Gospođo Čomić, član 107. stav 2, proverite, pošto vidim da sve proveravate kada neko kaže koji je član.
O čemu se radi? Molim vas, ovo je nedopustivo da se na ovakav način vodi rasprava u Narodnoj skupštini. Samo da vam objasnim jednu stvar. Citirao sam šta je Karla del Ponte napisala u knjizi, a gospođa Kolundžija, ne znam da li ona sluša, da li uopšte čita knjige ili samo internet.
Gospođo Kolundžija, setite se Ljubiše Savića Mauzera, potpredsednika DS. Nemojte da budete toliko isključivi. Setite se vola na Palama, na ražnju. Setite se, pitajte vašeg predsednika stranka, kada je Radovan Karadžić dolazio preko Drine, prvo je išao kod Tadića, Mićunovića, pa tek ako se seti kod Miloševića.
Nemojte da izigravate neko nevinašce ovde, molim vas. Sve je zabeleženo. Čitajte malo knjige, pratite svedočenja, ne izmišljajte nešto. Uvrteli ste nešto da ste, ne znam, nešto bogzna šta vi demokrate. Vi demokrate ste uništili državu. Uništavate je svakog dana. Naravno da sam vam protivnik.

Član 107. stav 2. na koji ste se pozvali, narodni poslaniče, glasi – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica ili ocena koji se odnose na privatni život drugih lica.
Vaše obrazloženje nije nijednom rečju dodirnulo sadržaj člana 107. stav 2. Jedini izbor koji imam je da postupim po članu 103. stav 7. i da vam izreknem opomenu zbog zloupotrebe prava, dragocenog prava koje je dato svakom narodnom poslaniku, da govori o povredi Poslovnika, starajući se o tome da procedura bude poštovana do kraja i da Poslovnik Narodne skupštine bude poštovan do kraja.
Izričem vam opomenu na osnovu člana 103. stav 7.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ko zna koji put je povređen član 27. Poslovnika Narodne skupštine, zato što je gospođa Nada Kolundžija, mimo bilo koje odredbe Poslovnika, dobila pravo na repliku na izlaganje gospodina Zorana Krasića, koji se javio za povredu Poslovnika.

Narodni poslaniče, davanje ili nedavanje prava na repliku ne može da bude predmet povrede Poslovnika. Ne možete zloupotrebljavate vašu obavezu da citirate član tako što ćete, reda radi, citirati član 27, a onda govoriti o potpuno drugom članu.
S obzirom da je ovo ponovljena zloupotreba prava na obrazloženje o povredi Poslovnika, na osnovu člana 103. stav 7. izričem vam opomenu. Zahvaljujem.

Hvala.
(Dragan Todorović, sa mesta: Koknu i tebe.)
Narodni poslanik Zoran Ostojić ima reč, posle njega narodni poslanik Vlatko Ratković.

Potpredsednice, koleginice i kolege, ceo dan traje rasprava o jednoj temi o kojoj ne bi trebalo da bude strančarenja i stranaka. Aman ljudi, osuđujemo zločine nad našim narodom. Šta je tu sporno? Za nas je to toliko nesporno da ne mislimo da treba da bude posebna deklaracija. To svako osuđuje.
To je lako uraditi. Teže je osuditi zločine nad drugim narodima. Lakše je kada su te zločine nad drugim narodima počinili neki drugi, a ne naši. Najteže je osuditi i kazniti naše zločince.
Ovde se o tome radi i zato sam na početku podelio, uslovno rečeno, na dva dela izlaganje. Jedno su zločini i zločinci, a drugo su politike zločina, zločinačke politike. Oni se moraju osuditi. Zbog toga ovde imamo stav tzv. prosrpskih stranaka koje neće da osude zločine nad svojim narodom, zato što znaju da to u krajnjem slučaju mora da dovede do osude srpskih zločinaca.
Zašto neko ne želi da osudi srpske zločince? Samo tako će dobiti moralno pravo da traži od tuđih zločinaca da osude svoje zločine. Zato što su mnogi ogrezli u zločin. Plaše se. Krvave su im ruke do lakata, nekima i do ramena. Bili su deo te politike. Politike koja je vodila računa o čoveku, pa je zato bilo Jezde i Dafine, zato je bilo pljački i ubistava, zato je bilo krađe narodnih para, zato je bilo "Madone" na gajbicama zarađene.
Gde su ti? Jedan se ubio u Haškom tribunalu, tako što je uzimao kontralekove, jer je znao – ili mrtav ili u Moskvu, tamo gde su mu supruga i dete. Ali, ovde je ostalo mnogo onih koji se plaše otvaranja te priče. Dok se to ne otvori, sva ova pena zbog marketinga ili pokušaja da se vi njima pravdate, kako ste vi patriote, a oni nisu, neće dovesti do rezultata.
O tome se radi, od vašeg zaokreta 9. septembra, za njih je to tragedija. Za njih je to tragedija, zaokret ka evropskoj i evroatlanskoj Srbiji je tragedija. Zašto? Zato što znaju da u takvoj Srbiji koja vodi računa o ljudima, u Srbiji u kojoj su bolnice sa aparatima, imaju lekove, a ne da moramo da se lečimo u Turskoj, u kojoj su škole opremljene kompjuterima, u kojoj ljudi i naša deca se školuju za neka zanimanja koja će biti dobro plaćena, a ne da budu đubretari Evrope, u takvoj Srbiji se pokazuje ko voli svoju zemlju.
Nije ovde, gospodine Krasiću, u pitanju ljubav, da li mi volimo više Brisel ili Vašington ili Srbiju. Tamo hoćemo, zato što volimo Srbiju. Ljubav je možda kod nekih, možda, kada igraju Srbija i neka druga reprezentacija, navijaju za tu drugu reprezentaciju. Tu je, izgleda, u pitanju ljubav i u pitanju interes.
Kome ne odgovara evroatlantska mirna, sređena Srbija, u dobrim odnosima sa svojim susedima? Kome ne odgovara? Srbiji? Srpskom narodu? Netačno. Nekome možda ne odgovara. Sva im je nada, posle vašeg zaokreta, ta Holandija. Uzdaju se u Holandiju, samo da nas blokira. Sve su učinili, preko zadnjih eksponenata te zločinačke politike ovih dana da naruže lice Srbije, ne bi li se taj zaokret zaustavio, jer znaju da će kad-tad odgovarati.
Oni koji su najodgovorniji, izvinite gospodo, to su evropske vrednosti. Starci od 90 godina koji su činili zločine u Drugom svetskom ratu pronalaze se i sude se. Nekažnjeni zločini rađaju nove zločine. To se desilo u bivšoj Jugoslaviji. Zločinci pokušavaju da odu sa ovog sveta neukaljani.
To nisu ljudi koji su bili u Hagu, to su ljudi koji su ovde, u delu crkve, u delu akademije. Ljudi koji očigledno vole više drugu državu, ne jednu, drugu državu, zastupaju njihove interese, ne interese Srbije i srpskog naroda. Zato oni neće da osude zločine nad Srbima. Jednostavno, služenje tuđim interesima ima svoju cenu. Misle da će ih oni dovesti na vlast.
Pa dobro, da vidimo. Dobili su NIS. To ste im poklonili svi zajedno, ali kao što vidim, oni se nisu smirili. Pripadnici ideologije koji su smatrali da su avangarda radničke klase, zagovornici totalitarnog sistema mišljenja, lako su se presvičovali na to da su avangarda nacije. To su zločinci, jer posle Drugog svetskog rata, složićete se, mnogi zločinci su suđeni – fašistički zločini i ostalih, domaćih pomagača i onih neuspešnih antifašista. Raznog je tu šodera bilo.
Jedni zločini nisu osuđeni, svi naši zločinci, 90% i naših i njihovih zločinaca iste su škole završili, u istom su sistemu vaspitavani. U kom su sistemu vaspitavani? Da je dozvoljeno nekažnjeno ubiti zbog ideje. Jednom je to bila neka crvena ideja, onda je postala crna. To je suština.
Daj da pričamo otvoreno o onome šta se dešava. Zato nisu spremni. Frka im je. Frka im je i vidi se to i po ulicama, ali nadam se da ćete, pošto imate većinu, pobedili ste na izborima, napravili tu vladu, da ćete umeti da odgovorite trenutku. Ovaj zaokret mora da se nastavi.
Ako vas zaustave, apsolutno sledi ono što oni kažu – alternativa EU. Ona, gospodo, postoji, to nije sporno. To su: korenje, to su sankcije, to su vize, ali ko se ne seća da smo već alternativu preživeli 90-ih, a oni koji danas neće da osude zločine nad Srbima su bili zagovornici te politike, i danas su, šta da mu radimo? Ima alternative, samo što je ta alternativa loša.
Zato se nadam i zato glasamo za ovu rezoluciju, ne što smo oduševljeni načinom na koji se to desilo, da će ovo dovesti do onoga gde vas mi guramo, oni iz Brisela i Vašingtona vuku, ovi vas sapliću i njihovi patroni i mentori, ali mi se polako krećemo tamo.
Nadam se da će ovo dovesti do hapšenja i izručenja Ratka Mladića za početak, jer bez toga, izvinite, otvaranje te priče neće biti moguće, a posle nadam se da se to neće završiti zbog PR-a, istraživanja javnog mnjenja o tome, poslali smo ga, ispunili smo svoju obavezu itd. Ne, zašto je taj čovek tamo? Za šta se optužuje?
Da ne bude kao sa Radovanom Karadžićem, gde u onoj medijskoj halabuci koja je trajala mesec dana, važnije je bilo da li je lečio trudnice ili sterilne žene viskom i imao švalerke, nego za šta je optužen. Skrivanje zločina i zatvaranje samo forme, kao mi smo ispunili, mi idemo, u principu ove koji su zagovornici politike zločina samo hrabri, samo im daje snagu. Sad su se uplašili, dotucite ih.

Minut i 30 sekundi je ostalo na raspolaganju poslaničkoj grupi. Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a posle njega narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što Rezolucija o osudi zločina učinjenih u Srebrenici koju je usvojio ovaj visoki dom nije bila samo pravni akt ili neki opšti pravni akt, tako i današnja deklaracija koju usvajamo i o kojoj raspravljamo nije samo pravni akt, ona je jedan civilizacijski stav, ona je jedan politički stav koji se temeljni ne samo na, ono što stoji u preambuli ovog dokumenta, duhu i slovu Ustava Republike Srbije, ne samo na duhu i normama Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima, ona se temelji i na našem iskrenom i nedvosmislenom ubeđenju da su na prostorima bivše Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata izbili strašni oružani konflikti u kojima su stradale nevine žrtve.
Mi smo, kao parlament, osudili žrtve koje je neko počinio u naše ime, pozivajući se na nas, osudili zločince i, između ostalog, na tome temeljimo naše pravo da pozovemo druge države, zemlje u okruženju da njihovi parlamenti i njihove institucije učine sve, ne samo na osudi zločina koji su počinjeni nad srpskim narodom i građanima Srbije, već i da prikupljaju dokaze, procesuiraju osumnjičene za ratne zločine i da sarađuju sa relevantnim međunarodnim institucijama.
Zbog toga mi ovu deklaraciju donosimo, ona je vrlo jednostavna i temelji se na tome da je ljudski život neprikosnoven, da se svi ljudi rađaju jednaki i to su samo očigledne istine, da je pravo na život svakog čoveka neprikosnoven.
Kategorički imperativ koji se postavlja pred nas, kao deo političke elite, na nas 250 poslanika koji predstavljamo osam miliona građana Srbije, jeste pomirenje. Do pomirenja se dolazi istinom, a istina je i istorijska, i krivično-pravna i samoočigledna istina.
Te samoočigledne istine govore nedvosmisleno da su na prostorima bivše Jugoslavije činjeni teški zločini nad svim narodima, nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Republike Srbije. zbog toga mi izražavamo svoje žaljenje i solidarnost, istovremeno sa osudom svih zločina.
Želim da kažem da ova generacija političara treba da preuzme odgovornost da ljudima koji danas žive i u Srbiji i u zemljama u okruženju, i u državama sa kojima smo imali konflikte u ne tako davnoj prošlosti, ne treba da ostavi jedan deformisan, iskrivljen, konfuzan, zbrkan vrednosni sistem, već treba da uputimo jasnu poruku da je trajan i stabilan mir ono što zaista nema alternativu na prostorima ovog dela Evrope, dakle, u jugoistočnoj Evropi, odnosno na zapadnom Balkanu.

Iskorišćeno je tri minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, a posle njega narodni poslanik Srđan Miković.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da iskažem i deo svog razočarenja ponašanjem mnogih kolega jer tema deklaracije, na osnovu koje mi iskazujemo poštovanje prema žrtvama Srba i svih građana Srbije, zaslužuje drugačije i primerenije ponašanje, i nikako nema dodirnih tačaka sa svim ostalim temama koje su danas u diskusijama pominjane. Ako zaista imamo taj osećaj solidarnosti i saosećanja sa patnjama žrtava i članova njihovih porodica, onda svi danas treba drugačije da se ponašamo.
Još nešto, danas je održan komemorativni skup u Kraljevu jer je na današnji dan 1941. godine izvršena velika fašistička odmazda. Za nedelju dana je sličan skup u Kragujevcu. Mislim da su ovo dani jednog nacionalnog otrežnjenja i dani u kojima svi drugačije treba da se ponašamo.
Sa stanovišta SPO, nama je jasno da uvek posle konflikata treba da prođe možda nekoliko generacija, stručnjaci kažu – 80 godina, da se stvore odnosi u društvu kakvi su bili pre konflikta. Mi smo toga bili svesni i 80-tih godina prošlog veka, pre stvaranja višepartijskog sistema, kada je o genocidu nad srpskim narodom, u nevreme, kada je postojala zabrana da se o tome piše i govori, jedini pisao gospodin Vuk Drašković.
Da ništa drugo nije uradio po nacionalnom pitanju, da nije ostavio nikakav drugi trag na srpskoj političkoj sceni, a ostavio je, mislim da danas zaslužuje da mu svi odamo priznanje jer je tada upozoravao da ako ne pričamo o zločinima, ako ne žigošemo zločine, nije pozivao na osvetu, dajemo za pravo da se zločin isplati i dolazimo u opasnost da se zločin ponovi. Nažalost, sve se tako i desilo.
Šta se desilo Srbima, srpskom narodu i građanima Srbije u oružanim sukobima 90-tih godina? Progoni stanovništva, mučenje, ubijanje, silovanje, masakri, prikrivanje leševa, brisanje identiteta, pljačke, razbojništva, uništavanje naselja, zloupotreba civila, stavljanje u logore, otmice, smaknuće civila na kraju, jedna totalno pogrešna politika nas je dovela i pod bombe NATO pakta.
Ne vidim, sa stanovišta SPO, šta je sporno u deklaraciji koja traži da se iskaže poštovanje prema žrtvama sopstvenog naroda i sopstvenih građana, da se traži i od parlamenata susednih zemalja da se ograde od svojih zločina, da se istraže svi zločini, da se svi privedu pravdi i da stvorimo nove odnose u regionu.
Ali, vratiću se na onih 80 godina potrebnih svakom društvu, pa izgleda i našem. Čini mi se da danas ni u Srbiji, ni u prostoru bivše Jugoslavije ne postoji dovoljna spremnost da se osude zločini koji su počinjeni u ime, navodno, nacionalnih interesa nad pripadnicima drugih naroda. Zbog toga nas moderan i uredan svet, koji počiva na poštovanju ljudskih prava, i dan-danas Balkan doživljava kao crnu rupu.
Mnogi koji su i danas pričali, pominjali su i hrišćanstvo, i pravoslavlje i Hristovo učenje, ali su samo zaboravili da Hrist, kada je govorio o čoveku, on nije govorio o čoveku Srbinu ili čoveku pripadniku neke druge nacije, on je govorio o bogočoveku. Kada je pričao o ljudima, nikada nije rekao – ne ubij, nego ljubi bližnjeg svoga.
SPO smatra da je ovo početak mnogih deklaracija koje će, čini nam se, drugačija, otrežnjena, bolja i svesnija Srbija usvojiti u ovom parlamentu. Mi smo zbog toga danas podržali u ovom parlamentu predlog da se usvoji deklaracija o osudi genocida učinjenog na prostorima Nezavisne Države Hrvatske, kao što ćemo podržati svestrano i buduće deklaracije, jer mi mnoge naše grehe nismo sprali sa vlastite savesti.
O čemu se radi? Mislim da je 80 masovnih grobnica u 80 gradova Srbije, koje su navodni oslobodioci, partizanski pokret, 1944. godine ostavio u nasleđe, gde su danas nikli stadioni, obdaništa, stambene zgrade, mislim da je prvorazredni zadatak države da i tim žrtvama, samo zbog toga što su bili pripadnici srpske građanske klase, oda zaslužno priznanje, da se popišu žrtve, da se imenuju dželati i da se podignu prigodna spomen-obeležja.
Isto mislim da je potrebno, ako smo pravi, istinski i pošteni nacionalisti, da se nađe grob jednog od prvih gerilaca u okupiranoj Evropi, generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Pravo pitanje za zločine 90-tih godina jeste koji je uzrok. Stradanje stanovništva je posledica, a uzrok je pogrešna politika.
Slovenci su rekli – reforme Jugoslavije ili rat. Hrvati su rekli – otcepljenje ili rat, Srbokomunisti su tražili da se mrtvom Titu nosi štafeta mladosti i rekli su komunistička Jugoslavija ili rat. Rat je bio vezivno tkivo svih. Ljudi koji su odrasli u jednoj ideologiji do 90-te godine ubijaju u ime bratstva i jedinstva, a od 90-te godine ubijaju u ime hrvatstva, u ime bošnjaštva, to samo dokazuje da su oni jednu levičarsku ideologiju zamenili drugom nacionalističkom ideologijom i tu je za sve bilo mesta osim za normalne ljude.
SPO je i tada bio trezan i sećate se, nama nije bilo potrebno 15 godina da osudimo zločine u Srebrenici, nama nije potrebno da dođe 2010. godina da se razgovara o masovnim grobnicama u Srbiji koje su ostavili partizani. Mi smo o tome pričali 90-te godine.
SPO želi, sa svim svojim političkim i ljudskim stavovima, da da puni doprinos poštovanju najveće hrišćanske vrednosti, a to je ljudski život.