Narodni poslaniče, nije vas pomenuo. Da jeste, prekinula bih ga i upozorila da nema direktnog obraćanja. Vaš zahtev za replikom je bio malo iznenađenje za mene, jer mislim da je cela diskusija mogla da prođe i bez replike.
Narodni poslanik je govorio o politikama. To je dozvoljeno Poslovnikom. Pogledajte stenogram, jednom jedinom rečju nije spomenuo ni ime nijedne stranke, niti ime ijednog poslanika. Pažljivo slušanje bi svima nama uštedelo mnoge emocije koje dovode do afekta.
Narodni poslanik Božidar Delić ima reč.
Narodni poslanik Srđan Spasojević želi da govori o povredi Poslovnika? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, reklamiram član 107, jer moje je dostojanstvo kao narodnog poslanika, pogotovo iz one jedinice, odnosno onog dela teritorije Srbije odakle dolazim, zaista povređeno.
Gospodine Milivojeviću, u Sloveniji, bez obzira što se to tada zvala Jugoslovenska narodna armija, poginuo je momak iz Mataruške banje koji je mučki ubijen lovačkom puškom, tandžarom, kada se peo u helikopter koji nije imao municiju. Zamislite vi sada kako je njegovim roditeljima, kada vi kažete da nisu ginuli pripadnici srpskog naroda, odnosno da su to bili pripadnici Jugoslovenske narodne armije.

Narodni poslaniče, molim vas da ne zloupotrebljavate pravo koje dobijate za povredu Poslovnika i da pažljivo slušate ono što drugi narodni poslanici govore.
Molim narodnog poslanika Miroslava Markićevića da ne dobacuje.
Danas sam već izrekla mere opomene iz člana 103. stav 7. zbog smatranja narodnih poslanika da mogu da zloupotrebljavaju pravo iz stava 1. ovog člana. Narodni poslanik ni jednom jedinom rečju nije izgovorio ono zbog čega ste se vi našli uvređeni, što znači da ili niste slušali narodnog poslanika, ili smatrate za sebe da imate pravo da zloupotrebite Poslovnik i da dobijete reč tada kada ne možete da je dobijete, pa vam izričem opomenu iz člana 103. stav 7.
Narodni poslanik Božidar Delić ima reč, posle njega narodni poslanik Aleksandar Čotrić i to je poslednji prijavljeni govornik.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas prilikom otvaranja rasprave izračunao sam da je već osmi mesec prošao od prvog pokušaja da deklaracija o osudi zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije uđe u skupštinsku proceduru. Sedam meseci obećanja javnosti da je deklaracija gotova, završena i tekst samo što nije donet. Održano je više kolegijuma predsednice parlamenta sa ovom deklaracijom na dnevnom redu i nije postignut konsenzus po ovom pitanju.
Zašto je to tako? Da li su poslanici Narodne skupštine Republike Srbije mazohisti koji imaju tako negativan odnos prema sopstvenom narodu, njegovim patnjama ili je po sredi nešto drugo? Nikada u ovoj skupštini za sve ovo vreme, nijednog trenutka nije dovedeno u pitanje da sve zločine treba osuditi i da svi zločinci zaslužuju da se nađu tamo gde im je mesto.
Od samog početka je takvo mišljenje bilo i kod većine građana Srbije. Ali, šta smo mi davno, još pre osam meseci učinili u ovoj skupštini? I danas, na samom početku otvaranja rasprave, pomenuto je da su gotovo sve poslaničke grupe u to vreme dostavile Narodnoj skupštini svoje deklaracije. Jedan broj tih deklaracija je ovde danas predložen kao proširenje dnevnog reda i, kao što se očekivalo, one su odbijene. Nisu pomenute deklaracije DSS i SNS.
Kada malo bolje razmislim i povežem ovo danas sa onim događajima oko usvajanja Deklaracije o Srebrenici, ispada malo simptomatično istupanje u to vreme različitih državnih zvaničnika Srbije, počevši od predsednika Republike Srbije, gde su nas i građane Srbije ubeđivali da na njih niko nije vršio pritisak u vezi Deklaracije o Srebrenici, koja je, kao što se i sami sećate, ovde usvojena sa tek jednom tankom većinom.
Tada smo vam govorili da se otvara Pandorina kutija, da činite veliku grešku. SNS je ponudila deklaraciju o osudi svih zločina. Ono osnovno pitanje, vrlo kratko i danas i tada je – zašto jednom deklaracijom nisu osuđeni svi zločini?
Tekst rezolucije je bio tako dobro izbalansiran i sigurno prihvatljiv za veliku većinu poslaničkih grupa, ali ona nije ni uzeta u razmatranje. Da je uzeta u razmatranje, siguran sam da bi upravo postigli taj konsenzus koji vi tražite. Ogromna većina poslanika bi glasala za takav tekst rezolucije.
Danas sam siguran da to nije urađeno iz razloga što rezolucija SNS nije bila dobra, već zbog toga što je tekst rezolucije o Srebrenici bio vaš domaći zadatak koji ste dobili od svojih nalogodavaca i koji ste rešili na način kao što smo svi do tada videli, sa jednom običnom većinom.
Na taj način, učinili ste ogromnu štetu svom narodu i građanima Srbije. Taj prvi pogrešan korak koji ste učinili sada, doveo je do toga da ceo dan raspravljamo o drugoj rezoluciji. Da smo doneli rezoluciju onako kako smo je mi predložili, danas uopšte ne bi bilo potrebe da se raspravlja o ovoj rezoluciji.
Mi iz opozicije, posebno iz SNS, tada smo vas upozoravali na moguće posledice donošenja te rezolucije. Poznato je kako se inače u ovoj skupštini poštuje reč opozicije, poznato je kako prolaze i amandmani opozicije kada su zakoni u pitanju. Građani Srbije su svedoci da kada ne usvojite naše amandmane jedne godine, ono za šest meseci ili za godinu dana ti zakoni ponovo dolaze na doradu.
Vratiću se na deklaraciju. Način na koji ste usvojili Deklaraciju o Srebrenici, hteli vi to da priznate ili ne, upravo govori o tome da postoje žrtve prvog i drugog reda, a ovom današnjom deklaracijom upravo želite da potvrdite da su zločini koji su činjeni prema mom narodu zločini drugog reda, da su žrtve mog naroda drugorazredne. To je naprosto neprihvatljivo za mene i smatram neprihvatljivo za sve poslanike opozicije, posebno za poslanike SNS.
Kako je, gospodo, ciničan zahtev u tački 3. prema drugim državnim institucijama – insistirajući pred međunarodnim institucijama da srpske žrtve imaju isti tretman kao i žrtve pripadnika drugih naroda, a da počinioci jednako odgovaraju. Gospodo, znači, vi ste ovim zahtevom priznali da se srpske žrtve različito tretiraju pred međunarodnim institucijama i da se zločinci odgovorni za srpske žrtve ne procesuiraju onako kako treba.
Međutim, kakvo je nama pravo da tražimo takvo ponašanje od drugih državnih institucija, ako mi ovde u Skupštini prvi nismo ispoštovali taj princip jer postojanje dve deklaracije govori da sve žrtve na ovim prostorima nemaju isti tretman. Taj princip da sve žrtve imaju isti tretman upravo u ovoj skupštini i sa ove dve deklaracije je narušen i kako onda imamo pravo da od drugih tražimo da se pridržava tog principa.
Ova rezolucija je nečija dnevno-politička potreba, sigurno nije potreba srpskog naroda, sigurno da ćemo naći mali broj građana koji će NATO agresiju 1999. godine, koja je inače najteži zločin, zločin protiv mira, moći podvesti pod "žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja", kako je to ovde rečeno, dato praktično u tački 2.
Gospodo, NATO bombardovanje je zločin koji traje. On ne traje do sutra, on će trajati 4,7 milijardi godina, koliko će u Srbiji i na KiM umirati ljudi od posledica tog bombardovanja. Prema tome, zločini postoje sve dok postoje i žrtve.
Izračunao sam da na KiM, dok prestane opasnost ili se opasnost bude smanjila samo za polovinu, treba da živi 188 miliona generacija. Neka u svakoj generaciji umre samo po jedan čovek, pa valjda to govori o tome kakve su razmere zločina koje je učinio NATO pakt u našoj zemlji, a to je sve podvedeno pod žaljenje.
U Srbiji je već umrlo mnogo ljudi, a broj žrtava na KiM od NATO agresije već je prevazišao broj žrtava u samom sukobu 1999. godine. I sam sam svedok NATO zločina, za razliku od većine vas, jer sam lično 15. aprila i 15. maja, kada su napadnute šiptarske izbegličke kolone od NATO bombardera, učestvovao u zbrinjavanju tih žrtava.
U jednom i u drugom napadu je poginulo između 80 i 100 civila, a preko 100 civila i u jednom i u drugom napadu bilo je ranjeno. Neka su to albanske žrtve, mi i tada nismo gledali jesu li to Albanci, jer mi, naša vojska im je ukazala prvu pomoć i upotrebila svoje rezerve krvi da bi spasili te živote, iako su i tada i danas, i uvek kažem, sve su žrtve iste, to smo dokazali po sto puta, ali onda dozvolite da se i žrtve mog naroda tretiraju jednako kako ja tretiram žrtve iz drugih naroda.
Isto tako, teško se može naći građanin Srbije ili teško se može naći reč opravdanja zato što se u ovoj deklaraciji nije našao i zločin počinjen nad pripadnicima JNA u Sloveniji. O tome smo raspravljali na kolegijumu predsednice i taj stav je jednom ušao u ovu deklaraciju i tek sada vidim da ga ponovo nema.
Iz svega napred rečenog, jasno je zašto SNS ne može glasati za ovakav predlog deklaracije.

Reč ima poslanik Aleksandar Čotrić.

Dame i gospodo narodne poslanice i poslanici, poslanici SPO u okviru poslaničke grupe ZES u danu za glasanje podržaće usvajanje predložene deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Ratni sukobi koji su vođeni na prostoru bivše Jugoslavije, ali i Republike Srbije, završeni su pre 11 godina, ali se njihove posledice i te kako snažno osećaju i danas, a nažalost, tako će biti i u budućem vremenu.
Nedavno je objavljen podatak da je formalno tek pre nekoliko dana završen Prvi svetski rat, koji je počeo pre gotovo 100 godina i to isplaćivanjem poslednje tranše ratnih reparacija od strane Nemačke Francuskoj, koja je bila napadnuta u tom ratu.
Nadam se da na ovim našim balkanskim prostorima sukobi koji su vođeni neće imati tako dugačak ishod i takav epilog i da će zapravo usvajanje i ove deklaracije označiti, barem u simboličkoj ravni, početak kraja sukoba vođenih krajem prošlog veka, i neka ova deklaracija i deklaracija koju smo letos usvojili, o Srebrenici, bude podsticaj i parlamentima drugih država da postupe isto ili slično.
Mi ovom deklaracijom osuđujemo zločine nad pripadnicima našeg naroda i građanima Srbije u poslednjim ratovima, ali moramo da se osvrnemo i na zločine koji su nad našim narodom počinjeni u Drugom svetskom ratu, pre svega zato što, uz Jevreje i Poljake, Srbi su procentualno u tom najvećem sukobu u istoriji čovečanstva imali i najveći broj žrtava.
Moram da podsetim da je logor Jasenovac progutao 700.000 srpskih, jevrejskih i romskih žrtava, da je bio treći logor za vreme postojanja nacizma, iza Aušvica i Buhenvelda, a da je po monstruoznosti bio bez premca, da je na tlu tzv. Nezavisne Države Hrvatske postojao i logor za decu u Jastrebarskom, jedini takav logor u istoriji dosadašnjeg ratovanja.
Međutim, da bi ova naša deklaracija koju ćemo usvojiti dobila svoje oživotvorenje i svoj puni smisao i značaj, mi, poslanici SPO, predlažemo da se odgovarajućim propisima, zakonima donetim na osnovu ovog dokumenta, u budućem vremenu realizuju i sledeće aktivnosti.
Smatramo da bi trebalo da se u prestonom gradu osnuje memorijalni centar posvećen žrtvama i da se u okviru tog spomeničkog kompleksa nalazi i muzej koji će odgovarajućim artefaktima podsećati na žrtve iz Drugog svetskog rata i poslednjih ratnih sukoba, da taj memorijalni centar bude ustrojen po uzoru na Jad Vašem u Jerusalimu ili Tsitsernakaberd, to je memorijalni centar koji postoji u Jerevanu u Jermeniji jer su i oni takođe bili žrtve velikog genocida od 1915. godine.
Mislim da je posebno značajno da se na tom mestu istaknu sva imena žrtava, da se do tada oni popišu i utvrde osnovni podaci o svakoj žrtvi, jer samo će u tom slučaju one biti verodostojne i imati svrhu zašto je neko dao život za slobodu, ako bude upamćen i ako ga budu generacije pamtile.
Potrebno je ustanoviti odgovarajući državni organ koji će biti u nadležnosti Vlade Srbije, koji će se baviti popisom žrtava, u saradnji sa odgovarajućim naučnim institucijama, ali i pojedincima; moji prethodnici, kolege iz SPO, pomenuli su neke od njih, poput Nemanje Devića, koji su samostalnom inicijativom popisali žrtve. To treba da bude posao države, odgovarajućih institucija koje će biti za to opremljene i finansirane, i da se prikupe za svaku žrtvu podaci, ime, prezime, datum i mesto usmrćenja, i osnovni biografski podaci.
Zašto je to značajno? Zato što moramo da utvrdimo istinu koja će biti zasnovana na istorijskim činjenicama, odnosno materijalnoj građi i da to prezentujemo i domaćoj, ali i stranoj javnosti. Izdatak ovakvog državnog tela, pored tog prikupljanja podataka, njihove sistematizacije i obrade, trebalo bi da bude i da se u vaspitnom radu sa mladim generacijama razvija značaj tolerancije, poštovanja ljudskih prava, suzbijanja jezika mržnje, ukazivanje na osnovu istorijske građe i činjenica, dužnosti razvoja mirovnih inicijativa i antiratnog raspoloženja.
U tom cilju je značajno organizovati i međunarodne konferencije, izložbe u zemlji i inostranstvu, na kojima će se objektivnim pristupom rasvetliti činjenice o srpskim žrtvama. Takođe, ova tematika bi trebalo da bude zastupljena u školskim i nastavnim programima. Kolega Srđan Milivojević je pomenuo 22. april, to je dan sećanja na žrtve genocida.
Tog dana je poslednja grupa zatvorenika u zloglasnom ustaškom logoru u Jasenovcu izvršila poslednji proboj i 700.000 ljudi je na tom mestu izgubilo život, a samo 100 se spasilo. Dakle, tog dana bi trebalo da bar na jedan minut sve u ovoj zemlji stane da oda počast tim žrtvama.
Dobro je što najviši predstavnici naše države tog dana odaju počast žrtvama, što polažu vence na spomenik žrtvama genocida na Starom sajmištu, pored Save, u Beogradu. Toga dana bi trebalo i u školama da se na početku nastave pomene taj dan i šta on zapravo znači za naš narod.
Takođe bi država trebalo na razne načine da podstakne stvaranje naučnih i umetničkih dela koja govore o zločinu genocida nad našim narodom. Moram da pomenem i da odam dužno priznanje nekima od pripadnika hrvatskog naroda koji su snažno, umetnički i na veoma hrabar način, progovorili o zločinima hrvatskih ustaša nad nedužnim srpskim civilima u Drugom svetskom ratu.
Da pomenem veličanstvenu poemu "Jama" Ivana Gorana Kovačića ili izuzetan naučni rad Viktora Novaka "Magnum krimen", koji govori o ustaškim zločinima u tzv. NDH, pa dokumentarni film Gordana Zafranovića "Krv i pepeo Jasenovca".
Kada već pominjem umetnička dela, moram da istaknem i roman "Nož" Vuka Draškovića, objavljen 1982. godine, koji je progovorio o decenijama skrivanom genocidu koji su za vreme Drugog svetskog rata nad Srbima počinile hrvatske i muslimanske ustaše, a komunisti svih naroda tadašnje Jugoslavije, pre svega srpske, nažalost su sve činili da se obruše na ovo delo i na njegovog autora.
Ali, ta saga o velikom zločinu nad srpskim narodom je u to vreme proglašena za jeres, za svetogrđe. Tim tamničarima pisac je odgovorio na sledeći način: "Oni koji kriju zločin spremni su da zločin ponove". Ovim rečima u sadašnjem vremenu nije potrebno nikakvo tumačenje.
Da završim time što ću istaći da cilj deklaracije nije i ne sme da bude ozleđivanje starih rana, već njihovo zaceljenje. Ovaj parlament i svi mi u njemu verujem da smo duboko posvećeni tom cilju i da ćemo se rukovoditi rečima Njegove svetosti počivšeg patrijarha srpskog gospodina Germana, koji je rekao u Jasenovcu: "Opraštamo, ali pamtimo".

Iskorišćeno je 10 minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Jovan Damjanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zločini učinjeni nad pripadnicima srpskog naroda i drugih građana, hoću da kažem romske nacionalnosti i drugih, istorijski su poznati i u sve istorije je ušlo da su se nad srpskim narodom vršili teški zločini, genocidi nad romskim narodom, nad jevrejskim narodom, što je zabeležila cela istorija.
Istoričari su zabeležili sve ono što je važno, ali to je prošlost, sigurno treba da gledamo i u budućnost. Bivša JNA nikada nije imala napadačku doktrinu, ona je imala odbrambenu doktrinu. Nikada Srbija i srpski narod i srpska vojska nisu napadali druge, već su stalno bili napadani. Kad god su bili napadani, u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a i u ovom trećem građanskom ratu, Srbi su najviše imali žrtava, kao i druge manjine.
Kad pogledamo da se za vreme građanskog rata svašta dešavalo, da su se snabdevali raznim oružjem, kalašnjikovima; zašto su se naoružavali kalašnjikovima? Da bi ubijali srpski narod u Hrvatskoj i u drugim republikama. Avioni su dolazili i u Ljubljanu, i u Sarajevo i u Zagreb i snabdevali ih sa najsavremenijim oružjem. Mi znamo da je naša vojska bila zatečena i u kasarnama, da su bili i bez vode, i bez hrane itd., pa su im čak pretili, ali ipak moramo da sve to zaboravimo, došlo je do neke normalizacije stanja.
Ako pogledamo, najveću invaziju je 1941. godine Nemačka napravila na našu državu, bilo je velikih žrtava, bilo je velikih zločina, ali došlo je do pomirenja, došlo je do normalizacije, imamo diplomatske, ekonomske i druge odnose i sa Nemačkom i sa drugim zemljama koje su bile u invaziji na našu državu.
Sigurno da ne smemo da se bavimo prošlošću, mora da stoji u istoriji, moramo da gledamo u budućnost. Zašto? Da bi naša zemlja, i naš narod i naše generacije, mogli da žive bolje, da upravo poprime neku kulturu koja će dati bolji život i standarde u svi oblastima Republike Srbije i svim građanima. Moramo da uspostavimo jednu ravnotežu, da uspostavimo diplomatske i sve druge odnose koje će osetiti ovaj narod i ova država.
Mogu samo da kažem da sve zločine koje je doživeo srpski narod, doživeo je i romski narod. Čak smo mi doživeli duple zločine, da Romi nad kojima su izvršeni zločini na Kosovu, njihova imena su prikazana kao da su Albanci, a to su Romi. To je zločin.
Međutim, naša država, demokratska Srbija, sigurno da se neće osloniti na prošlost, moramo na budućnost i sigurno da ćemo raditi sve ono što je bolje za naše građane. Smatram da Demokratska levica treba da podrži ovu deklaraciju jer je to interes naše države i naših građana.
Demokratska levica Roma će glasati za ovo. Sve što je prošlo, ne treba više da se vraća, ne treba o tome da diskutujemo mnogo, ali treba da gledamo za bolji život svih naših građana u demokratskoj Republici Srbiji.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine.
Predstavnica predlagača narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege narodni poslanici, bez obzira što je ova današnja rasprava opet pokazala suštinske razlike u razumevanju među nama šta jeste odgovorna politika i da li je svaki pojedinačni ljudski život dovoljno vredan da se ne vodi politika koja će ga izgubiti, zadovoljna sam činjenicom da u suštini niko nije ozbiljno osporio ovu deklaraciju.
Ono što se moglo čuti jeste zapravo pokušaj da se napravi međupartijski obračun na temi kao što je ova. Mnogi podaci koji su ovde iznošeni upravo potvrđuju da je neophodno da Srbija nađe načina da, ne zaboravljajući svoju prošlost, ne zaboravljajući žrtve, procesuirajući sve počinioce zločina, snažno krene napred. Dakle, sve ove diskusije za mene su bile samo potvrda da radimo posao koji je od neprocenjive važnosti za budućnost Srbije.
Neki su govorili o sebi, a ne o ovoj deklaraciji i to verujem da će građani jako dobro prepoznati. Istina je da mi nismo napravili nikakvu razliku među žrtvama, da mi nismo izuzeli nijedan zločin i nismo zaboravili nijednu žrtvu, jer ova deklaracija se odnosi na sve ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.
Želim da kažem da građani koji očekuju od nas ne samo da pokažemo da imamo saosećanja sa njihovim patnjama i žrtvama koje su podneli, već da očekuju od nas da institucije urade posao kako bi žrtve dobile svoju satisfakciju i kako bi počinioci odgovarali za ono što su učinili.
Zato mislim da je prednost ove deklaracije, jer njena suština jeste u tome, ne da se nadmeće u tome kome je teže i kome je više žao, već da damo podršku i tražimo je od drugih da prema srpskim žrtvama imaju isti odnos kao i prema sopstvenim.
U ime predlagača, želim da prihvatim amandman koji je podnela poslanička grupa SPS-JS, amandman koji se odnosi na preambulu deklaracije na alineju 2. Dakle, ovaj amandman precizira jedan propust koji je napravljen u osnovnom tekstu deklaracije i zato u ime predlagača prihvatam ovaj amandman.