Iskorišćeno je 12 minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, donošenje ove deklaracije danas nije nikakvo takmičenje u patriotizmu, nije guslarsko veče niti je seoska olimpijada na kojoj se takmičimo u bacanju kamenja s ramena na naše komšije i države u okruženju.
Danas donosimo jednu rezoluciju i dajemo pun doprinos nastojanjima i naporima da se zločini nikada ne zaborave, da se zločini nikada ne ponove, ali pre svega istrajavamo u nastojanju da svi zločinci budu izvedeni pred lice pravde.
Posle donošenja jedne veličanstvene Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, s punim pravom možemo očekivati, zahtevati i tražiti od parlamenata drugih država da donesu deklaraciju o osudi zločina nad našim narodom.
Deklaracije ne mere zločine. Deklaracije ne broje žrtve. Deklaracije ne pišu istoriju. Deklaracije ne revidiraju istoriju, kao što to neki tvrde. Deklaracije su posledica istorijskih zbivanja i mnogi u ovoj sali danas koji su govorili o Deklaraciji i mnogi koji su naricali nad sudbinom srpskog naroda bili su u poziciji vlasti, imali apsolutnu većinu u ovom parlamentu i mogućnost da donesu tu deklaraciju.
Evo, građani Srbije, njihove deklaracije – beo, prazan papir. Tako su oni kada su bili na vlasti pokazali brigu o srpskom narodu i građanima Srbije. Građani Srbije, oni imaju jednu retoriku kada su u opoziciji, drugu retoriku imaju kada su na vlasti. Brigu o srpskom narodu kada su na vlasti iskazuju za srpski novčanik i novčanik srpskoga naroda.
Ti ljudi koji su danas tako glasno naricali nad sudbinom srpskog naroda direktno su svojim činjenjem krivi i odgovorni zbog toga što je ta sudbina srpskog naroda takva kakva jeste. Poznaje istorija srpskoga naroda, ali poznaje i istorija ljudskoga roda takve primere.
Međutim, istorija civilizacije ne poznaje primere da neko zanoći kao ljudožder, a probudi se kao vegetarijanac. Toga bilo nije. Svako ko ovoj deklaraciji nalazi bilo kakvu prljavštinu, svako onaj ko želi da žrtve deli na žrtve prvog, drugog ili trećeg reda, ruga se tim žrtvama.
Svako onaj ko ima taj neuspeo pokušaj da podeli žrtve na žrtve prvog, drugog i trećeg reda neka odgovori meni, Srbinu iz Kruševca, u čemu je razlika između Srbina iz Livna, Srbina iz Banjaluke ili Srpkinje iz Banjaluke, Srbina ili Srpkinje iz Prizrena ili Peći, iz Knina, Leskovca, Čačka i Kruševca? Majci koja je u prošlim ratovima ostala bez sina, sestri koja je ostala bez brata, deci koja su ostala bez roditelja, to su žrtve prvoga reda. Te ljude ne interesuje gde su i kako njihovi poginuli. Njih zanima pravda, i žele pravdu i žele da se njihovi dželati kazne.
Neki koji su govorili u ovoj sali o žrtvama najbolje bi bilo da su ćutali ili da su makar pognuli glavu kada govorimo o žrtvama u prethodnim ratovima. Neki koji su spominjali Sloveniju moraju znati da tamo nije ratovala srpska vojska, već JNA koju je napala teritorijalna odbrana Slovenije, a JNA su činili i Srbi, i Hrvati, i Slovenci i Bošnjaci. Naravno da istrajavamo da odgovorni i za te zločine odgovaraju. Znate, neki kažu da je ova deklaracija, a pogotovo Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici, prečica za EU. Ne postoji prečica za EU.
Ova deklaracija i veličanstvena Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici su plod i želja nas da iskažemo sva osećanja i solidarnost sa svim žrtvama, solidarnost i saosećanje su nešto što ljudska bića razdvaja od drugih bića na planeti. To je ono što razdvaja ljude od neljuda.
Ne delimo žrtve na žrtve ovoga ili onoga roda, niti dželate svrstavamo u dželate onoga ili ovoga roda. Oni koji kažu da se ne ide u EU puzeći, go i bos, na kolenima, moraju znati da se ne ide u EU ni natraške. Ne ide se u EU tako što ćete jednoga dana na Skupštinu Srbije lepiti plakat "Sigurna kuća za Ratka Mladića", drugog dana sa tribine i bine gledati kako gori američka ambasada i druge ambasade u Beogradu, a trećeg dana trčati u te ambasade da se rukujete sa diplomatama jer se obukli evropsko odelo.
Ne ide se u Evropu tako što neko ne zna razliku između 6.000 huligana koji lome Beograd i dva miliona građana koji 5. oktobra brane svoju izbornu pobedu. Oni koji prete da će surovo kazniti svakoga ko se drzne da napadne Srbiju neka se sete kako su surovo kaznili napadače koji su nas napali kada su bili na vlasti i neka se sete kako su nas branili, a ja se sećam, pa ih molim da mene više ne brane. Sam ću se braniti.
Za kraj, svakog 22. aprila u Srbiji se obeležava nizom prigodnih manifestacija Dan sećanja na žrtve genocida počinjenih nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je i dan sećanja na žrtve nacističke okupacije za vreme Drugog svetskog rata.
Jakob Matijas je ime čoveka, jednog od 107 ljudi koji se probio iz logora Jasenovac. Evo šta je govorio na toj komemoraciji: "Ne smemo zaboraviti zbog mladih, zbog generacija koje dolaze da im se to nikada ne vrati. Kada sam svom sinu pričao o doživljenom, rekao sam mu – voli sve, pomozi i budi pošten. Dozvolimo da naša različita mišljenja možemo ukrstiti. Zbog toga ne treba da budemo neprijatelji".
Dame i gospodo narodni poslanici, ispred parlamenta Republike Srpske u Banjaluci nalazi se spomenik pod nazivom "Topola užasa". Ta "Topola užasa" podseća na stravične zločine počinjene srpskom narodu u Jasenovcu, nad Romima, Jevrejima i drugim antifašistima. Ta "Topola užasa" upozorava i o toj "Topoli užasa" Gordana Kuić je kazala: "Ovo drvo zapis je patnje. To nije topola bola. To je čitanka našeg juče i stablo srpskog neprebola. Ta "Topola užasa" osušila se 1978. godine na ušću reke Une u Savu, a tu je pobijeno hiljade i hiljade ljudi."
Nikada se neće osušiti sećanje našeg naroda na nevine žrtve i ova deklaracija, danas koju donosimo, jeste naša topola bola. Nju su posadile neke druge ruke, ne naše ruke, a ruke nas koji ćemo glasati za nju čuvaju tu topolu od nezaborava. Zahvaljujem vam se, dame i gospodo iz DS i koalicije ZES, zato što tu topolu, tu uspomenu čuvamo čistih ruku i čiste savesti.

Iskorišćeno je osam minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe.
Narodni poslaniče Tomislave Nikoliću, želite li repliku na izlaganje narodnog poslanika Srđana Milivojevića?
Pravo na repliku, Tomislav Nikolić.

Ako vi niste prepoznali da je gospodin Milivojević govorio o meni, ja jesam, a vi odlučite ako nemam pravo na repliku – nemam. Navikao sam na svašta u ovoj vašoj demokratskoj Srbiji. Gospodin Milivojević se bavio mojom diskusijom, a nije izgovorio svoju.
Gospodine Milivojeviću, nije zlatno samo ono što vi govorite. Nije demokratsko samo ono što vi radite. Nije veličanstveno samo ova tačka kada o njoj govorite vi.
Nismo mi došli na seljačku olimpijadu. Nismo mi ovde za šutiranje. Nisu naše diskusije za potcenjivanje i nisu, gospođo Čomić, za ocenjivanje od strane drugih poslanika. Vi to mudro sprovedete. Ko je gospodin Milivojević da ocenjuje moju diskusiju? Šta sam ja njemu rekao danas uopšte? Jesam li ga pogledao dok sam govorio? Kakav je ovo način? Sačekate na kraju da napadnete poslanika opozicije za ono što je govorio.
Imali ste svoju priču. Ponovili ste priču iz Deklaracije o Srebrenici. Sve je isto, i opet napad na srpski narod, i napad na nas koji se ne slažemo sa ovakvom osudom zločina nad Srbima.
Radite svoj posao. Ko vam smeta? Da vam kažem nešto, gospodine Milivojeviću, jedan od vođa huligana 5. oktobra bili ste vi. Kakvu god sudbinu pripremate ovima koje zovete huliganima, spremite se za takvu sudbinu. Vi ste upalili Beograd. Vi ste iz ove skupštine odneli sve što je vredno.
Ova skupština i dan-danas još nije adaptirana. Vi ste odneli oružje iz Majke Jevrosime, iz policijske stanice. Vi ste bili predvodnik toga, gospodine Milivojeviću.
Otkud vama smelosti, otkud vam to srce i ta duša da nekoga nazovete huliganom, da vi nekog nazovete huliganom? Ceo vaš politički život je bio huliganstvo.

Narodni poslaniče, molim vas da se pridržavate pravila.

Zaista se izvinjavam, možda u afektu malo govorim preterano, ali zaista da gospodin Milivojević nije upalio Skupštinu nikada se ne bi bavio politikom. To je tačno.

Reč ima predstavnica predlagača, narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, zaista mislim da je povređen član 107. Ovde su izrečene nedopustive uvrede. Ovo je nivo komunikacije koji je, kako god da se tumači sloboda govora, nedopustiv u Narodnoj skupštini. Molim vas da tako nešto ne dopustite ili da izreknete opomenu onima koji zloupotrebljavaju skupštinsku govornicu kako bi na potpuno nedopustiv način vređali druge narodne poslanike.
Ko je on da meri ko je drugi narodni poslanik?

Nema povrede člana 107, ali je zanimljivo da čujemo u raspravi da jedan narodni poslanik nema pravo da ocenjuje diskusiju drugog narodnog poslanika. To je suština parlamentarizma, da argumente razmenjujemo potcenjujući jedni drugima diskusije.
S obzirom da se narodni poslanik Tomislav Nikolić izvinio da govori u afektu, onda ćemo podrazumevati da su emotivni razlozi koji dovode do afekta doveli i do pogrešne procene o tome, da li ili ne, bilo koji narodni poslanik sme da procenjuje i ocenjuje diskusiju drugih narodnih poslanika.
Želite da govorite o povredi Poslovnika ili želite pravo na repliku? Pravo na repliku narodnoj poslanici Nadi Kolundžiji? Izvolite.

Samo da razjasnim nešto, ako je to zaista suština parlamentarizama, uvedite to u Poslovnik. Vi ste Poslovnikom zabranili obraćanje drugim poslanicima, zato sam reagovao. Ne, ne mislim da sam nešto visoko na nebu u odnosu na gospodina Milivojevića. Poslanik sam, kome on po vašem Poslovniku ne sme da se obraća, gospođo Čomić.
On je dužan da govori o temi koja je na dnevnom redu, a vi ste dužni da ga opomenete kad god ne govori o temi koja je na dnevnom redu. Na dnevnom redu nije Tomislav Nikolić, jeste u vašim glavama i vašim noćnim morama, ali, zaista, tačka se ne zove - raspraviti o tome šta govori Tomislav Nikolić.