Gospodin Nebojša Ranđelović se javio ponovo. Replika.

Poštovana gospođo predsednice, javio sam se za repliku, jer je u jednom apologetskom pristupu odbrane politike Ministarstva zdravlja moje ime pomenuto u negativnom kontekstu. Nema potrebe za izvinjavajućim govorima kojima će se braniti ministar zdravlja. Samim tim što je napravljeno faktičko vraćanje na neka rešenja od pre 2005. godine, ministar je rekao – ljudi, pogrešio sam. Ako neko kaže – pogrešio sam, nisam dobro radio, nema potrebe da se taj neko na takav način brani.

Narodni poslanik dr Paja Momčilov ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, mi opet po ustaljenoj praksi imamo objedinjenu raspravu o dva zakonska akta i prvi je, kao što znate, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Ne bih se mnogo bavio ovim šminkerskim zakonom, koji želi da prizna i da ispravi velike greške koje su nanete ranijim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, bar što se tiče dopunskog rada lekara. Kao što je ovde već rečeno, moji prethodnici su ukazali da praktično mi tu imamo doradu člana 199, koji, na nesreću predlagača, opet uvodi haos u zdravstveni sistem.
Gledajte šta u članu 200. starog zakona, a u članu 2. novog zakona je predviđeno – ugovor o dopunskom radu može da zaključi za pružanje zdravstvenih usluga koje nisu obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem u pogledu sadržaja, obima i standarda, odnosno zdravstvenih usluga koje se ne ostvaruju na način i u postupku koji su propisani za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Pitanje na koje tražim odmah i konkretan odgovor, odmah sam prešao na konkretne stvari – gde će vam lekari primarne zdravstvene zaštite i kako će oni ostvarivati dopunski rad, kada je sadržaj njihovog rada zabranjen da se ostvaruje u dopunskom radu? Tako ste napisali, nezgrapno i u dva-tri člana i doveli u vrlo neprijatnu poziciju veliku armiju lekara primarne zdravstvene zaštite.
Ono što je bitno, vi brišete član 277, koji je praktično i omogućavao, uz vaš pravilnik, koji ste naknadno doneli, veliku neravnopravnost, gde su nastavnici mogli da rade i dopunski, a ostali lekari nisu i, u stvari, ovim vi sada vraćate potpuno situaciju na onu kakva je bila pre 2005. godine i vi sada imate situaciju koju ste kritikovali žestoko, spominjući najviše prethodnog aktuelnog ministra Bojića.
Nema različite situacije sada na ovaj način. Šta je problem srpskog zdravstva?
Naravno, vrišteća korupcija na koju ukazuju strane međunarodne organizacije koje se bave ispitivanjem iste, ali i izvesne domaće. Ono što dobijamo kao odgovor iz Ministarstva zdravlja da je ima u istoj meri kao u ostalim sferama društva. To je tačno i nije sporno, ali je isto tačno da je situacija kada je zdravlje u pitanju daleko složenija i da sa moralne tačke gledišta je obaveznija za nas lekare da bude razmatrana i da se uključimo u borbu protiv korupcije.
Vaši zakoni su prepoznati prilikom donošenja, sistemski zakona o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju, kao koruptivni, koji generišu korupciju. Na koji način? Omogućili ste liste čekanja koje se mogu preskočiti plaćanjem.
Dalje, vanstandardne usluge koje danas mimo zakona koji je tačno definisao šta mogu biti vanstandardne usluge uzimaju dodatna sredstva građanima Srbije koji se leče i u državnom zdravstvu.
I, naravno, ovaj konflikt interesa kada vi dozvoljavate državnim službenicima da rade i privatno. Sada vi kažete u obrazloženju, kad čovek čita obrazloženje, razlozi za donošenje su stalno rastuće potrebe stanovništva u korišćenju zdravstvene zaštite. Koje su to potrebe niste kazali, na koji se dokument pozivate voleli bismo da znamo.
Dalje kažete, unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite na način kojim se obezbeđuje smanjenje liste čekanja.
Ako uzmemo događanja u Kamenici i haos koji je trenutno zavladao, gde kapaciteti nisu zadovoljavajući, i ljudski resursi su praktično na izdisaju, kako, a tamo smo upravo imali taj mehanizam dopunskog rada i liste čekanja, onda vidimo šta vaše mere u stvari generišu. Generišu haos i neadekvatno lečenje.
Čuli smo na Odboru, na 33. sednici smo raspravljali situaciju onkološke zaštite. Onkolozi su nam rekli da nemaju kapaciteta, ni materijalnih ni ljudskih resursa u dovoljnoj meri. Kazaćete kako pre 2000. godine nije bilo toliko mašina ili je bilo, ali pogledajte samo statistike o incidenciji malignih bolesti i o smrtnosti, stalni porast.
A tada, što volite često da kažete, kada sam bio ministar šta sam uradio, hvala bogu, nisam ništa uradio od onoga što mi se čini da se danas mnogo radi, a vezano je i te kako za korupciju, nisu postojale liste čekanja, manja je bila smrtnost i to u knjigama koje ste sami objavili koje posedujem ovde. To se lako može dokazati.
Elem, da završimo, na Odboru za zdravlje tesnom većinom narodni poslanici su prihvatili izmene ovog zakona, a poslanici SRS neće. Naravno, neću da upadnem u zamku da kritikujem ministra zdravlja, pa da ga onda moraju moje jadne kolege iz poslaničke grupe da brane, kad već sam sebe ne može da odbrani, on je sam rekao da je razvlašćen i da je u tom našem sistemu nemoćan. U Vršcu je njegova izjava preneta jasno u svim medijima i to je verovatno i realnost.
Kada upućujem apele i kritike, kritikujem Vladu Republike Srbije i premijera, koji je po meni najodgovorniji za situaciju koju imamo u zdravstvenom sistemu Srbije.
Da se pozabavimo Planom razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine. Obično govorim iz glave, obično stojim, međutim iz pijeteta prema stvarno postojećim ekspertima iz oblasti narodnog zdravlja i zdravstvene politike koje ova zemlja ima i od kojih sam učen, i zbog značaja samog dokumenta, ja ću ovaj put sebi dozvoliti da čitam, i nemojte mi zameriti, sedeću.
Zakon o zdravstvenoj zaštiti, kao što znate u decembru 2005. godine je članom 16. i 17. jasno predvideo da je potrebno doneti plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije. Predlog odluke o Planu razvoja nam je stigao 30. decembra 2009. godine. Dakle, od 2005. godine, stigao je 2009. godine i to u decembru.
Odbor za zdravlje Republike Srbije na 27. sednici obavio je opsežnu raspravu, višesatnu, sa učesnicima iz različitih sektora koji su zainteresovani za zdravstvenu zaštitu i za sprovođenje zdravstvene politike u Srbiji.
Ono što treba istaći, stigle su i brojne primedbe, sada ovde ističem primedbe Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije, koja predstavlja, kako nam kažu u dopisu, preko 800.000 osoba i koje su precizne predloge za izmene zakona uputili. Ni jedna jedina izmena onoga što su invalidne osobe u prisustvu predstavnika Ministarstva zdravlja na spomenutoj sednici ispredlagali nije usvojena. To je ono što vi zovete dovesti građanina u centar sistema i ono što ste u programu deklarativno rekli o nevladinim organizacijama.
Naravno, i Klub zdravlja vam je dao primedbe, SLD vam je dalo primedbe, dali su vam primedbe i privatni lekari i stomatolozi. Ništa od ovoga, a u martu smo raspravljali o tome detaljno, vi niste uzeli u obzir. Verovatno imate savršen plan.
Još jedna stvar je interesantna, mi imamo da raspravljamo Predlog odluke, međutim, zakon je izričit i u svom članu kaže – NS RS donosi plan razvoja, a ne odluku o planu razvoja. Čemu ova veštačka gimnastika, mogu da pretpostavim, štaviše mislim i da znam, da biste izbegli amandmansku intervenciju i izmenu ovog dokumenta dosetili ste se da ovo ovako krstite, ali zakon to ne dozvoljava.
U uvodnim napomenama, plan razvoja zdravstvene zaštite je zakonska obaveza, njega donosi Narodna skupština, a Vlada radi njegovog sprovođenja donosi programe zdravstvene zaštite.
U članu 17. Zakona o zdravstvenoj zaštiti je utvrđeno da se plan zasniva na analizi zdravstvenog stanja stanovništva, potreba za zdravstvenom zaštitom i raspoloživim kadrovskim, finansijskim i drugim mogućnostima. Zakon u deset tačaka precizira šta plan mora sadržati, ovaj vaš plan ne sadrži ono što je taksativno pobrojano, a ja ću vam to dokazati.
Dostavljeni dokument Ministarstva zdravlja zahteva da se pre razmatranja njegovog sadržaja raščiste određena pitanja koja su unela nepotrebnu konfuziju kod nas narodnih poslanika. Moram samo da kažem da ovaj predlog nije dobio prolazno svetlo na Odboru za zdravlje. Odbor za zdravlje nije podržao ovaj dokument.
Vama, poštovani narodni poslanici, ukazujem i skrećem pažnju na tu činjenicu da nema saglasnosti Odbora za zdravlje, a na istoj sednici ima saglasnosti za prethodni zakon.
U uvodnom delu se navodi da je predloženi plan urađen sa 16 međunarodnih dokumenata i usklađen sa njima. Međutim, zakon ne predviđa usklađivanje plana razvoja sa međunarodnim dokumentima. Kao zemlja članica Svetske zdravstvene organizacije, Srbija je dužna da svoj plan razvoja zdravstvene zaštite uskladi sa dokumentom evropskog regiona Svetske zdravstvene organizacije "Zdravlje za sve u 21. veku", u kome su utvrđeni ciljevi i mere evropske zdravstvene politike do 2020. godine. Ovaj, za našu zemlju obavezujući dokument, uopšte se ne navodi. Naveli ste 16, a ovaj obavezujući nigde.
U predloženom dokumentu vi navodite da je on usklađen sa ciljevima zdravstvene politike Srbije i nabrajate sedam tačaka tih ciljeva. Dokument o ciljevima i merama zdravstvene politike u Srbiji do sada nije donela Narodna skupština, koja bi bila jedino nadležna da ga donosi.
Pominje se i neki dokument koji je početkom ove decenije donela Vlada Srbije. Ako takav dokument i postoji, on ne obavezuje najviši zakonodavni organ države da sa njime usklađuje dokumente iz svoje nadležnosti.
Ako krenemo na teren definicija, šta je planiranje? Proces postavljanja ciljeva i odgovarajućih tokova akcije da bi se oni postigli. A šta je politika, pa i zdravstvena? Dugoročni plan koji utvrđuje opšte smernice za odlučivanje, donošenja odluka. Ako je to tako, a jeste, to su definicije Svetske zdravstvene organizacije, ako Skupština donosi plan, ona je sigurno najkvalifikovanija da donese i politiku zdravstvene zaštite ove zemlje.
Kao osnov za donošenja plana navode se multisektorske i zdravstvene strategije, nacionalni programi i aktivnosti, koje su usvojili Vlada Srbije i Ministarstvo zdravlja. Zakon je izričit, i vi morate da date danas ovde odgovor zašto ga ne poštujete. Plan razvoja zdravstvene zaštite je osnov za programe zdravstvene zaštite, a ne obrnuto.
Evo, čitam vam član 16: "Radi obezbeđivanja i sprovođenja društvene brige za zdravlje na nivou Republike, Narodna skupština Republike Srbije donosi plan razvoja zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: plan razvoja)". Radi sprovođenja plana razvoja, Vlada donosi programe zdravstvene zaštite, a vi obrnuli politiku. Imamo neku koju vi smatrate da je merodavna i vi pišete programe i strategije, umesto obrnuto, iz ovog programa da proisteknu programi i strategije. Kako ste to uradili i zašto, nije mi jasno.
Zakon predviđa da plan razvoja zdravstvene zaštite sadrži ciljeve, mere i aktivnosti zdravstvene zaštite. U predloženom dokumentu se kaže da je glavni cilj plana, čije su osnovne premise sadržane u ciljevima zdravstvene politike, očuvanje i unapređenje zdravlja i održivost sistema zdravstvene zaštite.
Ovde moraju dve stvari da se raščiste. Ne mogu se navoditi ciljevi i to na ovako krajnje uopšten način iz spornog dokumenta Zdravstvene politike kao premise. Ciljevi u vremenski ograničenom periodu moraju biti konkretni i kvantificirani i to je jedna od najvećih manjkavosti ovog vašeg dokumenta, koji ne sledi ni evropsku praksu, ni preporuku Svetske zdravstvene organizacije, Evropskog ureda, da ciljeve u određenom vremenskom periodu mora iskazati brojevima.
Ako pogledamo zdravstveno stanje stanovništva, utvrdio je da se plan razvoja zdravstvene zaštite zasniva na analizi zdravstvenog stanja i potreba stanovništva za zdravstvenom zaštitom. Umesto toga, vi ste u dokumentu poglavlje nazvali - prikaz aktuelnog stanja zdravstvene zaštite. I tu se navodi 15 različitih dokumenata.
Međutim, sasvim je bilo dovoljno da ste dali podatke koje Institut za javno zdravlje "Batut" sakuplja u okviru svojih nadležnosti i dva dokumenta o stanju zdravlja iz 2000. i 2006. godine koji, ako se stručno vrednuju, pružaju sve potrebne podatke da izradite i kvalitetan plan.
Ono što je osnovni problem već više od jedne decenije, postoji sve više izražena ugroženost biološkog integriteta naroda. To je posledica kontinuiranog opadanja nataliteta i rasta opšte smrtnosti. Taj odnos nataliteta i mortaliteta, iz koga proizilazi prirodni priraštaj, u predloženom dokumentu se potpuno zanemaruje.
Posebno zabrinjava činjenica da se olako prelazi preko činjenice da je stopa opšteg mortaliteta izuzetno visoka i iznosi 14 na hiljadu stanovnika. Upravo visoka stopa opšteg mortaliteta je glavni činilac odgovoran za ugrožen biološki integritet.
Mi smo kao narod biološki ugroženi, nigde to niste spomenuli. Kada su Finci ostvarili smanjenje mortaliteta od kardiovaskularnih bolesti za 75%, a malignih za 20%, opšta stopa mortaliteta je smanjena za 48%.
Šta vidimo u dokumentu? Vidimo konstataciju Republičkog zavoda za statistiku da predstoji dalje kontinuirano smanjenje broja stanovnika. Smanjenje preventabilnog mortaliteta uzrokovan hroničnim nezaraznim bolestima je upravo glavna obaveza zdravstvene službe, a o tome se u ovom vašem dokumentu ništa ne govori.
Ovde ću zastati. Moje kolege će takođe govoriti o ovom dokumentu, ja ću biti dužan da još izvesne stvari izanaliziram na način kako smo analizirali u SRS. Ovaj plan razvoja zdravstvene zaštite nije pripremljen u skladu sa članom 16. i 17. Zakona. Kao zemlja članica Svetske zdravstvene organizacije, nismo ispoštovali dokument "Zdravlje za sve u 21. veku". Da je urađeno kako je trebalo, umesto bezbroj strategija i nacionalnih programa koje nudite, imali bismo planirani razvoj sa jasnim ciljevima i merama, a sada ga nemamo.
Ovde bih zastao i u daljoj diskusiji elaborirajući gomilu nedopustivih manjkavosti ovakvog papira. Mi često putujemo u inostranstvo, pa smo bili u poseti britanskom parlamentu, pa imam i njihov plan zdravstvene zaštite, koji usvaja njihov parlament, pa da se vidi kako to otprilike izgleda. Nije loše i to je moja preporuka ljudima koji rade u Ministarstvu.

Narodni poslanik Simo Vuković želi reč kao izvestilac Odbora za zdravlje i porodicu, kao zamenik predsednika Odbora. Mi smo već u toku sednice kada govore predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, ali obzirom da je vaše pravo da date izveštaj sa Odbora neprikosnoveno, kao i u slučaju kada smo, primenjujući Poslovnik tako da pravo poslanika bude zadovoljeno, mimo toka sednice, u okviru člana 286. stav 2, poslanicima davali reč, u tom slučaju i narodni poslanik Simo Vuković ima reč.

Zahvaljujem, gospođo Čomić. Dame i gospodo narodni poslanici, činjenice radi želim da kažem da se Odbor za zdravlje nije ni izjašnjavao o odluci o planu razvoja zdravstvene zaštite. Neki od poslanika imali su istovremeno zakazane sastanke određenih radnih grupa.
Između ostalog, poslanici SRS u takvoj situaciji su napustili odbor, te smo ostali bez kvoruma. Dakle, to su činjenice vezane za poslednju sednicu, na kojoj smo imali jedinstveni pretres o planu razvoja zdravstvene zaštite.

Narodni poslanik Paja Momčilov, pravo na repliku.

Prvo, nisam davao izveštaj Odbora, samo sam konstatovao činjenicu koja je važna za raspravu. Smatrao sam da treba da imaju u vidu i ostali poslanici kada razmatramo ove važne dokumente.
Drugo, vašim izmenama ojačan je Odbor. U kom pravcu? Imate debelu većinu vi iz pozicije. Umesto da dobijemo dva nova člana, dobili smo samo jednog iz redova DS. Drage moje kolege, imate komotno prostora da obezbedite kakvu hoćete većinu. Ta većina je postojala kada se raspravljao prvi zakon. To što je niste vi obezbedili, nemojte da spočitavate nama koja smo manjina, a u krajnjem nismo ni dužni da mi obezbeđujemo taj kvorum.
Kad smo već kod toga, vi uporno u tri sednice obarate kvorum i ne želite da se raspravlja o vitalnim problemima vezanim za zdravlje profesora Vojislava Šešelja i događanjima u vezi sa tim, pa nemojte ni to da nam spočitavate da je nelegalno. Vi, većina, obarate kvorum, a nama zamerate da vam tobože rušimo harmoniju jednog lepog kvoruma. Toliko.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, Nova Srbija smatra ovo jednim od najvažnijih pitanja u ovom trenutku u Srbiji i ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije smatramo toliko značajnim da je to moglo da bude gotovo referendumsko pitanje, ali znamo zašto nemamo referendum o nekim bitnim problemima u ovoj zemlji.
Smatramo da je potrebna jedna javna rasprava na onaj način na koji treba da se pitaju svi građani Srbije, jer svi građani Srbije su jednako zainteresovani za pitanje javnog zdravlja i svi građani Srbije jednako učestvuju u finansiranju ove oblasti i treba da imaju pravo da o tome više znaju i da se o tome više pitaju. Zbog toga je za nas ovo neprihvatljivo i Nova Srbija neće glasati u danu za glasanje za ova dva projekta, ali ćemo ukratko pokušati da objasnimo zašto smo protiv toga.
Pre svega, sporna je izmena članova u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, u izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, članova od 199. do 202. postojećeg zakona i 277. zakona, koji se u ovom ponuđenom rešenju briše.
Prvo da konstatujemo šta nudi postojeće stanje zakona koji se do sada sprovodio. Znači, govorim sa aspekta građana koji je korisnik ovih usluga i koga će se direktno ticati primena ovog zakona.
Znači, postojeće stanje kaže da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti usvojen krajem 2005. godine i u članu 199. do 202. definiše modalitete obavljanja dopunskog rada za zaposlene zdravstvene radnike, lekare, stomatologe i farmaceute. Dopunski rad zaposlenih zdravstvenih radnika omogućava van punog radnog vremena obavljanje poslova iz zdravstvene delatnosti kod svog, odnosno drugog poslodavca u trajanju do najviše jedne trećine punog radnog vremena.
Treba naglasiti da su zdravstveni radnici zaposleni u državnom zdravstvu jedina kategorija službenika iz javnog sektora i državnih organa kojima zakon dozvoljava da dopunski rade u istoj delatnosti u privatnom sektoru, i pre 2005. godine ova mogućnost rada nije postojala.
Kad bismo to preveli građanima na jezik koji oni bliže i više razumeju, to bi značilo kad kažemo jedina kategorija, da bi recimo saobraćajni policajci mogli da dođu na ideju da i oni do jedne trećine svog radnog vremena, a u sklopu onoga što je kolega malopre rekao, da zarade nešto više, u Ministarstvu policije rade, npr. nedeljom na nekoj raskrsnici ili na delu auto-puta i naplaćuju kazne za svoje potrebe, a da se nešto od toga uplati i Ministarstvu.
Bila bi zanimljiva takva ideja u javno komunalnim preduzećima ili gradskom saobraćajnom preduzeću, da državne resurse neko može da koristi po nekad i za svoje potrebe, jer u pitanju su, pre svega, resursi koje su građani finansirali, gradili, dugo u njih ulagali iz svojih sopstvenih džepova, očekujući, naravno, da imaju najveću korist od postojanja takvog sistema.
Ono što je ovde sporno, takođe u prelaznim odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 277. koji se sada briše – zdravstveni radnik zaposlen u državnoj ustanovi u punom radnom vremenu može dopunski raditi kod privatnog poslodavca najduže do tri godine od stupanja na snagu samog zakona, tj. do decembra 2008. godine.
Sada nas interesuje da li je čitava jedna grupacija lekara dovedena u ilegalni rad ili u rad koji je nezakonit, vanzakonit ili na neki način čak podložan sankcijama nekih drugih zakona?
Ono što takođe imamo da kažemo protiv prihvatanja ovog zakonskog rešenja, to su dosadašnji efekti čl. 199. do 202. na zdravstveni sistem. Ono što je praksa pokazala, to je da su oni prilično negativni. Došlo je do pada produktivnosti državnih ustanova u redovnom radnom vremenu, čime se obezbeđuju pacijenti za dopunski rad u privatnom sektoru. Mi znamo da se to radi prilično namerno.
Zatim, došlo se do mogućnosti konflikta interesa koji podriva etičnost profesije i smanjuje standarde kvaliteta, a znamo koliko je podizanje svih standarda kvaliteta u zdravstvu neophodno i nužno.
Zatim, rast ukupne zdravstvene potrošnje, jer osiguranik pored obaveznog doprinosa plaća ponovo uslugu u dopunskom radu, i to ponovo iz džepa, koji je već jednom platio. Dakle, imamo istog lekara, istu uslugu, isti fond, isto osiguranje, a sve se to dva puta plaća, što će biti finansijski prilično neodrživo i što podriva socijalni odnos ili socijalni status stanovništva.
Smanjuje se fiskalna disciplina jer osiguranici nisu motivisani da uplaćuju doprinos, s obzirom da uslugu dobijaju tek kada je ponovo plate iz džepa. Legalizuje se konflikt interesa u državnom zdravstvu, dovodi se do urušavanja osnovnih principa solidarnosti, na kojima se bazira javno zdravstvo. Temeljno narušavanje prava pacijenata na dostupnu, pravičnu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu je takođe jedan od rezultata.
O ovakvom eksperimentu možemo da govorimo u Češkoj koja je 1990. godine pokušala tako nešto, ali je ubrzo napušten jer je došlo do tenzije između lekara i cena usluga je bila sporna, a lista čekanja obesmišljena. U Hrvatskoj je takođe ovo odbačeno zbog koruptivnosti. Nedavno je i u Republici Srpskoj ukinuta svaka mogućnost da se na taj način radi. U Sloveniji manje od 1% lekara može da radi dopunski. Dvojni rad državnih lekara udaljava zdravstvo od standarda EU zbog navedenih negativnih efekata.
Dakle, od decembra 2008. godine, s obzorom na član 277, uz odobrenje direktora državne ustanove lekarima se nude dve mogućnosti: puno radno vreme i dopunski rad u večernjim klinikama u državnim ustanovama, gde zaposleni već rade, u kojima će lečiti za nadoknadu koju plaća pacijent i podela radnog vremena na četiri sata u državnoj službi i četiri sada u privatnom sektoru. To su neki od elemenata koji govore upravo da je ovo sve vrlo sporno i neprihvatljivo na ovaj način za građane Srbije.
Zamerke na uredbu su takođe brojne, od principijelnih do tehničkih. Izneću samo neke. S obzirom na nedefinisan osnovni paket usluga, mnoge usluge će biti prebačene u večernje klinike gde se one obavljaju za novac, takozvane večernje klinike. Doći će do novog rasta plaćanja građana državnim ustanovama.
Kroz večernje klinike se otvara još jedan kanal zdravstvene potrošnje u državnim ustanovama. Doprinos večernje klinike, privatni sektor itd. Nemogućnost određivanja pravične cene amortizacije državnih resursa koje su, opet napominjem, gradili građani i finansirali građani, koji se koriste u cilju privatne zarade. Znači, neko koristi državni resurs, odnosno resurse građana Srbije za svoju privatnu zaradu.
Kod habanja i kvarova opreme u večernjim klinikama, kako nadoknaditi štetu nanetu osiguranicima koji se leče u redovno radno vreme itd? To je jedno od bitnih pitanja koje postavljam kao građanin. Cenovnik večernje klinike, kao i obim vanstandardnih usluga određuje arbitrarno upravni odbor i direktor, što otvara prostor za zloupotrebe i uzurpaciju opet državne imovine.
Večernje klinike negiraju potrebe postojanja liste čekanja, jer očigledno postoje dovoljni kapaciteti. Ako vi ne možete u redovnom standardnom roku da zauzmete mesto na listi čekanja koje vam odgovara, a možete kada platite u nekom drugom roku, to znači da su liste čekanja veštačke i one kod građana izazivaju priličnu sumnju i otvaraju prostor za korupciju i nejednakost pred mogućnošću lečenja.
Smanjenje dostupnosti i pravičnosti zbog obesmišljavanja lista čekanja, jer će moći da se preskače za novac u večernjim klinikama, najbolje državne lekare treba, to smatramo, zaista nagrađivati po uhodanim mehanizmima, a ne uvoditi ceo sistem u konflikt interesa zbog manjeg broja lekara.
Večernje klinike, takođe, sprečavaju zapošljavanje nezaposlenih lekara, jer umesto logičnog uvođenja još jedne smene, čime bi se povećao broj lekara, čime bi se povećao kvalitet usluga, zaposleni lekari će imati privilegiju rada u oba statusa. Uredba izaziva podele kod državnih lekara, na one koji će zbog radnog mesta biti povlašćeni u korišćenju skupe tehnologije u svoje privatne svrhe i većinu kojoj ostaju samo slušalice.
Podstiče se nelojalna konkurencija u privatnom i zdravstvenom sektoru koji finansira državne kroz plaćanje poreza. Ono što je takođe bitno, podela radnog vremena za zaposlene je neostvariva, s obzirom da će dovesti do velikih organizacionih teškoća. Plate zaposlenih će se proporcionalno smanjiti, što će podstaći smanjenje produktivnosti veštačke liste čekanja i prevođenje pacijenata u privatnu praksu, odnosno večernju kliniku.
Ne postoji racionalan interes zaposlenih stručnjaka na skupoj tehnologiji da izgube monopol korišćenja podelom radnog vremena. Zapošljavanje novih lekara za nedostajući broj sati, ako ih bude, će duplirati situaciju konflikta interesa jer će oni sada tražiti da rade i u privatnom sektoru.
Dakle, otvoriće se brojni problemi i videćemo da sličnu situaciju u drugim zdravstvenim sistemima i srpsko zdravstvo mora ukinuti mogućnost dvojnog rada državnih lekara ili bar ga smanjiti na onu meru na koju to rade evropske države. Ta mera zahteva izmenu sistemskih zakona i demonopolizaciju, kako na nivou mobilizacije sredstava tako i nivou davaoca usluga po principu slobodan izbor lekara i ono da novac prati pacijente.
Ono što je takođe neprihvatljivo i što smo smatrali veoma važnim to je da se plan razvoja zdravstvene zaštite možda malo kasno donosi, obzirom da je isti ministar već osam godina u Ministarstvu i da nije imao pravo na ovoliko čekanje i ovoliko odugovlačenje jer je taj plan ono iz čega treba da proistekne zakon. Znači, plan treba da bude stariji od zakona.
Ovakav plan je svakako zahtevao jednu ozbiljnu i javnu raspravu u kojoj bi se građani i stručna javnost mogli dogovoriti oko najvažnijih stvari, a ono što je takođe evidentno i što građane u ovom trenutku, kada je ovakva socijalna situacija, posebno tišti to je netrasparentnost trošenja novca u zdravstvu, to je neracionalizacija kadrova u zdravstvu. Ako pogledamo malo, vrlo olako se odnosimo prema procentima koji se u zdravstvu troše, pa se govori o nekih spornih 9,6% BDP koji se odvaja u zdravstvu, a 1% znači trista miliona evra, onda moramo znati koliko je to novca.
Mislim da je oko 13,5 milijardi evra utrošeno u zdravstvu poslednjih osam godina, a složiću se sa ministrom da je trebalo svakako da se obezbede i treba da se obezbede, očigledno je da u Srbiji dosta toga nedostaje u zdravstvu, da srpsko zdravstvo mora da bude dostupno najširim slojevima, pa se navodi u planu, na primer, manjkavost u resursima u RS, kontinuirano se ulaže u obnavljanje i u nabavku medicinske opreme za koju svi znamo da je skupa sa ciljem da bude što kvalitetnija, posebno oprema visoko tehnološke vrednosti.
Na osnovu analize postojećih podataka, zdravstvene ustanove i privatna praksa u RS raspolaže sa dva aparata za pozitron emisionu tomografiju ili pet-skener, 308 aparata za magnetnu rezonancu, 90 aparata za kompjuterizovanu tomografiju, 14 linearnih akceleratora i 75 mamografa. Sve je to nedostajuće.
Reći ću oko ovih 14 linearnih akceleratora da je Srbiji potrebno još toliko. To naši kapaciteti zahtevaju. Nažalost, toliko nam je nužno. To košta oko 40 miliona evra. To je manje od 0,4% ako pogledamo da je 13,5 milijardi evra uloženo od 2003. do 2009. godine za zdravstvo. Mislim da su se ta sredstva i te kako mogla naći.
U planu razvoja zdravstvene zaštite ima zaista mnogo pozitivnih stvari koje se sagledavaju. Smatramo da je zakasnelo, smatramo da je trebalo da bude izvor zakonskog rešenja, ali smatramo da su njegova usmerenja vrlo široka, da ne definišu pojmove i probleme onako kako treba da budu definisani zakonom. Recimo, nejasno je da je paket usluga, pa nacionalni zdravstveni račun koji, pogledah na sajtu Zavoda za statistiku, tek je u pripremi, njega još uvek nemamo. Nemamo brojne podatke i baze podataka koje su nužne da bi sistem funkcionisao i da bi bio osavremenjen.
Pogledaću samo neke od usmerenja koje navodite, ministre, u planu razvoja zdravstvene zaštite RS. Recimo, pravičan i jednak pristup zdravstvene zaštite svim građanima Srbije za iste potrebe, kao i unapređenje zdravstvene zaštite ugroženih populacija, upravo ovi principi u zakonskom rešenju će ga smanjiti. Postavljanjem korisnika, pacijenta u centar sistema zdravstvene zaštite upravo smatramo da će ovim samo novac doći u centar zdravstvenog interesovanja.
Održivost zdravstvenog sistema uz transparentnost i selektivnu decentralizaciju oblasti upravljanja resursima i širenje izvora i načina finansiranja, o resursima u zdravstvu se nedovoljno vodi računa, pogotovo o ljudskim resursima, obzirom da su dosadanji problemi ukazali kojih struka u srpskom zdravstvu nedostaje, koje su deficitarne i ne vidimo, pre svega radiolozi, anesteziolozi, da se na tom polju nešto čini da bi se te struke u većem broju edukovale, osposobljavale, specijalizirale u Srbiji.
Takođe, imam jedno pitanje koje sam zamoljena da postavim ispred nevladinog sektora a to je šta je sa nacionalnom strategijom ministarstva o lečenju obolelih od AIDS, koja je istakla 2009. godine, a nova nije doneta, a globalni fond i te kako uplaćuje sredstva Ministarstvu za zdravlje, pa ih interesuje zašto ona do dana današnjeg nije doneta i zašto nisu ozbiljnije konsultovali po tom pitanju.
Takođe jedno sasvim građansko pitanje čoveka koji je sto puta bio dobrovoljni davalac krvi. Srbija je jedna od zemalja koja prednjači u dobrovoljnom davalaštvu krvi. Oboleo je sada po stare dane, šifra je 522, ministar će znati, to je vrlo teško oboljenje i kada mu treba usluga, ona mu treba odmah i kada može da bude zakasnela, ali svaki put kada se obraća suočava se sa šalterima, kako on kaže, plastificiranim, mumificiranim čekaonicama i kancelarijama koje skupo koštaju, ali njemu ne znače ništa i interesu ga da li bar neka, kao nekada, kategorija građana koja se osvedočeno dokazala kao veliki humanista, nesebično pomažući i dajući sebe, ima pravo da bar kada oni teško obole ponekad budu ispoštovani i kada se bore za svoje zdravlje, uvaženi od strane zdravstva u RS.
To su one osnovne zamerke koje imamo. Kolege su već iznele dosta toga što smo i mi smatrali da treba da kažemo, tako da se ne bismo ponavljali, ali zaista Nova Srbija u danu za glasanje neće podržati ova dva projekta. Smatramo da je mnogo više razloga zbog čega treba da budemo protiv nego za.
Iznenađuje nas pomalo i stav poslaničke grupe DS, koja je u ranijim sazivima bila protiv ovog rešenja. Šta se to dogodilo da su promenili svoj stav u podršci ovog zakona?