, jer Srbija želi da veruje da će pravosuđe biti u stanju da obezbedi fer suđenje".
Nakon 18 godina od izvršenja zločina tokom kojih Ganić nije saslušan ni kao svedok, a kamoli kao osumnjičen, samo idiot može da veruje u nepristrasnost i fer mogućnost suđena pred pravosuđem u Bosni i Hercegovini.
Ono što je nakon oslobađanja upalo u oči, a to je obrazloženje i pokazatelj objektivnosti suda u Londonu, to da je on poverovao svedocima odbrane Ejupa Ganića koji su tvrdili "da je napad na kolonu JNA bio čin samoodbrane, jer su pijani vojnici pucali na sve strane", iako postoje video snimci iz kojih se vidi da je to bila klasična zaseda i da je to bio masakr vojnika čija su tela kasnije danima stajala na ulici.
Ganić je oslobođen, režim u Beogradu je glumio iznenađenje, ali već nakon nekoliko dana 6. avgusta vi ste odustali od žalbe na tu odluku. Kaže tužilaštvo: "Nakon opsežne analize zaključeno je da bi ulaganje žalbe i snošenje velikih troškova bilo necelishodno".
Koliko je to po vašim demokratskim standardima celishodno troškova za pravosudno gonjenje onoga ko je odgovoran za smrt više od 50 ljudi? Takođe, što je zanimljivo, to je činjenica, da je sudija Timoti Vorkman saopštio da je u pozadini zahteva za izručenje Ganića politika, odnosno da je u pozadini svega pokušaj Beograda da od Sarajeva dobije podršku za skupštinsku deklaraciju o Srebrenici kako bi bio ubrzan put Srbije ka EU.
Kako kaže, ja sam i tu presudu dobio, Srbija je nudila dve stvari, to je da usmeno garantuje da će pristati da srpski zahtev za ekstradiciju ne bude sertifikovan ili da se ne usprotivi zahtevu Ejupa Ganića za puštanje na slobodu uz kauciju, pod uslovom da se Silajdžić uzdrži od kritikovanja rezolucije srpskog parlamenta o Srebrenici i da Silajdžić prisustvuje Istanbulskom samitu sa predsednikom Tadićem. Ovo su zvanični dokumenti i dobro bi bilo da čujemo i zvanično objašnjenje ko ima pravo i ko mu je dao mandat da trguje srpskim žrtvama?
Pošto mi se vreme koje imam na raspolaganju bliži kraju, moram reći i vama i poručiti građanima Srbije da bolji život i nacionalno dostojanstvo nisu vrednosti koje se isključuju, kako pokušavate vi koji propagirate EU da nas ubedite da se odreknemo tog nacionalnog dostojanstva zarad boljeg života, srpski narod se sada nalazi u jednoj od najtežih borbi za očuvanje otadžbine, za očuvanje celovitosti Srbije. Jedini način da u toj borbi pobedimo je da ostanemo dosledni ideologiji srpskog nacionalizma, ideologiji antiglobalizma i ideologiji rusofilstva.
Vi nam nudite prozapadnu ideologiju vazalnog odnosa, deset godina ispunjavate naloge Zapada, deset godina ponižavate Srbiju, deset godina se iznenađujete što je naš međunarodni rejting na tom bednom nivou na kome jeste. Mislim da je konačno vreme da građani Srbije otvore oči i da se još žešće usprotive diktatorskom režimu Borisa Tadića i DS.

Iskorišćeno je 13.35 minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima predstavnica predlagača, narodna poslanica Nada Kolundžija.