Četiri minuta i 40 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a posle njega narodni poslanik Branko Ružić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ova deklaracija neprihvatljiva iz razloga kako je sastavljena, a uopšte mislim da je još otežavajuća atmosfera koju imamo u samom parlamentu, a i šire u društvu, da smo mi još uvek daleko u odnosu na sam cilj koji je postavljen tačkom 6) ove deklaracije, a u kojoj se kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava punu spremnost Republike Srbije da nastavi proces pomirenja i poziva sve narode bivše Jugoslavije da daju puni doprinos stvaranju i jačanju uslova za zajednički život zasnovan na ravnopravnosti nacija.
U samoj prvoj tački govori se o žrtvama srpskog naroda i građana Srbije tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH i na KiM. Prvo, ovde se ne govori o žrtvama na teritoriji same Srbije. U opštini Preševo, u toku tog perioda ratnog stanja, ima 11 ubijenih civila, ima 44 zapaljenih kuća, pet ranjenih i više društvenih objekata, škola, pa i verskih objekata, džamija, koji su bili zapaljeni.
Objekti su zapaljeni u područjima gde je bila locirana Vojska Jugoslavije, a ubistva civila su direktno povezana sa aktivnostima vojske ili rezervista, u to vreme, na tom području. Nijedan slučaj nije do sada procesuiran.
Prvo, ne vidim na osnovu čega kad govorimo o zločinima ne govorimo u celini. Zatim, ako se ovde traži pomirenje sa Albancima i sa drugima, mi smo usvojili Rezoluciju o Srebrenici, u kojoj se konkretno govorilo o jednom tragičnom događaju koji je i Rezolucijom Evropskog parlamentu i Međunarodnim sudom utvrđeno. Mi smo sasvim ispravno ostvarili jednu međunarodnu obavezu, kao što su uradili i svi drugi parlamenti u regionu.
Ima srpskih žrtava, ima građana, ono što je Balint govorio, koji su se našli kao manjina u tim ratnim vrtlozima, ali šta sa žrtvama drugih naroda? Ako mi tražimo od drugih parlamenata da urade isto ovo, valjda to treba recipročno. Opet se vraćam, ako se traži pomirenje sa Albancima, a ovih dana se govori o tom konfliktu koji traje, neko kaže više od 100 ili 100 godina, kako se misli ovakvom formulacijom da se to pomirenje izvrši? Ne daje površno, nego se apsolutno ne govori o tome. Zato kažem nismo još uvek spremni, jer nedostaje atmosfera.
Vidite u ove tri godine koliko puta je napadnut sam predsednik države koji je svojevremeno, braneći interese države pod pritiskom i nevladinih organizacija domaćih, pa i međunarodnih institucija, doneo odluke o amnestiji uhapšenih ili zatvorenika u Nišu koji su, kao što znate, u konstruisanim sudskim procesima bili na brzinu kažnjeni i to poprilično visokim kaznama.
Znate koliko ličnosti je ovde direktno i u apsolutno negativnom kontekstu spominjano, a u pitanju su bile ili humanistkinje koje su međunarodno priznate kao takve, a ovde nije, ne znam, da ne pogrešim, možda neka grupa, većina predstavnika poslaničkih grupa je u određenim kontekstima podebelo kritikovala tadašnjeg predsednika države koji je uradio taj postupak, po meni ne sasvim ispravan, nego koji je bio i te kako nužan za državu, za ugled države u to vreme.
Zato kažem da mi nemamo atmosferu da bismo raspravljali o ovako ozbiljnim temama, a pogotovo da se preko jedne ovakve rezolucije obezbedi atmosfera za to što je cilj, da bude tog pomirenje i da se krene zajedno. To je nužno potrebno, ali je ipak pre toga potrebno dosta napora, dosta priznavanja krivica, da bismo stvarno došli do tog najvišeg cilja.
Mora se dati odgovor kako su nastale te masovne grobnice? Kako su mrtvi ljudi putovali na stotine kilometara, pa su dolazili sve do blizine Beograda? Kako mi mislimo da napravimo pomirenje, a da uopšte o tome ne govorimo, niti smemo da otvorimo tu temu? Tu je sad suština.
U području Preševa nikakvi ratni okršaji tada nisu bili. Neka je samo 11 civila, ubijeni su i niko nije video za shodno, i za kuće koje su zapaljene, ni za one ranjene, nijedan postupak da se otvori, a mi u tekstu izbacujemo mogućnost da se i na teritoriji Republike Srbije u to vreme dešavalo i te kako tragičnih događaja.
Zato mislim da je ideja dobra, ali ipak ono što je važnije, praksom treba pokazati spremnost za ove ciljeve. Nemoguće je da se ne mogu procesuirati godinama tragični događaji, zatvorenici nestaju, pa se nađu u masovnoj grobnici, a godinama se ne može naći u svim međunarodnim pravima zaštićeni zatvorenik, zarobljenik, kako god hoćemo, da nestane i da se nađe mrtav u jednoj od tih masovnih grobnica, a mi to našim sistemom pravosuđa još uvek ne uspevamo da procesuiramo. Koliko svega još drugog ima.
Onda se čuje žalopojka o tome da za stotine hiljada, izvinjavam se zbog netačnosti, ali za preko stotine hiljada ubijenih građana bivše Jugoslavije da je dobijeno 1000 godina zatvora. Mislim da je ovo..., ma nemam reči da izražavam šta je sad ovde po sredi. Mi bi morali da vidimo dokle smo stigli sa procesuiranjem.
Pretpostavimo da nije bilo Haškog tribunala, gde bismo stigli? I pored toga što funkcioniše, bez obzira što ima i grešaka, on ipak deli neku pravdu. Šta kad bi se čekalo samo od domaćih pravosudnih sistema, gde bismo stigli? Zapravo, gde smo stigli? Gde smo?
Suštinu podržavam, ali formulacije nisu adekvatne i pre toga moramo praksom dokazivati spremnost za ostvarivanje ovog cilja, a on jeste da mi moramo zajedno svi da damo doprinos da se to ostvari.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega narodni poslanik Zoran Nikolić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo Predlog deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građana Srbije. Deklaraciju koju smo, naravno, najavljivali i nakon usvajanja Deklaracije o Srebrenici.
Smatram da i ova deklaracije, koju će, naravno, poslanička grupa SPS-JS podržati, kao i ona Deklaracija o Srebrenici, govori o jednom civilizacijskom iskoraku, o čuvanju digniteta, pre svega, srpskog naroda u ovom slučaju, ali naravno i svih naroda na teritoriji bivše Jugoslavije.
Ono što smatramo, to je da svi oni koji imaju pravo da se kritički osvrnu i na sadržaj deklaracije, možda i na samu formu, trebaju da imaju u vidu da se u preambuli pozivamo i na univerzalnu Deklaraciju UN o ljudskim pravima, na Pakt o građanskim i političkim pravima, na Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, na Ženevsku konvenciju o zaštiti žrtava međunarodnih i nemeđunarodnih oružanih sukoba, na Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, napominjem – genocida, i Statuta Međunarodnog krivičnog suda.
Dakle, svi zločini tako struktuirani u međunarodnom pravu jesu obuhvaćeni i ovom deklaracijom i njenom preambulom, a tiču se svega onoga što se, nažalost, događalo prema pripadnicima srpskog naroda i, naravno, ostalim građanima naše države u toj poslednjoj deceniji 20. veka.
Ova deklaracija po svom usvajanju, naravno, treba da posluži i kao jedan apel, moralni apel svim parlamentima u regionu da posegnu za jednim ovakvim činom, da i oni pokažu da mogu da naprave taj civilizacijski iskorak. Upravo me je moj uvaženi kolega Halimi na to ponukao, da se ponadam da će, kako on ovde zastupa svoje stavove, tako svoje stavove, naravno, iznositi i naše kolege poslanici u parlamentima širom bivše Jugoslavije.
Što se tiče kritika da se ova deklaracija ne odnosi baš na sve zločine koji su počinjeni prema srpskom narodu, mislim da je sasvim jasno da je intencija predlagača, odnosno 123 poslanika bila upravo da se vremenski omeđi onaj period na koji se odnosi ova deklaracija. U tom domenu, naravno, ne može da se ni na koji način sporiti istorijska činjenica da su počinjeni stravični zločini prema srpskom narodu u toj tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ali to prosto nije predmet razmatranja i predmet sadržaja ove deklaracije.
Što se tiče onog što je moj uvaženi kolega Halimi govorio, mislim da je ovde ne samo zadovoljena forma, već i suština, jer se ovde radi o pripadnicima srpskog naroda i građanima države Srbije. Tako da svaki zločin, ukoliko je do njega i došlo, ima pravo da se odnosi na sve one koji su u tom momentu, a neki od njih i danas, bili građani i državljani države Srbije.
Naravno, ono što neki spočitavaju parlamentarnoj većini, a to je da smo bili mnogo eksplicitniji povodom Deklaracije o Srebrenici, ali moram ponoviti da, pozivajući se na sve međunarodne konvencije, ženevske, na Univerzalnu deklaraciju UN, naravno da smo obuhvatili i sadržajem i formom i suštinu i sve ono što se dešavalo našem narodu u tom prethodnom periodu i da njihova kritika prosto ne stoji.
Dakle, intencija nije bila da navedemo sva stratišta koja su, nažalost, u velikom broju prisutna u toj poslednjoj deceniji 20. veka, već upravo da ovakvim pristupom obuhvatimo i osudimo sve one zločine koji su se nesporno dogodili pripadnicima našeg naroda i građanima naše države.
Mislim da je pitanje očuvanja digniteta sopstvenog naroda, sopstvenih građana pitanje za sve nas ovde. Ovo nije, naravno, neko takmičenje u patriotizmu, već upravo jedan odnos prema zločinima koji su se desili. Želim da verujem da će i neke opozicione stranke izneti jasan stav po pitanju sadržaja ove deklaracije, a ne politizovati ovo pitanje. Nadam se da nećemo, kao na primeru Deklaracije o Srebrenici, imati neke poslaničke grupe koje neće biti ni levo ni desno, pa će biti uzdržane po pitanju nečega što je sasvim jasno.
Dakle, osuđujemo zločin. Mislim da je to univerzalno pravo, ali i obaveza svih nas da tako nešto učinimo, ukoliko smo politički odgovorni, politički, misleći ljudi, koji sagledavamo ovu situaciju na pravi način.
Ono što, naravno, svi zajedno očekujemo, to je da pored toga što će parlamenti u regionu, nadam se, posegnuti za jednim ovakvim činom, da naravno niko nama sada sa strane ne spočitava naš odnos prema žrtvama među pripadnicima srpskog naroda i među našim građanima. Uveren sam da se tako nešto neće desiti. Pomirenje, naravno, da je potrebno, saradnja u regionu naravno da je potrebna, ali ne smemo zaboraviti na dostojanstvo.
Ovakvom deklaracijom čuvamo dostojanstvo i našeg naroda, i naše države i naših građana. Namera jeste da se te žrtve i ti zločini prema pripadnicima našeg naroda nikada ne zaborave. Pozivamo sve one institucije koje su vlasne da o tome odlučuju da procesuiraju i kažnjavaju počinioce, da to učine i da budu objektivni, a ove druge naravno da izraze duboko poštovanje prema žrtvama koje su bile pripadnici srpskog naroda.
To jeste i naša obaveza, ali mislim da je, pre svega, i potreba ne aktuelnog političkog trenutka, jer ovakvih deklaracija smo donosili u nekom ranijem periodu i kada je bilo zločina i na teritoriji Kosova i Metohije, i u Goraždevcu i u Podujevu, i da ne navodim gde je sve bilo takvih slučajeva.
Mislim da ovakva jedna deklaracija svojim sadržajem, svojom formom upravo na sveobuhvatan način izražava ono što jeste intencija valjda svih nas, a to je osuda zločina počinjenih prema pripadnicima srpskog naroda. U danu za glasanje, naravno, poslanička grupa SPS-JS će podržati ovu deklaraciju. Zahvaljujem se.

Sedam minuta i 50 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Ovim završavamo prepodnevni rad.
Sednicu nastavljamo u 15.05 časova.
Prvi govornik koji će biti u popodnevnom delu sednice je narodni poslanik Zoran Nikolić, a posle njega narodni poslanik Vlajko Senić. Hvala vam.
(Posle pauze – 15.05)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad prema prijavama za reč u jedinstvenom pretresu Predloga deklaracije Narodne skupštine o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Prema redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč, reč ima narodni poslanik gospodin Zoran Nikolić. Izvolite.

Poštovani građani Srbije, kolege narodni poslanici, mi danas raspravljamo o deklaraciji o osudi ratnih zločina nad Srbima i građanima Srbije.
Nemoguće je raspravljati samo o ovoj deklaraciji, a da se ne setimo marta kada smo raspravljali o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici. To je, po rečima samih predlagača, zajednički paket u kome ćemo se mi kao država odrediti prema svim zločinima koji su učinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije.
Jedan od najtužnijih dana u mojoj poslaničkoj karijeri upravo je bio taj martovski dan, kada smo raspravljali o srebreničkim žrtvama, zato što je ta deklaracija bila neiskrena, zato što ta deklaracija nije bila upućena drugim republikama u regionu, zato što ta deklaracija nije bila upućena i nije bila napravljena za unutrašnje prilike da se zaista pomirimo ili, da bolje kažem, nađemo mir u duši, već je zapravo bila posledica vraćanja prihvaćenih dugova od strane ove vlade i predsednika Republike, Borisa Tadića.
Te dugove i obaveze je neko prihvatio u ime građana Srbije i mislim da ovi koji gledaju danas prenos i oni koji će čuti šta se danas o tome pričalo, sećaju se tog martovskog dana. Sećate se svi jako dobro koliko su se telefoni u ovoj skupštini usijali i koje su reakcije građana tog dana postojale.
Zapravo, građani su upravo pozivajući ovaj parlament, sve poslaničke grupe, govorili u lice da su poniženi i da mora prestati poniženje naše države i našeg naroda.
Nažalost, ovaj predlog deklaracije je još jedan tužan dan i nastavak poniženja sopstvenog naroda, uništavanja njegovog dostojanstva i još dodatno vraćanje nekakvih dugova od strane vladajuće koalicije i predsednika Borisa Tadića, a ne znamo u čije ime i za koji račun i kome on to vraća kakve dugove.
Kada smo usvajali Deklaraciju o Srebrenici, tada smo znali da će predsednik Boris Tadić otići u Srebrenicu i izraziti pijetet prema žrtvama koje su nesporne u Srebrenici, ali tada kada smo usvajali Deklaraciju o Srebrenici nismo znali da će dan posle Boris Tadić, umesto da ode u Bratunac, kada čitava Republika Srpska oplakuje svoje žrtve, uvrediti čitavu Republiku Srpsku i srpske žrtve tako što neće otići u Bratunac, već će otići da gostuje kod premijera Turske u Novom Pazaru.
To da je gospodin Tadić, predsednik Republike Srbije, bio gost u Novom Pazaru procenjujem i cenim na osnovu ambijenta i atmosfere koja je tamo vladala i upravo u tom odnosu predsednika Tadića prema žrtvama u Srebrenici i prema srpskim žrtvama u Bratuncu se ogleda namera i cilj ove dve deklaracije.
Rekao sam vam tada da grubo obmanjujete javnost, za vas su sve žrtve iste. Nisu. Pogazili ste prvom Deklaracijom, kad ste govorili samo o srebreničkim žrtvama. Rekli ste da ćete doneti deklaraciju o srpskim žrtvama i evo je pred nama.
Ne zna se šta je veća sramota. Ne samo da su srpske žrtve drugorazredne, žrtve drugog reda, već postoje u okviru srpskih žrtava, žrtve drugog i trećeg reda. Smogli ste snage da kažete da su zločini počinjeni i na KiM i u Bosni i u Hrvatskoj. Prećutali ste Sloveniju i rekli ste da to osuđujete, ali u tački 2. ove deklaracije ste, kada govorimo
o žrtvama NATO agresije, izrazili solidarnost i žaljenje zbog tih žrtava. To je velika sramota i veliko poniženje i za nas kao građane, i za nas kao državu i za nas kao narod.
Građani Srbije treba da znaju da je to poniženje priredila vladajuća koalicija, na čelu sa DS, koja je idejni tvorac i prve i druge deklaracije. Ovo je velika sramota i ljaga naneta sopstvenom narodu.
Rekao sam vam prošle nedelje i ponoviću sada, jeste upisani u registar političkih stranaka, ali ste se od jula ispisali iz reda državotvornih i nacionalno odgovornih stranaka. Nikada niste to ni pokazivali, da imate ambiciju, ali ste sada jasno pokazali da niste ni državotvorna ni nacionalno odgovorna stranka.
U svojim memoarima premijer Velike Britanije, Toni Bler, rekao je da, što se tiče bombardovanja Srbije i NATO intervencije, savest mu je mirna.
Sada vas pitam, kolege poslanici, da li je vama savest mirna? Čujem od nekih poslanika da jeste. Gospodin Toni Bler može da žmuri pred žrtvama, a radi se o hiljadama ljudi i može da se pravi nemušt da ne zna za civilne žrtve, da ne zna za pobijenu, izmasakriranu decu širom Srbije, iz pijeteta neću da spomenem nijedno ime, ali vi znate za ta imena i znaju građani Srbije.
Da li je Srbija napadnuta u martu 1999. godine? Da li je izvršena NATO agresija? Da li postoje žrtve NATO agresije? Ako postoje žrtve, onda postoji zločin. Ko je izvršio taj zločin? Ako niste kadri da kažete da je NATO odgovoran za ubistvo hiljade civila širom Srbije, onda je zločin uradila tadašnja vlast sa kojom ste sada u koaliciji, onda su zločin učinili oni koji sada sa vama čine tu koaliciju. Vi ste u koaliciji sa zločincima.
Ne možete negirati činjenicu da zločin postoji nego morate jasno reći i o tome ne možete ćutati više ko je izvršio zločin jer žrtve postoje. Ako ne želite da kažete, ja vam i dalje želim da mirne savesti podignete ruku za ovo što se zove deklaracija o osudi zločina nad Srbima.
Ovakvu deklaraciju može da predloži i da usvoji samo parlament i samo Vlada i samo predsednik Srbije koji ne vlada Srbijom, već neki drugi centri moći koji su vam naredili da ovakvu deklaraciju napišete. Vladaju i predsednikom i Vladom.
Jednom rečju, građani Srbije imaju pravo da znaju da ovo o čemu ćutite je zapravo posledica da se nalazite u jednoj marionetskoj poziciji, o poziciji u kojoj morate da vršite reprogram dugova koje ste sami prihvatili na svoja pleća, a neki bogami od vas ovde i veruju da smo dužni da se izvinjavamo svima i svakome.
Dakle, ova deklaracija je drugo poluvreme, odnosno drugi čin, kao što je ovde rečeno, one prvobitne deklaracije u kojoj ste na najgrublji mogući način podelili žrtve po verskoj i nacionalnoj osnovi. Bili ste kadri da jasno i glasno osudite zločin u Srebrenici, ali nemate petlju, ne smete jer vam ne dozvoljavaju neki sa strane, oni koji vama manipulišu, ne smete da osudite zločin koji se dogodio prilikom NATO bombardovanja i to je razlog zašto je ovo tužan dan i zašto je ovo još jedna, nažalost, bruka za Srbiju u kojoj sa ponosom mogu da kažem da poslanici DSS i Demokratska stranka Srbije ne učestvuju.

Devet minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima predlagač Gospođa Nada Kolundžija.

Osim teške demagogije i nacionalizma koji treba da prelazi svaku meru i osećaj za meru i za temu, želim da postavim samo pitanje – da li je Koštunica to sve pitao Solanu?
Dakle, da li je Koštunica postavio sve te uslove Solani i NATO-u kada je Srbiju uveo u Partnerstvo za mir? Da li je to postavio kao uslov, da oni osude te zločine, da oni izvedu pred svoje sudove one koji su te zločine počinili? Da li je? Koliko znam, nije.

Nemate pravo na repliku, vi ste izneli jedno mišljenje, predlagač je izneo drugo. Izvolite.