Moguće da je vaš predsednik Boris Tadić u svakodnevnom kontaktu sa Solanom. Predsednik Koštunica to nikada nije bio. Odgovor na vaše pitanje, a i gospodinu Havijeru Solani, jeste Ustav Republike Srbije, u kojem piše da je Kosovo sastavni deo Republike Srbije i jeste Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije.
Ova deklaracija je vaš pokušaj da na mala vrata otvorite gaženje sopstvene odluke ovog parlamenta i uvođenje Srbije u NATO pakt i to je zapravo pravo nazivanje, pravim imenom, onoga što činite, tako da Partnerstvo za mir i NATO su dve različite stvari. Mi smo doneli odluku da smo neutralni. Kao takvi nismo pretnja nikome, a vi želite, prećutkujući zločin koji je učinjen nad sopstvenim narodom, da se grlite i ljubite sa onima koji su taj zločin napravili.
Gospodinu Bleru je mirna savest. Gospođo Kolundžija, da li je vama mirna savest? Vi ste jako dobro svesni pozadine, između ostalog, i ove deklaracije.

Gospođa Nada Kolundžija.

Zaista ne znam kako neko može da tvrdi nešto što svi u Srbiji znaju da je tačno da nije tačno. Ne znam kako mislite da uverite građane i u ono što je tačno kada tvrdite tako uporno nešto što nije tačno. Verovatno vam zato građani ne veruju, pa ćete jedva preći cenzus.
Ono što je činjenica i želim da kažem je da je interes Srbije da bude u Partnerstvu za mir i interes Srbije je da bude deo evropskih integracija. U tom smislu mi ne zameramo Koštunici što je to uradio, ali izgleda da vi imate problem što je on to uradio.

Gospodine Šami, nemate prava na repliku ni po kom osnovu. Reč ima gospodin Vlajko Senić.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, mislim da je danas važna tačka dnevnog reda i da ona nema neku veliku važnost na osnovu većine diskusija koje smo do sada čuli i pokušaću da se u potpunosti okrenem upravo onome što je tema danas i što je na dnevnom redu i da na samom početku ponovim jasan stav naše stranke.
Vi ste uostalom čuli šefa naše poslaničke grupe o odnosu prema deklaraciji, o potrebi da se ona donese, o rekao bih jednom istorijskom trenutku u kome se nalazimo i u kome sagledavamo ono što se dešavalo u prošlosti i pokušavamo da nađemo pravu meru i odnos.
Prema tome, i zbog prošlosti i svega što se dešavalo, ali pre svega zbog budućnosti građana ove zemlje i Srbije kao države, naravno da niko ne može da spori činjenicu i konstataciju da su tokom 90-ih godina na teritoriji bivše Jugoslavije izvršeni stravični zločini nad srpskim narodom, građanima Srbije, ali u isto vreme nažalost ne možemo ni da pobegnemo od utiska koji postoji u regionu u celoj međunarodnoj zajednici da kao Srbi iz tog sukoba, iz takvih ratova izlazimo sa epitetom najvećih zločinaca na Balkanu.
Sada se postavlja pitanje – kako je moguće da jedan narod, koji nikada nije imao epitet zločinačkog naroda, koji je imao slavnu istoriju, koji je imao slavnu prošlost, koji se uvek nalazio na pobedničkoj strani, na pravoj strani, kakav je to splet okolnosti, kakva je to igra sudbine da posle nekoliko godina, i pored stravičnih žrtava kojima je bio izložen, ponese epitet naroda koji je narod zločina?
Nažalost, to je posledica činjenice da oni koji su te zločine činili u naše ime i dan-danas nisu spremni da izađu i da odgovaraju, nego se kriju po prtljažnicima autobusa, kriju se i to je šamar svim građanima Srbije danas koji su živi, ali je dragi prijatelji, poštovane kolege poslanici, to šamar pre svega Srbima i građanima Srbije koji su tokom tih ratova bili žrtve zločina.
Dakle, oni koji su ubijali u naše ime i činili zločine, još dvojica njih se danas kukavički kriju i posle 10 godina zadaju novi šamar i novu blamažu i žrtvama zločina i celom srpskom narodu. Mislim da je danas i prilika i mesto da ih pozovemo iz Skupštine Srbije da učine jedan dostojanstven čin i da izađu pred sud, kao što su neki i učinili, i tamo dokažu svoju nevinost, jer i dalje, nakon 10 godina, zbog tih i takvih ljudi nosimo epitete kakve nosimo.
Postavlja se pitanje – zbog čega smo kao država i kao narod tako prošli? Mislim da je odgovor relativno jednostavan. Verovatno će istorija davati mnogo bolje razloge nego što možemo mi danas da damo. Odgovor je da jedini narod od naroda bivše Jugoslavije je bio srpski narod koji nije imao svoju strategiju, koji nije imao svoju jasnu nacionalnu politiku.
Jedini smo branili Jugoslaviju, dok su svi drugi bežali iz Jugoslavije. Jedini smo branili JNA, dok su svi drugi bežali iz te vojske i dezertirali. Vreme je pokazalo da nismo branili ni ideju Jugoslavije, ni ideju JNA, već da je to bila samo jedna maska i formula i lažna politika koja je trebalo da očuva privilegije onih koji su u toj državi i toj vojsci živeli dobro. Prošli smo tako zato što su drugi imali jasan cilj šta žele da ostvare i koju su cenu spremni da plate da bi ostvarili te svoje ciljeve.
Postavlja se pitanje – šta je izlaz iz svega toga i na koji način mi kao narod i država možemo da idemo dalje? Sigurno da je to poštovanje i pijetet prema žrtvama, ali pre svega snaga da izgradimo jednu mnogo moderniju i drugačiju Srbiju da bi žrtve koje su pale u budućnosti dobile svoj smisao.
Da li to možemo nastavljanjem sukoba i konflikata u regionu, u Evropi? Sigurno je da ne možemo. Sigurno je da je pravi put koji smo izabrali posle 2000. godine, sa većim ili manjim uspehom, sa više ili manje opstrukcija, sa više ili manje snage nas samih da raskrstimo sa stvarima koje su definitivno bile crni deo naše prošlosti.
Nameće se jedini logičan put, a to je prijateljstvo. Ako nije moguće prijateljstvo, onda partnerstvo s onima s kojima smo bili u sukobu. Kao najveći narod u regionu, imamo obavezu da budemo i lider u tom procesu.
Mislim da ono što ova država radi u poslednjih nekoliko godina, spremnost da učinimo neke stvari u poslednjih nekoliko meseci, otvara prostor da Srbija bude ponovo lider u regionu, da budemo partneri i prijatelji sa zemljama i narodima koji nas okružuju, da na taj način izgradimo jednu zemlju koja će biti razvijena, koja će biti moderna, i koja će makar deci i unucima ljudi koji su izgubili svoje živote i koji su bili žrtve užasnih zločina dati neku satisfakciju da tako žive danas i da bolje žive sutra.
To je neka pouka koju možemo kao građani, kao političari da izvučemo iz prošlosti. Ako opet zločine koji su se dešavali kao država budemo koristili kao energiju da nastavimo tim istim i lošim putem, da se i dalje sukobljavamo, da i dalje budemo crna rupa u celom regionu, onda i to što se dešavalo u prošlosti, ti ljudi koji su izgubili svoje živote i sve to će izgubiti bilo kakav smisao.
Moram da kažem da moramo imati snage da pružimo ruku i mi njima i oni nama, i NATO paktu, bez obzira šta kolege iz DSS pričale. Iskoristiću ovu priliku da se zahvalim Vojislavu Koštunici što je učinio odlučujući korak da Srbija postane član Partnerstva za mir, što je doneo odluku da Srbija priđe Partnerstvu za mir i koliko god se danas neki bunili, siguran sam da će u istoriju Srbije, a mi se kao stranka zalažemo za ulazak Srbije u NATO, ostati časno ime Vojislava Koštunice koji je učinio prvi i važan korak da Srbija postane član Partnerstva za mir i član NATO pakta.
Jedino na taj način, saradnjom s državama s kojima smo ratovali, partnerstvo sa našim neprijateljima iz prošlosti, spremnošću da napravimo jednu drugačiju, moderniju Srbiju, da budemo deo evroatlantske porodice naroda, jedino na taj način možemo garantovati da se takve stvari više neće dešavati u budućnosti. Ljudi koji su bili žrtve imaju zaista naše poštovanje, naš respekt, a ne da budu samo municija za nekakvu političku borbu i za naše međusobne obračune.
S takvim uverenjem mi glasamo za ovu rezoluciju, uvereni da je 21. vek vreme i prilika da govorimo o nekim lepšim stvarima i da ćemo sve nesreće koje smo kao narod i država u 20. veku proživeli koristiti kao energiju, kao stimulans, kao pouku da u 21. veku od Srbije napravimo modernu i organizovanu državu koja će biti lider u celom regionu i kojoj se u budućnosti ovakve stvari neće dešavati.

 Gospodine Samardžiću, želite li repliku? Izvolite, samo se prijavite, molim vas.

Ne treba manipulisati ulogom Vojislava Koštunice u Partnerstvu za mir i NATO. To su jasne stvari. Za vreme njegove vladavine, Srbija jeste ušla u program Partnerstva za mir i ušla je u pregovore, ili početak pregovora oko SSP, znači EU. Tu nema nikakve dileme, stvari su potpuno jasne i tačne.
Članstvo u NATO je sasvim nešto drugo. To je članstvo jedne organizacije, gde vi imate vojne obaveze i gde zapravo služite jednoj geopolitičkoj strategiji za koju Srbija nije zainteresovana, štaviše ona je u jednoj skupštinskoj deklaraciji rekla da ostaje vojno neutralna.
Zašto se sada povezuje partnerstvo za mir sa članstvom u NATO? Prosto, zato da bi se ime Vojislava Koštunice ocrnilo. Ne biraju se sredstva. Ovo je najobičnija magla i bacanje javnosti prašine u oči. U tome se mi razlikujemo. DSS, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, nije za članstvo u NATO. Jeste za osudu NATO-a i njegove uloge tokom 1999. godine, a bilo je i onda kada je Srbija bila u Partnerstvu za mir.
Što se tiče EU, to je bila jedna strategija koja se ticala samo EU, a ne NATO i EI kako vi sada radite. Vama su sada evropske integracije evroatlantske integracije, samo što ovaj drugi deo ovog izraza krijete od naroda. Mislim da Srbija ima mnogo veće šanse da uđe u NATO, nego u EU. Na tome i vi najviše radite.
Danas je protiv NATO 70% građana Srbije, a za EU 51% građana Srbije. Vodite računa o tom raspoloženju naroda. Politika Vojislava Koštunice jeste u skladu sa tim raspoloženjem naroda.

Reč ima poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je vladajuća većina iskrena u nameri da se osude zličini počinjeni nad Srbima, onda sigurno ne bi pre nešto više od pola godine usvajali onu deklaraciju kojom su Srbe proglasili genocidnim narodom.
Uz to, danas biste prihvatili predlog SRS da se raspravlja i da se usvoji rezolucija o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u klerofašističkoj NDH. Prosto je neverovatno da vam je ta tema jutros smetala i da niste prihvatili da se stavi na dnevni red.
Ova deklaracija o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, a tako ste je i nazvali, predstavlja samo ruganje žrtvama srpskog naroda. Tadićev režim iz dana u dan ponižava Srbiju i gazi dostojanstvo srpskog naroda i svih ostalih građana koji žive u Srbiji, u skladu sa naslovom deklaracije o kojoj danas raspravljamo.
Dve najveće tragedije kojima je kumovao Tadićev režim su ona ad hok promena rezolucije o KiM i usvajanje sramne Deklaracije o Srebrenici, u kojoj ste srpski narod proglasili genocidnim.
Pre dva dana ste vi iz režima, uz najveće moguće počasti, ali i uz ozbiljne mere opreza, ugostili u Srbiji, u Beogradu ženu Bila Klintona. Još jedanput ste na taj način ponizili sopstveni narod i sopstvenu državu. Tadićev režim je zvanično pružio alibi američkoj administraciji za bombardovanje Srbije, ubijanje civila i otimanje KiM. Zato u ovoj deklaraciji nema osude za žrtve zločinačke NATO agresije i to je takođe vaša velika sramota.
Dobra saradnja sa američkom administracijom jasno pokazuje da je marionetska vlast pristala da, korak po korak, prihvati nezavisnost KiM. Tadić je zgazio prava srpskog naroda, odbacio činjenice i oslobodio Zapad svake odgovornosti za počinjene zločine, počev od onog najtežeg – zločina protiv mira, rasturanja Jugoslavije i agresije na Srbiju.
Učinio je sve da realizuje zapadnu propagandu, da utemelji simbol srpskog zla prihvatanjem Deklaracije o Srebrenici i proglašavanjem srpskog naroda za genocidan, odustajanjem od KiM i spremnošću da faktički prizna ovu lažnu državu.
Pre više od pola godine ste, udovoljavajući željama predsednika Turske i pod uticajem muslimanske propagande, pogazili slobodarsku tradiciju srpskog naroda i Srbima naneli nesagledivu istorijsku štetu proglašavajući nas genocidnim narodom.
Mi srpski radikali smo vas upozoravali i pokušali argumentima da vas ubedimo da ne usvajate tu deklaraciju, jer ona nema osnova ni u činjeničnom stanju, a ni u međunarodnom pravu.
Podsećam vas, dame i gospodo, da u smislu člana 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, genocidom se smatra ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe i namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja, mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe, prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u druge, ako su ova dela učinjena u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve.
Zločin koji se desio u Srebrenici i o kojem još uvek nije utvrđena istina, ni na koji način se ne može podvesti pod ovu definiciju, i čak i da su svi Muslimani u Srebrenici bili pobijeni, ne bi se moglo govoriti o genocidu jer je Srebrenica bila samo jedna od opština u BiH.
Ovo je pred Međunarodnim sudom u Hagu bilo veoma lako dokazati i odbraniti, ali, nažalost, interese srpskog naroda zastupao je, dobro je poznato, Radoslav Stojanović, kojem je do interesa srpskog naroda stalo kao do lanjskog snega. To je takođe opštepoznata činjenica u Srbiji. On je jednostavno prihvatio presudu, a od strane režima u Srbiji je dočekan kao heroj koji je navodno spasao Srbiju od direktne optužbe za genocid u Srebrenici.
Upozoravali smo vas i krajem marta, kada ste doneli Deklaraciju o Srebrenici, da su već tada bile jasne namere zapadnih sila da se na osnovu takve odluke Srbija zapravo odrekne KiM i da se stvore uslovi za uništavanje Republike Srpske. Nažalost, bili smo u pravu.
Menjanjem teksta Rezolucije u UN i prihvatanjem pregovora, kako sve češće govorite, o tehničkim pitanjima, vi ste praktično priznali lažnu državu Kosovo. Tadićeva priča da Srbija nikada neće priznati Kosovo je prazna priča. Vi dobro znate da niko od Srbije ne traži da to učini "de jure" već "de fakto", a to je upravo ono što je Tadić uradio i što i dalje radi.
Prisetimo se i poniženja koje je srpski narod doživeo Tadićevim izvinjavanjima za šta god mu je ko tražio, a nažalost i za više od toga. Kada smo govorili o Deklaraciji o Srebrenici, pitali smo vas ko će se izviniti Srbima za zločine počinjene nad našim narodom i napomenuli smo, između ostalog, tuzlansku kolonu. Odgovor smo dobili pre nekoliko dana.
Naime, reformisano pravosuđe, pominjano je to danas, ali vredi da se ponovi, pokazalo je svoje pravo lice. Sudsko veće Siniše Važića ukinulo je presudu Iliji Jurišiću, koji je bio osuđen na 12 godina zatvora za ratne zločine nad kolonom pripadnika JNA u Tuzli 15. maja 1992. godine.
Interesantno je da je Vojno tužilaštvo svojevremeno teretilo Jurišića za 200 žrtava u tuzlanskoj koloni, a da je Specijalno tužilaštvo za ratne zločine optužnicu preinačilo za samo 50 žrtava. Ovom režimskom tužilaštvu ništa nisu značile ni žrtve, ni činjenica da je posle napada na tuzlansku kolonu iz Tuzle proterano 130 hiljada Srba.
To je isto ono tužilaštvo koje namerno nije znalo da napiše optužnicu protiv Ejupa Ganića, kojeg je sud u Londonu oslobodio zbog napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Podsećamo da je za oba ova slučaja intervenisao Haris Silajdžić, tako što je, mediji su nas obavestili, pisao o tome Borisu Tadiću, koji je i ovaj put prekršio Ustav, umešao se u ono za šta nije nadležan. Verovatno zato što mu je Silajdžić zapretio da neće doći u posetu Srbiji ako Jurišić ne bude na slobodi.
Nažalost, kada je tzv. reforma pravosuđa u pitanju, bili smo u pravu. Slučaj Ilije Jurišića pokazuje da je pravosudni sistem u službi režima. Dok Silajdžić neće u Srbiju, dok je Jurišić u pritvoru, Tadić ponizno saopštava Hilari Klinton da će Srbija tražiti gen. Mladića i kad Haški tribunal prestane sa radom. Sramota, gospodine Borise Tadiću, ali na sreću, želja da uhapsiš generala neće ti se ispuniti.
Kako nas mediji obaveštavaju, Tadić nije završio sa ponižavanjem Srbije. Vidimo da ga Ivo Josipović sve češće poziva da dođe u Vukovar, da se izvini za zločin u Ovčari. Sličnu poruku mu šalje i Hašim Tači. On, naravno, traži da se Tadić izvini za šiptarske žrtve na KiM.
Uradiće to Boris, ne sumnjamo, opet će pokazati da je čovek bez političkog morala i odgovornosti i da nema nameru da štiti srpske nacionalne interese i da čuva dostojanstvo države. Uostalom, on ne čuva ni državne granice, iako ga na to obavezuje i Ustav i zakletva koju je položio pred Narodnom skupštinom.
Gospođa Nada Kolundžija je juče u medijima i danas ovde pozivala narodne poslanike i očekivala da, kako je rekla, ova rasprava ne bude politička, što je prosto neverovatno. Zar je moguće da ova deklaracija nije politička? Mi tvrdimo da jeste. Ovo je zapravo plod štetočinske proevropske i pronatovske politike režima Borisa Tadića.
Moramo podsetiti javnost da je Tadić 11. jula ove godine bio u Potočarima da se, kako je on izjavio, pokloni žrtvama, ali zato na Petrovdan, 12. jula, nije otišao u Bratunac. Bratunačke žrtve, dame i gospodo, jesu srpske žrtve, a to Tadića ne interesuje, a nažalost, očigledno je, ni vas iz vladajuće većine u parlamentu.
Vi i danas pokazujete da ste samo njegovi podanici, a ne predstavnici naroda koji vas je doveo u parlament. Zato je ova deklaracija farsa, licemerstvo i zamajavanje naroda.
Mi srpski radikali za ovo nećemo glasati, a i vas pozivamo da otkažete poslušnost diktatoru i da shvatite da je Tadićev režim pogubnom prozapadnom politikom ugrozio vitalne državne i nacionalne interese i bacio Srbiju na kolena.
Naravno, nemamo mi iluziju, znamo mi da vi nećete da prihvatite naše argumente, vi samo pokazujete da ste deo režima koji ne može da saoseća sa žrtvama sopstvenog naroda. To nas ne čudi. Vi, uostalom, pokazujete da vam nije stalo ni do osnovnih ljudskih prava živih Srba.
Vi ste očigledno spremni da saučestvujete i u ubijanju Vojislava Šešelja u Hagu jer ne reagujete na naše svakodnevne apele da ne dozvolite još jednu srpsku žrtvu u tom zločinačkom tzv. sudu. Vi ne da niste spremni da pomognete, već demonstrirate silu i ne dozvoljavate poslanicima SRS da ovde mirno izražavamo protest tako što držimo transparent i upozoravamo javnost da nam u Hagu ubijaju predsednika.
Gospodo režimski poslanici, što bi rekao narod, možete kako hoćete, ali ne možete dokle hoćete. Zapamtite i vodite računa da će sve ovo jednog dana biti istorija, a da vi i danas pokazujete i zapravo i danas potvrđujete da ste svojim delovanjem i slepim hodom na tom tzv. evropskom putu sebi obezbedili mesto na smetlištu istorije.

Iskorišćeno je 12 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa Kolundžija.